Turističke agencije kao organizatori putovanja

U letnjem periodu su učestala putovanja - odlasci na more, a nemali broj putnika odlučuje da svoje letovanje uplati i organizaciju u bitnom prepusti turističkoj agenciji. Kako postoje brojne turističke agencije koje nude raznovrsne putne aranžmane sa manjim ili većim stepenom kvalitetne i uspešne realizacije, na putniku je da se radi zaštite svojih interesa informiše o pravima i dužnostima organizatora putovanja. U načelu, turistička agencija je u obavezi da obezbedi uslove putovanja na način na koji je ugovorila, te da o bilo kakvoj promeni obavesti putnika. Putnik moguće nezadovoljstvo uslugama agencije može iskazati putem više različitih pravnih sredstava - podnošenjem reklamacije, odnosno prigovora, te u propisanim slučajevima zahtevati sniženje cene i naknadu štete. Reklamacija i prigovor se upućuju agenciji, a prava putnika se mogu ostvarivati i pred nadležnim sudom, kao i nadležnim inspekcijskim organima. U nastavku teksta detaljnije ćemo govoriti o svakom od ovih sredstava.

Poslovi turističke agencije - pojam ugovora o organizovanju putovanja

Najpre treba napomenuti da, prema Zakonu o turizmu, turistička agencija može obavljati poslove organizatora putovanja ili posrednika u prodaji turističkog putovanja.[1] Bez obzira o kojoj vrsti poslova je reč, agencija je dužna da postupa sa povećanom pažnjom - pažnjom dobrog privrednika, a u slučaju da obaveze prekrši, pomenuti Zakon u određenim slučajevima predviđa i prekršajnu odgovornost i novčane kazne. Pored navedenog propisa, i drugi zakoni regulišu postupanje turističkih agencija, a posebno kada je reč o organizatoru putovanja. Zakon o zaštiti potrošača definiše da je organizator putovanja trgovac koji organizuje turističko putovanje, te da mu je za rad potrebna licenca, dok je posrednik u prodaji putovanja trgovac koji prodaje ili nudi na prodaju turističko putovanje koje je sačinio trgovac, te za te poslove licenca nije obavezna. U istom Zakonu navodi se da je ugovor o organizovanju putovanja ugovor o turističkom putovanju koji obuhvata sve usluge iz programa putovanja, kao i posebne zahteve putnika koje čine neodvojiv deo neophodan za realizaciju putovanja, sa jasno naznačenim početkom i završetkom putovanja i koji se prodaje po jedinstvenoj prodajnoj ceni, a čine ga opšti uslovi putovanja, program putovanja, potvrda o putovanju, vaučer i dr.[2]

Dužnosti turističe agencije pre otpočinjanja putovanja

Turistička agencija je dužna da prilikom prodaje turističkog putovanja pored opštih uslova putovanja i programa putovanja putniku uruči potvrdu o putovanju, propisanu Zakonom o turizmu. Takođe, i Zakon o obligacionim odnosima uređuje poseban (imenovani) ugovor o organizovanju putovanja koji za organizatora putovanja, između ostalog, predviđa obavezu da putniku pribavi skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, dok za uzvrat putnik plaća (ukupnu) paušalnu cenu. Organizator putovanja dužan je da o bitnim okolnostima putovanja kao što su cena, smeštaj, prevoz i ostalo tačno i potpuno obavesti putnika i da putovanje organizuje na ugovoren način, odnosno da putniku pruži usluge koje imaju onaj sadržaj i svojstva predviđena ugovorom.[3] Zakon o zaštiti potrašača detaljnije reguliše obaveze organizatora putovanja, a posebno u delu obaveštavanje putnika, pa tako propisuje dužnost da se putniku predoče osnovne karakteristike usluge putovanja[4], kao i da se ugovor o organizovanju putovanja zaključi u pisanoj formi na razumljiv i neobmanjujući način.

Pre polaska, navedeni zakon predviđa da organizator putovanja može cenu povećati, ali ako je to pravo ugovoreno i ako je ugovoreno da i putnik ima pravo na umanjenje cene. Cena se može povećati usled povećanja (cene) taksativno navedenih parametara, a jednostrano povećanje cene nije dozvoljeno ako bi iznosilo više od osam procenata od ukupne cene turističkog putovanja.[5] Takođe, pre polaska, u slučaju da je organizator putovanja prinuđen da izmeni bitne elemente ugovora kao što su cena, destinacija, prevozno sredstvo, karakteristike ili kategorija prevoza, datum, vrsta, lokacija, kategorija ili nivo komfora smeštaja, nameće mu se obaveza da o promenama putnika obavesti na razuman i uočljiv način, u kom slučaju putnik može da prihvati predložene izmene ili da ugovor raskine bez plaćanja naknade za raskid. Organizator putovanja u toj situaciji može ponuditi i zamensko putovanje, jednakog ili većeg kvaliteta i putniku dati ponudu o njegovoj ceni.[6]

Dužnosti turističke agencije kada usluge putniku nisu pružene na ugovoreni način

Mimo pomenituh izmena koje se vezuju za period pre započinjanja putovanja, za putnika možda najznačajnije je da bude upoznat sa svojim pravima kada organizator putovanja nije pružio uslugu na način na koji je to i obećao, odnosno kada je tokom izvršavanja usluga došlo do nesaobraznosti.

Ako tokom realizacije ugovora dođe do odstupanja, kako bi se koristio svojim pravima, putnik je dužan da organizatora putovanja o svakoj nesaobraznosti obavesti bez odlaganja, a druga ugovorna strana treba bez odlaganja usluge da uskladi sa ugovorom. Isti zakon pravi razliku da li je odstupanje u većoj ili manjoj meri, pa tako definiše da značajno odstupanje od ugovorenih usluga postoji u slučaju kada ukupna vrednost prelazi 25% prodajne cene iz ugovora o organizovanju putovanja. Tada putnik ima pravo da zahteva razliku između ugovorene cene putovanja i cene putovanja snižene srazmerno neizvršenju ili nepotpunom izvršenju, odnosno pravo da zahteva naknadu štete.[7]

Kada postoji značajan nedostatak nesaobraznosti, Zakon o zaštiti potrošača predviđa da je organizator putovanja u obavezi da putniku ponudi tzv. zamenske usluge putovanja istog ili većeg kvaliteta, a u protivnom, ako isto izostane, putnik može da raskine ugovor i zahteva da se cena smanji, odnosno da mu se nadoknadi šteta. Da bi putnik zaštitio svoje interese, neophodno je da blagovremeno reaguje, odnosno da bez odlaganja organizatoru putovanja uputi reklamaciju i njome ukaže na uočene nepravilnosti. Zakon o turizmu navodi da je putnik dužan da reklamaciju podnese u roku od mesec dana od dana kada je došlo do odstupanja ili u roku od 15 dana od dana završetka putovanja, a da je na organizatoru obaveza da svako odstupanje od predviđenih uslova otkloni bez odlaganja, odnosno da na reklamaciju odgovori najkasnije u roku od osam dana od dana izjavljivanja.[8] Reklamacija i način njenog izjavljivanja ne podležu strogim pravilima (formalizmu), već se predviđa jednostavanost u podnošenju, a sa ciljem da bi se sva odstupanja, koliko je to moguće, rešavala dok putovanje traje. Treba obratiti pažnju da pored reklamacije, Zakon o obligacionim odnosima propisuje prigovor koji je putnik dužan da izjavi u roku od osam dana.

Odgovornost turističke agencije - pravo putnika na sniženje cene i naknadu štete

Imajući u vidu citirane odredbe, zaključuje se da je namera zakonodavca upravo bila da se sve uočene nepravilnosti otklone brzo i efikasno, odnosno da se nastali problemi rešavaju „u hodu“ (za vreme putovanja), posebno što putovanja najčešće ne traju dugo, u proseku 10-15 dana. Pretpostavka je da će samo takvom efikasnоm „ad hoc sanacijom“ klijent - korisnik usluga agencije u većoj ili manjoj meri biti zadovoljan uslugama organizatora putovanja, odnosno kako mu je protekao odmor, a ako ovo nije slučaj, tj. ako se ugovoreni uslovi ne mogu uskladiti, ima pravo da zahteva smanjenje cene i naknadu štete. U vezi sa tim postoji razlika, pa tako Zakon o zaštiti potrošača propisuje da putnik neće imati pravo na sniženje cene ako je nesavesno propustio da ukaže na propuste[9], dok Zakon o obligacionim odnosima propisuje da će putnik imati pravo na sniženje cene ako su usluge pružene nekvalitetno, u slučaju da je prigovor izjavio u roku od osam dana od dana završetka putovanja.

Isto se navodi u presudi Višeg suda u Subotici, Gž 31/2018 od 23.10.2019. godine: „Ako su usluge iz ugovora o organizovanju putovanja nepotpuno ili nekvalitetno izvršene, putnik može zahtevati srazmerno sniženje cene pod uslovom da je stavio prigovor organizatoru putovanja u roku od osam dana od dana završetka putovanja”[10]. Takođe, putnik ima pravo u roku od tri godine da zahteva i naknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete. Odgovornost organizatora putovanja je pooštrena - na njemu je da dokaže da je nesaobraznost posledica propusta putnika, trećeg lica koje nije odgovorno za pružanje usluga ili usled više sile.[11] Zakon o obligacionim odnosima eksplicitno predviđa da organizator odgovora za usluge koje se tiču izvršenja putovanja i kada je iste poverio trećim licima.

Pored redovne sudske zaštite koja putniku svakako stoji na raspolaganju, nadležno ministrarstvo i inspekcije vrše kontrolu i nadzor nad radom turističkih agencija, te u skladu sa svojim ovlašćenjima mogu utvrditi nepravilnosti i naložiti preduzimanje odgovarajućih mera da se one otklone, a u propisanim situacijama inspektor je u obavezi da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Blagovremena informisanost putnika kao uslov za ostvarivanje prava

Zaključuje se da pomenuti propisi imaju za cilj da putnika kao „slabiju“ ugovornu stranu zaštite od eventualne nepoštene poslovne prakse, odnosno od postupaka trgovaca koji su suprotni pažnji dobrog privrednika. Zbog toga se i insistira na detaljnom i transparentnom obaveštavanju putnika o manje i više bitnim okolnostima putovanja, odnosno njihovim eventualnim izmenama, sa intencijom da se moguća odstupanja bez odlaganja prilagode ugovorenom, te se, kako je pomenuto, predviđa odgovornost organizatora ako je ipak postupao nesavesno. Ipak, i na svakom pojedincu je odgovornost da se o svojim pravima i (pravnim) sredstvima koja mu stoje na raspolaganju na vreme i detaljno informiše kako bi se svrsishodno zaštitio od eventualnih nesavesnih postupaka.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Nataša Stojadinović, advokat

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa.

[1] Zakon o turizmu ("Sl. glasnik RS", br. 17/2019), član br. 49

[2] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), član br. 5

[3] Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), videti članove br. 863 i br. 864

[4] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 93 i br. 98

[5] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 101 

[6] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 102

[7] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 111

[8] Zakon o turizmu ("Sl. glasnik RS", br. 17/2019), član br. 78

[9] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 113

[10] Presuda Višeg suda u Subotici, Gž 31/2018 od 23.10.2019. godine, dostupno u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex

[11] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 114

“Frilenser” ili u grubom prevodu “honorarac” je lice koje obavlja određene i pojedinačne poslove za klijenta ili privredno društvo. Dakle, frilensing nije delatnost ili zanimanje. Šta više, termin “frilenser” ili “honorarac” se ne spominju u srpskom zakonodavstvu i njihovo poslovanje nije regulisano niti Zakonom o radu, Zakonom o porezu na dohodak građana, niti poreskom regulativom.

Ovo ni u kom slučaju ne znači da frilenseri ne moraju da plaćaju porez jer ih zakon ne prepoznaje. Naprotiv, poreska obaveza za fizička lica koja nisu preduzetnici postoji i ona se u slučaju obavljanja poslova tipičnih za frilens plaća za svaki pojedinačni priliv novca, odnosno od svake posebne zarade.

Poreska obaveza na dohodak građana ustanovljena je Zakonom o porezu na dohodak građana, gde se članovima 1-3 propisuje da:

• porez na dohodak građana plaćaju sva lica koja ostvaruju dohodak,
• se dohodak građana plaća na prihode iz svih izvora, osim posebno izuzetih ovim zakonom
• pod ovaj porez potpadaju zarade, prihodi od samostalne delatnosti, autorskih prava, prihodi kapitala, prihodi od nepokretnosti, kapitalni dobici i ostali prihodi.

Da li je bitan način plaćanja?

Ukratko – ne! U praksi, frilenseri svoj rad naplaćuju putem svojih ličnih deviznih računa koje imaju u bankama u Srbiji ili putem PayPal servisa i sličnih poput Payoneer, Caxton i dr. Ovo pitanje je jedino od značaja za ekonomičnost, ali sa poreske tačke gledišta način pristizanja sredstava je potpuno nebitan i može biti i “na ruke”.

Dakle, od važnosti su samo sledeće činjenice:

• lice je radno angažovano od strane klijenta
• to lice je po osnovu tog rada plaćeno
• na isplaćeni iznos nastala je poreska obaveza

Kako se prijavljuje porez ako nisam registrovao firmu?

Ukoliko nemate registrovanu delatnost, već ste novac primili kao fizičko lice po osnovu nekog neformalnog radnog angažovanja, potrebno je da sami u roku od 30 dana popunite i podnesete adekvatnu poresku prijavu nadležnoj poreskoj upravi.

U praksi, to može izgledati ovako: Pronađete poslodavca kome je potrebno odraditi neki posao (bez obzira da li je to domaći ili strani poslodavac, odnosno da li je to posao pronađen putem neke od platformi Fiverr, Upwork, Freelancer i dr.). Nakon izvršene isplate, od momenta kada Vam je novac raspoloživ za Vas nastaje poreska obaveza koju trebate izmiriti u roku od 30 dana. U okviru ovog zakonskog roka potrebno je popuniti i podneti PP OPO prijavu mesno nadležnoj poreskoj upravi (prema Vašem mestu prebivališta) i isplatiti novac.

Obrazac požete preuzeti ovde: https://www.paragraf.rs

Za svaku posebnu uplatu nastaje posebna poreska obaveza za koju teče poseban rok od 30 dana.

Ovaj način plaćanja poreza “po odbitku” je najnepovoljniji vid oporezivanja i njegova svrha je suzbijanje sive ekonomije, odnosno da građane navede da svoju delatnost registruju.

Prekršajna odgovornost

Izbegavanja plaćanja poreza na bilo koji način, odnosno neprijavljivanje stečenih prihoda, prikrivanje podataka ili drugih činjenica koji su od uticaja na utvrđivanje poreske obaveze, povlači sa sobom prekršajnu ili krivičnu odgovornost poreskog obveznika.

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji čl. 10 st. 1 tč. 2 ustanovaljava obavezu prijavljivanja i pravilnog plaćanja poreskih obaveza.

Čl. 180 st. 1 tč. 6 ZOPPPA utvrđuje odgovornost za poreski prekršaj fizičkih lica koja nisu preduzetnici i to u slučaju da:

Poreskoj upravi ne podnese, ili ne podnese u zakonskom ili dodatnom roku poresku prijavu, ili ako je podnese nepotpisanu, ili u prijavu unese netačne podatke, a ne ispravi ih u propisanom roku, ili je podnese bez potrebne dokumentacije i dokaza od značaja za utvrđivanje poreza (član 25. tačka 2), član 38. st. 2. i 3, član 40. stav 1. i član 41);

Ističemo da ovo nisu jedine prekršajne odredbe u odnosu na fizička lica, već da smo se u cilju rasterećenja ovog teksta ograničili na ovu jednu, kao najčešću.

Krivična odgovornost

Podjednako je važno napomenuti da ukoliko iznos poreza koji se izbegava prelazi milion dinara poreski obveznik čini krivično delo Poreska utaja iz čl. 225 Krivičnog zakonika koje glasi:

“Ko u nameri da on ili drugo lice potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion dinara kazniće se zatvorom od jedne do pet godina i novčanom kaznom.

Postoje i kvalifikovani oblici ovog krivičnog dela ukoliko obaveza čije se plaćanje izbegava prelazi pet odnosno petnaest miliona dinara, u kojim slučajevima su zaprećene i veće kazne.

Krivično delo Poreska utaja se goni po službenoj dužnosti, što znači da će nadležni javni tužilac odmah po saznanju za učinjeno delo ili učinioca pokrenuti istragu, odnosno krivični postupak. Informacije o učinjenom delu i osumnjičenom licu javni tužilac najčešće dobija od poreske inspekcije ili poreske policije koji do istih dolaze operativnim radom.

Do sada smo obradili temu oporezivanja dohotka fizičkih lica i ustanovili da je takav način oporezivanja najnepovoljniji. Pored toga, istakli smo da izbegavanjem poreza obveznik čini prekršaj odnosno krivično delo, koje sa sobom povlači značajne kazne.

Imajući prethodno u vidu, u daljem tekstu bavićemo se rešenjima ovih problema.

Registracija delatnosti

Po našem mišljenju, najbolje rešenje je registracija preduzetničke delatnosti i režim paušalnog oporezivanja. Pored registracije preduzetnika, na raspolaganju je i registracija društva sa ograničenom odgovornošću (DOO), kao i druge zakonom predviđene forme pravnih lica.

Kako se registruje preduzetnik?

Registracija se vrši kod Agencije za privredne registre. Postupak započinje popunjavanjem Registracione prijave uz koju je potrebno priložiti zahtevane dodatke, priloge i dokaze. Pored neophodne dokumentacije uz prijavu je potrebno dostaviti i dokaz o plaćenim taksama. Lice koje želi da registruje svoju delatnost to može učiniti samostalno ili putem advokata.

Naknada za registraciju osnivanja preduzetnika iznosi 1.500,00 dinara i ista se plaća na račun Agencije, na poseban poziv na broj koji se posebno za svaku uplatu dodeljuje na sajtu APR.

Agencija za privredne registre sprovešće postupak registracije u roku od 5 radnih dana, nakon čega će preduzetnik biti aktivan. Preduzetniku će se kroz postupak registracije dodeliti matični broj, poreski identifikacioni broj (PIB), prijavu na traženi režim oporezivanja, Potvrdu o izvršenoj prijavi na registar obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), kao i broj zdravstvnog osiguranika.

Nakon izvršene registracije preduzetnika, potrebno je otvoriti poslovni račun u banci po izboru.

Šta znači biti preduzetnik?

Ovde želimo da razjasnimo neke, u praksi česte, nedoumice.

Naime, ne registruje se “preduzetnička radnja” kao entitet, već je sama ličnost lica koje se registruje – preduzetnik. Radnja, dakle, predstavlja fikciju, odnosno najčešće manifestaciju delatnosti preduzetnika.

Na ovo Vam skrećemo pažnju iz razloga što preduzetnik za sve svoje obaveze odgovara svom svojom imovinom, a ne samo imovinom svoga poslovanja ili imovinom “radnje”. Radnja ne postoji, postoji samo ličnost preduzetnika i adresa na kojoj obavlja delatnost.

Paušalno oporezivanje

Paušalno oporezivanje regulisano je Zakonom o porezu na dohodak građana, konkretno članovima 40-42 kojima su propisani uslovi za paušalno oporezivanje.

Paušalno oporezivanje je po našem mišljenju najpovoljniji vid oporezivanja budući da obvezniku pruža određenu slobodu raspolaganja novcem i ne zahteva podnošenje kompleksnih finansijskih izveštaja i vođenje detaljnih poslovnih knjiga. Iznos novca na ime poreza se plaća na mesečnom nivou, a osnovicu utvrđuje poreska uprava. Potreba za knjigovođom je ovde minimalna ili ne postojeća.

Ističemo da je preduzetnik paušalac obavezan da vodi samo poslovnu knjigu o ostvarenom prometu kao i da čuva sve izdate račune (fakture). Poreska obaveza postoji za svaki mesec obavljanja delatnosti bez obzira na činjenicu da li je u tom mesecu ostvarena dobit. Posebno napominjemo da je ZPODG čl. 40 st. 2 tč. 4 propisano da preduzetnik koji ostvaruje godišnji prihod u iznosu od preko 6 milion dinara – ne može biti paušalno oporezovan.

Takođe, paušalno oporezivanje nije moguće kod svih delatnosti, pa je naš savet da se pre registrovanja delatnosti posavetujete sa vašim advokatom.

Otvaranje firme – društvo sa ograničenom odgovornošću

U slučaju da imate potrebu da osnujete firmu, odnosno privredno društvo sa ograničenom odgovornišću, predlažemo da pročitate naš stručni tekst “Osnivanje firme i opšti akti poslodavca” u kom tekstu detaljno govorimo o registraciji i opštim aktima koje privredno društvo mora imati od samog osnivanja.

Osnivanje firme u ovakvoj formi mnogo je pogodnije u slučaju da već sada znate da ćete imati prihode veće od 6 miliona dinara, kao i veći broj zaposlenih radnika.

Autor: Biljana Anđelković, advokat

Osnivanje firmi na teritoriji Republike Srbije, predstavlja proces koji zahteva stručnost i poznavanje materije privrednog prava, radnopravnih odnosa te poreskog, upravnog, bankarskog prava kao i funkcionisanje birokratije. Složenost se ogleda u proceduri i primeni najpovoljnijeg rešenja za klijenta.

Da biste otvorili firmu, za početak je neophodno savetovanje oko izbora adekvatne forme.

Zakon o privrednim društvima poznaje sledeće forme: ortačko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću (D.O.O.), akcionarsko društvo (A.D.), komanditno društvo. Razlike između navedenih pravnih formi su jasno definisane zakonom u pogledu načina osnivanja, odgovornosti, osnivačkog akta i tako dalje.

Neke od odlika privrednih društva su:

ORTAČKO DRUŠTVO je privredno društvo dva ili više fizičkih ili pravnih lica koji su neograničeno solidarno odgovorni celokupnom svojom imovinom za obaveze društva. Ortačko društvo se osniva ugovorom o osnivanju i predstavlja društvo lica.

KOMANDITNO DRUŠTVO je privredno društvo najmanje dva člana, od kojih najmanje jedan član odgovara za obaveze društva neograničeno solidarno (komplementar), a najmanje jedan odgovara do visine svog neplaćenog uloga (komanditor). Komanditno društvo se osniva osnivačkim aktom. Komanditno društvo ne može obavljati sve delatnosti.

DRUŠTVO SA OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU  (D.O.O.) je privredno društvo u kome jedan ili više članova društva imaju udele u osnovnom kapitalu društva, s tim da članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva osim u slučaju probijanja pravne ličnosti (zloupotreba privrednog društva za lične ciljeve). D.O.O. ima osnivački akt, a ne statut. Minimalni osnovni kapital iznosi 100,00 dinara. Ne može obavljati sve vrste delatnosti.

AKCIONARSKO DRUŠTVO (A.D.) je privredno društvo u kome je osnovni kapital podeljen na akcije koje ima jedan ili više akcionara koji ne odgovara za obaveze društva osim u slučaju probijanja pravne ličnosti. A.D. je u zakonskoj obavezi da ima statut i osnivački akt. Sa ovom formom privrednog društva, moguće je obavljati sve vrste delatnosti. Dominantno je u poslovanju velikih kompanija što pokazuje i zakonska odredba koja obavezuje da je minimalni osnovni kapital 3.000.000,00 dinara.

Nakon izbora forme privrednog društva sledi niz drugih radnji koje se mogu smatrati početkom osnivanja firme. 

Sve radnje se mogu podeliti u nekoliko kategorija u zavisnosti od toga koji segment poslovanja treba regulisati. 

U iskustva rada sa klijentima, primetna je neupućenost  po pitanju pretežne delatnosti, troškova poslovanja, šifre delatnosti i mnogih drugih pitanja birokratske prirode.

Pored saveta i usluga advokata, neophodna je saradnja sa proverenim i pouzdanim knjigovodstvenim agencijama.  

Iz aspekta privrednog prava, neophodno se izraditi osnivački akt, statut ili ugovor o osnivanju u zavisnosti od izbora privrednog društva, sa svim obaveznim zakonskim elementima. 

Iz aspekta poreskog i upravnog prava, neophodna je prijava početka rada kod nadležne poreske uprave, prijava zaposlenih, registrovanje privrednog društva pred Agencijom za privredne registre, prijem rešenja PIB.

Iz aspekta radnog prava, neophodno je sastavljanje ugovora o radu, regulisanje svih radnopravnih odnosa, izrada pravilnika za zaposlene.

Iz aspekti bankarskog prava, neophodno je otvaranje tekućeg računa u banci, sve druge vrste bankarskih poslova u zavisnosti od izbora forme. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Jovana Govedarica, advokat

Da li je kanabis u bilo kom smislu legalan u pravnom sistemu Republike Srbije?

Legalnost kanabisa

Ukoliko neko u Republici Srbiji odluči da proizvodi ulje od kanabisa, ili gumene bombone sa umirujućim dejstvom u cilju prodaje i daljeg plasiranja na tržištu, da li bi takva, ili kakva druga aktivnost u vezi sa kanabisom, bila dozvoljena?

Kratak odgovor bi bio – DA!

Međutim, postoji niz specifičnosti, zakonskih rupa i otvorenih pitanja koji ovakav odgovor ne čine apsolutno sigurnim.

Regulativa

Shodno gore navedenom, pitanja od značaja za ovu oblast regulisana su primarno Zakonom o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama ("Sl. glasnik RS", br. 99/2010 i 57/2018, u daljem tekstu – Zakon) i Pravilnikom o uslovima za gajenje konoplje (“Sl. glasnik RS“, br. 64/2013, u daljem tekstu - Pravilnik).

Prema članu 60. Zakona

Dozvoljeno je gajenje konoplje (Cannabis) samo radi proizvodnje vlakana, proizvodnje semena za ishranu životinja, daljeg razmnožavanja, prerade, ispitivanja kvaliteta semena, kao i njegovog prometa.

Dozvoljeno je gajenje konoplje samo pravnom, odnosno fizičkom licu koje ima dozvolu koju je izdalo ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede.

Prema stavu 5. istog člana Zakona Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (u daljem tekstu – Ministar poljoprivrede) treba da propiše sortu konoplje (Cannabis-a) koja se može gajiti, prometovati, uslovi koji se moraju ispunjavati za dobijanje dozvole za gajenje konoplje i sl.

Ministar poljoprivrede je i doneo Pravilnik, a u smislu ovog teksta najbitnija je odredba koja propisuje da je dozvoljeno gajiti isključivo sorte koje pripadaju vrsti konoplje (Cannabis sativa L) koje su upisane u Registar sorti poljoprivrednog bilja u skladu sa zakonom kojim se uređuje priznavanje sorti poljoprivrednog bilja i čiji je sadržaj supstanci iz grupe tetrahidrokanabinola (THC-a) manji od 0,3%.

Ukratko, gajenje, proizvodnja i stavljanje u promet isključivo industrijske konoplje, iliti CBD-a (Cannabidiol), je dozvoljeno. Naime, u pitanju je kanabinoid, derivat kanabisa, koji u svom sastavu ne sadrži više od 0.3% THC-a, stoga bi isto trebalo da se odnosi i na delta 8 i delta 9 derivate.

Stvarno stanje

U praksi stvari nisu jednostavne. Pre svega, iako je sam CBD bez psihoaktivnog dejstva, neko ko bi želeo da koristi njegovo ulje morao bi da vrši ekstrakciju istog iz cveta industrijske konoplje koji sadrži visok procenat CBD-a, i do 0,3% THC-a, koji jeste psihoaktivan, ali je zakonom dozvoljen u datom procentu.

Međutim, iako je uzgoj dozvoljen, ekstrakcija CBD ulja nije zakonski regulisana.

Štaviše, Komisija za psihoaktivne kontrolisane supstance iznela je Mišljenje u kojem se navodi da CBD zapravo jeste psihoaktivna supstanca i da može imati neželjena dejstva. Praktična posledica ovakvog stava Komisije je da, dok se pri uzgoju procenat THC-a od 0,3% može tolerisati, u prometu taj procenat mora biti 0%, što je nije moguće. Takođe, seme takve sorte konoplje može da se koristi za ishranu isključivo životinja koje nisu domaće, imajući u vidu da se meso domaćih životinja (kao što je npr. juneće) koristi u ishrani stanovništva, pa bi CBD posrednim putem mogao da dospe u ljudski organizam.

Da rezimiramo, stvarno stanje je takvo da iako postoji zakonska osnova koja dozvoljava uzgoj i promet konoplje pod uslovima kako je propisano, u praksi postoje određene nedoumice, pogotovo zbog još uvek nedovoljno uniformne prakse državnih organa.

Ipak, proizvodi koji u sebi sadrže CBD se uveliko prodaju na području Republike Srbije, i to kao suveniri, kao prehrambeni proizvodi sa umirujućim dejstvom ili kao lekovita ulja, kozmetički proizvodi i sl.

Uslovi

Da bi neko mogao da obavlja delatnost iz ove oblasti, određeni uslovi moraju se ispuniti.

U smislu uzgoja konoplje:

• Dozvoljeno je gajenje konoplje samo pravnom, odnosno fizičkom licu ili preduzetniku;
• Neophodno je pribaviti dozvolu koju je izdalo Ministarstvo poljoprivrede;
• Dozvola traje jednu proizvodnu godinu i izdaje se na osnovu prethodno podnetog zahteva;
• Sadržina zahteva sa prilozima propisana Pravilnikom i Zakonom;
• Zahtev se podnosi Ministarstvu pre setve konoplje a najkasnije do 30. aprila tekuće godine.

Za proizvodnju i stavljanje u promet takođe se izdaju dozvole, a na osnovu prethodno podnetih zahteva. Međutim, situacije je u ovde drugačija. Naime, Zahtev za izdavanje dozvole za proizvodnju može da podnese Ministarstvu samo određen tip pravnog lica, i to:

• pravno lice kome je izdata dozvola za proizvodnju leka, odnosno proizvođač aktivnih supstanci koji je upisan u registar proizvođača aktivnih supstanci, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast lekova i medicinskih sredstava;
• pravno lice koje proizvodi hemikalije i koje je upisano u registar hemikalija u skladu s propisima koji regulišu oblast hemikalija;
• druga pravna lica, u skladu sa Zakonom.

Zahtev za izdavanje dozvole za promet može da podnese Ministarstvu neki od gorenavedenih oblika pravnog lica, kao i pravno lice kome je izdata dozvola za promet lekova i medicinskih sredstava na veliko ili dozvola za promet hemikalija na veliko. Na osnovu podnetog zahteva Ministarstvo poljoprivrede izdaje konkretnu dozvolu, u zavisnosti od toga koji je zahtev podnet.

Jako je bitno imati na umu da dozvola za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance se izdaje:

• za tačno određenu psihoaktivnu kontrolisanu supstancu;
• određenu količinu koja se proizvodi;
• na određeni period važenja;
• za određeno mesto proizvodnje,
• za određeno postrojenje;
• za određenu prostoriju.

Tako dobijena dozvola je neprenosiva, odnosno njen prenos na druga lica je strogo zabranjen.

Da bi se dozvola za proizvodnju, odnosno promet izdala, moraju biti zadovoljeni  određeni uslovi koji se odnose na pravno lice. Ti uslovi su:

• da pravno lice ima lice odgovorno za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance, a koje može da obavlja i druge poslove, u skladu sa zakonom;

• da ima zastupnika pravnog lica, odnosno lice odgovorno za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance iz tačke 1) ovog člana kome nije izrečena pravnosnažna presuda za privredni prestup za delo iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, odnosno prekursora;

• da ima zastupnika pravnog lica, odnosno lice odgovorno za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance iz tačke 1) protiv kojeg nije pokrenut postupak za krivično delo iz oblasti proizvodnje, odnosno prometa opojnih droga, odnosno prekursora;

• da je obezbedilo uslove za skladištenje psihoaktivne kontrolisane supstance u posebnim prostorijama, u kojima se ne skladište ostali proizvodi ili koje je obezbedilo metalne sefove, u skladu sa zakonom;

• koje ispunjava i druge uslove propisane zakonom i propisima donetim za njegovo sprovođenje.

Rok za izdavanje dozovle je 90 dana od dana prijema urednog zahteva, a kada se izda traje pet godina od dana njenog izdavanja. Naravno, dozvola može da traje i kraće, ukoliko to podnosilac u svom zahtevu traži.

Konačno, osvrnućemo se i na uvoz/izvoz ovakvih supstanci, pa tako i proizvoda koji u sebi sadrže ekstrakte kanabisa. Izvoz, odnosno uvoz može vršiti isključivo pravno lice, i to ono kome je izdata dozvola za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance. Ono što je specifično je da za svaki uvoz, odnosno izvoz, Ministar poljoprivrede izdaje dozvolu na osnovu prethodno podnetog zahteva sa propisanom sadržinom.

Takođe, trajanje dozvole zavisi od toga da li ste optirali za uvoz ili izvoz. Dozvola za uvoz traje tri meseca i važi od dana izdavanja, a dozvola za izvoz izdaje se za period koji određuje Ministar poljoprivrede u skladu s periodom važenja dozvole za uvoz, odnosno drugog akta nadležnog organa države u koju se izvozi psihoaktivna kontrolisana supstanca.

Ministarstvu se moraju slati obaveštenja o uvozu i izvozu. Ukoliko se realizuje izvoz, odnosno uvoz, pravno lice mora u roku od 15 dana od realizcije pisanim putem obavestiti Ministarstvo o količini izvezene, odnosno uvezene supstance. Ako se isti ne realizuju u roku određenom u dozvoli, Ministarstvo mora biti obavešteno na isti način u roku od 15 dana od dana prestanka važenja dozvole i moraju se vratiti svi primerci izdatih dozvola.

Dakle, izvoz i uvoz su po pravilu vezani, a to potvrđuje i odredba Zakona da dozvola za izvoz može da se izda ako se podnese dozvola za uvoz, odnosno drugi odgovarajući akt nadležnog organa druge države.

Zaključak

Shodno svemu navedenom, konoplju je dozvoljeno uzgajati isključivo u vidu industrijske (CBD) konoplje koja ima u sebi do 0,3% THC-a, kao i prometovati je sa istim svojstvima. Regulativa u ovoj oblasti je izuzetno stroga i isključiva (što se vidi i po različitim vrstama dozvola i lica koja ih mogu dobiti), ali derivati koji se zasnivaju na CBD-u nisu zabranjeni dokle god u sebi sadrže do 0,3% THC-a.

Tržište Republike Srbije nije dovoljno liberalno, premda je potencijal izuzetno vilik. Industrijska konoplja se gaji na skoro 1.000 hektara, i to samo na području Autonomne pokrajine Vojvodine, a nekadašnja SFR Jugoslavija je bila glavni izvoznik u Evropi i činila je čak četvrtinu evropske proizvodnje. Utisak je da joj popularnost ponovo raste zbog brojnih naučno dokazanih benefita.

Samim tim, očekuje se da u budućnosti Republika Srbija dodatno liberalizuje tržište imajući u vidu i međunarodnu aktivnost, a pogotovo odluke nadležnih tela Ujedinjenih nacija u toj oblasti o dekriminalizaciji kanabisa i marihuane.

Članak na engleskom jeziku možete pročitati ovde.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Miloš Vučković, Advokat - Senior and Managing Partner u AK IVVK Lawyers

          Aleksandar Čermelj, Advokatski pripravnik - Associate u AK IVVK Lawyers

Parnični postupci pokreću se tužbom lica koje želi da ostvari neko pravo ili smatra da mu je neko pravo ugroženo. Zato, u ovom postupku možete se naći u svojstvu tužioca – podneli ste tužbu da ostvarite ili zaštite neko svoje pravo, ili u svojstvu tuženog. U oba slučaja nije neophodno da imate advokata, ali ako želite da vas u parničnom postupku advokat zastupa, to će vas i koštati. Izuzetno, možete ostvariti i pravo na besplatnu pravnu pomoć o čemu možete pročitati više u vodiču „Kako da ostvarite pravo na besplatnu pravnu pomoć – Praktičan vodič za građane“ dostupnom na sajtu Komiteta pravnika za ljudska prava.

Pored poteškoće u odabiru advokata, javljaju se i pitanja oko cene njihovog angažovanja i da li će ovaj trošak na kraju postupka biti nadoknađen kroz dosuđenu sumu. Kako advokati imaju zabranu reklamiranja, teško je napraviti izbor između advokatskih kancelarija. Medijske izjave ili objave na internetu povodom aktuelnih pitanja često ne daju dovoljno informacija za takav izbor.

Da li je prilikom izbora advokata neophodno znati u kojim se oblastima prava oni specijalizuju? Na internetu se često mogu videti sajtovi na kojima se ističe rad advokatskih kancelarija u određenim oblastima (npr. krivičnim postupcima, ugovornim odnosima, itd.). Međutim, ovo ne znači da advokati te kancelarije poznaju isključivo ovu oblast, kao i da advokati koji tako ne ističu svoje poslovanje imaju manje znanja i iskustva. U tom smislu, vaš je izbor kome ćete se obratiti, a njihov da li će zastupanje prihvatiti.

Zašto neki advokati koštaju više?

Advokatska tarifa[1] je zvanični cenovnik advokatskih usluga. Tarifa propisuje koliko poena nosi svaka radnja, odnosno usluga advokata, i da vrednost jednog poena iznosi 45,00 dinara, a pravne radnje su vrednovane poenima. Međutim, da bi bilo lakše i preglednije, pored teksta Advokatske tarife dostupan je i Tabelarni prikaz Advokatske tarife koja će vam skratiti vreme i otkloniti nedoumice, s obzirom da su u tabeli umesto poena istaknuti iznosi u dinarima.

Međutim, ova Tarifa, iako predviđa cenu za svaku konkretnu usluga advokata – naknadu za rad, ostavlja mogućnost da advokat sam odredi veću ili manju cenu od propisane u dozvoljenim granicama: od 50% propisane naknade kao minimalna dozvoljena cena usluge, dok maksimalno ograničenje cena usluga prema trenutno važećoj tarifi nije određeno.

Na primer, cena za uslugu pristupa advokata na jedno ročište u slučaju spora iz radnih osnosa, advokat može odrediti po tarifi u iznosu od 29.250 dinara, ali i veću cenu, dok je manji iznos dozvoljen najviše do 50% tarifom propisanog iznosa, što u ovom primeru iznosi 14.625 dinara.

Modeliteti obračunavanja naknade

Na opisan način, uvidom u tabelarni prikaz Advokatske tarife, za svaki postupak možete izračunati koliko će koštati određena radnja preduzeta od strane advokata. Međutim, pored navedenog, Tarifa dopušta advokatima da visinu nagrade za svoj rad odrede procentualno u odnosu na vrednost predmeta kada je u pitanju sastavljanje izjava volja. Tu govorimo o ugovorima, zaveštanjima i slično.

Na primer, u slučaju sastavljanja zaveštanja (testamenta), advokat može obračunati naknadu u iznosu od 10% u odnosu na vrednost predmeta zaveštanja. Recimo, ukoliko je vrednost imovine koja se testamentom ostavlja 2.000.000,00 dinara, advokat je ovlašćen da naplati 200.000,00 dinara za sastavljanje testamenta.

U još jednom slučaju, advokat može u dogovoru sa strankom, ugovoriti naknadu za rad u procentualnom iznosu, a u srazmeri sa uspehom u postupku. U ovom slučaju, neophodno je da je u pitanju imovinski odnos, da postoji pisani sporazum advokata i stranke o ovakvom načinu naplate, a najviši dozvoljen ugovoreni procenat je 30%.

Na primer, u slučaju spora povodom naknade štete, stranka može ugovoriti sa advokatom da će njemu kao nagrada za rad pripasti 20% od dosuđenog iznosa na ime naknade štete.

Dobro je znati da, pored toga što advokati imaju pravo da naplate svoj rad na konkretnom predmetu klijenata, imaju pravo i da naplate sve troškove koji su bili neophodni da bi uopšte na tom predmetu mogli da postupaju, primenjujući svoje znanje i iskustvo.

Procenjivi i neprocenjivi predmeti

U parničnim postupcima, Advokatska tarifa razlikuje cenu usluga advokata u zavisnosti da li se radi o procenjivim ili neprocenjivim predmetima. Procenjivi predmeti su oni koji se kategorišu prema vrednosti predmeta spora, dok su neprocenjivi sporovi svi ostali parnični sporovi i oni se kategorišu prema vrsti predmeta spora.

Na primer: Vrednost predmeta spora u slučaju spora oko naknade štete čiji je iznos koji se traži tužbom 850.000,00 dinara je procenjiv i iznosi 850.000,00 dinara, dok u slučaju parničnog postupka povodom mobinga za predmet kažemo da je neprocenjiv, jer nema konkretnu vrednost koja se tužbom traži.

Da li se plaća naknada advokatu kada je ročište odloženo?

Ovde je bitno napraviti razliku da li je advokat pristupio odloženom ročištu ili ne – da li je sudija saopštio da je ročište odloženo nakon što su svi prisutni ušli u sudnicu ili je na vreme obavestio advokata da će ročište biti odloženo pa advokat nije morao da pristupi. U prvom slučaju, pristup advokata na ročištu koje je odloženo advokat ima pravo da naplati, dok blagovremeno odloženo ročište advokat ne naplaćuje.

Da li se u toku postupka plaćaju pravni saveti i mišljenja?

Ako ste već angažovali advokata da vas zastupa u postupku, pravni saveti van ročišta i data mišljenja advokata koja se odnose na taj postupak ne naplaćuju se dodatno. Međutim, ukoliko ne želite zastupanje advokata već samo savet, ili zatražite mišljenje ili savet pre nego što angažujete advokata u postupku, ova usluga se naplaćuje. Za usmeni i pisani pravni savet ili mišljenje o nekom pravnom pitanju, advokatu pripada nagrada propisana za podneske kojima se pokreće odgovarajući postupak u vezi sa tim pravnim pitanjem.

Na primer, ako od advokata koji vam vodi postupak razvoda zatražite mišljenje o situaciji u kojoj se nalazite vezano za otkaz koji ste dobili jer sumnjate da je nezakonit, i želite da vam advokat da savet da li da pokrenete postupak pred sudom, ovu uslugu advokat može naplatiti prema važećoj advokatskoj tarifi u iznosu od 24.750,00 dinara.

Ko na kraju snosi troškove mog advokata?

U parničnom postupku, sud po okončanju postupka odlučuje o svim troškovima, u šta spadaju i troškovi advokata obe strane. Pre svega, sud odlučuje samo o onome što ste od njega tražili, pa je neophodno da već u tužbi tražite od suda da obaveže tuženog da naknadi troškove postupka. Ukoliko ste vi tuženi, predlog sudu da sve troškove snosi tužilac iznećete u odgovoru na tužbu. Po pravilu, vi plaćate advokata unapred ili po izvršenoj radnji, pa dosuđeni iznos na kraju postupka, pripada vama, a ne advokatu (uz izuzetak ukoliko je dogovor sa advokatom da se naplati tek po dobijenom postupku).

Pri donošenju odluke sud prvo odlučuje šta čini troškove postupka i određuje njihov iznos, a onda može dosuditi da sve troškove snosi jedna strana, da svako snosi svoje troškove ili da se troškovi dosude srazmerno uspešnosti u postupku. Na primer, u sporovima u vezi sa porodičnim odnosima, poput razvoda braka, sud najčešće dosuđuje da svaka strana snosi svoje troškove, s obzirom na to da se takvi postupci obično vode u interesu obe stranke. Sud će uvek odbiti da dosudi troškove koji nisu bili potrebni za vođenje postupka, one za koje smatra da su suvišni. Takođe, sud nije obavezan da se pri određivanju iznosa troškova vodi vašim dogovorom sa advokatom, odnosno nije obavezan da primenjuje sporazum između vas i advokata, već će uvek primeniti Advokatsku tarifu.

Na primer, ako je vaš dogovor sa advokatom da svaki podnesak plaćate 30.000,00 dinara iako je prema Tarifi 24.750,00 dinara, sud ne mora taj trošak priznati preko propisanih 24.750,00 dinara, pa bi onda druga strana presudom bila obavezna da vam isplati samo onoliko koliko je sud priznao, ne i koliko je vas zaista koštalo.

Da sumiramo - troškovi i naknada troškova u parničnom postupku:

• Sud će dosuditi troškove postupka samo ako od njega to izričito zahtevate. 

• Advokat po okončanju glavne rasprave iznosi svoj troškovnik: koje usluge je pružio i iznos koji potražuje. 

• Sud razmatra zahteve obe strane i odlučuje koje troškove priznaje, utvrđuje iznose i odlučuje koja strana će i u kojoj meri snositi troškove postupka. 

• Realni troškovi advokata nisu uvek isti sa onima koje sud priznaje i na koje obavezuje drugu stranu da plati, pa ne mora da znači da ćete povratiti sve troškove koje ste imali povodom vođenja postupka ukoliko uspete u istom.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Katarina Toskić, advokat

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa. 

[1] Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. Glasnik RS“, br. 43/2023)

Materija bolovanja (privremene sprečenosti za rad usled bolesti) regulisana je Zakonom o radu i Zakonom o zdravstvenom osiguranju.

U slučaju bolesti zaposleni treba da se javi svom izabranom lekaru radi otvaranja bolovanja. Ako lekar utvrdi postojanje razloga za odsustvo sa rada zbog bolesti on će izdati potvrdu o sprečenosti za rad, u koju unosi datum početka bolovanja i datum očekivanog završetka sprečenosti za rad (koliko dugo će zaposleni biti odsutan sa rada usled bolesti).

Zaposleni je u obavezi da potvrdu o bolovanju dostavi poslodavcu najkasnije u rokuod tri dana oddananastupanja privremene sprečenosti.

U slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavcu mogu da dostave članovi uže porodice ili druga lica sa kojima zaposleni živi u porodičnom domaćinstvu. Ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu. (čl.103 Zakona o radu)

Zaposleni u najvećem broju slučajeva ostvaruje pravo na bolovanje zbog bolesti ili povrede van rada. Pored toga, ovo pravo ima i u slučajevima povrede na radu, profesionalnog oboljenja, nege bolesnog člana uže porodice i dobrovoljnog davanja organa i tkiva i drugim slučajevima. (čl.74. Zakona o zdravstvenom osiguranju).

Pravo na naknadu zarade pripada zaposlenom od prvog dana sprečenosti za rad i za sve vreme njenog trajanja, ali samo za vreme trajanja radnog odnosa za koje bi zaposleni primao zaradu da nije nastupila privremena sprečenost za rad. Izuzetno, ako je privremena sprečenost za rad nastala kao posledica povrede na radu ili profesionalne bolesti, naknada zarade pripada za sve vreme njenog trajanja, i nakon prestanka radnog odnosa zaposlenog, sve dok traju uzroci privremene sprečenosti za rad (član 78 Zakona o zdravstvenom osiguranju).

Bolovanje do 30 dana i bolovanje preko 30 dana – obaveze poslodavca

Bolovanje do 30 dana – isplaćuje poslodavac iz svojih sredstava. Poslodavac je obveznik ovog plaćanja i ovaj iznos ne može da refundira od RFZO.

Obaveze poslodavca – Za sva bolovanja do 30 dana poslodavac vrši obračun i isplatu naknada zarada. Obračun naknada zarada poslodavac vrši istovremeno sa obračunom zarada.Poslodavac je u obavezi da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun, i to najkasnije do kraja meseca za prethodni mesec.

Bolovanje preko 30 dana – Ukoliko privremena sprečenost potraje duže od 30 dana, zaposleni se upućuje na lekarsku komisiju koja će doneti ocenu o produžetku bolovanja. Ukoliko lekarska komisija odobri bolovanje, naknada zarade počev od od 31. dana se obezbeđuje iz sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Obaveze poslodavca – Za bolovanje preko 30 dana poslodavac takođe vrši obračun naknade zarade, ali obračun dostavlja RFZO koji vrši isplatu na poseban račun poslodavca (račun za bolovanja) i odatle se vrši isplata zaposlenom. Poslodavac isto tako može najpre da iz svojih sredstava isplati naknadu za trudničko bolovanje pa da potom izvrši refundaciju od Fonda.

Naknada zarade za bolovanje do 30 dana

Zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana, i to:

• najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ona ne može biti niža od minimalne zarade, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada
• u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade, ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću – čl.115 Zakona o radu

Naknada zarade za bolovanje preko 30 dana

Zaposleni ima pravo na nakanadu zarade za bolovanje preko 30 dana, i to:

• kod „obične“ bolesti i povrede van rada – 65% od osnova za naknadu zarade
• u slučaju povrede na radu, profesionalne bolesti naknada iznosi 100% od osnova za naknadu zarade

Trudničko bolovanje

U slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće (trudničko bolovanje) za prvih 30 dana sprečenosti za rad naknadu isplaćuje poslodavac iz svojih sredstava, i visina naknade zarade obezbeđuje se u iznosu od 100% od osnova za naknadu zarade.

U slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće, počev od 31.dana visina naknade zarade obezbeđuje se u iznosu od 100% od osnova za naknadu zarade. (član 96 Zakona o radu)

Postoje i izuzeci od gore navedenog pravila da poslodavac uvek isplaćuje naknadu zarade za bolovanje do 30 dana, a RFZO počev od 31.dana, i to:

• kod bolovanja usled povrede na radu ili profesionalne bolesti naknadu zarade isplaćuje poslodavac od prvog dana za sve vreme trajanja bolovanja (inakon 30 dana bolovanja) i to 100 % od osnova
• kod bolovanja zbog nege deteta koje je mlađe od tri godine, naknada zarade se isplaćuje iz sredstava Fonda sve vreme trajanja odsustva i to 65 % od osnova
• kod sprečenosti za rad zbog dobrovoljnog davanja tkiva i organa naknada zarade se obezbeđuje iz sredstava Fonda i to od prvog dana sprečenosti za rad zbog dobrovoljnog davanja tkiva i organa uvek 100 % od osnova (član 102 Zakona o zdravstvenom osiguranju)

Zaštita zaposlenog koji je na bolovanju od otkaza i zloupotreba bolovanja

Korišćenje prava na bolovanje odobreno od strane nadležnog lekara je zakonsko pravo zaposlenog. Tako ono ne može biti osnov za otkaz ugovora o radu od poslodavca (bez obzira na dužinu trajanja i učestalost bolovanja).

Međutim, pravo na bolovanje ipak nije vremenski neograničeno. Tako, ukoliko zaposleni odsustvuje sa rada duže od šest meseci neprekidno, ili ukoliko u poslednjih 18 meseci odsustvovuje sa rada 12 meseci sa prekidima, tada izabrani lekar tj. lekarska komisija upućuju zaposlenog na invalidsku komisiju radi procene radne sposobnosti i eventualnog utvrđivanja gubitka radne sposobnosti.

Isto tako, ukoliko zaposleni ne dostavi potvrdu od lekara o privremenoj sprečenosti za rad ili ako zloupotrebi bolovanje, poslodavac može da zaposlenom otkaže ugovor o radu.

Kao što smo naveli, zaposleni ima obavezu da u slučaju bolovanja najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad o tome obavesti poslodavca i dostavi potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad. Takođe, ukoliko poslodavac posumnja u opravdanost razloga za odsustvovanje sa rada može da podnese zahtev nadležnom zdravstvenom organu radi utvrđivanja zdravstvene sposobnosti zaposlenog.

Presude sudova…

Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 2973/2019 od 4.2.2020. godine – Bilten sudske prakse Apelacionog suda u Kragujevcu br. 1/2021

Ponašanje zaposlenog tokom odsustvovanja zbog privremene sprečenosti za rad, koje nije suprotno propisanoj terapiji i svrsi zbog koje je odsustvo odobreno i kojim ne sprečava svoje ozdravljenje i ne utiče na pogoršanje zdravstvenog stanja, ne predstavlja otkazni razlog zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad.

Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 3568/2018 od 16.5.2019. godine – Bilten sudske prakse Apelacionog suda u Kragujevcu br. 1/2020

Ugovor o radu zaključen na određeno vreme zbog privremenog povećanja obima posla ne može se produžiti za period u kome je zaposleni bio privremeno sprečen za rad.

Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 1101/2016(2) od 13.2.2019. godine

Kod okolnosti da je otkazni razlog obrazovan za vreme prisustva zaposlenog na radu, sprovođenje otkaznog postupka u periodu u kojem se on nalazio na bolovanju ne utiče na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa.

Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 7089/2012(1) od 5.6.2013. godine

Topli obrok i regres za godišnji odmor predstavljaju naknadu iz radnog odnosa koja se uključuje u zaradu zaposlenih, samo za period proveden na radu.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Brankica Srdić.

Preuzeto sa MojSavetnik.

Prilikom zasnivanja radnog odnosa, Poslodavac i zaposleni svoja prava i obaveze regulišu putem ugovora o radu.

Ugovor o radu se smatra zaključenim kad ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik (ili zaposleni koga on ovlasti). 

Ugovor o radu zaključuje se u najmanje tri primerka od kojih se jedan obavezno predaje zaposlenom, a dva zadržava poslodavac. Poslodavac je dužan da ugovor o radu drži u sedištu ili drugoj poslovnoj prostoriji, u zavisnosti od toga gde zaposleni radi.

Služba za ljudske resurse kod poslodavca vodi računa o personalnim dosijeima zaposlenih, kako bi sadržavali sva neophodna dokumenta (ugovor o radu, aneksi ugovora o radu, uverenje o stečenoj stručnoj spremi, lekarsko uverenje, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora i sl.).

Zakon o radu propisuje opšte i posebne uslove za zasnivanje radnog odnosa. Opšti uslovi se određuju generalno, nezavisno od poslova radi kojih se zasniva radni odnos. Tako poslodavac može da zasnuje radni odnos samo sa osobom koja ima navršenih 15 godina života. Kada se zasniva radni odnos sa maloletnom osobom poslodavac je u obavezi da pribavi pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca, pod uslovom da takav rad ne ugrožava zdravlje, moral i obrazovanje maloletnika.

Maloletnik će ispunjenost ovih uslova dokazati izvodom iz matične knjige rođenih ili drugom verodostojnom ispravom. Takođe, nephodno je da se pribavi uverenje nadležnog lekara kojim se utvrđuje da je maloletnik sposoban za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos i da takvi poslovi nisu štetni za njegovo zdravlje.

Pravilnikom o sistematizaciji i organizaciji radnih mesta određuju vrste poslova kod poslodavca, kao i vrsta i stepen stručne spreme koja je neophodna za rad na određenim poslovima i drugi posebni uslovi za rad na pojedinim poslovima. Obaveza donošenja Pravilnika se odnosi na sve poslodavce koji imaju više od 10 zaposlenih.

Na primer, postoje poslovi koji se obavljaju uz veliki napor ili pod posebnim uslovima (rad pod zemljom, pod vodom, rad noću, na visokoj ili niskoj temperaturi.). Bez posebne zdravstvene sposobnosti radnik ne može zasnovati radni odnos na poslovima koji zahtevaju tu sposobnost, a u toku rada zaposleni je takođe u obavezi da se podvrgava periodičnim zdravstvenim pregledima radi kontrole zdravlja.

Posebni uslovi prilikom zasnivanja radnog odnosa mogu biti:

• određena vrsta i stepen stručne spreme (nivo obrazovanja određene struke)
• radno iskustvo (vreme provedeno u obavljanju poslova koji su isti ili slični poslovima koji treba da se obavljaju)
• posebna zdravstvena sposobnost (sposobnost koja je neophodna za obavljanje određenih poslova koji se obavljaju pod povećanom opasnošću po život i zdravlje)
• položen stručni ispit (npr. obaveza polaganja stručnog ispita za radnike koji rade na poslovima zaštite na radu)
• određena lična svojstva – mogu biti uslov za obavljanje poslova gde su takva lična svojstva neophodna za kvalitetno obavljanje rada (npr.visina i težina pilota)

Pol ne može biti propisan kao poseban uslov za zasnivanje radnog odnosa jer bi to predstavljalo diskriminaciju na radu.

Prema Zakonu o radu poslodavac ne može od kandidata zahtevati  podatke o njegovom porodičnom statusu, bračnom statusu i planiranju porodice, niti može zahtevati od kandidata da dostavi bilo koju drugu ispravu i drugi dokaz koji nije od neposrednog značaja za obavljanje konkretnog posla za koji zasni­va radni odnos. Podaci o porodičnom i bračnom statusu i planiranju porodice stvar su lične prirode, i nisu u direktnoj vezi sa zaposlenjem.

Isto tako, poslodavac ne može uslovljavati zasnivanje radnog od­nosa testom trudnoće. Izuzetak su poslovi gde postoji značajan rizik za zdravlje žene i deteta. Ova odredba je u funkciji zaštite žena i materinstva.

Takođe, poslodavac ne može da uslovljava zasnivanje radnog od­nosa prethodnim davanjem izjave o otkazu ugovora o radu od strane kandidata.

Zakon o radu u posebnom delu predviđa zabranu diskriminacije, pa tako zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju kako lica koja traže zaposlenje tako i zaposlenih. Zabranjena je diskriminacija s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Neposredno pre i prilikom zasnivanja radnog odnosa kandidat je u obavezi da poslodavcu dostavi isprave i druge dokaze kojima se potvrđuje da su ispunjeni uslovi za rad na poslovima za koje zasniva radni odnos, utvrdenih Pravilni­kom. (čl. 26. Zakona o radu).

Služba za ljudske resurse ili kadrovska služba kod poslodavca će voditi komunikaciju sa zaposlenim prilikom zasnivanja  radnog odnosa, kako bi zaposleni blagovremeno dostavio potrebnu dokumentaciju.

Prilikom zasnivanja radnog odnosa zaposleni dostavlja poslodavcu:

• fotokopiju lične karte
• uverenje o završenoj školi ili fakultetu i stečenoj stručnoj spremi određenog smera koja se zahteva za određeni posao prema sistematizaciji poslova kod poslodavca (fotokopiju diplome o završenoj školi, posebne sertifikate i licence ako se to zahteva za rad na određenom mestu)
• druge dokaze o ispunjenosti posebnih uslova za rad na određenim poslovima (sanitarna knjižica, lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti, potvrda o radnom iskustvu i sl.)

Poslodavac više ne može da od zaposlenog traži radnu knjižicu, niti je potrebno da unosi nove podatke u knjižicu, jer se dokazi koji su upisani u radnu knjižicu mogu pribaviti putem Centralnog registra i Fonda PIO.Radna knjižica kao dokument može i dalje u nekim slučajevima služiti kao dokaz za ostvarivanje prava iz radnog odnosa.

Datum početka rada je vrlo bitan jer od tog dana počinju da teku prava, obaveze i odgovornosti koje proističu iz radnog odnosa i to je dan početka osiguranja zaposlenog kod nadležnog fonda za socijalno osiguranje.

Pre stupanja na rad poslodavac je dužan da prijavi zaposlenog na obavezno socijalno osiguranje. Prijava na obavezno socijalno osiguranje sada se vrši elektronskim putem, preko Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja.

Poslodavac je u obavezi da pre zaključivanja ugovora o radu obavesti kan­didata o poslu koji će obavljati, o uslovima rada, pravima i obavezama iz radnog odnosa (član 27 Zakona o ra­du).

Bilo bi dobro da kod poslodavca postoji osoba koja će zaposlenom detaljnije objasniti koja su njegova prava i obaveze koje proističu iz radnog odnosa, posebno ako se radi o mlađim zaposlenima ili zaposlenima koji nemaju dovoljno radnog iskustva.

Isto tako, ako se zaključuje neki drugi ugovor van radnog odnosa (recimo ugovor o privremenim i povremenim poslovima),  bitno je da radno angažovani bude upoznat sa svojim pravima, jer njegov status nije isti kao status zaposlenog. Na taj način bi se izbegli eventualni nesporazumi ili pogrešna očekivanja.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Brankica Srdić.

Preuzeto sa MojSavetnik.

Uvod

Poslovna reputacija je najvredniji nematerijalni resurs svakog privrednog subjekta i može se definisati kao percepcija javnosti o njemu i načinu na koji on funkcioniše. Pozitivan ili negativan stav javnosti ili medija o određenom privrednom subjektu ima direktan uticaj na poslovne prihode, na mogućnost saradnje sa drugim tržišnim subjektima, za privlačenje novih klijenata i kvalitetne radne snage, plasiranje robe i usluga na tržištu.

Svako ima pravo na slobodu izražavanja, tj. slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javnih vlasti, u demokratskom društvu to nije bezuslovno i neograničeno. Postavlja se pitanje kako jedna kompanija, u digitalnom dobu bez puno obzira za klasične vrednosti poput časti i ugleda drugog, u kojem se jednim klikom, "strimovanjem" audio, foto ili video snimka ili online komentarom na internet forumima ili blogovima, može sačuvati svoju reputaciju? Кako reagovati u slučaju da se protiv vaše kompanije ili vas kao njenog zastupnika objave negativne lažne vesti u medijima, "hakuje" vaša veb stranica ili se na drugi način zlonamerno ugrozi vaša reputacija? U kojim slučajevima i pod kojim uslovima naše pravo štiti poslovni ugled privrednih subjekata?

Oblici povrede poslovne reputacije i preventiva

Do povrede poslovne reputacije može doći na mnogo načina: kao rezultat neetičke poslovne prakse konkurentnog subjekta; kršenjem dužnosti i postupanjem u sukobu interesa sadašnjih ili bivših zaposlenih i direktora; usled pružanja niskog kvaliteta usluga ili robe korisnicima; curenjem poslovnih informacija; ugrožavanjem, odnosno nedovoljnom zaštitom životne sredine u obavljanju privrednih aktivnosti; usled bilo kojeg drugog negativnog događaja koji može negativno delovati na imidž kompanije.

Posledice mogu biti teške za kompaniju i mogu direktno dovesti do: smanjenja prihoda, smanjenja cene akcija, teškoća u privlačenju i zadržavanju zaposlenih, gubitka poverenja odbora i akcionara, smanjenja finansiranja i mogućnosti partnerstva, negativnog uticaja na lanac snabdevanja kompanije i dr. Dodatno, uspostavljanje reputacije može potrajati dug vremenski period, a sam proces može biti veoma skup. Кompanija će možda morati da uloži značajna sredstva u rebranding, pokretanje kampanje za odnose s javnošću ili implementaciju novih politika i procedura kako bi povratila poverenje svih zainteresovanih strana.

Кompanije bi trebalo da budu veoma oprezne i da preduzmu neophodne preventivne mere, kao što su: strogi etički pristup i praksu, transparentnost poslovanja, društvenu odgovornost, partnerstvo sa zaposlenima i njihovo uključivanje, razvijanje dobrog imidža na mreži i prisustvo u medijima, agilnost u brzom i efikasnom reagovanju na bilo koji negativan online sadržaj kako bi se sprečila eskalacija štete, pružanje efektivne podrške korisnicima i preduzimanje pravnih radnji u slučaju nastanka štete. 

Civilna zaštita

Кompanija može da podnese tužbu za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Društvo može zahtevati materijalnu štetu koja se odnosi na stvarne novčane gubitke nastale u poslovanju. Ona se ogleda u izgubljenoj dobiti, izgubljenoj prodaji i drugim finansijskim gubicima koji se mogu pripisati negativnom publicitetu. Ova šteta uključuje stvarno umanjenje imovine ili povećanje obaveza, kao i buduću izgubljenu dobit. Ona u parničnom postupku mora da predloži dokazna sredstva kojim dokazuje uzročno posledičnu vezu između radnji tuženog i nastale štete, a poseban izazov u sudskom postupku je upravo utvrđivanje visine štete.

Nematerijalna šteta se odnosi na neimovinsku štetu koja se ogleda u narušavanju poslovne reputacije, smanjenju vrednosti brenda, poslovnih prilika, saradnje i dr. Ovakve posledice mogu imati značajan uticaj na dugoročni uspeh poslovanja, ali se ne mogu eksplicitno iskazati u novcu. U Srbiji može da se zahteva naknada nematerijalne štete isključivo u skladu sa Zakonom o trgovini, u slučaju nelojalne tržišne konkurencije. Navedeno znači da u slučaju kada se radi o šteti nastaloj radnjom pojedinaca, odnosno kada se ne radi o konkurentskom preduzeću koje preduzima radnju u cilju narušavanja ugleda drugog preduzeća, preovladavanja na tržištu ili sticanja materijalne koristi ili ekstraprofita, nematerijalna šteta se ne može tražiti pred sudom. Sud će posebno ceniti značaj, trajanje i intenzitet štete po ugled, uticaj koji je imala na poslovanje tužioca i svrhu naknade.

Zakon o obligacionim odnosima, s druge strane, propisuje da se nematerijalna šteta može tražiti samo za pretrpljene fizičke i psihičke bolove. Кako kompanije ne mogu da trpe duševne bolove, ne mogu tražiti naknadu nematerijalne štete za štetu ugleda u skladu sa ovim članom. Presudom Apelacionog suda u Beogradu broj Gž3-269/22 istaknuto je da u slučaju klevete nije moguće tražiti naknadu nematerijalne štete ako su mediji objavili štetne informacije po privredno društvo. Međutim, zaštita ugleda pravnih lica pružena je Zakonom o javnom informisanju i medijima, pa se može tužbom zahtevati i zabrana ponovnog objavljivanja informacije, odnosno zapisa, predaja zapisa, njegovo uklanjanje ili uništenje.

Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela predvideo je odgovornost kompanija, priznajući sopstvenu "ličnost" i odgovornost odvojenu od njenih zastupnika. ESLJP je priznao mogućnost da se pravnim licima dodeli naknada za nematerijalnu štetu, pri čemu treba voditi računa o reputaciji kompanije (npr. Comingersoll S.A. protiv Portugala), ali je to za sada u domaćem pravu ograničeno samo na nepoštenu tržišnu utakmicu.

Кrivična zaštita

Naš krivični zakon propisuje krivično delo narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti koje će postojati kada neko, u nameri da naruši poslovni ugled drugog, iznosi lažne podatke o privrednom društvu ili lažno prikazuje njegovo poslovanje. Gonjenje se može preduzeti samo podnošenjem privatne krivične tužbe. To znači da je teret prikupljanja svih dokaza, pronalaženja počinioca i dokazivanja njegove krivice na kompaniji kao oštećenom.

Potrebno je dokazati dva ključna elementa krivičnog dela. Radnja izvršenja se sastoji u iznošenju lažnih podataka o kompaniji (njenim vlasnicima, zastupnicima, poslovanju, dobavljačima, kvalitetu proizvoda ili usluga), i to se mora odnositi samo na činjenice čije se postojanje može dokazati, a ne na negativne vrednosne sudove (procene, mišljenja i vrednovanja o firmi ili njenom poslovanju). Lažna tvrdnja postoji samo u situaciji kada je potpuno suprotna i suštinski se razlikuje od stvarnih činjenica. Oštećenje poslovnog ugleda može nastati i kao posledica mnogih drugih težih krivičnih dela poput krađe identiteta, odavanja poslovne tajne ili drugog krivičnog dela.

Кoraci koji se preduzimaju u slučaju narušavanja ugleda krivičnim delom ili drugom nedozvoljenom radnjom putem medija: Identifikovanje izvora štete po reputaciju (prvi korak je da se identifikuje osoba odgovorna za negativan sadržaj na mreži, to može biti, na primer, nezadovoljni kupac, bivši zaposleni ili konkurent); Prikupljanje dokaza (potrebno je pribaviti dokaze o narušavanju reputacije, uključujući snimke ekrana negativnog sadržaja, kritike i sve druge relevantne informacije koje dokazuju sredstva, motiv, priliku i štetu); Osigurati potpunu pravnu zaštitu (podneti privatnu krivičnu tužbu ili krivičnu prijavu u slučaju težeg krivičnog dela ili/i podneti građansku tužbu za naknadu štete); Umanjiti štetu (potrebno je preduzeti korake za ublažavanje štete koja je nastala po ugled privrednog društva tako što bi se odgovorilo na negativne kritike ili pozitivnom reklamom uticalo na ponovno uspostavljanje poverenja i dr.).

Ukoliko se krivična dela preduzimaju putem interneta, pravnu zaštitu treba usmeriti i na učinioca i na hosting kompaniju koja je omogućila počiniocu nezakonito ponašanje (nije ga sprečila ili nije otklonila posledice). Iskustvo pokazuje da je najefikasnije kontaktirati hosting kompaniju kako bi se eliminisao izvor štete na poslovnoj reputaciji, te paralelno preduzeti pravne radnje u cilju reparacije (podnošenjem krivičnih prijava i tužbi). Ako hosting kompanija ne reaguje na naš zahtev, moguće je podneti pritužbu registratoru domena ili pokrenuti međunarodnu arbitražu kako bi se povratilo vlasništvo nad domenom.

Zaključak

Savremene tehnologije i brzi protok informacija nameću potrebu da se revidiraju propisi u Srbiji kako bi se ponudila bolja zaštita reputacije kompanija. Trenutni pravni proces može biti dug i skup, i na kraju je nejasno da li privredna društva mogu da nadoknade pretrpljenu štetu, čak i ako se tužba pred sudom pokaže osnovanom.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Ivan Duzlevski, advokat,  advokatska kancelarija Moravčević, Vojnović i  partneri AOD u saradnji sa Schoenherr

           Tijana Levakov, advokat,  advokatska kancelarija Moravčević, Vojnović i  partneri AOD u saradnji sa Schoenherr

Jedan od najčešćih razloga zašto veliki broj advokata i dalje ima snažan otpor prema upotrebi društvenih mreža u svrhe širenja poslovanja i pronalaska klijenata jeste pogrešno uverenje da je brendiranje za advokate ekvivalent reklamiranju, a reklamiranje je zabranjeno Kodeksom profesionalne etike advokata.

Međutim, ovo nije tačno.

Štaviše, između ova dva pristupa čak ni ne postoji „tanka linija“, kako pojedini tvrde, niti je riječ o reklamiranju „ispod radara“, već je zaista reč o dve u potpunosti odvojene oblasti.

Pa hajde da pogledamo koje su to tri glavne razlike između brendiranja i reklamiranja advokata.

• Cilj, fokus i pristup

Brendiranje za advokate, za početak, podrazumjeva pristup u kojem advokat sam stvara svoj prostor koji će koristiti da:

• Demonstrira svoju stručnost u određenim oblastima prava

• Dijeli lične i poslovne vrijednosti

• Dijeli lične i poslovne stavove i uvjerenja

• Gradi jedinstveni poslovni identitet na tržištu

Taj prostor može da bude website, profil na nekoj od društvenih mreža (LinkedIn, Instagram, TikTok, Facebook, X, itd.), YouTube kanal, podcast, ili nešto sasvim drugo.

Reklamiranje, s druge strane, podrazumjeva plaćanje tuđeg prostora (npr. prostora na društvenoj mreži ili Guglu) ili neke druge osobe (npr. influensera) da promoviše i prodaje vašu uslugu. Što se cilja i fokusa tiče, kod organskog brendiranja akcenat je na izgradnji odnosa povjerenja sa ciljnom publikom i na razlikovanju od konkurencije, dok je kod plaćene reklame akcenat na samopromociji i prodaji.

Iz toga možemo da zaključimo (a što je usklađeno i sa zvaničnim stavom AKS) da je brendiranje legitiman način rada na poslovnom razvoju advokatske kancelarije, dok je reklamiranje izričito zabranjeno Kodeksom.

• Sadržaj i komunikacija

Brendiranje za advokate nije proces u kojem ćete hvaliti svoje znanje i sposobnosti, zato što u ovom procesu nije fokus na vama, već na klijentu. To znači da se brendiranje svodi na pisanje sadržaja, bilo sa website ili društvene mreže, koji imaju za cilj informisanje i edukovanje vaše klijentele o njihovim problemima i riješenjima na te probleme.

Kroz pisanje ovakvih stručnih tekstova ili objava, advokati pokazuju potencijalnoj klijenteli da su stručni iz oblasti ili pitanja o kojima pišu i da bi dobro iznijeli sličan slučaj, a opet ne ulaze u sferu davanja besplatnih pravnih savjeta.

Zašto?

Zato što ne obrađuju konkretna pravna pitanja iz tačno određenih slučajeva, već pišu uopšteno i informativno o pravnim institutima, riješenjima i procesima.

Reklamiranje je nešto drugačije.

Kod reklamiranja su, npr. dozvoljeni sadržaji sa direktnijim pozivima na akciju, tipa „kontaktirajte nas za usluge“, mada pojedini advokati svakako koriste ove pozive iako Kodeks izričito zabranjuje javno nuđenje usluga.

Komunikacija je, generalno, dosta direktnija i sadržaji mogu da budu senzacionalistički („naša advokatska kancelarija ima +250 uspješno okončanih slučajeva iz oblasti...“), da sadrže hvalospjeve („nećete pronaći stručnije advokate za...u Srbiji“) i da bez ograničenja prodaju određenu uslugu.

Ali, opet, naglašavam da ovaj pristup u Srbiji nije dozvoljen.

• Angažovanje spoljnih saradnika i način korišćenja različitih platformi

Advokatu u Srbiji je zabranjeno da plati drugu osobu da ga reklamira ili da na bilo koji drugi način utiče na nju da mu „odradi“ besplatnu promociju, ali mu nije zabranjeno da angažuje nekog za potrebe brendiranja.

Brending specijalista, konsultant ili bilo koji drugi naziv pozicije za nekog ko radi brendiranje za advokate NIJE posrednik u reklamiranju i nigdje ne spominje advokate sa kojima radi, ne dijeli njihove sadržaje niti ih bilo kome preporučuje.

Odnos između brending specijaliste i advokata je isključivo interni, gdje osoba koja radi brending advokatu:

• Piše ili/i optimizuje tekstove za sajt

• Piše objave na društvenim mrežama

• Sastavlja strategije za pisanja tekstova ili objava

• Prevodi ili/i optimizuje tekstove na stranom jeziku

• Pruža konsultacije iz oblasti brendiranja, itd.

I sve ove usluge se sprovode u djelo koristeći platformu/zajednicu koju je advokat sam izgradio, odnosno nije drugom platio kako bi je koristio u reklamne svrhe.

• Dodatne napomene o brendiranju za advokate

Ova sekcija se fokusira na razriješavanje dodatnih nedoumica koje se odnose na brendiranje za advokate, odnosno reklamiranje. Primarno, govorićemo o pojavljivanjima advokat u medijima i o njihovom komentarisanju sopstvenih uspjeha u određenim slučajevima.

Pojavljivanje u medijima

U inostranstvu postoje i tzv. „guest posts“ odnosno promotivni članci koje advokati pišu ili izjave koje daju za medije, portale i dr.

Iako promotivne aktivnosti advokata nisu dozvoljene u Srbiji, pogrešno je uvjerenje se advokat ne smije pojavljivati u medijima.

Advokat, u skladu sa etičkim kodeksom, ne smije da koristi medije ili poznanstva u okviru istih za nuđenje usluga ili sistemsko upućivanje klijenata na svoju kancelariju, ali ono što smije je da:

• Analizira ili komentariše neki propis ili izmjenu

• Analizira ili komentariše neko pravo riješenje kao loše ili dobro

• Izrazi svoj stav ili da prijedlog u vezi nekog pravnog pitanja

• Informiše građane o njihovim pravima i slobodama i sl.

Dakle, stručno izlaganje i diskusija opšteg karaktera je dozvoljena i može spadati u aktivnosti koje čine brendiranje za advokate, ali samo ukoliko se ove aktivnosti obavljaju na jedan specifičan način.

Komentarisanje sopstvenih uspjeha u slučajevima

Pored pojavljivanja u medijima, postoje stavovi i da advokat ne smije uopšte pričati o svojim okončanim i uspješnim slučajevima. Istina je, što i sam Kodeks kaže, da advokat zaista ne smije pričati o predmetu koji nije pravnosnažno okončan/koji je u toku.

Međutim, advokat smije da javno obrađuje konačno riješena procesnopravna pitanja iz svojih slučajeva i da ukazuje na povrede osnovnih prava i sloboda čovjeka, ukoliko to čini na objektivan način.

Sva ova riješenja ukazuju na to da je pristup koji je organski, neplaćen, u kojem nema ničeg senzacionalističkog i nema hvaljenja (proces brendiranja za advokate) nešto što se jasno razlikuje od promotivnih i reklamnih aktivnosti, te je kao takav dozvoljen.

• Prednosti brendiranja za advokate

Prednosti brendiranja za mlade advokate, na prvom mjestu, su očigledne. Advokati koji nemaju dugogodišnju porodičnu tradiciju advokatskih kancelarija iza sebe, advokati koji su došli iz manjih sredina u veću, ili iz druge države u Srbiju da se bave advokaturom...svi oni mogu iskoristiti brendiranje kao besplatan način da dođu do klijenata i da na visoko-konkurentnom tržištu budu ravnopravni u borbi za klijente sa velikim, porodičnim i nativnim kancelarijama.

Ovo je vjerovatno i razlog zašto tradicionalne, dugoročne i porodične advokatske kancelarije po pravilu zagovaraju teoriju da je brendiranje za advokate zapravo reklamiranje.)

Međutim, za tim nema potrebe, jer i velike kancelarije mogu iskoristiti brendiranje za širenje na novu publiku, nova tržišta, nove oblasti prava, za skaliranje i sl. Štaviše, nekima od njih brendiranje ide iznimno dobro i donosi fantastične rezultate.

Poenta je da svaki advokat ima gomilu prostora da kroz brendiranje ostavi jedinstveni pečat i da se istakne u odnosu na konkurenciju u istoj oblasti prava.

Svako ima svoje vrijednosti, svoj sistem rada, svoje lične priče i put kojim su prolazili da postanu stručni u tvoj oblasti. Svako je poslije fakulteta sticao dodatna znanja na različitim mjestima i na različite načine i uže se specijalizovao za druga pitanja.

Uz brendiranje, svaki advokat može da stvori pozitivnu asocijaciju sa imenom svoje kancelarije, da postane sinonim za „najbolji advokat u (konkretnoj oblasti prava)“ – i da svejedno bude van svake konkurencije. (Bar dok ne dođe do prezasićenja tržišta, u trenutku kada veliki broj advokata shvati značaj brendiranja za advokate i krene da radi na izgradnji sopstvenog brenda.)

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Nevena Glogovac, pravni savetnik

U poslednjih nekoliko meseci, svedoci smo sve češćih otkazivanja, kašnjenja i gužvi na aerodromima. Slike prepunih terminala na kojima putnici satima čekaju ukrcavanje, ležeći po neudobnim aerodromskim čekaonicama, nervoza, neizvesnost i kašnjenje, sve češće se pojavljuju u vestima. Uzrok tome, poznavaoci prilika pronalaze u problemima  sa osobljem aerodroma, u krizi sa kojom se svet suočava usled pandemije COVID-19 virusa, ali i u nadolazećim ekonomskim neizvesnostima kao posledici ovog turbulentnog perioda.

Iako niko ne želi odmah po dolasku na aerodrom da razmišlja o mogućim otkazivanjima, kašnjenju ili činjenici da će mu biti uskraćeno ukrcavanje na let, ipak je korisno znati šta su prava putnika u ovim situacijama. Za potrebe ovog teksta, analiza je ograničena na domaće zakonodavstvo.

Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju ("Sl. glasnik RS", br. 87/2011 i 66/2015), (u daljem tekstu: ZOOSPOVS), je relevantan propis koji daje odgovore na ova pitanja i upravo prepoznaje ove tri kategorije problema - uskraćivanje ukrcavanja, otkazivanje letova i kašnjenje letova.[1]

Pomenuti zakon takođe uređuje obligacione odnose u vazdušnom saobraćaju koji se odnose na ugovore o prevozu putnika, prtljaga i stvari, ugovore o obavljanju drugih komercijalnih delatnosti u vazdušnom saobraćaju, ugovore o zakupu vazduhoplova, ugovore o osiguranju u vazdušnom saobraćaju, kao i na odnose koji nastaju u slučaju štete koju vazduhoplov u letu pričini trećim licima i stvarima na zemlji. Osim toga, ovaj zakon pruža odgovore i na temu svojinsko-pravnih odnosa na vazduhoplovu - svojina i založno pravo na vazduhoplovu, postupak izvršenja i obezbeđenja na vazduhoplovu, ali i nadležnost sudova u pogledu izvršenja i obezbeđenja.[2]

Iako na prvi pogled deluje da bi na ove situacije bio primenjiv i Zakon o zaštiti potrišača[3], uporednom analizom odredaba ova dva zakona, može se zaključiti da se na situacije opisane u ovom tekstu ipak primenjuju konkretno odredbe ZOOSPOVS. Razlozi za takav zaključak mogu se naći u činjenici da pomenuti ZOOSPOVS neposredno opisuje situacije od interesa za ovaj tekst u posebnim članovima, a kao polje primene navodi obligacione i svojinsko-pravne odnose, i uopšte uzev upućuje na primenu opštih propisa koji uređuju obligacione odnose na one odnose koji nisu već obuhvaćeni ZOOSPOVS.[4] Dalje, pomenute situacije proizlaze iz obaveza ugovornih strana u ugovoru o prevozu putnika, dok se Zakon o zaštiti potrošača u svom članu 4. koncentriše na prava potrošača u slučajevima koji se tiču organizacije putovanja, povezanih putnih aranžmana, vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti, i na prava potrošača iz ugovora o boravku učenika ili studenata u porodici u inostranstvu ili drugom odgovarajućem smeštaju, između ostalog.

U pogledu uskraćivanja ukrcavanja protiv volje putnika, otkazivanja letova i kašnjenja, u skladu sa članom 8. ZOOSPOVS, putnicima se garantuje minimum prava u skladu sa međunarodnim ugovorima. Ipak, pre nego što se upustimo u raščlanjivanje prava u odnosu na navedene situacije, potrebno je skrenuti pažnju i na neka opšta ograničenja koja ZOOSPOVS ustanovljava.

ZOOSPOVS definiše teritorijalno ograničenje, pa navodi da se data prava garantuju putnicima koji putuju sa aerodroma koji se nalazi na teritoriji strane potpisnice ECAA sporazuma, na koju se ECAA sporazum primenjuje i na putnike koji putuju sa aerodroma u trećoj državi na aerodrom koji se nalazi unutar ECAA područja, izuzev ukoliko su oni ostvarili pogodnosti ili naknadu štete ili pomoć u toj trećoj državi, ako je stvarni avio-prevozilac na tom letu avio-prevozilac strane potpisnice ECAA sporazuma.[5] ECAA područje podrazumeva Evropski zajednički vazdušni prostor, kao jedinstveno tržište usluga, na osnovu multilateralnog sporazuma Evropske zajednice i njenih država članica, i drugih država sa tla Evrope, među kojima je i Srbija.[6]

Osim toga, navodi se i da pravo na naknadu štete i pomoć ne pripada putnicima koji putuju besplatno ili po sniženoj tarifi koja neposredno ili posredno nije dostupna široj javnosti. Zauzvrat, pravo na naknadu štete i pomoć pripada putnicima kojima je putna karta izdata u okviru programa nagrađivanja putnika ili drugog komercijalnog programa avio-prevozioca ili organizatora putovanja.

Ipak, gorepomenuto pravo na naknadu štete i pomoć pripada samo putnicima koji putuju vazduhoplovom s motorom. Ono mora da omogući bilo koji stvarni avio-prevozilac koji prevozi putnike. U slučajevima kada avio-prevozilac koji nema ugovor s putnikom izvršava obaveze propisane odredbama ZOOSPOVS, smatra se da on ispunjava obaveze u ime lica koje ima ugovor s putnikom. Na kraju, zakon daje posebna ograničenja vezana za paket aranžmane.

Ne daju mi da se ukrcam u avion, šta sad da radim?

ZOOSPOVS predviđa situaciju u kojoj stvarni avio-prevozilac[7] osnovano očekuje da će doći do uskraćivanja ukrcavanja na let. Tada, on najpre poziva dobrovoljce koji su voljni da odustanu od rezervacije u zamenu za pogodnosti pod uslovima koje ti putnici i stvarni avio-prevozilac dogovore. Potrebno je napomenuti da pored ovih pogodnosti, putnici radi da odustanu samovoljno od ukrcavanja, takođe ostvaruju i pravo na pomoć u vidu prava na povraćaj troškova ili preusmeravanja puta.

Međutim, ako se ne javi dovoljan broj dobrovoljaca, stvarni avio-prevozilac može tada da uskrati ukrcavanje putnicima protiv njihove volje. U toj situaciji, stvarni avio-prevozilac mora odmah da nadoknadi štetu (u skladu sa pravilima o naknadi štete u članu 12. ZOOSPOVS), ali i da tim putnicima pruži pomoć u pogledu povraćaja troškova ili preusmeravanja puta i prava na zbrinjavanje putnika odgovarajućim osveženjem i hotelskim smeštajem, kada to okolnosti nalažu.

Let mi kasni, kako ću sad da se snađem dok čekam?

ZOOSPOVS predviđa nešto drugačija rešenja u onim situacijama kada stvarni avio-prevozilac osnovano očekuje da let započne kasnije u odnosu na vreme polaska po redu letenja. Zakon tada pravi razliku u odnosu na trajanje kašnjenja i razdaljinu, pa navodi da su kategorije: za dva časa ili više, za letove do 1.500 km; za tri časa ili više, za letove unutar ECAA područja dužine između 1.500 i 3.500 km, i za četiri časa ili više, za sve letove koji nisu predviđeni u prethodne dve kategorije.

U odnosu na pomenute kategorije, stvarni avio-prevozilac mora putnicima da pruži: pomoć u smislu prava na zbrinjavanje putnika (obroke i osvežavajuće napitke shodno vremenu čekanja i dva besplatna telefonska poziva ili dve poruke putem teleksa ili faksa ili elektronske pošte), odnosno obroke i osvežavajuće napitke shodno vremenu čekanja i hotelski smeštaj, onda kad je razumno očekivano vreme polaska najmanje jedan dan posle prethodno najavljenog vremena polaska, odnosno pravo na vraćanje troškova kad let kasni najmanje pet časova.

Let mi je otkazan, šta sad?

Najkompleksnija situacija (i svakako životno najkomplikovanija u ovim okolnostima) je kada dođe do otkazivanja leta. Zakon u toj situaciji takođe putnicima garantuje pomoć od strane stvarnog avio-prevozioca u smislu prava na vraćanje troškova ili preusmeravanje puta, odnosno pomoć od strane stvarnog avio-prevozioca u smislu obezbeđivanja obroka i osvežavajućih napitaka shodno okolnostima i mogućnost besplatne komunikacije elektronskom poštom ili drugim sličnim vidovima komunikacije[8]. Takođe, tu je i pomoć u vidu hotelskog smeštaja i prevoza od i do aerodroma ako put bude preusmeren, a predviđeno vreme polaska novog leta iznosi najmanje jedan dan posle vremena polaska koje je bilo planirano za otkazani let, odnosno naknadu štete od strane stvarnog avio-prevozioca u skladu sa pravilima o naknadi štete koja propisuje ZOOSPOVS.

Međutim, zakon isključuje mogućnost naknade štete u situacijama kada su putnici obavešteni o otkazivanju leta najmanje dve nedelje pre polaska predviđenog po redu letenja, kada su putnici obavešteni o otkazivanju leta u roku od dve nedelje do sedam dana pre polaska predviđenog po redu letenja i ako im je ponuđeno preusmeravanje puta koje omogućava da otputuju najviše dva časa pre polaska predviđenog po redu letenja i da stignu na krajnje odredište u okviru četiri časa od vremena dolaska predviđenog po redu letenja, odnosno kada su putnici obavešteni o otkazivanju leta u roku od sedam dana pre vremena polaska predviđenog po redu letenja i ponuđeno im je preusmeravanje koje omogućava da otputuju najviše jedan čas pre polaska predviđenog po redu letenja i da stignu na krajnje odredište u okviru dva časa od vremena dolaska predviđenog po redu letenja. Svakako da se, uz obaveštenje o otkazivanju leta, putnici obaveštavaju i o drugim mogućnostima prevoza.[9]

Potrebno je napomenuti da zakon u članu 10. isključuje obavezu stvarnog avio-prevozioca da naknadi štetu ako dokaže da je let otkazan usled vanrednih okolnosti koje nisu mogle da se izbegnu iako su preduzete sve razumne mere, ali je na njemu i teret dokazivanja da dokaže da li je i kada putnik obavešten o otkazivanju leta.

Kako funkcioniše naknada štete?

ZOOSPOVS posvećuje član 12. pravu na naknadu štete i uslovima. Definiše se da onda kada neki drugi član zakona upućuje na ovaj član, putnik ima pravo na naknadu štete u određenim iznosima, zavisno od udaljenosti leta. Tako se navodi da putnici imaju prava na 250 evra (u dinarskoj protivvrednosti) za letove do 1.500 km, 400 evra (u dinarskoj protivvrednosti) za letove unutar ECAA područja duže od 1.500 km i za sve ostale letove između 1.500 km i 3.500 km, i 600 evra (u dinarskoj protivvrednosti) za letove koji nisu predviđeni u prethodne dve opcije. U svakom slučaju, pri određivanju udaljenosti se uzima krajnja destinacija.[10]

Zakon takođe napominje i da se iznos naknade štete koju isplaćuje avio kompanija može umanjiti za polovinu, pod tačno utvrđenim uslovima, kada se putnicima ponudi let alternativnim pravcima, pritom vodeći računa o vremenu kašnjenja na željenu destinaciju i udaljenosti te destinacije. Što se tiče samih modaliteta isplate, zakon navodi da se naknada štete isplaćuje gotovinski, virmanski, čekovima, bankovnom doznakom na račun, ili, uz pisanu saglasnost putnika, putnim vaučerom i/ili u drugim uslugama.[11]

Na osnovu svega navedenog, može se zaključiti da domaći propisi pružaju odgovore na ove životne situacije. Iako se nekad čini da je problem nerešiv i komplikovan, dobro je znati da postoji izvor koji predočava i nudi odgovarajuća rešenja, te da putnici ipak nisu prepušteni sami sebi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Katarina Grka, pravnica

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa. 

[1] ZOOSPOVS, Sekcija b) Prava putnika kod uskraćivanja ukrcavanja, otkazivanja letova i kašnjenja letova

[2] ZOOSPOVS, član 1

[3] "Sl. glasnik RS", br. 88/2021

[4] ZOOSPOVS, član 1

[5] ZOOSPOVS, član 8, stav 2; Inače, navedene odredbe se primenjuju ukoliko putnici ispune detaljnije uslove vezane za blagovremenu i ispravnu prijavu za let i da je avio-prevozilac ili organizator putovanja premestio putnike s leta za koji su imali rezervaciju na drugi let, bez obzira na razlog.

[6] Videti ZOOSPOVS, član 3 (1) (7) koji definiše ECAA sporazum u smislu našeg zakona 

[7] ZOOSPOVS pod pojmom stvarnog avio-prevozioca podrazumeva avio-prevozioca koji obavlja ili namerava da obavi let na osnovu ugovora s putnikom ili u ime drugog, pravnog ili fizičkog lica koje ima ugovor s putnikom

[8] Videti pasus iznad

[9] ZOOSPOVS, član 10

[10] Iznos se isplaćuje u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na odgovarajući dan

[11] ZOOSPOVS, član 12.