Postupak i pravne posledice

Opšte napomene

Izmenama Zakona o privrednim društvima iz 2021. godine uvedena je mogućnost podnošenja tužbe od strane zainteresovanog lica radi brisanja registrovanog sedišta privrednog društva.

Sedište je višestruko značajno. Njime se omogućava upis privrednog subjekta u registar, određivanje mesne nadležnosti u slučaju postojanja spora, mogućnost uručenja pismena, izvršavanja poreskih, komunalnih i sličnih obaveza.

Ova izmena ima za cilj da zaštiti vlasnike stanova ili poslovnih prostora u situacijama kada se privredna društva prijave na njihovoj adresi radi obavljanja delatnosti, kao i u situacijama kada dođe do raskida zakupodavnog odnosa. Ono što se često dešava u praksi jeste situacija kada su strani državljani lica koja obavljaju privrednu delatnost bilo u vidu privrednog društva ili preduzetnika, pa napuste zemlju bez regulisanja statusa firme.

Nekada privredna društva još prilikom registracije registruju netačan podatak o adresi sedišta. Nekada vlasnik nepokretnosti ne zna da je na njegovoj nepokretnosti registrovano privredno društvo, što može predstavljati rizik za vlasnika nepokretnosti. Ovaj rizik se prvenstveno ogleda u izvršnom postupku protiv privrednog društva kada se može otpočeti izvršenje na pokretnim stvarima koji se nalaze u registrovanom sedištu privrednog društva, iako te stvari nisu u svojini privrednog društva. Tada vlasnik nepokretnosti dolazi u situaciju da snosi teret dokazivanja da je on vlasnik tih stvari i da se nikada nije saglasio ili da je naknadno otpao osnov saglasnosti da se na toj adresi registruje sedište privrednog društva.

Pomenutom izmenom dato je vlasniku nepokretnosti pravo na tužbu radi zaštite od neovlašćene registracije sedišta. Ovo lice zakon prepoznaje kao zainteresovano lice, a to je lice koje ima pravni interes. To lice može biti vlasnik nepokretnosti, zakupac, nosilac prava korišćenja na nepokretnosti u javnoj svojini i druga lica kojima pripada isključivo ovlašćenje korišćenja te nepokretnosti.

Postupak pred sudom

Uslov za podnošenje tužbe jeste nedostatak saglasnosti za upotebu prostora od strane vlasnika prostora, mada ovu odredbu treba šire tumačiti u smislu da je potrebna dozvola lica koje ima pravo da ustupi taj prostor, jer nekada to može biti i podzakupac. Postupak po tužbi je hitan.

Tužba se podnosi protiv privrednog društva koje je neovlašćeno registrovalo sedište na adresi i osnovanost tužbe se zasniva na negativnoj činjenici da vlasnik prostora nije dao saglasnost za registrovanje. Obzirom da se primenjuje pravilo da negativne činjenice ne dokazuje onaj koji se na njih poziva, tužilac ne mora da dokazuje da nije dao saglasnost. Dovoljno je da istakne tu tvrdnju, a teret dokazivanja pada na privredno društvo koje mora da dokaže da jeste dobilo saglasnost. Ako društvo ne dokaže da ima pravo na to, sud treba da usvoji tužbeni zahtev.

Postupak pred Agencijom za privredne registre

Zakon ne daje pravo tužiocu da podnese registracionu prijavu brisanja sedišta društva sa njegove adrese, već ima pravo da se u APR-u registruje zabeležba spora u skladu sa Zakonom o registraciji. Ovim se smatra da su sva treća lica obaveštena o postojanju spora.

Sud je u obavezi da po pravosnažnosti presude kojom se usvaja tužbeni zahtev tužioca i kojom se nalaže brisanje registrovanog sedišta tuženog iz APR-a dostavi APR-u presudu.  Bitno je naglasiti da sud samo dostavlja presudu sa klauzulom pravosnažnosti, ali prijava brisanja sedišta privrednog društva i prijavu registracije novog sedišta, ostaje na tuženom. Sud nije obavezan da dostavi presudu kojom se odbija tužbeni zahtev, tako da je u tom slučaju ovlašćeno lice privrednog društva to lice koje će podneti prijavu za brisanje zabeležbe.

Posledica usvajanja tužbenog zahteva i neodređivanja nove adrese sedišta privrednog društva u roku od 30 dana od dana dostavljanja pravosnažne presude APR-u, ogleda se u pokretanju postupka prinudne likvidacije.

Pravne posledice brisanja sedišta u odnosu na privredna društva i preduzetnike

Posledice usvajanja tužbenog zahteva u slučaju kada je tuženi preduzetnik ogleda se u tome što u odnosu na preduzetnika nije moguća prinudna likvidacija. Umesto prinudne likvidacije, propisano je da je propušanje registrovanja nove adrese sedišta preduzetnika osnov za prestanak obavljanja delatnosti preduzetnika po sili zakona, na osnovu člana 91. stav 6 tačka 8) Zakona o privrednim društvima.

Kod privrednih društava, neregistovanje nove adrese sedišta predstavlja neotklonjiv razlog za pokretanje prinudne likvidacije, kod preduzetnika predstavlja razlog za prekid obavljanja delatnosti. Tada se na internet stranici APR-a obajvljuje da su se stekli uslovi za brisanje preduzetnika, ako on u roku od 90 dana od dana objave oglasa ne registruje novu adresu sedišta. Ako nakon isteka ovog roka, preduzetnik ne registruje novu adresu, briše se iz registra.

Treba obratiti pažnju da zabranom obavljanja delatnosti znači da preduzetnik ne sme preduzimati nove poslove, ali sme završavati započete poslove. Njegovi poslovni računi neće biti blokirani i moći će da ispunjava obaveze koje nisu novčane, jer je odgovoran za njegovo ispunjenje kao fizičko lice, primenom opštih normi o odgovornosti za preduzetnika. Ova situacija se može izjednačiti sa situacijom kada preduzetnik registruje privremeni prestanak obavljanja delatnosti. Registovanjem nove adrese preduzetniku se vraća status koji je imao pre gubitka prava na obavljanje delatnosti.

Umesto zaključka

Ova zakonska izmena predstavlja ključan korak ka zaštiti imovine građana od zloupotreba, dajući im efikasan mehanizam za zaštitu svojih prava. Njome je popunjena pravna praznina, čime se značajno unapređuje pravna sigurnost u privrednom poslovanju.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Aleksandra Gudžulić, advokat.

Lica koja po prvi put stiču određeno radno iskustvo, ili moraju da odrade staž u cilju polaganja stručnog ispita, mogu se radno angažovati na nekoliko načina. Zakonom o radu[1] regulisano je zapošljavanje pripravnika, kao i radno angažovanje lica na stručnom osposobljavanju i usavršavanju. Zakon o radu ne poznaje radne prakse, koje nisu regulisane aktuelnim radnim zakonodavstvom još od izmena i dopuna Zakona o radu 2014. godine, kada je ograničen domašaj stručnog osposobljavanja i usavršavanja. Svi ovi režimi rada imaju određene specifičnosti, koje rezultiraju u drastično različitom radnopravnom položaju angažovanih lica, u zavisnosti od ugovora koji zaključe sa poslodavcem.

Pripravnički radni odnos

Pripravnici se nalaze u radnom odnosu na određeno vreme. Samim tim, oni kao zaposleni ostvaruju sva prava koja su uređena Zakonom o radu, kao i drugim propisima. „Poslodavac može da zasnuje radni odnos sa licem koje prvi put zasniva radni odnos, u svojstvu pripravnika, za zanimanje za koje je to lice steklo određenu vrstu i stepen stručne spreme, ako je to kao uslov za rad na određenim poslovima utvrđeno zakonom ili pravilnikom.“ (član 47. stav 1.). Položaj pripravnika je identičan kao položaj drugih zaposlenih (osim potencijalne razlike u osnovnoj zaradi, koja može iznositi najmanje 80% osnovne zarade lica koje obavlja identične poslove, a koje nije u režimu pripravništva). Samim tim, pripravnici ostvaruju pravo i na zaradu, naknadu troškova i ostala primanja, na identičan način kao ostali zaposleni, kao i pravo na ograničeno radno vreme, odmore i odsustva, kolektivna prava radnika. Pripravnicima teče staž penzijskog osiguranja.

Stručno osposobljavanje ili usavršavanje

Lica na stručnom osposobljavanju ili usavršavanju nalaze se na radu van radnog odnosa. Ona potpisuju ugovor o stručnom osposobljavanju, koje podrazumeva radno angažovanje radi obavljanja pripravničkog staža, odnosno polaganja stručnog ispita, kad je to zakonom, odnosno pravilnikom predviđeno kao poseban uslov za samostalan rad u struci (član 201. stav 1.). Ugovor o stručnom usavršavanju zaključuje se radi stručnog usavršavanja i sticanja posebnih znanja i sposobnosti za rad u struci, odnosno obavljanja specijalizacije, za vreme utvrđeno programom usavršavanja, odnosno specijalizacije, u skladu sa posebnim propisom (član 201. stav 2.).

Kao što se vidi, položaj lica na osposobljavanju ili usavršavanju, veoma je blizak pripravničkom kada je reč o svrsi učestvovanja u procesu rada. Međutim, lica koja rade po ovom ugovoru ne ostvaruju nijedno pravo po osnovu rada koje je regulisano Zakonom o radu automatski. Poslodavac može licu na stručnom osposobljavanju ili usavršavanju da obezbedi novčanu naknadu i druga prava (član 201. stav 3.). Može, ali ne mora. Ova lica se samim tim nalaze u teškom položaju i naročitom riziku od radne eksploatacije. Sa druge strane, nije jasno zašto je ovaj ugovor opstao u zakonu kada je moguće takve situacije regulisati ugovorom o radu pripravnika. Budući da lica na stručnom osposobljavanju ili usavršavanju nisu u radnom odnosu, ona svakako ne primaju zaradu – čak i kada se poslodavac odluči na isplatu naknade u skladu sa citiranim rešenjem, ono nema karakter zarade. Ovo podrazumeva da se na ova primanja ne primenjuju pravila o obračunu i strukturi zarade iz Zakona o radu, ne postoji minimalna cena rada (minimalna zarada), nema uvećanja zarade za prekovremeni rad ili rad noću, i slično. Isto se odnosi na sva ostala primanja i naknade troškova na koja pravo imaju zaposleni. Ali i na druga prava koja određuju kvalitet uslova rada, kao što su pravo na ograničeno radno vreme, odmore i odsustva, bilo koje od kolektivnih prava radnika. Ovim licima ne teče staž penzijskog osiguranja.

Radne prakse

Praktikanti nisu regulisani Zakonom o radu, niti bilo kojim drugim propisom. Praktikant je lice koje stiče svoja prva radna iskustva u određenom zanimanju, bez obzira na to da li je u pitanju prvo zaposlenje u stečenom stepenu kvalifikacija. Praktikant se dakle razlikuje od pripravnika, ali i od lica na stručnom osposobljavanju i usavršavanju (iako, kako je već napomenuto, nema prepreke da se svi ovi oblici rada objedine u proširenoj definiciji pripravnika). Lica na radnoj praksi mogu biti starija ili mlađa, formalnog obrazovanja za zanimanja na kojima rade, ili ne. Često se dešava da sa pojavom novih zanimanja ne postoji formalno obrazovanje - ovo se naročito odnosi na nova kreativna zanimanja koja se vrše pomoću informaciono-komunikacionih tehnologija. Praktikant može biti i lice koje se bavi nekim klasičnim zanimanjem, a koje želi da stekne određeno radno iskustvo bez obzira što mu ono nije potrebno za polaganje stručnog ispita, ili sticanje neke posebne kvalifikacije ili specijalizacije. Iako postoji potreba za regulisanjem ovog oblika rada, dosadašnji pokušaji da se reguliše uglavnom su se - dosta iracionalno - svodili na usvajanje posebnog zakona o radnim praksama, koji nije bio dovoljno kvalitetan i koji je u dve različite verzije povlačen iz procedure nakon obavljene javne rasprave.

Program „Moja prva plata“

Uredbom o programu podsticanja zapošljavanja mladih „Moja prva plata“[2] u pravni sistem Srbije uveden je još jedan oblik radnog angažovanja lica bez prethodnog radnog iskustva. „Moja prva plata“ predstavlja jedinstven normativni poduhvat u kojem je podzakonskim aktom uveden potpuno novi režim rada, koji je u oštroj nesaglasnosti sa Zakonom o radu, kao i međunarodnim standardima rada na čije se poštovanje Republika Srbija obavezala. Između ostalog, trebalo bi pomenuti da se ovaj rad plaća niže od minimalne zarade, da nema ograničenja radnog vremena, ne postoji pravo na odmore i odsustva, da je lice u ovom režimu rada lišeno praktično svih prava po osnovu rada, dok je njegov rad za poslodavca besplatan jer naknadu i doprinos za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti plaća Nacionalna služba za zapošljavanje. U skladu sa ovim rešenjima, angažovanom licu ne teče staž penzijskog osiguranja.

Volontiranje

Nasuprot opisanim režimima rada, postoji o mogućnost volontiranja, koja je uređena posebnim Zakonom o volontiranju[3]. Prema ovom zakonu (član 2. stav 1.) volontiranje je organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi. Postoji i dugoročno volontiranje, ono koje je duže od 10 časova nedeljno, najkraće tri meseca bez prekida. Takođe, pod volontiranjem se neće smatrati vreme provedeno na stručnom osposobljavanju i usavršavanju ili na praktičnom radu bez zasnivanja radnog odnosa, kao ni vreme provedeno u radu van radnog odnosa (član 3. tačke 1. i 2.). Jasno je pri tome da volontiranje ne može biti ni rad u radnom odnosu. Tako kako je volontiranje definisano, ima samo blage dodirne tačke u odnosu na radno pravo, pre svega zbog činjenice da volonter ulaže neki rad. Taj rad je međutim specifičan - on se ne vrši radi ostvarivanja zarade, nije vezan za sticanje profita, već je usmeren ka nekom kolektivnom, opštem dobru, dakle manifestuje se kao društveno koristan rad, u skladu sa zakonskom definicijom. Članom 8. Zakona o volontiranju izričito je zabranjena zloupotreba volontiranja u komercijalne svrhe: „Zabranjeno je organizovanje volontiranja u cilju sticanja dobiti. Zabranjeno je volontiranje kojim se zamenjuje rad koji obavljaju lica u skladu sa propisima o radu.“ Zbog toga na volontere nije ni moguće primeniti opšta pravila radnog prava, osim onih načela koja se nesumnjivo nameću prilikom svake vrste rada (zabrana prinudnog i robovskog rada, zabrana zloupotrebe dečijeg rada, i slično).

Volonter ima pravo na naknadu troškova volontiranja, odnosno u vezi sa volontiranjem, koji su izričito navedeni zakonom (član 10. stav 2.), za: radnu odeću i sredstva i opremu za ličnu zaštitu volontera; putovanja, smeštaj i ishranu volontera i drugih troškova koji nastanu u vezi sa izvršavanjem volonterskih usluga i aktivnosti; lekarske preglede obezbeđene za potrebe volontiranja; obuke za obavljanje volonterskih usluga i aktivnosti; premije osiguranja isplaćene za slučaj povrede ili profesionalne bolesti tokom volontiranja, odnosno novčane naknade u svrhu osiguranja od odgovornosti za štetu nastalu kod organizatora volontiranja ili trećeg lica; isplatu džeparca, kod dugoročnog volontiranja, čiji mesečni iznos ne može biti veći od 30% od neto iznosa minimalne mesečne zarade za puno radno vreme u Republici Srbiji.

Međutim, u zakonodavstvu se mogu naći i primeri „posebnog“ volontiranja koje je uređeno raznim propisima, a čija je nesaglasnost sa Zakonom o volontiranju evidentna. Primeri ovakvog volontiranja mogu se naročito pronaći u pravosuđu:

• Zakon o advokaturi[4]: uvode se takozvani „advokatski pripravnici volonteri“ (član 62.) na koje se shodno primenjuju odredbe o advokatskim pripravnicima, ali i posebni propisi o volonterskom radu. Ovim „pripravnicima“ su zakonom izričito uskraćeni pravo na zaradu i ostala prava iz radnog odnosa.
• Zakonom o uređenju sudova[5] članom 69. uređen je status „volontera“, još jednostavnije u odnosu na Zakon o advokaturi: „Diplomirani pravnik može biti primljen na obuku u sud radi sticanja radnog iskustva i uslova za polaganje pravosudnog ispita bez zasnivanja radnog odnosa (volonter).“ Osim što je sporna sa stanovišta uskraćivanja osnovnih prava radnika, kao i suprotna Zakonu o volontiranju, ova odredba je potpuno nedorečena na način da je nemoguće - osim ekstenzivnim tumačenjem postojeće norme - utvrditi radnopravni status ovih „volontera“.
• Zakonom o javnom tužilaštvu[6] u članu 137. je doslovce ponovljena odredba iz člana 69. Zakona o uređenju sudova, osim što je reč „sud“ zamenjena sa „javno tužilaštvo“ i promenjen je redosled reči u rečenici. Za ovo rešenje važi sve što je napisano za prethodno.

Nejasno je kako je moguće „volontirati“ u profitnim advokatskim kancelarijama, ili za potrebe rada sudova i javnih tužilaštva, budući da je to direktno kršenje citiranog člana 8. Zakona o volontiranju, i protivno prirodi volonterskog rada. Potrebno je ovakav režim rada nazvati drugačije, ili temeljno redefinisati pojam volontiranja. Po svemu sudeći druga opcija je trenutno realnija, budući da je postojalo nekoliko pokušaja pisanja novog zakona kojim bi se regulisalo volontiranje - za sada nijedan od njih nije odmakao dalje od radne verzije, niti je dospeo na javnu raspravu.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Mario Reljanović - Viši naučni saradnik - Institut za uporedno pravo u Beogradu

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

[1] Sl. glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje.

[2] Sl. glasnik RS, br. 107/2020, 79/2021, 92/2022 i 83/2023.

[3] Sl. glasnik RS, br. 36/2010.

[4] Sl. glasnik RS, br. 31/2011 i 24/2012 – odluka US.

[5] Sl. glasnik RS, br. 10/2023.

[6] Sl. glasnik RS, br. 10/2023.

Tema trudničkog i porodiljskog odsustva u Srbiji često izaziva brojna pitanja – kada se otvara bolovanje, ko isplaćuje naknadu, kako se ona obračunava i da li su žene koje vode sopstveni biznis jednako zaštićene kao zaposlene.

Osnova za ostvarivanje prava iz ove oblasti nalazi se u:

• Zakonu o radu
• Zakonu o zdravstvenom osiguranju
• Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom

Ovi propisi uređuju otvaranje trudničkog bolovanja, isplatu naknada, dužinu porodiljskog odsustva I obračun zarade, ali njihova primena u praksi pokazuje da razlike između zaposlenih žena I preduzetnica I dalje postoje.

Kada se otvara trudničko bolovanje I ko ga plaća?

Trudničko bolovanje (privremena sprečenost za rad zbog komplikacija u trudnoći) otvara se na osnovu mišljenja ginekologa i potvrde lekarske komisije u bilo kom trenutku u kome se komplikacije jave.

Što se isplate bolovanja tiče, naknada se isplaćuje 100% i to:

• Prvih 30 dana bolovanje plaća poslodavac
• Od 31. dana isplatu preuzima RFZO (Republički fond za zdravstveno osiguranje)

Cilj ovog prava je zaštita zdravlja žene i sprečavanje rizika u trudnoći usled obavljanja posla.

Kada počinje porodiljsko odsustvo i koliko traje?

Porodiljsko odsustvo može početi:

• Najranije 45 dana pre termina porođaja
• Obavezno 28 dana pre termina

Nakon porođaja, porodilja ima pravo na:

• 3 meseca porodiljskog odsustva, a zatim
• odsustvo radi nege deteta koje traje:

       12 meseci za prvo i drugo dete

       24 meseca za treće i svako naredno dete

Ova prava se prvenstveno odnose na žene koje su u radnom odnosu i prijavljene kod poslodavca.

Kako se računa isplata porodiljskog za zaposlene žene?

Naknada za porodiljsko bolovanje računa se na osnovu prosečne zarade u prethodnih 18 meseci.

Postupak izgleda ovako:

• Sabiraju se bruto zarade za poslednjih 18 meseci
• Dobijeni zbir se podeli sa 18
• Dobijeni iznos predstavlja mesečnu osnovicu za isplatu porodiljskog

Ako porodilja nije radila svih 18 meseci, sabiraju se stvarne zarade, ali se zbir i dalje deli sa 18 — što dovodi do manje isplate, iako je žena bila aktivno zaposlena kraći period.Ukoliko zaposlene žene imaju nedoumice u vezi sa obračunom ili sumnjaju da su im povređena prava, preporučljivo je da se obrate advokatu za radno pravo radi provere ispravnosti obračuna i zaštite svojih interesa.

Koja su prava mama preduzetnica i kako se vrši isplata porodiljskog?

Od 2024. godine, preduzetnice u Srbiji imaju pravo na isplatu naknade za vreme porodiljskog odsustva, ali se način obračuna razlikuje od zaposlenih.

Računanje izgleda ovako:

• Sabiraju se osnovice doprinosa na koje je preduzetnica plaćala poreze tokom poslednjih 18 meseci
• Zbir se podeli sa 18
• Dobijeni iznos se zatim deli sa 1,5 (zakonski koeficijent)

Zbog ovakvog načina obračuna, naknada za porodiljsko kod preduzetnica je često niža, iako uredno plaćaju doprinose.

Da li su preduzetnice diskriminisane?

Iako su izmene zakona donele određene pomake, mnoge preduzetnice i dalje ukazuju na probleme:

• Nemaju mogućnost da angažuju zamenu tokom odsustva
• Ako obustave delatnost – primaju punu naknadu, ali im se ne obračunava radni staž
• Ako nastave da rade – primaju 50% naknade i same plaćaju doprinose
• Naknade su niže zbog zakonskog koeficijenta
• Porodiljsko se otvara od dana porođaja, ne pre

Ovakav sistem i dalje stvara osećaj nepravde i nejednakosti, jer preduzetnice snose veći finansijski i organizacioni teret.

Potreba za jednakom zaštitom svih mama

I zaposlene žene i preduzetnice imaju zakonsko pravo na naknadu tokom trudnoće i porodiljskog odsustva, ali u praksi postoje razlike.

Zaposlene žene uživaju veću sigurnost i kontinuitet primanja, dok preduzetnice i dalje trpe finansijski i administrativni pritisak. Da bi se postigla prava jednakost, potrebno je dalje unapređivati zakonodavni okvir i obezbediti da svaka majka – bez obzira da li je zaposlena ili preduzetnica – ima pravo na jednaku isplatu porodiljskog i stabilnu finansijsku podršku tokom najvažnijeg perioda u životu.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Irina Krezović, advokat - partner u Advokatskoj kancelariji Tomić - Krezović

Zaštita logoa kroz registraciju žiga predstavlja ključan korak za svako fizičko ili pravno lice koje želi da obezbedi isključivo pravo korišćenja svog vizuelnog identiteta. U Srbiji je za ovaj postupak nadležan Zavod za intelektualnu svojinu (ZIS), sa sedištem u Beogradu (Kneginje Ljubice 5).

Korak 1 – Popunjavanje zahteva

Postupak započinje podnošenjem zahteva za priznanje žiga. Formular možete dobiti u prostorijama Zavoda ili preuzeti preko zvaničnog sajta, na sledećem linku: https://www.zis.gov.rs/uputstva-i-obrasci/?cat=zig (Захтев за признање жига – MS Word Образац Ж-1).

Zahtev popunjavate na računaru, u Word-u a zatim ga štampate (u 2 primerka).

Obrazac izgleda ovako:

Polja obrasca

• Podnosilac prijave (obavezno popuniti)

Ovde se unose podaci o osobi ili firmi koja traži registraciju žiga.

Ako je fizičko lice: ime i prezime, adresa stanovanja, poštanski broj, mesto, država, telefon i e-mail.

Ako je pravno lice: puno poslovno ime (kako stoji u APR-u), adresa sedišta, poštanski broj, mesto, država, telefon i e-mail.

• Punomoćnik

Popunjava se samo ako koristite zastupnika (npr. advokata ili ovlašćenog zastupnika pred Zavodom).

Ako ga nemate, ovo polje ostaje prazno.

Ako postoji, unose se isti podaci kao za podnosioca (ime, adresa, kontakt).

• Zajednički predstavnik

Popunjava se samo ako ima više podnosilaca prijave (npr. dva suvlasnika firme ili više fizičkih lica).

U tom slučaju jedan od njih se određuje kao zajednički predstavnik i upisuju se njegovi kontakt podaci.

Ako ste jedini podnosilac – ovo ostaje prazno.

• Prijava se podnosi za (upišite X)

Ovo je jedno od najvažnijih polja jer određuje vrstu zaštite. Ima dva nivoa odluke:

Vrsta žiga

• Individualni žig: najčešći slučaj. Žig pripada jednom nosiocu (fizičkom ili pravnom licu).
• Kolektivni žig: koristi ga više lica, ali pod zajedničkim pravilima (npr. udruženja, zadruge).
• Žig garancije: koristi se za potvrdu određenih karakteristika robe/usluga (npr. kvaliteta).

Za većinu firmi i pojedinaca označava se individualni žig.

Vrsta znaka

• Verbalni znak (reč): štiti samu reč ili kombinaciju reči, bez obzira na izgled (font, boju).
• Grafički znak; boju, kombinaciju boja: štiti znak baš onako kako izgleda (logo, boje, oblik).
• Kombinovani znak: štiti i reč i grafiku zajedno. Ako se reč koristi i u drugom obliku, i dalje je zaštićena.
• Trodimenzionalni znak: zaštita oblika proizvoda ili pakovanja.
• Druga vrsta znaka: koristi se ako znak nije uobičajen (npr. zvučni znak, hologram).

Izgled znaka:

Ubacite Vaš žig u ovo polje.

• Naznačenje boja

Ovde se navode boje koje čine znak.

Ako je znak u boji, upisujete tačne nazive boja (npr. „zelena, plava“).

Ako znak nije u boji (crno-beli logo ili samo reč), polje može ostati prazno.

• Transliteracija znaka

Popunjava se samo ako je znak ili deo znaka napisan pismom koje nije latinično ili ćirilično (npr. kineski znakovi, arapsko pismo).

• Prevod znaka

Popunjava se ako znak sadrži reč u stranom jeziku, pa se daje prevod na srpski.

• Opis znaka

Ovo polje služi da ukratko objasnite šta se nalazi na znaku.

Ako ima grafičkih elemenata (npr. krug, ikona, slika), opisuje se i to.

Opis treba da bude jasan i precizan, ali ne predugačak.

• Zaokružiti brojeve klasa robe i usluga prema Ničanskoj klasifikaciji:

Ovde “boldovati” klase koje se odnose na Vaš žig.

• Zatraženo pravo prvenstva i osnov:

Šta znači pravo prvenstva?

Pravo prvenstva je mogućnost da se pozovete na raniju prijavu žiga (u Srbiji ili inostranstvu), kako bi Vaša nova prijava imala isti datum prvenstva. To je važno jer datum prvenstva određuje ko ima prednost ako dva lica prijave sličan ili identičan znak.

Kada se popunjava Polje 10?

Popunjava se samo ako tražite pravo prvenstva.

Ako nemate raniju prijavu na koju bi se pozvao, polje ostaje prazno.

Na osnovu čega ste tražili prvenstvo?

• Na osnovu ranije prijave u inostranstvu

Ako ste već prijavili žig u drugoj zemlji članici Pariskog konvencije ili TRIPS-a, možete da u roku od 6 meseci od tog datuma tražiti priznanje istog datuma i u Srbiji.

U tom slučaju upisujete podatke o ranijoj prijavi (broj, datum, zemlja).

• Na osnovu izlaganja na sajmu

Ako je znak prvi put upotrebljen na međunarodnom sajmu, može se tražiti prvenstvo od tog datuma.

• Plaćene takse:

Koje takse postoje?

U obrascu su predviđene tri stavke:

• Osnovna taksa

Ovo je obavezna i uvek se plaća. (19,990 dinara, dana 24. juna 2025. godine).

Obuhvata prijavu žiga za tri klase robe ili usluga.

• Taksa za dodatne klase

Ako prijavljujete više od tri klase, plaća se doplata za svaku dodatnu klasu.

• Taksa za grafičko rešenje

Plaća se ako žig ima grafički element (logo, boje, oblik). (3,990 dinara, dana 24. juna 2025. godine)

Ako je prijava samo verbalni žig (reč), ova taksa se ne plaća.

Na kraju se sabira i upisuje ukupno.

Uz formular, podnesite i spisak roba i usluga po klasama (poseban dokument). Spisak klasa mora biti jasan i precizan, jer obim zaštite zavisi upravo od toga kako su robe i usluge navedene.

Zavod preporučuje korišćenje pojmova iz zvanične Liste roba i usluga ili MGS Manager aplikacije na njihovom sajtu ili na sledećem linku: 

https://webaccess.wipo.int/mgs/index.jsp?lang=sr

Takođe, vaš žig morate da štampate u dva primerka (veličine   8 x 8 cm) I da priložite uz zahtev.  

Korak 2 – Plaćanje takes

Popunite uplatnicu:

Primalac: Zavod za intelektualnu svojinu, Kneginje Ljubice 5, Beograd

Uplatilac: (Vaše ime i prezime i adresa)

Svrha uplate: Administrativna taksa

Račun primaoca: 840-0000030880845-62

Model: 97

Poziv na broj: 2801864040

Iznos: 23,900.00 RSD (ovo je iznos ukoliko odaberete do 3 klase, nakon toga se doplaćuje) (dana 24. juna 2025)

Provizija banke: 275.10 RSD (dana 24. juna 2025)

Ukupno plaćeno: 24,175.10 RSD (dana 24. juna 2025)

Datum uplate: (upišite datum kada podnosite zahtev)

Dokaz o uplati (uplatnica) obavezno se prilaže uz zahtev.

Korak 3 – Podnošenje prijave

Prijavu za zaštitu žiga možete podneti:

• Lično u pisarnici Zavoda za intelektualnu svojinu (Kneginje Ljubice 5, Beograd). – Ovaj način podnošenja prijave je najbolji jer zaposleni u Zavodu Vam mogu, u slučaju nedoumica, pomoći oko popunjavanja formulara i pružiti sve potrebne informacije.
• Poštom – šalje se preporučeno, sa svim prilozima (popunjen zahtev u dva primerka, grafički prikaz znaka u 2 primerka (8 x 8 cm), dokaz o uplati, spisak roba/usluga po klasama).

Napomena:

Podnošenje zahteva i plaćanje možete obaviti i onlajn

Elektronski (onlajn) – preko portala eZIP (e-prijave) koji Zavod ima, na sledećem linku: https://www.zis.gov.rs/e-prijava/?utm_source=chatgpt.com. Za to je potreban kvalifikovani elektronski sertifikat (elektronski potpis).

Korak 4 – Pregled prijave

Zavod najpre vrši formalni pregled – proverava da li su svi podaci uneti i da li je taksa plaćena. Nakon toga sledi sadržinski pregled, kojim se utvrđuje da li znak može biti registrovan (npr. da nije suviše opšti, da se ne poklapa sa već postojećim žigom, da nije obmanjujući).

Korak 5 – Objavljivanje i prigovori

Ako prijava ispunjava uslove, žig se objavljuje u Službenom glasniku Zavoda. U roku predviđenom zakonom treća lica mogu uložiti prigovor.

Korak 6 – Registracija i važenje žiga

Ukoliko nema osnovanih prigovora, Zavod donosi rešenje o registraciji i upisuje žig u Registar žigova. Od tog trenutka nosilac stiče isključivo pravo korišćenja znaka.

Zaštita traje 10 godina od datuma podnošenja prijave, uz mogućnost neograničenog obnavljanja na nove periode od po 10 godina.

Zašto registrovati logo?

Registracija logoa pruža pravnu sigurnost – vlasnik može sprečiti neovlašćeno korišćenje znaka od strane drugih lica, zaštititi svoj brend i povećati vrednost poslovanja. U praksi, registrovan žig često predstavlja jedno od najvrednijih nematerijalnih dobara kompanije.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & Content Trainer

Autorsko pravo u Srbiji nastaje samim stvaranjem dela i autor ga uživa bez posebne registracije. Ipak, evidentiranje i deponovanje u Zavodu za intelektualnu svojinu (ZIS) pruža dodatnu pravnu sigurnost jer služi kao zvaničan dokaz autorstva i znatno olakšava ostvarivanje prava u slučaju spora.

Ovaj postupak se odnosi na različite vrste dela – književna i naučna dela, muzička i scenska dela, likovna i fotografska dela, računarske programe i baze podataka, kao i druga originalna autorska ostvarenja.

Evidenciju i deponovanje autorskih dela obavlja Zavod za intelektualnu svojinu, sa sedištem u Beogradu, Kneginje Ljubice 5.

Korak 1 – Popunjavanje zahteva

Postupak započinje podnošenjem zahteva za zaštitu autorskih prava. Formular možete dobiti u prostorijama Zavoda ili preuzeti preko zvaničnog sajta, na sledećem linku: https://www.zis.gov.rs/uputstva-i-obrasci/?cat=autorska-i-srodna-prava (Захтев за уношење у евиденцију и депоновање ауторских дела Образац А-1).

Zahtev popunjavate na računaru, u Word-u a zatim ga štampate.

Obrazac izgleda ovako:

Polja obrasca:

• Podnosilac

Ako je fizičko lice: upisuje se ime i prezime, adresa prebivališta, državljanstvo, broj telefona i e-mail.

Ako je pravno lice: unosi se poslovno ime i sedište, telefon i e-mail.

Ovo polje je obavezno, jer definiše ko podnosi zahtev.

• Pseudonim ili znak autora

Popunjava se samo ako autor u javnosti koristi pseudonim ili poseban znak.

Ako autor nastupa pod punim imenom, polje se ostavlja prazno.

• Punomoćnik

Ako prijavu podnosi zastupnik (npr. advokat), upisuju se njegovi podaci.

Uz zahtev se obavezno prilaže punomoćje potpisano od strane autora ili nosioca prava.

Ako autor lično podnosi zahtev, ovo polje se ne popunjava.

• Naslov autorskog dela

Navodi se puni naslov dela ili alternativni naslov pod kojim se delo može identifikovati.

Obavezno polje, jer se time delo razlikuje od drugih.

• Delo prerade

Popunjava se samo ako prijavljujete preradu tuđeg dela (npr. prevod, adaptacija).

Potrebno je navesti podatke o izvornom delu i autoru.

Ako nije delo prerade, ostavite prazno

• Vrsta dela

Upisuje se kategorija dela: književno, muzičko, likovno, dramsko, filmsko, računarski program, baza podataka i sl.

Obavezno polje, jer određuje pravnu prirodu dela.

• Forma zapisa

Precizira se u kom obliku se delo dostavlja: štampani tekst, optički disk, USB, audio zapis, fotografija i sl.

Ovo je obavezno jer Zavod mora da ima primerak dela u odgovarajućem formatu.

• Podaci o autoru

Popunjava se ako autor nije isti kao podnosilac (npr. ako prijavu podnosi izdavač ili poslodavac).

Ako je autor preminuo, navodi se godina smrti.

Ako je delo anonimno, to se posebno označava.

Ukoliko je podnosilac zahteva I autor, ovo polje ostavite prazno.

• Radni odnos

Označava se da li je delo nastalo u okviru radnog odnosa.

Ako jeste, navodi se poslodavac i osnov po kojem podnosilac polaže pravo.

Ako nije, ostavite prazno

• Način korišćenja

Navodi se kako se delo koristi ili će se koristiti (npr. objavljivanje knjige, izvođenje muzike, komercijalna distribucija softvera).

Polje nije obavezno, ali daje dodatni kontekst.

• Potpis podnosioca

Ako je podnosilac fizičko lice, prijavu potpisuje lično.

Ako je podnosilac pravno lice, potpis stavlja zastupnik ili ovlašćeno lice.

Ovo polje je obavezno, jer potvrđuje validnost prijave.

Uz obrazac A-1 obavezno se dostavlja:

• potpisan primerak autorskog dela (štampani ili na odgovarajućem nosaču, npr. CD, DVD, USB),
• opis dela ako se podnosi na optičkom disku,
• pravni osnov za podnošenje (ako podnosilac nije autor),
• izjava o zajedničkom predstavniku (ako ima više nosilaca prava),
• punomoćje (ako postoji punomoćnik),
• dokaz o uplati administrativne takse.

Korak 2 – Plaćanje takse

Popunite uplatnicu:

Primalac: Zavod za intelektualnu svojinu, Kneginje Ljubice 5, Beograd

Uplatilac: (Vaše ime i prezime i adresa)

Svrha uplate: Deponovanje autorskog dela

Račun primaoca: 840-0000030880845-62

Model: 97

Poziv na broj: 2801864040

Iznos: 4,960.00 RSD

Provizija banke: 84.80 RSD (dana 23. juna 2025)

Ukupno plaćeno: 5,044.80 RSD (dana 23. juna 2025)

Datum uplate: (upišite datum kada podnosite zahtev)

Dokaz o uplati (uplatnica) obavezno se prilaže uz zahtev.

Korak 3 – Podnošenje prijave

Prijava se može predati:

• Lično u pisarnici Zavoda za intelektualnu svojinu (Kneginje Ljubice 5, Beograd). – Ovaj način podnošenja prijave je najbolji jer zaposleni u Zavodu Vam mogu, u slučaju nedoumica, pomoći oko popunjavanja formulara i pružiti sve potrebne informacije.
• Poštom – šalje se preporučeno, sa svim prilozima.

Napomena:

Podnošenje zahteva i plaćanje možete obaviti i onlajn

Elektronski (onlajn) – preko portala eZIP (e-prijave) koji Zavod ima, na sledećem linku: https://www.zis.gov.rs/e-prijava/?utm_source=chatgpt.com. Za to je potreban kvalifikovani elektronski sertifikat (elektronski potpis).

Korak 4 – Potvrda o deponovanju

Nakon prijema i obrade, Zavod izdaje potvrdu o unošenju dela u evidenciju i deponovanju primerka. Ova potvrda služi kao dokaz autorstva i olakšava ostvarivanje prava u slučaju spora.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & Content Trainer

Uvod

Shodno odredbama člana 150. Zakona o zdravstvenoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 25/2019, 92/2023 - autentično tumačenje i 29/2025 - odluka US), zdravstveni radnik, u zavisnosti od nivoa i vrste obrazovanja koje poseduje, može biti doktor medicine, doktor stomatologije, doktor dentalne medicine, diplomirani farmaceut, magistar farmacije, magistar farmacije - medicinski biohemičar, medicinska sestra - tehničar, odnosno drugo lice sa završenom odgovarajućom visokom, višom, odnosno srednjom školom zdravstvene struke.

Pored  opših uslova koji su predviđeni Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 – aut. tum.), Zakon o zdravstvenoj zaštiti kao poseban zakon, propisuje i druge, posebne uslove koji su neophodni za obavljanje poslova iz oblasti zdravstvene delatnosti. Takvi uslovi obuhvataju i postojanje važeće licence. Dakle, zdravstveni radnik može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi[1] ako je, između ostalog, dobio odnosno obnovio licencu.

S druge strane, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, može obavljati zdravstvenu delatnost samo ako ispunjava propisane uslove, što između ostalog, podrazumeva da u radnom odnosu na neodređeno vreme, ima propisanu vrstu i broj zdravstvenih radnika sa licencom.

Licenca je javna isprava kojom se dokazuje stručna osposobljenost zdravstvenog radnika za samostalno obavljanje zdravstvene delatnosti. Izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence zdravstvenim radnicima jeste postupak koji sprovodi nadležna komora zdravstvenih radnika. U Republici Srbiji postoji pet komora zdravstvenih radnika: Lekarska komora Srbije, Stomatološka komora Srbije, Farmaceutska komora Srbije, Komora biohemičara Srbije i Komora medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije.

Postupak izdavanja, obnavljanja i oduzimanja licence zdravstvenim radnicima uređen  je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i Pravilnikom o bližim uslovima za izdavanje, obnavljanje ili oduzimanje licence članovima komora zdravstvenih radnika ("Sl. glasnik RS", br. 76/2022, u daljem tekstu: Važeći Pravilnik), pri čemu je  od značaja i Pravilnik o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike ("Sl. glasnik RS", br. 17/2022) kojim je propisano šta se podrazumeva pod kontinuiranom edukacijom kao i vrednovanje iste.  Na postupak obnavljanja licenci  još uvek se primenjuju i odredbe Pravilnika o bližim uslovima za izdavanje, obnavljanje ili oduzimanje licence članovima komora zdravstvenih radnika („Sl. glasnik RS“ br. 119/2007, 23/2009, 40/2010, i 102/2015, u daljem tekstu: Prethodni Pravilnik) u pogledu ispunjenja uslova za obnavljanje licence za period do 14.07.2022. godine (kada su u pitanju linence koje se izdaju, odnosno obnavljaju na period od sedam godina), s obzirom na to da Važeći Pravilnik nema povratno dejstvo, kao i Pravilnika o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike („Sl. glasnik RS“ br. бр. 2/2011, 23/2016 и 31/2018).

Od značaja je napomenuti da se zdravstvenim radnicima licenca izdaje, odnosno obnavlja na period od sedam godina, s tim što izuzetak  predstavljaju zdravstveni radnici preko 70 godina starosti kojima se ista izdaje, odnosno obnavlja na period od godinu dana.

Podnošenje zahteva za obnavljanje licence

Nakon isteka perioda važenja licence,  zdravstvenom radniku se, po propisanom postupku, ista obnavlja.

Zdravstveni radnik podnosi nadležnoj komori zahtev za obnavljanje licence najkasnije 60 dana pre isteka roka na koji je licenca izdata, odnosno obnovljena.

Uz zahtev za obnavljanje licence, zdravstveni radnik dostavlja fotokopiju lične karte (odnosno očitanu ličnu kartu), fotokopiju dokaza o uplati naknade za  obnavljanje licence i dokaz o kontinuiranoj edukaciji koja je sprovedena u skladu sa Pravilnikom o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike ("Sl. glasnik RS", br. 76/2022), odnosno Pravilnikom o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike („Sl. glasnik RS“ br. бр. 2/2011, 23/2016 и 31/2018) za kontinuirane edukacije koje su sprovedene zaključno sa 18.02.2022. godine, s obzirom na to da je važeći Pravilnik stupio na snagu 19.02.2022. godine.

Međutim, nadležna komora zdravstvenih radnika može da utvrdi postojanje dokaza koji se odnose na kontinuiranu edukaciju i na osnovu podataka iz sopstvene elektronske evidencije.

Zdravstveni radnik, korisnik starosne penzije, pored navedene dokumetacije, za obnavljanje licence dostavlja i overenu fotokopiju rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje o sticanju prava na starosnu penziju, kao i dokaz o opštoj zdravstvenoj sposobnosti za obavljanje zdravstvene delatnosti, ne starije od šest meseci. Naravno, s obzirom  na to da se korisniku starosne penzije licenca obnavlja na svakih godinu dana, isti dostavlja dokaze o sprovođenju kontinuirane edukacije samo za period  važenja  licence u skladu sa Važećim Pravilnikom.  

Nadležna komora pribavlja, po službenoj dužnosti, od nadležnog organa, kao jedan od uslova za obnavljanje licence, dokaz da zdravstveni radnik pravnosnažnom sudskom odlukom nije osuđen za umišljajno krivično delo na kaznu zatvora od jedne godine ili težu kaznu, niti na kaznu zatvora za krivično delo protiv zdravlja ljudi, odnosno da mu pravnosnažnom sudskom odlukom nije izrečena mera bezbednosti u skladu sa Krivičnim zakonikom ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024), i to: obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi, obavezno lečenje narkomana, obavezno lečenje alkoholičara, odnosno zabranu vršenja poziva, delatnosti i dužnosti zbog koje ne može obavljati zdravstvenu delatnost.

Uslovi za obnavljanje licence

Shodno odredbama Važećeg Pravilnika, zdravstvenom radniku se može obnoviti licenca ako je u periodu važenja licence, u postupku kontinuirane edukacije stekao 140 bodova kroz sadržaj akreditovanih programa kontinuirane edukacije, vezano za profesionalnu delatnost koju obavlja, a za koju se obnavlja licenca, pri čemu broj sakupljenih bodova u jednoj godini trajanja licence ne može biti manji od deset, dok se  zdravstvenom radniku preko 70 godina starosti (kome je licenca izdata na period od godinu dana), licenca može obnoviti ako je u periodu njenog važenja, stekao 20 bodova u postupku kontinuirane edukacije. Ove uslove su dužni da ispune i oni zdravstveni radnici koji nisu u radnom odnosu. Bodovi koji se stečeni  u postupku kontinuirane edukacije ne mogu prenositi iz jedne licencne godine u drugu. Imajući u vidu navedeno, moguće je da je zdravstveni radnik u toku licencnog perioda stekao 140 bodova ili više, ali da nije ispunio uslov za obnavljanje licence. To će biti slučaj ako u toku licencnog perioda od sedam godina, zdravstveni radnik u toku jedne od licencnih godina (ili više licencnih godina) nije stekao minimum deset bodova, iako je u drugim licencnim godinama stekao znatno veći broj bodova od onih koji su neophodni za obnavljanje licence.

Međutim, do 14.07.2022. godine, do kada je bio na snazi Prethodni Pravilnik, zdravstveni radnici za period nezaposlenosti nisu bili u obavezi da sakupljaju bodove za kontinuiranu edukaciju. U pogledu uslova za obnavljanje licence, to je bila osnovna razlika između navedenih pravilnika.  Pored toga, prema Prethodnom Pravilniku, nezaposleni zdravstveni radnik je bio dužan da nadležnoj komori zdravstvenih radnika dostavi potvrdu izdatu od strane zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, da je najmanje 50% od dana izdavanja licence radio u oblasti zdravstvene delatnosti za koju ima licencu.

Treba reći, da se za ispunjenost uslova, počev od 15.07.2022. godine, primenjuju oni uslovi koji su propisani Važećim Pravilnikom, s obzirom na to da isti nema povratno dejstvo. Naravno, ovo se odnosi na obnavljanje licenci koje se izdaju, odnosno obnavljaju na period od sedam godina, što je pravilo (kao što je već navedeno, izuzetak su licence koje se izdaju, odnosno obnavljaju korisnicima starosne penzije na period od godinu dana).

Ukupan broj od 140 bodova, odnosno 20 bodova za zdravstvene radnike preko 70 godina starosti, mora biti skupljen iz više različitih akreditovanih programa kontinuirane edukacije.

Pod kontinuiranom edukacijom zdravstvenih radnika, u smislu Pravilnika o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike, podrazumeva se: 1) aktivno i pasivno učešće na stručnim sastancima, seminarima, simpozijumima, kursevima i kongresima; 2) aktivno i pasivno učešće na stručnim sastancima, seminarima, simpozijumima i kongresima koji se održavaju online putem video prenosa ili telekonferencijski; 3) objavljivanje, recenzija i uređivanje članaka u stručnim i naučnim časopisima, knjigama, odnosno publikacijama; 4) rešavanje testova, studijski boravak; i 5) usavršavanje u okviru poslediplomskih studija i zdravstvenih specijalizacija.

Vrednovanje programa kontinuirane edukacije vrši se u skladu sa članom 11. navedenog Pravilnika.  

Izuzetno, zdravstvenom radniku kome je u skladu sa propisima koji uređuju oblast rada utvrđeno mirovanje radnog odnosa, porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta, odsustvo sa rada radi posebne nege deteta ili privremena sprečenost za rad u periodu do šest meseci kumulativno u toku licencne godine, period važenja licence ostaje nepromenjen, a u postupku obnavljanja licence potrebno je da u toj licencnoj godini stekne najmanje deset bodova u postupku kontinuirane edukacije. Ukoliko je navedeno mirovanje, odsustvo ili privremena sprečenost za rad  nastupila u periodu dužem od šest meseci kumulativno u toku licencne godine, period važenja licence ostaje nepromenjen, a u postupku obnavljanja licence smatra se da je u toj licencnoj godini, zdravstveni radnik stekao dovoljan broj bodova za obnavljanje licence, nezavisno od stvarno stečenih bodova. Naravno, zdravstveni radnik podnosi nadležnoj komori dokaze o nastupanju navedenih okolnosti. Međutim, postojanja takvih okolnosti ne oslobađa zdravstvenog radnika  dužnosti da nadležnoj komori zdravstvenih radnika blagovremeno podnese zahtev za obnavljanje licence.

Odredbe Važećeg Pravilnika ne stvaraju nedoumice kada su u pitanju uslovi za obnavljanje licence. Međutim, kada je u pitanju primena odredaba Prethodnog Pravilnika prilikom obnavljanja licence,  može se kao sporno postaviti pitanje koje uslove  u pogledu kontinuirane edukacije treba da ispuni zdravstveni radnik koji je u toku jedne licencne godine samo jedan period proveo u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi? U takvom slučaju, trebalo bi shodno primeniti odredbe koje se odnose na mirovanje radnog odnosa, tako da bi zdravstveni radnik, koji je, u toku licencne godine, bio nezaposlen do šest meseci bio u obavezi da stekne minimum 10 bodova, dok u slučaju nezaposlenosti od 6 meseci i duže, isti ne bi bio u obavezi da u toj licencnoj godini ima ostvarene bodove.

Polaganje licencnog ispita

Zdravstveni radnik koji ne ispunjava  propisane uslove za obnavljanje licence, dužan je da podnese zahtev za polaganje licencnog ispita nadležnoj komori, u roku od 60 dana pre isteka licencnog perioda.

Važećim Pravilnikom je propisano da komisiju za polaganje licencnog ispita obrazuje direktor nadležne komore. Komisija je sastavljena od tri člana od kojih je jedan član iz Ministarstva zdravlja. Članovi Komisije moraju imati najmanje isti stepen stručne spreme kao i kandidat koji polaže licencni ispit. Navedeni pravilnik ne sadrži odredbe kojima se uređuju druga pitanja u vezi polaganja licencnog ispita, već je njihovo uređivanje prepušteno komorama zdravstvenih radnika.

Odlučivanje o podnetom zahtevu za obnavljanje licence

Rok u kome nadležna komora donosi rešenje o obnavljanju licence nije propisan Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, Zakonom o komorama zdravstvenih radnika ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 99/2010 i 70/2017 - odluka US), niti Važećim Pravilnikom. Međutim, s obzirom da nadležna komora o izdavanju, obnavljanju i oduzimanju licence odlučuje u upravnom postupku, polazeći od člana 145. Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US) proizilazi da je ista dužna da donese rešenje  u roku od 30 dana od dana pokretanja postupka.

U postupku odlučivanja o zahtevu za obnavljanje licence nadležna komora je dužna da po službenoj dužnosti utvrdi da nije nastupio neki od razloga za oduzimanje licence utvrđenih članom 185. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. U slučaju da se utvrdi   da je nastupio   neki od propisanih razloga za oduzimanje licence, nadležna komora zdravstvenih radnika neće zdravstvenom radniku obnoviti licencu.

Međutim, nadležna komora će  obnoviti licencu zdravstvenom radniku nakon brisanja osude u skladu sa Krivičnim zakonikom, odnosno nakon isteka mere bezbednosti koja mu je izrečena i to nakon što takav zdravstveni radnik podnese zahtev za  obnavljanje licence, pri čemu mora da ispuni gore navedene uslove u pogledu sticanja bodova, odnosno polaganja licencnog ispita.

U postupku  odlučivanja o zahtevu za obnavljanje licence, rešenje donosi direktor nadležne komore.

U slučaju da zdravstveni radnik ne ispunjava uslove za obnavljanje licence  nadležna komora, odnosno njen direktor, deneće rešenje kojim se odbija zahtev za obnavljanje licence.

Ako je zahtev zdravstvenog radnika neuredan, odnosno ako ima nedostatke koji sprečavaju nadležnu komoru zdravstvenih radnika da postupa po njemu, ako je nerazumljiv ili nije potpun, direktor nadležne komore će, u skladu sa članom 59. Zakona o opštem upravnom postupku, u roku od osam dana od prijema  zahteva obavestiti zdravstvenog radnika - podnosioca na koji način bi trebalo da uredi isti i to u roku koji ne može biti kraći od osam dana, uz upozorenje na pravne posledice ako ne uredi zahtev u roku. Ako zdravstveni radnik ne postupi na navedeni način, nadležna komora će rešenjem odbaciti zahtev. S druge strane, ako  zdravstveni radnik uredi zahtev, smatra se da je isti od početka bio uredan. Nadležna komora će odbaciti zahtev i ukoliko isti nije  podnet u roku, u skladu sa čl. 92. st. 1. tač. 4) Zakona o opštem upravnom postupku.

Pravni lekovi

Protiv rešenja nadležne komore, zdravstveni radnik koji nije zadovoljan istim, može, u skladu sa članom 181. stav 3. Zakona o zdravstvenoj zaštiti,  izjaviti žalbu ministru  nadležnom za poslove zdravlja, pri čemu žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Navedena žalba se, u skladu sa članom 153. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku,  podnosi u u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja.

Žalba se predaje nadležnoj komori zdravstvenih radnika za ministra nadležnog za poslove zdravlja.

Ako  nadležna komora, iz zakonom propisanih razloga, ne odbaci žalbu ili ne poništi pobijano rešenje,   niti udovolji žalbenom zahtevu, istu prosleđuje  ministru zdravlja u roku od 15 dana od prijema. Uz žalbu, nadležna komora zdravstvenih radnika prilaže spise predmeta kao i odgovor  iste na žalbu, u kome je nadležna komora dužna da oceni sve navode žalbe.

Ministar nadležan za poslove zdravlja može  da odbaci žalbu  (nije blagovremena, nije dozvoljena, koju je izjavilo neovlašćeno lice ili koja nije uređena u roku koji je odredla nadležna komora) može odbiti žalbu, poništiti rešenje u celini ili delimično i sam odlučiti o upravnoj stvari, poništiti rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, ili ga izmeniti.

Rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje se bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba. Rešenje ministra nadležnog za poslove zdravlja je konačno. Protiv istog se može pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema.

Pravne posledice neobnavljanja licence

Zdravstveni radnik koji ne obnovi licencu ne može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi.  

O neobnovljenoj licenci, nadležna komora zdravstvenih radnika odmah, a najkasnije u roku od 24 sata, obaveštava zdravstvenu inspekciju, organizaciju obaveznog zdravstvenog osiguranja i poslodavca zdravstvenog radnika kojem licenca nije obnovljena.

Bitno je navesti da je zdravstveni inspektor ovlašćen da, u vršenju inspekcijskog nadzora, zabrani obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvenom radniku koji nije obnovio licencu.

Što se tiče farmaceutske inspekcije čije je postojanje predviđeno odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ona do sada nije konstituisana, tako da njene  nadležnosti, između ostalog i one koji se tiču neobnavljanja licence diplomiranih farmaceuta, odnosno magistara farmacije, vrši zdravstvena inspekcija.

Najzad, ukoliko osnivač privatne prakse ne obnovi licencu, ministarstvo nadležno za poslove zdravlja donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti u privatnoj praksi.

Na kraju, trebalo bi analizirati i suštinski najvažnije pitanje  za zaposlenog zdravstevnog radnika  koji ne obnovi licencu, odnosno da li takvom zdravstvenom radniku prestaje radni odnos u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi?

Prema odredbi člana 176. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, ako mu je po odredbama zakona, odnosno po pravnosnažnoj odluci suda ili drugog organa zabranjeno da obavlja određene poslove, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova - danom dostavljanja pravnosnažne presude. Međutim, kao što je već navedeno, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, kao posebnim zakonom, je propisano da  žalba na prvostepeno rešenje ne odlaže izvršenje rešenja, tako da suštinski, zaposleni kome nije obnovljena licenca ne ispunjava uslove za obavljanje poslova iz oblasti zdravstvene delatnosti. Dakle, zaposlenom zdravstvenom radniku će prestatiti radni odnos ako ne obnovi licencu, pod uslovom da mu poslodavac ne može obezbediti obavljanje drugih poslova.

Imajući u vidu deficitarnost broja zdravstvenih radnika, ne samo u Republici Srbiji, u slučajevima kada zdravstveni radnik ne ispunjava uslove za obnavljanje licence, niti mu se kod poslodavca  može omogućiti obavljanje drugih poslova, trebalo bi razmisliti o opciji da se istom odobri korišćenje neplaćenog odsustva za vreme  dok ne položi licencni ispit. Naravno, prethodno je neophodno da takav zdravstveni radnik podnese poslodavcu (zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi) zahtev za odobrenje plaćenog odsustva pre isteka roka važenja licence, te da ispuni uslove koji su propisani kod poslodavca u pogledu odobravanja istog. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ivan Krneta, advokat

[1] Zdravstvena ustanova se može osnovati sredstvima u javnoj ili privatnoj svojini, u skladu sa zakonom. Zdravstvena ustanova se može osnovati kao: 1) dom zdravlja; 2) zdravstvena ustanova poliklinika; 3) apotekarska ustanova; 4) bolnica (opšta i specijalna); 5) zdravstveni centar; 6) zavod; 7) zavod za javno zdravlje; 8) klinika; 9) institut; 10) kliničko-bolnički centar; 11) univerzitetski klinički centar; 12) vojna zdravstvena ustanova ili sanitetska jedinica i ustanova u Vojsci Srbije, u skladu sa posebnim zakonom. Privatna praksa se može osnovati kao: 1) lekarska ordinacija (opšta, specijalistička i užespecijalistička); 2) ordinacija dentalne medicine (opšta i specijalistička); 3) poliklinika; 4) laboratorija (za biohemiju sa hematologijom i imunohemijom, mikrobiologiju sa virusologijom, patohistologiju sa citologijom); 5) apoteka privatna praksa; 6) ambulanta (za zdravstvenu negu i za rehabilitaciju); 7) laboratorija za zubnu tehniku.

Umesto uvoda

Ako se uporno piše o nekoj temi, govori u medijima, ističu primedbe na zakonsku regulativu, očekivano je da se izvrši bilo kakva promena, kada je već dijagnostikovan problem. Međutim, promene izostaju, a situacija se nastavlja, a možda čak i pogoršava.

Ugovor o „pp poslovima“ je rad van radnog odnosa

Pojam rada van radnog odnosa je regulisan članovima od 197. do 202. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) i postoji nekoliko vrsta ovog instituta, a među kojima je i ugovor o privremenim i povremenim poslovima.

Ugovor o privremenim i povremenim poslovima je prva vrsta ugovora van radnog odnosa i regulisana je članom 197. važećeg Zakona o radu, kojim je utvrđeno da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa:

• nezaposlenim licem;
• zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena;
• korisnikom starosne penzije.

U stavu 2 propisana je obavezna pisana forma za zaključenje ove vrste ugovora.

Članom 198. je utvrđeno da poslodavac može ovaj ugovor zaključiti i sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge u skladu sa propisima o zadrugama. Privremeni poslovi su kratkotrajni, kontinuirani poslovi (setva, žetva, branje plodova, anketiranje...). Povremeni poslovi su kratkotrajni poslovi koji se ne obavljaju u kontinuitetu, već s vremena na vreme (protivgradna zaštita, izrada sajamskih štandova, održavanje reda na sportskim priredbama...). Ova vrsta ugovora najbliža je radnom odnosu jer postoji obaveza uplate doprinosa – penzijskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Za ovu vrstu ugovora propisana je kao obavezna pisana forma, kao i da se njihovim zaključenjem ne zasniva radni odnos, te da zaposleni zaključenjem ovih ugovora nemaju prava koja imaju zaposleni koji zasnivaju radni odnos. U pogledu forme, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključuje se u pisanom obliku i sadrži: vrstu i opis poslova koji su predmet ugovora, trajanje tj. period na koji se ugovor zaključuje, mesto i način izvršenja posla, visinu naknade za obavljeni rad, uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Može se ugovoriti i isplata naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, naknade za ishranu u toku rada, o čemu odlučuje poslodavac u skladu sa opštim aktom i svojim finansijskim mogućnostima, pri čemu ne postoji njegova obaveza isplate navedenih troškova, već je isplata pedviđena kao mogućnost. Pored toga, ugovorom mogu biti predviđeni uslovi i razlozi usled kojih poslodavac može otkazati ovaj ugovor i pre isteka roka na koji je zaključen. Najvažnija karakteristika ove vrste ugovora je da ne mogu prerasti u radni odnos (tzv. „preobražaj“  radnog odnosa na neodređeno vreme, član 37.  stav 6 Zakona o radu). Tačnije, zakonom nije predviđena takva mogućnost.

Prednost u odnosu na ugovor o radu

Što se tiče prednosti zaključenja ovakve vrste ugovora, može se reći da ih više ima poslodavac nego angažovano lice - iako postoji potreba da se obavi određeni posao i ta potreba je privremenog karaktera, poslodavcu omogućava završetak posla bez nepotrebnog zapošljavanja radnika i obaveza iz radnog odnosa koje za poslodavce proizilaze (osim prijave nadležnim fondovima i isplate zarade i razni troškovi i prava – godišnji odmor, bolovanja, porodiljska odsustva...), a posao će se svakako završiti. Za zaposlene to je privremeno obezbeđenje naknade za život, bez budućnosti i bez planiranja, dok traje potreba, kako kaže definicija samog instituta.

Zloupotreba navedenih ugovora

Gde god je predviđena upotreba, tu je i zloupotreba, naravno. Tako je i sa zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima. U pravnoj teoriji „zloupotreba prava je svako vršenje prava protivno njegovom cilju zbog koga je ustanovljeno“. U oblasti radno-pravnih odnosa, zloupotrebu prava mogu vršiti i poslodavac i zaposleni, stvarajući privid zakonitog postupanja. Ovo se dešava u situacijama kada kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljanjem određenog posla, a ipak umesto ugovora o radu poslodavci zaključuju ovu vrstu ugovora za sistematizovana radna mesta i za poslove iz svoje osnovne delatnosti.

Po ličnom saznanju autorke teksta, ovakva vrsta ugovora se zaključuje u pojedinim državnim organima, što generalno nije problem i u skladu je sa zakonom. Ali, često se, nažalost, dešava da su pojedinci angažovani godinama na „PP“ poslovima, sa različitim rešenjima, ali da obavljaju konstantno iste poslove, za kojima postoji stalna potreba. U nadi da će neko primetiti njihov marljiv rad, vredno i odgovorno se često trude više od ostalih, a bez prava i pogodnosti koje donosi radni odnos (bolovanje, godišnji odmor...), očekujući zaključenje bar ugovora o radu na određeno vreme. U nekim slučajevima se nakon dugogodišnjeg rada na privremenim i povremenim poslovima, ponekad zaključi i „pravi“ ugovor o radu, ali se češće dešava da angažovanje istekne i sav trud bude uzaludan.

Povećan obim posla može trajati određeni period, što je karakteristično uglavnom za poslove proizvodnje. U javnim službama, a naročito državnim organima, zaista je neuobičajeno da se konstantno pojavljuju poslovi koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Postavlja se logično pitanje – o kakvim se „sezonskim“ ili „iznenadnim“ poslovima radi?

Kako se zaštititi od zloupotrebe?

Trenutno, jedini mogući vid zaštite je sudska zaštita. U sudskoj praksi se najčešće tužbom traži utvrđenje da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima ili ugovori o delu (najčešći slučaj zloupotrebe su ove dve vrste ugovora) – fiktivni i da nisu zaključeni u skladu sa svrhom koja je zakonom propisana, već da se suštinski radi o ugovorima o radu, te zahtevaju da im se i priznaju sva prava iz ugovora o radu kao i pravo i mogućnost primene člana 37. stav 6 Zakona o radu (tzv. „preobražaj“ u radni odnos na neodređeno vreme).

Novija sudska praksa (kada je javni sektor u pitanju)

Imajući u vidu noviju sudsku praksu, može se zaključiti, da je u javnom sektoru naročito poslednjih godina od primarnog značaja upotreba Zakona o budžetskom sistemu kao leks specialisa, te Vrhovni sud u jednoj od takvih odluka donetih po reviziji, između ostalog navodi da “...Nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužioca primenili odredbe Zakona o radu, ali nisu imali u vidu da se u odnosu na tuženog (JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“) kao korisnika javnih sredstava, primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upraženjenih radnih mesta, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, kako je to propisano članom 105. Zakona o budžetskom sistemu...“ (Odluka Vrhovnog suda Srbije - 4221/2023 od 29.11.2024. godine).

Takođe, u odluci iz 2025. godine, Vrhovni sud je istog stava – „...Tuženi (JP „Elektroprivreda Srbije“) je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", broj 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13 - ispravka), spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama navedenog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 ... 149/2020), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2016. godine i zatim zabrana važi za svaku narednu godinu, sve do 31.12.2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.... odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je korisnicima javnih sredstava propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta (osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog tela Vlade) predstavljaju lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu...“  (Odluka Vrhovnog suda Srbije - Rev2 3371/2023  od 22.01.2025. godine).

Sudska praksa se inače može uzeti u obzir samo u slučajevima kada je došlo do sudskog spora. Važno je napomenuti da u velikom broju slučajeva ne postoji sudski epilog, angažovani rade po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, kako bi obezbedili egzistenciju za sebe i porodicu, bez ideje, a bogami i hrabrosti da bar pokušaju da se zaštite od zloupotrebe.

I rezime za kraj

Očigledno, može se zaključiti da ne postoji adekvatna zaštita od zloupotrebe ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Možda je jedini način izmena Zakona o radu u ovom delu, gde će se preciznije navesti uslovi za zaključenje ovakve vrste ugovora, u kojoj tačno oblasti i za koje konkretne poslove (na primer – u oblasti poljoprivrede, dok traje sezona branja određenog voća i slično). Tada bi i inspekcije rada lakše utvrđivale da li se zakon poštuje ili ne, jer bi se „PP“ poslovi konkretizovali kako po oblastima gde se mogu zaključiti, tako i po samom opisu poslova. Nažalost, u ovom slučaju - što opštija odredba, to je šire i tumačenje, a kod šireg tumačenja, najčešće se nađe način da poslodavac obezbedi radnu snagu, a sačuva novac koji bi po prirodi stvari morao uložiti u ostvarenje prava ove „radne snage“ da je zaključio ugovor o radu. Ali, dok ne bude volje u društvu da se promene odnosi prema zaposlenima i da oni budu – bogatstvo, a ne robovi, nema nade u bolje sutra. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Janković - Sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, predsednik Odeljenja za radne sporove

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

Karikatura, parodija i satira bi trebalo da budu otelotvorenje slobode mišljenja, dašak vazduha zbog kog čovek živi, a nevidljivi lanci ne zvekeću tako jako. Međutim sve ima granice...a one su tako često iscrtane tanano i na klizavom terenu, pogotovo - u pravu!

Zakon o autorskom i srodnim pravima u čl. 54a st. 1 dozvoljava slobodnu preradu autorskog dela, ako se radi o parodiji ili karikaturi, ako to ne stvara zabunu ili ne može dovesti do stvaranja zabune u pogledu izvora dela.

Parodija je izvedeno autorsko delo stvoreno sa ciljem da ismeje orginalno autorsko delo ili činioce tog dela kroz humor, satiru ili ironiju.

Ovo zakonsko ograničenje autorskog prava predviđeno je sa razlogom:

• Niko ne voli da bude predmet ismevanja ( a autori su često sujetne osobe, pogotovo u odnosu na svoje delo);
• Parodija podrazumeva korišćenje autorskog dela, te bez ovog zakonskog ograničenja i dozvolu autora ( koju nikad ne bi dobili);
• Ovim ograničenjem na uštrb autorskih prava daje se prostor slobodi mišljenja, ruši se cenzura i negira se gušenje autorskih sloboda;
• Parodija orginalnog autorskog dela predstavlja novo autorsko delo ( autori bi trebalo da imaju razumevanja za kolege autore i za umetničku slobodu i ograničenja koja pospešuju širenje umetnosti);

Gde je granica između nedozvoljenog korišćenja autorskog dela i parodije koja bi bila dozvoljena? (pogotovo u okviru obrade muzičkih dela i ekonomskog iskorišćavanja pod plaštom parodije).

Granica je definisana u samom članu zakona i referiše se na zabunu ili potencijal da se stvori zabuna. To je već pitanje za svaki konkretan slučaj, ali po mom mišljenju, parodija bi trebalo:

• da ispuni određene elemente da bi se mogla smatrati parodijom (prizvuk komičnosti, pokušaj humora, prerada koja će očigledno biti lišena ozbiljnosti);
• da se na prvi pogled, bez ikakve nedoumice u očima prosečnog gledaoca oslikava razlika između orginala#parodije orginala;

Postavlja se pitanje i kolizije zakonskog ograničenja i odredbe iz čl. 18 Zakona o autorskom I srodnim pravima koja u okviru korpusa moralnih prava daje pravo autoru da se suprostavi nedostojnom iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegov ugled ili čast.

Poznajući autore, iz njihovog subjektivnog ugla to će gotovo uvek biti slučaj. (uglavnom opravdano)

Kome dati prednost?

Ako se parodija( npr. recital pesnika koji se nalazi u čitankama) izvodi u rijaliti programu, smatram da bi pesnik opravdano mogao da se pozove na čl. 18. Da li bi se sud složio sa mnom, pitanje je tumačenja.

Zanimljivo je i pitanje SATIRE, koja u sebi sadrži više kritike nego parodija i ima širi društveni kontekst i veću dozu ozbiljnosti, a u okviru zakonskog rešenja možemo je posmatrati jedino kao podvrstu parodije.

Kao autor i pripadnik slobodne profesije, smatram da je sloboda pri vrhu lestvice ljudskih vrednosti. Ali, gde je granica?

Da li se autori (pre svega pojedinih TV emisija) mogu  osloboditi odgovornosti, isticanjem na kraju emisije poruke u trajanju od nekoliko sekundi - ,,u pitanju je satira/parodija" ?

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Filip Bošković, advokat

U savremenoj poslovnoj praksi, društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) važi za dominantan i “siguran” pravni okvir za poslovanje. U osnovi tog modela stoji pravilo: članovi DOO ne odgovaraju lično za obaveze društva. Ipak, prava poslovna realnost pokazuje da ta odgovornost, iako ograničena - nije bezuslovna. Zakon o privrednim društvima - ZPD ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019, 109/2021 i 19/2025) poznaje situacije u kojima članovi DOO, a naročito tzv. kontrolni članovi, ipak mogu odgovarati ličnom imovinom. U ovom tekstu analiziramo kada i kako dolazi do “probijanja” zaštitne granice koju DOO formalno nudi.

Gde prestaje ograničenje?

Osnovni princip obavljanja delatnosti u formi društva sa ograničenom odgovornošću (DOO) jeste odvojenost pravne ličnosti društva od ličnosti njegovih članova. To znači da za obaveze DOO odgovara samo društvo svojom imovinom, a ne njegovi članovi. Međutim, ZPD predviđa izuzetke. Najpoznatji je, svakako, institut probijanja pravne ličnosti. To je mehanizam koji pravni poredak koristi da zaštiti poverioce od zloupotreba i simulacija u poslovanju.

Kada dolazi do probijanja pravne ličnosti?

Član DOO može odgovarati lično u sledećim slučajevima (član 18. ZPD):

• ako koristi društvo da bi postigao cilj koji mu je zabranjen zakonom;
• ako imovinu društva koristi kao svoju;
• ako koristi društvo ili njegovu imovinu za oštećenje poverilaca;
• ako radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze.

U svim tim situacijama, “diže se veo” pravne ličnosti i ulazi se na teren neograničene odgovornosti člana DOO za obaveze društva. To znači da poverilac društva može podneti tužbu protiv člana kako bi ostvario svoja prava. Međutim, poverilac to pravo mora iskoristiti u roku od šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od pet godina od dana zloupotrebe, a u slučaju da potraživanje poverioca nije dospelo u trenutku saznanja za zloupotrebu, rok od šest meseci počinje da teče od dana dospeća potraživanja. Pritom, teret dokazivanja da je do probijanja pravne ličnosti zaista i došlo leži na tužiocu.

Ovaj institut ne može se primeniti ako je nad privrednim društvom pokrenut stečajni postupak, što potvrđuje u sudska praksa (više o tome: Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž 2239/19 od 27. 5. 2020. godine).

Šta se dešava kada se DOO obriše iz registra?

Članovi DOO neretko veruju da su brisanjem društva iz Registra privrednih subjekata koji vodi Agencija za privredne registre prestali svi “problemi”. Međutim, za odgovornost člana društva nakon brisanja iz registra bitan je razlog brisanja.

Brisanje nakon prinudne likvidacije

Ukoliko dođe do brisanja društva usled sprovođenja postupka prinudne likvidacije (razlozi za pokretanje postupka prinudne likvidacije propisani su odredbama člana 546. ZPD) - kontrolnom članu predstoje novi izazovi. Tada se, prema zakonu, aktivira lična, neograničena i solidarna odgovornost kontrolnog člana društva - dakle onog koji ima više od 50% prava glasa i faktički upravlja poslovanjem. Zakon poveriocima daje rok od tri godine od dana brisanja društva iz registra da potražuju svoja potraživanja direktno od kontrolnog člana. To znači da čak i kada društvo više ne postoji, obaveze ostaju i mogu pasti na lična leđa nekadašnjeg većinskog člana. Ovo je naročito problematično s obzirom na to da kod nas posluje i veliki broj jednočlanih društava sa ograničenom odgovornošću, dok je sama forma društva sa ograničenom odgovornošću kod nas najčešći oblik organizovanja poslovanja. S druge strane, ostali članovi društva sa ograničenom odgovornošću u slučaju prinudne likvidacije odgovaraju samo do visine primljenog tzv. likvidacionog ostatka - imovine koja je preostala nakon sprovedenog postupka prinudne likvidacije. Međutim, u praksi likvidacioni ostatak kod prinudne likvidacije najčešće i ne postoji.

Brisanje nakon dobrovoljne likvidacije

Kod dobrovoljne likvidacije, koja se sprovodi kada je društvo solventno, na osnovu odluke skupštine članova društva s ograničenom odgovornošću, likvidacioni ostatak najčešće postoji. Za razliku od prinudne likvidacije, ovde su i posledice drugačije pa svi članovi društva, uključujući i kontrolnog člana, odgovaraju samo do visine primljenog likvidacionog ostatka. Rok u kome poverioci mogu zahtevati namirenje potraživanja iznosi, takođe, tri godine od dana brisanja društva iz registra.

Zaključak: Od pravne forme ne treba praviti štit protiv prava

DOO zaista nudi određeni stepen zaštite članova. Međutim, taj štit nije namenjen da pokriva nesavesno poslovanje, zloupotrebu imovine društva, niti izbegavanje odgovornosti. Poslovanje preko DOO ne može se shvatiti kao garancija lične sigurnosti. Naprotiv, članovi, naročito oni koji upravljaju, moraju svesno voditi računa o zakonitosti i transparentnosti, jer pravna forma ne može zaštititi od posledica ličnog ponašanja.

Takođe, potrebno je voditi računa o tome da prinudna i dobrovoljna likvidacija proizvode različite posledice po odgovornost članova društva. To je naročito značajno prilikom nastavljanja izvršnih postupaka koji su se vodili protiv privrednog društva.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Marijana Marjanović, advokat u Zajedničkoj advokatskoj kancelariji PLS

Anti-poaching klauzule (zabrana preuzimanja zaposlenih) u srpskom pravu: Pravna siva zona sa potencijalnim rizicima

U poslovnoj praksi sve češće se srećemo sa tzv. anti-poaching klauzulama – odredbama kojima se ugovorne strane obavezuju da neće zapošljavati zaposlene druge strane tokom ili nakon prestanka poslovne saradnje.

Iako se na prvi pogled ove klauzule čine logičnim mehanizmom zaštite poslovnih interesa, pravni okvir za njihovu primenu u Srbiji – kao i u mnogim drugim jurisdikcijama – nije do kraja jasan. U ovom kratkom tekstu osvetlićemo kada i kako se anti-poaching klauzule koriste, koje su njihove prednosti i rizici, i zašto firme treba pažljivo da razmotre njihovo uključivanje u ugovore.

Šta su anti-poaching klauzule?

Anti-poaching klauzule su ugovorne zabrane međusobnog "preotimanja" zaposlenih – tipično uz vremensko ograničenje (npr. 6 ili 12 meseci od okončanja ugovora, ali ponekad i više godina). Najčešće se pojavljuju u ugovorima o ustupanju zaposlenih, ugovorima o pružanju usluga (npr. IT outsourcing), franšiznim i joint venture ugovorima.

Cilj je jasan: sprečiti da jedna strana zaobiđe drugu i angažuje direktno ljude u koje je prethodno ulagano – kroz selekciju, obuku ili razvoj specifičnih veština. Ovo posebno u situaciji kada zaposleni koji rade na izvršenju ugovornih obaveza predstavljaju bitan element ugovora.

Problem: Ograničavanje tržišta rada

Iako poslovno opravdanje može postojati, pravna dilema je dublja. Anti-poaching klauzule mogu biti posmatrane kao restriktivne jer: (i) ograničavaju pravo radnika da slobodno biraju poslodavca; (ii) potencijalno smanjuju tržišnu cenu rada; (iii) predstavljaju dogovor o "podeli" tržišta radne snage – što je suprotno pravilima konkurencije. Navedeno je posebno izraženo ako se radi o poslodavcima sa velikim tržišnim udelima.

U EU praksi, Evropska komisija je već sankcionisala horizontalne anti-poaching sporazume između konkurenata kao oblike zabranjenog ograničenja konkurencije.

Postoje situacije kada se u pojedinim jurisdikcijama može smatrati da su ovakve odredbe legitimne, što će na primer biti slučaj ako se radi o sporednoj (pratećoj) odredbi u poslovnom odnosu (joint venture, franšiza i sl.), i ako postoji odgovarajuće poslovno opravdanje za ovu vrstu ograničenja.

Pravni okvir u Srbiji

U našem pravu anti-poaching odredbe nisu izričito regulisane. Mogu se posmatrati kao suprotne ustavnom pravu na rad, ali i kao restriktivan sporazum kojim se deli tržište rada. Sa druge strane, može se prizvati načelo slobode ugovaranja, kao i potreba da se zaštite određena specifična ulaganja (npr. u ljudski kapital). Čak i ako se poslovni interes zaštite ulaganja u ljudski kapital prihvati kao legitiman, može se argumentovati da se ovaj cilj može postići primenom klauzula zabrane konkurencije prema zaposlenima, koje su izričito regulisane radno-pravnim zakonodavstvom i dopuštene pod zakonom definisanim uslovima.

U praksi, pravna ocena anti-poaching odredbi zavisiće od više faktora: da li su deo šire poslovne saradnje (npr. kao sporedna odredba); trajanje i obim zabrane (vremensko i teritorijalno); tržišna snaga ugovornih strana; legitimni interes koji se štiti (npr. ulaganje u ljudski kapital).

S obzirom da ne postoji ustaljena sudska praksa ni zvanična mišljenja državnih organa, svaka situacija zahteva individualnu pravnu procenu.

Šta firme treba da znaju u praksi?

Ako vaša firma razmatra da uključi anti-poaching klauzulu u neki ugovor (ili vam je druga strana to već predložila), preporučuje se sledeće:

• Razmislite o poslovnom opravdanju: Da li imate ulaganje u zaposlene koje je realno potrebno zaštititi?
• Procena proporcionalnosti: Da li je zabrana umerena po trajanju i obuhvatu?
• Razmislite o alternativama: Možda bi klauzula o zabrani konkurencije prema zaposlenima ipak bila adekvatna i lakša za sprovođenje.
• Budite svesni rizika: Ako se klauzula ospori, postoji mogućnost da bude proglašena ništavom, pa čak i da izazove sankcije u oblasti konkurencije, naročito ako su ugovorne strane konkurenti sa značajnim tržišnim udelima.

Zaključak: Koristite oprezno i uz pravni savet

Anti-poaching klauzule mogu biti korisno sredstvo zaštite, ali su istovremeno pravno osetljive. U zavisnosti od konteksta, mogu biti i ništave, ili čak kažnjive. S obzirom da je ova tematika u određenoj „sivoj zoni“, u praksi bi trebalo obratiti pažnju u kojim situacijama i na koji način se anti-poaching klauzule mogu koristiti, te kako da se u najvećoj mogućoj meri zaštite legitimni poslovni interesi, a ujedno minimizuje rizik od negativnih posledica. Upravo zato, pre nego što ih uključite u ugovor, posavetujte se sa pravnikom koji razume ne samo radno pravo, već i propise konkurencije. Pravilno formulisan ugovor može zaštititi vaše interese – ali nestručno postavljena zabrana može izazvati više štete nego koristi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Damjan Despotović, advokat - partner u Zajedničkoj advokatskoj kancelariji DNVG