Iako je u poslednjih nekoliko godina putnički avio-saobraćaj osetno poskupeo, činjenica da se i dalje može naći veliki broj letova jeftinijih od drugih vidova transporta, utiče na i dalje ogromnu potražnju. Međutim, navedena potražnja je ujedno i čest uzrok problema u vidu kašnjenja, otkazivanja i slično. Kako je u ovim situacijama obično putnik taj koji je slabija strana, prava putnika su detaljno regulisana u Srbiji posebnim zakonom (Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju) koji se u pogledu samih prava putnika poklapa u najvećem delu sa EU Uredbom 261/2014.

S obzirom da: 1) se ova dva propisa primenjuju na najveći broj letova iz ili ka Srbiji (po stanju na dan 07.11.2023), 2) da su konkretna prava iz srpskog zakona (koja su gotovo identična pravima iz EU pravila) već detaljno i sažeto objašnjena u jednom od prethodnih tekstova “Koja su moja prava u slučaju da mi je let otkazan, kasni ili mi je uskraćeno ukrcavanje u avion?” - ovaj tekst će se fokusirati na procedure za ostvarivanje onog prava koje putnike najviše interesuje - prava na paušalne iznose naknade štete (koja se isplaćuje u iznosima između 250 i 600 evra po putniku).

Prvi korak - prikupljanje i čuvanje dokaza

Iako je ovo svakako lakše reći nego uraditi u ovim situacijama, prikupljanje dokaze je najvažniji preduslov za eventualno dobijanje makar neke naknade za stres koji kašnjenja ili otkazivanja letova redovno uključuju.

U ovom kontekstu možete npr. da:

• fotografišete tablu sa dolascima i odlascima ili snimate momenat kada se ukrcavate ili izlazite iz aviona (jer će se na snimku videti vreme kada je snimljen). Ovo je važno jer ćete kasnije možda imati poteškoća da nađete tu informaciju na internetu. 

• zatražite od službenika ili saputnika koji je na licu mesta da vam da pisanu izjavu ili upišite u telefonu njihove kontakt podatke (ime, prezime, broj telefona, email itd.) kako biste ih kasnije eventualno zamolili da vam putem mejla ili slično daju navedenu izjavu. 

• Čuvate račune ako uzimate alternativni prevoz ili bukirate smeštaj zbog nepogodnosti sa letom.

Sve ove dokaze zajedno sa kartom i drugom dokumentacijom koju ste dobili (boarding karta itd.) obavezno čuvajte jer ćete to sve potom podneti kroz pisanu reklamaciju avio-prevozniku. Što više konkretnih i neposrednijih dokaza, to bolje i to će manje osnova avioprevoznik imati da odbije vaš zahtev.

Drugi korak - podnošenje (pisane) reklamacije

Nakon što ste prikupili dokaze, sledeći korak je uvek podnošenje reklamacije samom avio-prevozniku. To će generalno biti onaj avio-prevoznik koji vam je izdao kartu. Uz njega trebate podneti reklamaciju paralelno i drugom prevozniku koji vrši sam prevoz, naročito ako su na licu mesta prisutni njegovi predstavnici. U svim situacijama možete podneti i usmenu reklamaciju. Ako vam ista bude uvažena onda nema potrebe za daljim koracima, ali ako to ne bude bio slučaj, najbolje je usmenu reklamaciju potvrditi pisanom. Ne brinite ako ne možete to odmah da uradite (zato što npr. nemate internet) jer ćete to svakako moći i kasnije. Ali, uradite to što je pre moguće budući da je u Srbiji rok za podnošenje reklamacije 90 dana od dana kada se dogodio predmetni incident dok u EU postoje različiti rokovi za različite zemlje.

Pisane reklamacije se podnose uglavnom na formularima avio-prevoznika dostupnim na njihovim veb sajtovima. Sam proces nije previše kompleksan i ne zahteva puno vremena. Tu će vam tražiti da opišete slučaj, da unesete podatke sa karte, sa boarding-passa i verovatno da iste i priložite. U opisu slučaja obavezno navedite hronologiju događaja kao i sve bitne momente - npr. da niste dobili pripadajuće osveženje, da vam nije ponuđena alternativna putanja, da je kašnjenje u odnosu na planirano vreme sletanja bilo toliko i toliko sati itd. Na nekim od sajtova će vam biti dozvoljeno i da priložite dodatnu dokumentaciju, dok na nekim drugim to nije slučaj. To možete prevazići tako što ćete recimo svu dokumentaciju okačiti na nekom od cloud servisa (npr. google drive, dropbox itd.) i kopirati link ka istoj u tekst vaše reklamacije. Na ovaj način ćete moći da onemogućite kasniji prigovor avio-prevoznika da nije imao šansu da se izjasni na vaše navode. Ovo je važno zbog sledećeg eventualnog koraka - prijave nadležnom organu u slučaju da vam avio-prevoznik nije uvažio reklamaciju ili da na nju nije odgovorio u određenom roku.

Neke od aviokompanija imaju formulare koji samo zahtevaju od vas unos podataka uz potvrdu da ste vi stvarno i kupili date karte (kroz prijavljivanje na njihov sistem i slično). Druge pak odmah po vašem unosu pretraže svoje sisteme i ukoliko tamo vaš let nije evidentiran sa kašnjenjem ili slično, odmah vam izdaju obaveštenje o tome sa uputstvom da se možete javiti nadležnoj službi. U oba slučaja ćete prethodno navedene korake imati prilike da preduzmete ili odmah kroz kontakt odgovarajuće službe ili kasnije u toku procedure kod avio-prevoznika.

Treći korak - podnošenje prijave Direktoratu ili vansudsko rešavanje spora

U slučaju da vam avio-prevoznik odbije reklamaciju ili da ne dobijete odgovor u roku od 60 dana (rok je gotovo isti po srpskom zakonu i po EU pravilima), sledeći eventualni korak je podnošenje prijave Srpskom nadležnom organu - Direktoratu civilnog vazduhoplovstva (dalje: „Direktorat“) ili nekom od organa nadležnih u državama članicama EU po mestu gde je došlo do incidenta (uglavnom tamo gde je aerodrom). I Direktorat i Komisija EU su objavili korisne članke o tome kad je koji sistem nadležan. Članak Direktorata sa reprezentativnim primerima nadležnosti možete naći ovde (na dnu stranice), a pregled kada se primenjuju pravila EU ovde (na vrhu stranice). Što se samih formulara tiče, Direktorat je nedavno pojednostavio proces koji se sada obavlja preko online forme, dok se pregled linkova ka formularima nadležnih organa na nivou EU nalazi ovde.

Važno je napomenuti da može doći do preplitanja nadležnosti kada ćete moći da birate kome ćete se obratiti (npr. ako je let krenuo iz EU i sleteo u Srbiju, a njime upravlja srpski avio-prevoznik). Svakako treba biti oprezan jer Direktorat ne naplaćuje taksu za ovu uslugu dok to nije izvesno kod organa država članica EU. Stoga, u slučajevima da za prijavu nije nadležan Direktorat, možete umesto prijave nadležnom organu neke od zemalja članica EU podneti zahtev za mirno rešenje spora nekom od tela u EU, ali samo pod uslovom da je avio-prevoznik registrovan u EU. Prednost ovih procesa je u tome što uglavnom ne zahtevaju isplatu taksi i naknada i uglavnom se sve obavlja online (autoru je lično poznato jedno pozitivno iskustvo sa jednim od ovih tela iz Nemačke, gde je proces pozitivno završen iako je trajao dve godine). Naravno, možete se i odmah obratiti nadležnom organu, ali onda dobro ispitajte kolika je taksa i koje još obaveze imate.

Četvrti korak - podnošenje tužbe sudu

Poslednji korak koji možete preduzeti ako ništa gore navedeno ne uspe jeste tužba nadležnom sudu. U Srbiji će to po pravilu biti sud nadležan po mestu sedišta avio-prevoznika, dok u EU to već zavisi od države do države, mada će po pravilu to biti takođe sud po mestu gde je avio-prevoznik registrovan. U svakom slučaju, poželjno je angažovati stručnu pomoć za potrebe sporova, naročito ako se radi o sporu u EU (deo korisnih informacija možete naći na ovom portalu). Ono što je važno ovde da znate jeste da to što ste podneli reklamaciju avio-prevozniku, prijavu Direktoratu, nadležnom organu u EU ili pak nadležnom telu za mirno rešavanje sporova u EU - ne znači da ste time prekinuli rokove za zastarelost ili za samo podnošenje tužbe. Ovo stoga što su pravila takođe različita od države do države. Tako u Srbiji, navedena reklamacija i prijava Direktoratu ne utiče na tok zastarelosti vašeg potraživanja shodno članu 97 Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. Isto tako se i rok zastarelosti takođe razlikuje od države do države pri čemu je u Srbiji ovaj rok dve godine, shodno članu 128 navedenog zakona.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Đorđe Popović, advokat

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa. 

Kada stupamo u neki ugovorni odnos, postoji zajednički cilj obe ugovorne strane da ispune svoje ugovorne obaveze. Kako bismo bili sigurni da će i jedna i druga strana potpuno izvršiti svoje obaveze, zakonom su predviđena sredstva obezbeđenja ugovora koja mogu da budu lična ili stvarna. U ovom članku objasnićemo jedno od najpopularnijih sredstava obezbeđenja ugovora – kaparu. 

U praksi postoje brojne nedoumice u vezi instituta kapare te često dolazi do mešanja kapare i avansa ili kapare i odustanice, o čemu svedoče mnogi primeri iz naše sudske prakse.

Šta je kapara?

Kako naš Zakon o obligacionim odnosima kaže – ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna ugovorna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen, ugovor se smatra zaključenim kada je kapara data, osim ako nešto drugo nije ugovoreno. 

Iz ove odredbe izvlačimo bitnu karakteristiku kapare – kapara je sredstvo obezbeđenja ugovornih obaveza ali i znak da je ugovor zaključen jer se predaje u trenutku zaključenja ugovora. Daje se na osnovu ugovora o kapari u kojem je navedeno da novac ili druge zamenljive stvari čine kaparu. Iz toga proizlazi da kaparu ne možemo pretpostaviti već je moramo ugovoriti; u suprotnom, radilo bi se o avansu. 

Kakav je kapara pravni posao?

Kapara je akcesorni pravni posao koji prati sudbinu glavnog ugovora. Kao akcesoran i sporedan ugovor, kapara ne može postojati bez glavnog ugovora. Dakle, ako ne postoji glavni ugovor onda nema ni kapare koja nastaje u momentu zaključenja ugovora. Na vraćanje primljenog iznosa ne primenjuju se onda odredbe Zakona o kapari već o sticanju bez osnova. 

Na primer, Viši sud u Pančevu je u predmetu Gž. 1077/11 naveo da je sporedni ugovor o kapari otpao radi nezaključenja glavnog ugovora i da je tužena u obavezi da vrati primljenu kaparu kao deo kupoprodajne cene jer ga drži bez pravnog osnova.

Isto tako, presudom Vrhovnog suda Rev. 108/2005 određeno je da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji nije overen kod nadležnog organa ne proizvodi pravno dejstvo pa samim tim ni kapara data u trenutku zaključenja neoverenog predugovora nema karakter kapare kao sredstva obezbeđenja. 

U slučaju ispunjenja glavnog ugovora, kapara se mora vratiti ili uračunati u ispunjenje obaveze. Ako nije drugačije ugovoreno, strana koja je dala kaparu ne može odustati od ugovora ostavljajući kaparu drugoj strani niti to može učiniti druga strana vraćanjem udvojene kapare.

Koja su osnovna pravila kapare prilikom neizvršenja ugovora?

Član 80 Zakona o obligacionim odnosima razrešava ovu nedoumicu. Ako je za neizvršenje ugovora odgovorna ona strana koja je dala kaparu, druga ugovorna strana može birati da li će tražiti izvršenje ugovora ukoliko je moguće ili tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu, vratiti je ili se zadovoljiti primljenom kaparom.

Vrhovni sud je predmetu Rev. Br. 1086/02 naveo da je kapara data kao znak da je zaključen ugovor o građenju za koji je obavezna pismena forma. U skladu sa tim, kapara je ugovorena u pismenoj formi; nižestepeni sudovi su zaključili pravilno da je za neizvršenje ugovora odgovoran tužilac te je njegov zahtev da se kapara vrati neosnovan.

Ako je pak za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, druga ugovorna strana koja je dala kaparu može isto tako tražiti izvršenje ugovora ako je moguće ili naknadu štete i vraćanje kapare, ili tražiti vraćanje duple kapare. 

Ovde je bitno napomenuti da ukoliko se strana odluči da traži izvršenje ugovora, ima pravo i na naknadu štete koju trpi zbog docnje druge strane. 

Šta se događa ako je ugovorna obaveza delimično ispunjena?

Ako je jedna ugovorna strana delimično ispunila svoju obavezu, druga strana koja je primila kaparu ne može je zadržati, ali može tražiti ispunjenje ostatka obaveze i naknadu štete zbog docnje ili tražiti naknadu štete zbog nepotpunog ispunjenja. U oba slučaja, kapara se uračunava u naknadu štete.

U slučaju da poverilac raskine ugovor i vrati ono što je primio kao delimično ispunjenje, pripadaju mu i ostala prava koje ugovorna strana ima kada je ugovor ostao neizvršen krivicom druge strane. Odnosno, radi se o pravima koja smo naveli u prošlom pitanju. 

Koja je razlika između kapare i avansa?

U praksi često dolazi do problema u razlikovanju kapare i avansa. Jedna od glavnih zabluda vezanih uz kaparu jeste da je strane shvataju kao znak da će ugovor biti zaključen. Svrha kapare je obezbeđenje izvršenja ugovora što znači da je ugovor već zaključen. Ako ugovor nije zaključen, samim tim ne možemo da obezbedimo njegovo izvršenje, pa se takvo davanje ne smatra kaparom nego uglavnom avansom.

Avans je, kao i kapara izvestan iznos novca ili drugih zamenljivih stvari koju jedna ugovorna strana daje drugoj; međutim, avans se daje pre ili prilikom zaključenja ugovora i ima karakter akontacionog davanja koje možemo da gledamo i kao delimično ispunjenje obaveze. Ako davanje nema karakter kapare, ne možemo da koristimo zakonom određena pravila kapare vezana uz neizvršenje ugovora. 

Na primer, Privredni sud u Beogradu je u predmetu Pž 163/19 utvrdio da je tužilac dao avans tuženom na ime usmenog ugovora o kupoprodaji vozila; pošto tuženi nije izvršio svoju obavezu, sud je obavezao tuženog na povraćaj avansa tužiocu. Isto tako, sud je utvrdio da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da se u konkretnom slučaju radi o kapari i da treba da se primeni član 80 Zakona o obligacionim odnosima jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je uplaćen avans, a ne kapara.

Koja je razlika između kapare i odustanice?

Na samom početku članka smo naveli da Zakon propisuje da, ako nije drugačije ugovoreno, strana koja je dala kaparu ne može odustati od ugovora ostavljajući kaparu drugoj strani niti to može učiniti druga strana vraćanjem udvojene kapare.

U delu Zakona koji uređuje kaparu, nalazimo i odredbe o odustanici koje kažu da se ugovorne strane mogu sporazumeti da jedna ili obe strane mogu da odustane od ugovora davanjem odustanice. Ako jedna strana izjavi drugoj da daje odustanicu, druga strana ne može više zahtevati izvršenje ugovora. Odustanica se daje istovremeno sa izjavom o odustajanju od izvršenja ugovora. Ovo pravo prestaje kada strana u čiju je korist ugovorena odustanica počne ispunjavati ugovorne obaveze. 

Dakle, kapara nije isto što i odustanica; ovde se radi o dva različita pravna instituta. 

Ali kapara se može ugovoriti kao odustanica; ako je uz kaparu ugovoreno pravo da se odustane od ugovora, kapara se smatra odustanicom. Ako odustane strana koja je dala kaparu, gubi kaparu, a ako odustane strana koja je primila kaparu, vraća ju u duplom iznosu. 

Presudom Vrhovnog kasacionog suda u predmetu Prev. 252/17 utvrđeno je da je drugostepeni sud pravilno zaključio da, kada je uz kaparu ugovoreno pravo odustanka od ugovora, to pravo pripada ugovornim stranama uz jednake posledice odustanka. Dakle, ako je od ugovora odustala strana koja je primila kaparu, samo vraćanje kapare ne umanjuje njenu imovinu jer vraća ono šta je primila od suprotne strane. Tek davanjem udvojene kapare bi se umanjila njena imovina za iznos kapare koja je ugovorena kao odustanica.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Lucija Vranešević Grbić, advokat.

Ako spadaš u neku od ove četiri kategorije:

• Završio/la si pravni fakultet i tražiš svoj prvi posao (koji može, a ne mora da ima veze sa pravom).

• Želiš da se upustiš u advokaturu ili neki drugi vid preduzetništva (i trebaju ti klijenti.)

• Advokat si, ali želiš da se baviš nečim drugim.

• Pravnik si koji želi da promjeni posao ili karijeru u cijelini.

Onda je ovaj vodič za tebe.

U nastavku sa tobom dijelim 5 praktičnih i instant primjenjivih savjeta koje kao pravnik možeš iskoristiti da na LinkedIn-u pronađeš nove poslovne prilike. Sve što pročitaš u ovom tekstu testirala sam i uspješno primjenila na sebi i sopstvenom procesu izgradnje ličnog brenda, tako da sa sigurnošću tvrdim da donosi rezultate.

Pa hajde da počnemo:

Pretvori svoj LinkedIn profil u CV ili Prodajnu Stranicu (Landing Page)

Kada kada kažem da tvoj LinkedIn profil treba da vrši funkciju CV-a ili Landing stranice (to je ona najvažnija stranica na tvom veb sajtu), evo šta mislim:

Ukoliko tražiš posao, onda tvoj LinkedIn profil mora da komunicira:

„Hej, poslodavac, dobro znam ko si, vidim šta ti je potrebno i kakav kandidat bi bio idealan za riješenje tvojih problema/zadovoljenje tvojih poslovnih potreba.

Taj kandidat sam ja, a evo i zašto.“

Ako, pak, radiš za sebe i trebaju ti klijenti, onda tvoj profil mora da jasno komunicira:

• Ko si ti;

• Šta radiš;

• Koje tačno usluge nudiš;

• Kome;

• Na koji način i uz pomoć čega; i

• Zašto ti to radiš bolje od bilo kojeg konkurenta na tvom tržištu.

Drugim riječima, sve što se nalazi na tvom LinkedIn profilu, od tvoje naslovne i profilne slike, preko tvog headline-a i „About“ sekcije, pa sve do tvog poslovnog iskustva – mora da bude prilagođeno poslodavcu kod kojeg želiš da radiš ili klijentu za kojeg želiš da radiš.

LinkedIn je poslovna mreža, što znači da bi dobijao/la poslovne prilike tvoj profil mora biti podešen za posao. U suprotnom, ne možeš očekivati mnogo od ove mreže.

Aktivno piši na LinkedIn-u

Ovaj korak, na prvom mjestu, zahtjeva da te ne bude blam šta će drugi misliti o tvom pisanju.

A koji je najbolji način da prevaziđeš ovu vrstu stege? 

Pa da, prosto, samo da kreneš da pišeš. Napraviš taj prvi korak.

Prve objave ne moraju biti strateški osmišljene, iako bi bilo dobro da imaš jasan akcioni plan od početka, ali svakako je tvoj primarni i početni cilj stvaranje nove navike:

Navike kreiranja sadržaja na internetu.

Iz svog iskustva, a i iskustva mnogih drugih korisnika ove mreže, pisanje smislenih i korisnih objava za LinkedIn je mnogo bolja strategija za pronalazak posla/klijenata od:

• Stavljanja „Open for work“ banera na profil;

• Pisanja „Vedra sam i komunikativna osoba koja želi da radi, pa ako vam to zvuči zanimljivo kontaktirajte me sa potencijalnim ponudama šta bi mogla da radim“ (Nažalost, neće te niko kontaktirati. Odgovornost je isključivo na tebi da kontaktiraš ili privučeš pažnju potencijalnom poslodavcu, a to ćeš postići samo ukoliko tvoja objava riješava problem osobe čiju pažnju privlačiš.);

• Slanja 1000 CV-eva na koje nikada ne dobijaš odgovor. (To ne znači da treba da prestaneš slati CV-eve, ali vjeruj mi da će poslodavci mnogo više pažnje obraćati na njih ukoliko ostaviš link do svog aktivnog LinkedIn profila u kojem demonstriraš svoje znanje i iskustvo, a koji mogu biti od koristi poslodavcu) ;

• Sjedenja i čekanja da ti posao padne u krilo.

Da rezimiram, objave koje će ti garantovano donijeti nove poslovne prilike su one u kojima pokazuješ da:

• Dijeliš vrijednosti poslodavca/klijenta sa kojim želiš da radiš;

• Imaš ekspertizu i/ili iskustvo da pružiš uslugu koja je poslodavcu/klijentu neophodna;

• Razmišljaš na način koji poslodavcu/klijentu odgovara;

• Karakterno si „match“ ili „culture fit“ sa potencijalnim poslodavcem/klijentom;

I ne zaboravi da inkorporiraš marketinške i prodajne taktike u svoje objave!

Umrežavaj se sa pravim ljudima

Pod umrežavanjem ne mislim samo na klikanje „follow“ i „connect“ na profile bilo koga ko ti iskoči, lajkuje ili prokomentariše objavu.

Pod tim takođe mislim i na korišćenje LinkedIn-ove „Search“ funkcije da po filterima pronađeš „Prave Ljude“.

Ljude koji će ti pomoći da pronađeš sljedeću poslovnu priliku.

To, između ostalih, mogu biti tvoje:

• Kolege sa faksa

• Kolege sa starog ili trenutnog posla

• Tvoji dosadašnji klijenti

• Drugi aktivni LinkedIn članovi koji se nalaze u sličnoj situaciji u kojoj se ti nalaziš i mogu da ti pruže podršku

• Drugi aktivni LinkedIn članovi koji ti mogu dati posao ili te uvezati sa potencijalnim poslodavcem/klijentom ili rade posao koji ti želiš da radiš.

Kada dodaš ove ljude, tu ne staje tvoj posao.

Umrežavanje zahtjeva aktivnu interakciju, a naročito u vidu komentarisanja na objave drugih aktivnih korisnika.

Zašto?

Zbog izgradnje zajednice, povećane vidljivosti, favorizovanja od strane algoritma, pružanja vrijednosti, itd.

To znači da nije svejedno kako koristiš sekciju za komentare na tuđim (i svojim) objavama, već da je bitno da u njoj ponudiš dodatnu i vrijednu perspektivu na temu u kojoj se izjašnjavaš.

Iskoristi ovu sekciju, prije svega, da demonstriraš svoje vrijednosti.

Pored komentarisanja na objave ljudi sa kojima si se umrežio/la, piši tim ljudima i u inbox.

Pitaj ih za njihova iskustva i pomoć u ostvarenju zacrtanog cilja.

Recimo, ako si završio/la pravo, a želiš da radiš u HR sektoru, pronađi nekog ko je već išao tim putem i uspješno došao do cilja. Pitaj ih kako su uspjeli i šta možeš da uradiš da postigneš isto.

Biti aktivan na LinkedIn-u znači mnogo više od samo pisanja, i ova vrsta aktivnosti će ti sigurno otvoriti nove poslovne prilike.

Kolaboriraj sa drugim LinkedIn kreatorima

Pronađi LinkedIn kreatore čija publika bi mogla da bude i tvoja publika.

Možda već imaju pažnju tvog idealnog poslodavca ili klijenta, ali im pružaju drugačiju uslugu kojoj bi tvoja usluga mogla biti komplementarna.

Možda su ti direktni konkurenti ili su zaposleni kod tvog idealnog poslodavca.

Šta god da je slučaj, vidi da li postoji prostor da zajedno sa tim ljudima:

• Napišeš neki članak

• Održiš neki lajv, podcast ili webinar

• Napraviš intervju

• Sastaviš zajednički paket usluga ili biznis ponudu

Razmišljaj „van kutije“ na koji način možeš da kolaboriraš sa drugim aktivnim korisnicima LinkedIn-a, a kako bi proširio/la svoju mrežu i povećao/la vidljivost svoje usluge. (I naravno, kako bi svi bili na dobitku od te saradnje, jer i druga strana mora imati podsticaj da sarađuje sa tobom)

Upravo su ovako mnogi uspješni brendovi na LinkedIn-u izgrađeni.

Pronađi mentora – ili investiraj vrijeme.

Ovo je lekcija koju svi koji grade brend na LinkedIn-u nauče kad-tad:

Kada krčiš svoj put u poslovnom svijetu, uglavnom se ispostavi da ti na tom putu treba pomoć.

Čak i ako ti sve ide sjajno, mentor će ti dobro doći za dalji rast, a pogotovo ukoliko već neko vrijeme pokušavaš da na jedan način pronađeš poslodavca ili klijenta, a taj način ne donosi nikakve rezultate.

U ovom drugom slučaju, to će značiti da nešto ne radiš dobro, i tada je bolje da angažuješ nekom drugom da ti:

• Sastavi CV;

• Optimizuje profil na LinkedIn-u;

• Odradi marketing ili brending;

• Pomogne prilikom prodaje; ili

• Uradi za tebe bilo šta što će ti pomoći na putu do tvog cilja.

I razumijem, nekada prosto nemaš novac za delegiranje ili angažovanje druge osobe, pogotovo ukoliko nemaš posao i stabilna primanja.

Ali, ukoliko želiš da izažeš iz ovog Vrzinog kola gdje nemaš od čega da živiš jer nemaš posao, a to što radiš da pronađeš posao ne radi, moraćeš u jednom trenu da budžetiraš i investiraš.

Ili u nečiju pomoć ili svoje vrijeme. (Pitanje je, samo, šta od to dvoje možeš da priuštiš).

Lični brending za pravnike

Za više savjeta i pomoć u izgradnji ličnog brenda koji ti kontinuirano donosi nove poslovne prilike, možeš da me kontaktiraš na Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ili putem mog LinkedIn profila.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Nevena Glogovac, pravni savetnik

Izbor i ugovaranje nadležnosti suda ili arbitraže je od izuzetne važnosti posebno u spoljnotrgovinskom poslovanju. Jer ova pitanja nisu samo pravne prirode, već imaju i dubok uticaj na dinamiku i efikasnost međunarodnih poslovnih odnosa.

Arbitraža je način rešavanja sporova koja predstavlja alternativu suđenju. Kada se radi o spoljnotrgovinskim poslovanju, pokazalo se da je arbitražni postupak je, za razliku od sudskog, fleksibilan i pouzdan način rešavanja sporova, koje stranke u potpunosti mogu prilagoditi svojim potrebama.

Za konstituisanje nadležnosti arbitražnog suda, najpre je neophodno postojanje prethodnog sporazuma stranaka koje nastoje da eventualne (buduće) sporove reše pred arbitražom čiju nadležnost ugovaraju. Stranke mogu ugovoriti arbitražu unošenjem arbitražne klauzule u osnovni ugovor ili putem zaključenja zasebnog ugovora o arbitraži. Prethodno navedeno pre svega znači da ugovaranje nadležnosti arbitražnog suda prvenstveno podrazumeva poverenje oba ugovarača u arbitražnu instituciju čiju nadležnost strane ugovaraju, kao i nastojanje strana da izbegnu nadležnost državnih sudova u situacijama kada je to dozvoljeno.

Ovo je od posebne važnosti, jer su prilikom ugovaranja arbitraže stranke slobodne da same ugovore merodavno pravo, jezik postupka i mesto arbitraže. Takođe, stranke imaju mogućnost da same izaberu arbitre kao i da odrede broj arbitara.

Dalje, arbitražni postupak je za razliku od sudskih postupaka jednostepen, kraće traje i manje je formalan nego sudski.

Ne postoji mogućnost žalbe, čime je na minimum svedena mogućnost odugovlačnja postupka i odlaganja izvršenja arbitražne odluke. Naravno, u slučaju povrede pravila postupka, arbitražna odluka može biti poništena.

Postoji veoma rasprostranjena, dostupna javnosti, ujednačena arbitražna praksa.

Arbitri su stručni, dok troškovi postupka zavise od visine tužbenog zahteva. Ovde skrećemo pažnju da troškovi međunarodnih arbitraža mogu biti značajno veći nego kada bi se ugovorila domaća arbitraža.

Za razliku od sudskih postupaka, arbitražni postupak je nejavan, što u velikoj meri štiti poslovnu reputaciju stranaka.

Konačno, arbitražna odluka je konačna od momenta donošenja i ima snagu izvršne sudske odluke.

Izvršenje arbitražnih odluka u inostranstvu je veoma olakšano zahvaljujući Njujorškoj konvenciji o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka, čije potpisnice su 157 zemalja sveta uključujući i Srbiju. Zbog toga je Arbitražna odluku donetu u Srbiji moguće izvršiti u svim zemljama potpisnicama konvencije.

S druge strane, sudski postupci su često predugi, komplikovani, skupi, sa neizvesnim ishodom i često ugovorne strane upuštanjem u spor prekidaju poslovnu saradnju. Postupci su višestepeni, a javnost se retko isključuje. Najvažnije, sudski postupci su često neefikasni jer se postavlja pitanje priznavanja stranih sudskih odluka koje uglavnom zavise od bilateralnih ugovora.

Treba naglasiti da veliki broj naših privrednika često ugovara međunarodnu arbitražu sa sedištem u Beču, Parizu, Ženevi. Iako ovo jako lepo zvuči može biti krajnje nekomforno pa čak i rizično za privrednike. Prilikom izbora arbitraže treba voditi računa da se za mesto rešavanja spora uzme mesto gde se nalazi potencijalno oštećena strana. Takođe, nije svejedno ni koja se arbitraža ugovora, jer treba voditi računa o specifičnosti spora, vrednosti spora, primeni materijalnog prava i sl.

Arbitraža u Srbiji ima veoma dugu tradiciju. U Srbiji postoje između ostalih Stalna arbitraža pri Privrednoj komori Srbije i Beogradski arbitražni centar, koja rešava sporove između domaćih i stranih privrednih subjekata i čiji su troškovi daleko manji od stranih arbitraža.

Imajući u vidu iznete činjenice, može se tvrditi da postoji nadmoćnost arbitraže u odnosu na sudove i može se reći da je popularnost arbitraže u potpunosti zaslužena. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Uroš Ganović, advokat u Advokatskoj kancelariji Ganović & Partners

Razmišljate o zaštiti vašeg brenda? Registracijom žiga osiguraćete pravo na ekskluzivnu upotrebu karakterističnog znaka na tržištu. U nastavku ćemo razmotriti kakvo dejstvo žig proizvodi i na koji način možete žigom da zaštitite svoj brend na međunarodnom nivou.

Žig ima teritorijalno dejstvo. To znači da se samo na teritoriji one države na kojoj imate registrovan žig možete koristiti pravom ekskluzivne upotrebe zaštićenog znaka, što uključuje i zabranu drugim licima da takav znak koriste bez Vaše dozvole. Zahvaljujući međunarodnim konvencijama iz oblasti žigovnog prava, žig je moguće registrovati i na međunarodnom nivou.

Ko ima potrebu da zaštiti žig na međunarodnom nivou?

Ukoliko pružate usluge ili prodajete proizvode Van matične države, uvek je preporučljivo zaštiti brend registracijom svog karakterističnog znaka na tržištima drugih država. U praksi je čest slučaj da distributeri proizvoda zaštite znak proizvođača kao svoj na teritoriji država na kome te proizvode distribuiraju, što može negativno uticati na poslovanje proizvođača i sprečiti ga u pokušaju da koristi neke druge distributivne kanale i distributere. Iste te distributere ništa ne sprečava da druge proizvode obeleže istim znakom i plasiraju ih na tržišta trećih država, što može dovesti do razlike u kvalitetu i karakteristikama proizvoda. Ukoliko su ove razlike značajne, reputacija proizvođača može biti ugrožena a potrošači iz stranih država biće u zabludi da nabavljaju proizvode koji potiču od originalnog proizvođača, a ne od distributera.

Kako se štiti žig na međunarodnom nivou?

Zaštitu karakteristične oznake žigom na međunarodnom nivou možete obezbediti na nekoliko načina, i to:

• podnošenjem žigovnih prijava pojedinačno u svakoj stranoj državi na čijoj teritoriji plasirate proizvode i usluge;

• podnošenjem međunarodne prijave korišćenjem Madridskog sistema;

• podnošenjem prijave za zaštitu evropskog žiga Zavodu za zaštitu intelektualne svojine Evropske unije;

• podnošenjem prijave za regionalnu zaštitu žiga (npr. za regiju Beneluksa, Evroazije, određenih grupa država u Africi u kojima je u pretežnoj upotrebi engleski ili francuski jezik).

Podnošenje pojedinačnih žigovnih prijava

Finansijski isplativo rešenje za privrednike koji svoje proizvode i usluge plasiraju na tržištima manjeg broja stranih država jeste podnošenje pojedinačnih žigovnih prijava u svakoj državi odrednici. Rezultat je paralelno vođenje postupaka u svakoj od tih državi ponaosob. To dalje znači da će podnosilac žigovne prijave biti u obavezi da u svakoj državi angažuje ovlašćenog pravnog zastupnika, zatim da izmiri troškove postupka prema tarifi svake države u kojoj je podneo prijavu za registraciju, a organizacije nadležne za zaštitu intelektualne svojine ocenjuju ispunjenost uslova za registraciju žiga u skladu sa relevantnim međunarodnim i nacionalnim propisima.

Podnošenje međunarodne prijave korišćenjem Madridskog sistema

Podnošenje međunarodne prijave korišćenjem Madridskog sistema omogućava efikasno zaštitu žiga u više država putem jedne prijave. Ovaj sistem, administriran od strane Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), omogućava podnosiocu da putem jedne međunarodne prijave aplicira za registraciju žiga u više od 100 zemalja koje su članice Madridskog sporazuma. Ovaj pristup olakšava proces registracije i administraciju žigova na međunarodnom nivou, čime se smanjuju troškovi i administrativni zahtevi za podnosioca prijava. Podnosilac međunarodne prijave plaća jedinstvenu taksu Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu čiji iznos prvenstveno zavisi od izbora država u kojima podnosilac pretenduje na zaštitu svog znaka žigom. U procesu odlučivanja o osnovanosti žigovne prijave svaki od nacionalnih zavoda ocenjuje ispunjenost uslova za registraciju žiga i o tome obaveštava podnosioca pisanim putem.

Podnošenje prijave za zaštitu evropskog žiga Zavodu za zaštitu intelektualne svojine Evropske unije

Podnošenje prijave za zaštitu evropskog žiga Zavodu za zaštitu intelektualne svojine Evropske unije omogućava zaštitu žiga na teritoriji članica Evropske unije putem jedne prijave. Evropski žig, poznat i kao EUTM (European Union Trade Mark), pruža zaštitu u svim zemljama članicama EU-a. Ovaj pristup olakšava proces registracije žiga za kompanije koje posluju ili planiraju da posluju na tržištu Evropske unije, centralizujući proces registracije i administraciju žigova.

Podnošenje prijave za regionalnu zaštitu žiga

Podnošenje prijave za regionalnu zaštitu žiga omogućava zaštitu žiga u određenom regionu ili grupi država putem jedne prijave. Ovakav pristup je posebno koristan za privrednike koji žele da zaštite svoje žigove na tržištima gde postoji regionalni sistem za zaštitu intelektualne svojine. Primeri regionalnih sistema uključuju regiju Beneluksa, Evroaziju, kao i određene grupe država u Africi gde je engleski ili francuski jezik dominantan. Registracija žiga putem regionalnih sistema može biti ekonomičnija i efikasnija opcija u odnosu na pojedinačno podnošenje prijava u svakoj pojedinačnoj državi.

Kako se opredeliti za jedan od načina registracije međunarodnog žiga?

Za podnosioce koji nemaju previše iskustva u postupcima registracije žiga ovo je inicijalna i, možda, najznačajnija odluka koju moraju doneti. Kriterijumi koji se mogu primeniti prilikom donošenja odluke odnose se na kompleksnost i trajanje postupka, broj država u kojima se pretenduje na registraciju, procene troškova postupka registracije u svakoj državi, uključujući iznose naknade za angažovanje zastupnika, da li se prijava podnosi na osnovu već registrovanog nacionalnog žiga koji postoji godinama ili istovremeno sa podnošenjem nacionalne prijave. S obzirom na značaj i kompleksnost ove odluke, uvek bismo preporučili prethodno konsultovanje sa zastupnikom ili advokatom koji ima iskustvo u postupcima međunarodne registracije žiga.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Milica Čučković, advokat, osnivač Advokatske kancelarije „Čučković Legal“

U fokusu autora teksta će biti porez na prihod od nepokretnosti. Šta se smatra porezom na prihod od nepokretnosti, ko je poreski obveznik, kolika je poreska osnovica i druge neodumice.

Porez na prihod od nepokretnosti – Zakonska regulativa

Porez na prihod od nepokretnosti regulisan je Zakonom o porezu na dohodak građana RS i to od člana 65a. do člana 65g. navedenog zakona.

Autor teksta želi posebno da naglasi da su u Republici Srbiji mnogi čuli za porez na prihod od nepokretnosti, ali nikada nisu dublje analizirali šta se suštinski pod tim i podrazumeva.

Opšte je poznato da u Republici Srbiji, a naročito u gradu Beogradu kao glavnom gradu postoji ogroman broj stambenih jedinica (stanova, kuća), poslovnih prostora, garaža, koji se izdaju u zakup što fizičkim što pravnim licima.

U najvećem broju, porez na prihod od nepokretnosti se ne plaća, iz razloga što ili ne postoje ugovori o zakupu ili postoje fiktivni ugovori o zakupu koji se prikazuju u nadležnim poreskim upravama-filijalama i to je praksa koja sigurno traje deccenijama i na taj način država je u velikom minusu, jer je skoro pa nemoguće da se tome stane na kraj, a za to postoji niz razloga.

S obzirom na opisano, pozvaću se na jednu maximu “Ignorantia iuris nocet” ili “Neznanje prava škodi”, pa je potrebno da se detaljno upoznate sa tim šta je porez na prihod od nepokretnosti, a za to će vam verujemo pomoći ovaj tekst koji je sačinila advokatska kancelarija.

Šta predstavlja porez na prihod od nepokretnosti?

Prihodima od nepokretnosti smatraju se prihodi koje obveznik ostvari izdavanjem u zakup ili podzakup nepokretnosti.

Prihod od nepokretnosti je u stvari ostvarena zakupnina u koju se uračunava i vrednost svih izvršenih obaveza i usluga na koje se obavezao zakupac, osim obaveza plaćanja troškova nastalih tokom zakupa, a koji zavise od obima potrošnje zakupca (npr. električne energije, telefona i slično).

Pod nepokretnostima se smatra:

1) zemljište;

2) stambene, poslovne i druge zgrade, stanovi, poslovne prostorije, garaže i drugi (nadzemni i podzemni) građevinski objekti, odnosno njihovi delovi.

Autor ovog teksta smatra da je poželjno da se posavetujete sa stručnim licem u vezi sa plaćanjem poreza na prihod od nepokretnosti , ukoliko niste sigurni da li ste u obavezi da prijavite i platite navedeni porez na prihod od nepokretnosti, imajući u vidu da pravne posledice odnosno iznos kamate na kasnije utvrđeni i neplaćeni porez mogu biti značajno veći.

Ko plaća porez na prihod od nepokretnosti?

Pre svega, odgovor na ovo pitanje zavisi od toga ko je zakupac odnosno lice koje ulazi u državinu nepokretnosti, tj. ko će da koristi zakupljenu stvar.

1.Ukoliko je zakupac PRAVNO LICE, FIZIČKO LICE KOJE JE OBVEZNIK PDV – A, PREDUZETNIK, OGRANAK, PREDSTAVNIŠTVO STRANOG PRAVNOG LICA ILI DRUGO PRAVNO LICE, porez na prihod od nepokretnosti  odnosno porez na zakup snosi ZAKUPAC.

2.Ukoliko je zakupac FIZIČKO LICE, AMBASADA STRANE DRŽAVE, STRANO LICE, porez na prihod od nepokretnosti odnosno porez na zakup snosi ZAKUPODAVAC odnosno fizičko lice.

Ko je poreski obveznik prihoda od zakupnine koje ostvari nerezidentno fizičko lice od rezidentnog pravnog lica po osnovu davanja u zakup nepokretnosti na teritoriji RS?

Odgovor: Fizičko lice – nerezident Republike Srbije koji ostvari prihod po osnovu zakupnine od davanja u zakup nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, obveznik je poreza na dohodak građana na prihode od nepokretnosti

Poreska osnovica i poreska stopa - Porez na prihod od nepokretnosti?

Oporezivi prihod od nepokretnosti, uključujući i prihod od iznajmljivanja stanova i soba za period duži od 30 dana,  umanjen za normirane troškove u visini od 25%.

Obvezniku poreza na prihode od nepokretnosti, na njegov zahtev, umesto normiranih troškova priznaće se stvarni troškovi koje je imao pri ostvarivanju i očuvanju prihoda, ako za to podnese dokaze.

Oporezivi prihod od nepokretnosti koji ostvari obveznik zakupac koji nepokretnost izdaje u podzakup, čini razlika između zakupnine koju ostvaruje i zakupnine koju plaća zakupodavcu.

Stopa poreza na prihode od nepokretnosti iznosi 20%.

Ugovorom o zakupu se u većini slučajeva u praksi definiše neto iznos zakupnine koji zakupac plaća zakupodavcu. Da bi Vam u potpunosti bilo jasno, objasnićemo Vam na sledećem primeru:

Npr. Mesećna zakupnina je ugovorena u iznosu od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i ta suma predstavlja NETO iznos zakupnine.

Da bi izračunali tačan iznos porez (a) na prihod od nepokretnosti od poreza na zakup, neophodno je da dodjemo do BRUTO iznosa zakupnine, a to možemo učiniti na sledeći način.

Navedeni neto iznos od 300 evra množimo sa važećim koeficijentom za izračunavanje zakupnine stanova. Tako dobijeni iznos predstavlja  bruto iznos zakupnine od koga se odbija 25% normiranih troškova.

Kada se od navedenog bruto iznos odbije 25% normiranih troškova, dolazimo do cifre na koju se obračunava 20% poreza koji se plaća poreskoj upravi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Robert Radojević, Advokat - Osnivač u Advokatska kancelarija Radojević Beograd

Obračun zarade kao izvršna isprava

U praksi se često dešava da zaposleni, ukoliko im poslodavac redovno isplaćuje zaradu ne insistiraju da im poslodavac dostavi i takozvani „platni listić“, odnosno po zakonskoj formulaciji Obračun zarade i naknade zarade (u daljem tekstu: „Obračun“), međutim značaj Obračuna kao isprave naročito dolazi do izražaja u situaciju kada poslodavac na dan dospelosti ne isplati zaradu, odnosno naknadu zarade ili ih ne isplati u celosti.

Prema članu 121. Zakonu o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi Obračun prilikom svake isplate zarade odnosno naknade zarade, ali i za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade, odnosno naknade zarade, i to najdocnije do kraja meseca za prethodni mesec, što je potrebno svaki zaposleni da ima u vidu kada poslodavac ne isplati zaradu do datuma određenog za isplatu zarade, odnosno naknade zarade (datum dospelosti).

Ovo iz razloga što navedeni član 121. Zakona o radu, u 6. stavu, propisuje da Obračun predstavlja izvršnu ispravu, te zaposleni, u slučaju da poslodavac na dan dospelosti ne isplati zaradu i naknadu zarade, ako mu je dostavljen Obračun, može u izvršnom postupku znatno brže i jednostavnije ostvariti svoje pravo na zaradu koja mu nije isplaćena od strane poslodavca, nego da se upusti u radni spor koji svakako duže traje. Međutim, da bi Obračun imao svojstvo izvršne isprave neophodno je da Obračun sadrži i podatke propisane Pravilnikom o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade (u daljem tekstu: „Pravilnik“).

Bitno je istaći da je Pravilnikom, pored podataka o poslodavcu, zaposlenom, periodu na koji se odnosi obračun, datum dospelosti, kao i podataka potrebnih za obračun zarade, odnosno naknade zarade, članom 4. propisano da ako poslodavac na dan dospelosti ne isplati zaradu, odnosno naknadu zarade ili ih ne isplati u celosti, Obračun sadrži i potpis ovlašćenog lica i pečat poslodavca.

Prema tome, potrebno je da poslodavac zaposlenom dostavi Obračun za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade i naknade zarade, koji sadrži i potpis ovlašćenog lica (direktora, odnosno drugog zakonskog zastupnika poslodavca odnosno ovlašćenog lica u skladu sa zakonom), da bi isti imao svojstvo izvršne isprave na osnovu koje zaposleni može prinudno da namiri potraživanja u izvršnom postupku.

S tim u vezi, odredba člana 4. Pravilnika u delu u kom se ustanovljava obaveza upotrebe pečata u poslovanju društava i preduzetnika, prestala je da važi nakon izmena člana 25. Zakona o privrednim društvima, koji član nakon stupanja na snagu izmena propisuje da se posebnim propisom ne može društvu uvesti obaveza upotrebe pečata u poslovnim pismima i drugim dokumentima društva, stoga nije potrebno da Obračun sadrži i pečat poslodavca, ukoliko poslodavac ne koristi pečat u poslovanju.

Prava zaposlenog kada kada mu poslodavac ne dostavi obračun zarade

Kada poslodavac nije dostavio Obračun zarade zaposlenom do datuma dospelosti, pored opomene pred utuženje, zaposleni se može obratiti nadležnoj inspekciji rada. Inspekcija rada, postupajući po predstavci odnosno obaveštenju zaposlenog da poslodavac nije dostavio zaposlenom Obračune kao i da nije isplatio zaradu odnosno naknadu zarade, vrši inspekcijski nadzor. Nakon što postupajući inspektor rada utvrdi da poslodavac nije dostavio Obračun zarade i izvršio isplatu zarade odnosno naknade zarade isti daje nalog poslodavcu da u primerenom roku postupi odnosno da dostavi Obračun (sa potpisom ovlašćenog lica) i izvrši isplati zarade i naknade zarade.

U dosadašnjoj praksi uvideli smo da uključivanje inspekcije rada, kao vida pritiska na poslodavce, često rezultira delimičnim ispunjenjem obaveze poslodavca, tako što isti dostavi Obračun zarade zaposlenom, uz obaveštenje da isplata zarade, odnosno naknade zarade, nije izvršena i razloge zbog kojih nije izvršena isplata, shodno članu 121 Zakona o radu, što takođe dovodi zaposlenog u bolji položaj.

Naime, inspekcija rada će, ako poslodavac samo dostavi Obračun zarade zaposlenom, a ne isplati pri tom i zaradu odnosno naknadu zarade, dostaviti zaposlenom koji je podneo predstavku obaveštenje da je poslodavac postupio po nalogu ispektora rada i dostavio Obračune, ali da nije postupio po nalogu ispektora koji se odnosi na isplatu zarade odnosno naknade zarade u ostavljenom roku, i da je inspektor rada u skladu sa zakonskim ovlašćenima pokrenuo prekršajni postupak.

Napominjemo da, prema Zakonu o prekršajima, zaposleni kao oštećeni ima pravo da sam, odnosno preko punomoćnika, podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv poslodavca zbog toga što mu poslodavac nije dostavio Obračun odnosno nije isplatio zaradu i naknadu zarade. Međutim, iako za prekršaj odgovaraju poslodavac i odgovorno lice u pravnom licu, odnosno zastupnik pravnog lica, neizvesno je da li će poslodavac i tada ispuniti navedenu zakonsku obavezu, a koji to prvenstveno čini iz razloga da bi platio što manju novčanu kaznu, jer nadležni sud uzima u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja.

Sledstveno, zaposleni može putem inspekcije rada da utiče da mu poslodavac dostavi Obračun i da, nakon toga, na osnovu Obračuna kao izvršne isprave prinudno namiri svoje potraživanje direktno u izvršnom postupku, bez podnošenja tužbe u radnom sporu.

Naravno, ovde ističemo da je u ovoj situaciji svakako uputno da se pre upuštanja u postupak pred inspekcijom rada koji može da traje i nekoliko meseci, zaposleni prvo obrati poslodavcu opomenom pred utuženje, uz poziv da dostavi pre svega Obračun, kao i da isplati zaradu i naknadu zarade, kao najbrži i efikasan vid pritiska, sa ciljem da se mirnim putem reši sporno pitanje i izbegne postupak pred inspekcijom rada odnosno sudski postupak. 

Postupak kada obračun zarade nema potpis ovlašćenog lica ili pečat poslodavca

Ukoliko poslodavac ne isplati zaradu ili naknadu zarade i dostavi Obračun koji ne sadrži potpis ovlašćenog lica, to jest potpis ovlašćenog lica i pečat poslodavca, odnosno Obračun zaposlenom dostavi u fotokopiji, pored predočenog pokretanja postupka pred inspekcijom, kao i upućivanja opomene pred utuženje, zaposleni čije potraživanje za isplatu zarade odnosno naknade zarade ne prelazi dinarsku protivvrednost 2.000 evra, imaju opciju podnošenja tužbe za izdavanje platnog naloga, u posebnom parničnom postupku koji traje znatno kraće od opšteg parničnog postupka.

Naime, član 456 Zakona o parničnom postupku propisuje da u slučaju da se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 2.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sud izdaje platni nalog protiv tuženog iako uz tužbu nisu priložene verodostojne isprave, pod uslovom da je u tužbi je iznet osnov i iznos dugovanja i naznačeni su dokazi na osnovu kojih može da se utvrdi istinitost tužbenih navoda.

Dakle, ukoliko zaposleni poseduje samo kopiju Obračuna, odnosno Obračun koji ne sadrži potpis ovlašćenog lica (i pečat poslodavca – ako ga isti koristi u poslovanju), zaposleni može uz tužbu podneti kao dokaz ovakvu ispravu, u kojoj su naznačeni osnov i iznos dugovane zarade odnosno naknade zarade, s tim da uz tužbu ne mora biti priložen ni dokaz o uručenoj opomeni za plaćanje dospelog novčanog potraživanja.

Po ovakvoj tužbi se postupa u takozvanom skraćenom postupku, gde nadležni sud ako usvoji predlog za izdavanje platnog naloga, izdaje platni nalog bez održavanja ročišta, a koji platni nalog tuženi poslodavac može da pobija samo prigovorom o kojem takođe odlučuje isti sud po posebnoj-kraćoj proceduri. U slučaju da sud ne usvoji predlog za izdavanje platnog naloga, nastaviće postupak po tužbi u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku koje važe za opšti parnični postupak, što znači da zaposlenom svakako nastavlja da zahteva zaštitu svojih prava u standardnom parničnom postupku.

Imajući u vidu sve napred navedeno, na kraju ističemo da ukoliko zaposleni, ni nakon svih predočenih opcija kao vidova pritiska na poslodavca, ne uspe da izdejstvuje da mu poslodavac dostavi Obračun, ili makar fotokopiju Obračuna odnosno Obračun koji ne sadrži potpis ovlašćenog lica (kada može da podnese tužbu za izdavanje platnog naloga), zaposlenom jedino preostaje da svoja prava ostvaruje pred nadležnim sudom, podnošenjem tužbe za isplatu neisplaćene zarade i naknade zarade, koji postupak se vodi u skladu sa zakonskim odredbama o opštem parničnom postupku.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Neda D. Stojanović, advokat osnivač u Advokatska kancelarija Injac | Ilić

Osnivanje startup-a nije samo uzbudljiv poslovni poduhvat već i pravni izazov. Da bi vaše poslovanje bilo uspešno i dugoročno održivo, važno je razumeti osnovne pravne korake koji uključuju odabir odgovarajuće pravne strukture, zaštitu imena i drugih bitnih elemenata. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na prve korake koje preduzimate kada odlučite da osnujete startup u Srbiji. Bavićemo se samim postupomk odabira i rezervacije imena, osnivački akt, registracija u APR i koraci koji slede nakon registracije u APR i nakon toga pred drugih državnim organima. Ovaj tekst baviće se pravnim regulativama i mogućnostima koje postoje u fazi osnivanja startup-a u Srbiji.

Izbor pravne forme

Prva stvar o kojoj trebate misliti jeste odabir najadekvatnije pravne forme, koja će odgovarati Vašim potrebama. Odabir pravne strukture ima značajan uticaj na način vođenja poslovanja, odgovornost osnivača, poreze i mogućnosti za rast. Preporuka je da ne preuzimate model po principu copy-paste od nekoga iz okoline. Zašto? Iako može delovati kao da želimo neki sličan ili isti preduzetnički put kao neko iz našeg bližeg okruženja, ili naizgled odabir pravne forme nije bitan, istekako je bitan. Nisu nam svima iste početne pozicije, ne polazimo ni sa istim resursima, ni sa istim biznis planom niti sa istim ciljem, nemamo svi iste niše, niti istu ciljnu  grupu, nemamo iste ideje za razvoj startup-a itd.

Osim toga, neretko su nedostupne i informacije o svim mogućim opcijama za odabir pravne forme pa i modela oporezivanja koji ćemo koristiti. Osnovne resurse sa kojima počinjemo svoj preduzetnički put, kao i prve resurse koje dobijamo dok ne razvijemo svoju startup treba iskoristiti što optimalnije i potruditi se da sa što manje resursa dobijemo što više benefita. Jedan od načina da se to postigne jeste i adekvatna pravna  forma. Više o pravnim formama možete pronaći u mom ranijem blogu KAKVA “FIRMA“ VAM JE POTREBNA ZA OBAVLJANJE DELATNOSTI?

Odabir i rezervacije imena

Izbor i zaštita imena Vašeg startup-a

Ime vašeg startup-a je prvi kontakt sa tržištem i od ključne je važnosti za prepoznavanje i diferencijaciju na tržištu. Međutim, samo odabiranje imena nije dovoljno – morate osigurati njegovu pravnu zaštitu.

Prvi korak je registracija imena preduzetja u Agenciji za privredne registre (APR). Ime mora biti jedinstveno i ne sme se kretati u istoj industriji sa postojećim firmama, kako bi se izbegla zabuna. Takođe, preporučuje se da ime bude lako pamtljivo i odražava misiju i vrednosti preduzeća. Poslovno ime mora da sadrži naziv, pravnu formu (pr, doo, ad, kd, od) i sedište startapa. Imajte na umu da Vaš proizvod i naziv Vaše firme ne moraju biti isti.

Rezervacija poslovnog imena startup-a:

1. Provera dostupnosti imena: Pre nego što izaberete ime, proverite da li je ono već registrovano od strane druge firme.
2. Podnošenje zahteva za rezervaciju poslovnog imena. U APR-u se podnosi zahtev za rezervaciju poslovnog imena, sa rokom važenja rezervacije do 60 dana. Od dokumetnacije se podnosi samo popunjen zahtev i dokaz o uplati takse koja je 1.100,00dinara. Nakon isteka 60 dana, rezervacija se može produžiti na još 60 dana pod istom procedurom kao i prvog puta.

Osnivački akt i bitni elementi registracione prijave APR-u

• Sedište startup-a – Sedište startup-a je adresa na kojoj se registrujete i to ne mora biti adresa poslovnog prostora.

• Odlučite na koje vreme osnivate startap. Postoje dve opcije – da osnujete startap na neodređeno vreme ili na određeno vreme. Ukoliko izaberete da osnujete startap na određeno vreme, morate da navedete tačan datum ili dogadjaj, cilj ili sličnu vremensku odrednicu.

• Pronađite pretežnu delatnost kojom će se startap baviti. Sve delatnosti koje postoje u našoj zemlji su regulisane Uredbom o klasifikaciji delatnosti u okviru koje ćete moći da pronađete oblast i šifru pod koju potpada vaša delatnost. Vi u svom osnivačkom aktu i registracinoj prijavi, odnosno APR registru možete registrovati samo jednu PRETEŽNU delatnost. To znači da registrujete delatnost kojom ćete se uglavnom odnosno pretežno baviti. Ali, to ne znači da su Vam druge delatnosti zabranjene. Možete obavljati i druge delatnosti, one se ne registruju. Medjutim, ako se promeni Vaš pravac poslovanja pa neka druga delatnost zauzme primarno mesto, neophodno je izvršiti promenu pretežne delatnosti u APR. Bitno je napomenuti i to da pre svake registracije pretežne delatnosti proverite, da li je potrebno dobiti odredjene sertifikate ili licence za bavljenje nekom delatnošću. Sve to obavezni ste da dostavite APR uz prijavu. Takodje, ako neku delatnost obavljate kao sporednu, za nju važe ista pravila kao i za pretežnu delatnost, ni sporedne delatnosti se ne smeju obavljati bez potrebnih licenci. Iako se sporedne delatnosti ne registruju, to Vas ne oslobadja obaveze da imate sve potrebne licence/sertifikate i dokumentaciju za obavljanje tih delatnosti.

• Odaberite oblik upravljanja startup-om– Ovo se odnosi na strukturu firme koju osnivate. Ako se radi o firmi koja ima više članova, Skupština je nulti organ, ona se podrazumeva I nju čine svi članovi privrednog društva. Skupštinu nema preduzetnik I jednočlano privredno društvo (doo, ad), dok svi ostali moraju imati Skuptinu društva kao organ koji donosi sve bitne odluke u firmi, u skladu sa ovlašćenjima koja im je dao Zakon o privrednim društvima ili su regulisana osnivačkim aktom ili nekim drugim internim aktom same firme. Ako stavimo skupštinu po strani za sada, startup može imati dva tipa upravljanja – može imati samo direktore ili i nadzorni odbor. Za startap je najlakše da u početku ima samo direktore.

• Odabir zakonskog zastupnika startup-a- Direktor je najčešće ujedno i zakonski zastupnik, on potpisuje sve odluke, ugovore i predstavlja startap. Medjutim, to nije obavezno da bude tako. Zakonski zastupnik može imenovati i drugo lice kao direktora, radi lakšeg upravljanja, i dati mu odredjeni krug ovlašćenja. Treba naglasiti i to da više osoba može istovremeno obavljati funkciju zakonskog zastupnika ili direktora, sa tim da se u osnivačkom aktu i registracionoj prijavi mora naglasiti da li postoje odredjena ograničenja u donošenju odluka medju većim brojem zakonskih zastupnika ili direktora i koja su to ovlašćenja. Osim toga, postoji i opcija tzv “supotpisa” odnosno da sve odluke moraju biti donešene zajednički odnosno moraju biti potpisane od strane svih zakonskih zastupnika ili direktora. Kada govorimo o supotpisu treba napomenuti i mogućnost da u slučaju sprečenosti nekog od direktora/zakonskih zastupnika da odobri i potpiše neki posao može se predvideti vid prethodnog ili naknadnog odobrenja. Iako na prvi mah konfuzno za nekoga ko tek osniva startup, ove mogućnosti su jako bitne, ali i jako korisne, jer stvaraju mogućnost da kreirate model odlučivanja spram Vaših potreba, i otvara mogućnost planiranja strukrute i načina rada kojim ćete biti obezbedjeni na duži vremenski period. Nebrojano je slučajeva kada se naknadno u toku rada direktori, osnivači, članovi i uprava firme nadju u situaciji da ne znaju kako da organizuju donošenje i potpisivanje odluka, što se neretko javlja I kao neki banalni praktični problem za koji nema rešenja u osnivačkom aktu jer to nije predvidjeno. Uvek je preporuka da na samom početku, dok još niste zaokupirani svojim primarnim poslom, postavite dobre i dugoročno održive temelje kroz donošenje sveobuhvatnog osnivačkog akta.

• Osnivački kapital – on nije obavezan za sve vrste firmi, a ujedno se i razlikuje u zavisnosti od pravne forme firme koju osnivate. Obavezan je za DOO (100 dinara) i AD (zavisi od delatnosti – osnovni minimalni iznos je 3.000.000,00 dinara ali može biti i manji i veći minimalni iznos u zavisnosti od delatnosti), dok za ostale oblike nije obavezan. Međutim, bio on obavezan ili ne, ukoliko unosite osnivački kapital, bio on u novcu ili nenočanom obliku, on može biti unet i odmah prilikom osnivanja startup-a, ali i naknadno. Ukoliko unosite osnivački kapital naknadno potrebno je da u osnivačkom aktu navedete u kom roku ćete ga uneti, a najduži zakonski rok je 5 godina od osnivanja startupa.

Sve gore pomenuto unosi se u osnivački akt, kao osnovni akt neophodan za osnivanje startupa. Osnivački akt mora biti overen. Pored njega prilaže se i druga relavatna dokumentacija, zavisno od pravne forme u kojoj startup osnivate. Neophodno je uplatiti i taksu i priložiti dokaz o uplati. Takodje, ukoliko neko drugo lice ovlastite za podnošenje registracione prijave neophodno je priložiti i njegovo ovlašćenje.

Nemojte zaboraviti, da je za okončanje postupka prijave, neopjodno i registrovati stvarne vlasnike u APR, to je zasebna online prijava.

Koraci posle registracije u APR

• Otvorite račun u banci – Pre otvaranja računa dobro se raspitajte koja je banka nudi povoljnije naknade. Takodje, treba se raspitati da li Vaš paket ima sve usluge koje su van potrebne i pod kojim uslovima. Kada se odlučite za odredjenu banku neophodno je poneti rešenje APR o izvršenoj registraciji i ličnu kartu. Razmislite i to tome koja će lica biti na depo kartonu, to su lica koja imaju ovlašćenja na računu/ima. Takođe, ako odličite da se opredelite za korišćenje pečata u banci, sva dokumentacija će nadalje morati biti overena pečatom firme.
• Prijavite se u poreskoj upravi nakon registracije u APR-u. – Prilikom popunjavanja APR prijave imate odeljak vezan za poresku prijavu. Poreska uprava umrežena je sa APR, pa APR automatski podnosi prijavu za Vas u Poreskoj upravi. Medjutim, moraćete da napravite nalog na „ePorezi“ aplikaciji jer će Vam tu stizati sva poreska rešenja namenjana Vama. Osim toga, tu ćete i podnositi većinu poreskih prijava, po potrebi. Medjutim, ono što je bitno naglasiti je da osnivanjem startup Vi ste kao poreski obaveznik po automatizmu registrovani kao knjigaš. Ukoliko želite buditi preduzetnik paušalac, neophodno je da podnesete prijavu na „ePorezi“ platformi u roku od 5 dana od registracije. Ovo možete učiniti i kasnije ali će se promena računati od datuma kada ste podneli prijavu za promenu. Vrlo brzo će Vam stići rešenje o paušalnom oporezivanju sa svim instrukcijama za uplatu tokom cele te kalendarske godine. Napomena: Za elektronsko podnošenje poreskih prijava potrebno je da imate elektronski potpis, odnosno kvalifikovani sertifikat za elektronski potpis.
• Imate kvalifikovani elektronski potpis. Digitalni potpis potreban je za rad na elektronskim servisima u svrhu potpisivanja, podnošenja i overavanja dokumenta elektronskim putem. Za dobijanje digitalnog potpisa podnosi se zahtev za izdavanje kvalifikovanog sertifikata za elektronski potpis na ličnoj karti sa čipom. Ovaj zahtev se podnosi Policijskoj upravi gde se nalazi mesto prebivališta osnivača, a elektronski potpis možete dobiti besplatno.
• Angažujete računovodstvenu agenciju. Ukoliko Vaša firma vodi knjige, neophodno je da angžujete računovodju koji će se brinuti o finansijskom aspektu poslovanja. Takođe, u obavezi ste da registrujete Finansijske izveštaje u APR-u. Obavezno insistirajte da imate potpisan ugovor o pružanju usluga sa računovođom. U slučaju bilo kakve štete ugovor će Vam itekako pomoći i biti osnov njegove odgovornosti. Ukoliko ovlastite računovođu za podnošenje finsnsijskih izveštaja u APR, obavezno proverite da li se Vaš računovođa nalazi na listi ovlašćenih računovođa APR. Bez te licence on neće biti u mogućnosti da podnese finansijske izveštaje, a potencijalno to može otvoriti i mnoge probleme ukoliko izveštaji nisu adekvatno sačinjeni.

Zaključak

Osnivanje startup-a je složen proces koji zahteva pažljivo planiranje i razumevanje pravnih osnova. Odabir odgovarajuće pravne strukture zavisi od vaših poslovnih ciljeva, broja osnivača i plana za rast. Pravna sigurnost je osnova za uspešan razvoj i rast svakog startup-a. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Tamara Sićević, advokat.

Cuiusvis hominis est errare

Svaki čovek može da pogreši

Položaj i uloga advokata

Položaj advokature uređen je na normativnom planu, pre svega, Ustavom, koji u čl. 67. st. 2. propisuje da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć. Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Takođe, Zakonom i advokaturi, u čl. 2. st. 2., propisani su načini na koji se ostvaruje samostalnost i nezavisnost advokature, kojim je propisano, između ostalog, da stranka ima pravo na slobodan izbor advokata.

Nema sumnje da je advokatura, kao profesionalna služba, od izuzetnog značaja za funkcionisanje celokupnog pravosudnog sistema. Zadatak advokata nije samo da zastupa stranku u skladu sa pravilima struke i da štiti njena prava i interese već je zadatak advokata mnogo kompleksniji u smislu da su advokati na istom putu na kome se nalazi i sud, a to je put ostvarenja pravde kao vrhunskog principa i ideje kome teži celokupno društvo zasnovano na vladavini prava.

Odnos stranke i advokata

Odnos advokata i stranke je odnos posebnog poverenja, koga stranka slobodno bira, uzdajući se u profesionalne sposobnosti advokata, koje su stranci neophodne da zaštiti ili ostvari neko svoje pravo. S druge strane, neophodan uslov za upis određenog lica u redove advokata jeste, pored ostalog, diploma pravnog fakulteta, položen pravosudni i advokatski ispit. To jasno ukazuje da se u redove advokata primaju lica čije formalno obrazovanje mora da zadovolji stroge kriterijume i koje određenom licu pruža mogućnost da u advokatskoj službi, u svakoj prilici, iskaže visok stepen profesionalne razboritosti i zadovolji razumna očekivanja stranaka koje se advokatima obraćaju za pružanje pravne pomoći. U svim pravnim poslovima i postupcima u kojima se advokat poljavljuje u ime i za račun stranke, advokat je pravni alter ego (drugo ja) stranke, a koji, za razliku od stranke, poseduje visok nivo profesionalnog znanja (poželjno i iskustva), neophodnog za pružanje pravne pomoći stranci u ostvarivanju ili zaštiti njenih legitimnih prava i interesa.

Profesionalno postupanje advokata

Prava i dužnosti advokata precizno su regulisane Zakonom o advokaturi, koji u čl. 15. tač. 1-4) propisuje da je advokat dužan da se stvarno i stalno bavi advokaturom; da pravnu pomoć pruža stručno i savesno, u skladu sa zakonom, statutom advokatske komore i kodeksom; da čuva advokatsku tajnu i da u profesionalnom radu i u privatnom životu koji je dostupan javnosti čuva ugled advokature. S druge strane, bez obzira što su određena profesionalna znanja advokata uslov za bavljenje advokatskom delatnoštu, nakon upisa u imenik advokata, advokat je dužan da stalno stiče i usavršava znanja i veštine potrebne za stručno, nezavisno, samostalno, delotvorno i etično obavljanje advokatske službe, u skladu sa programom stručnog usavršavanja koji donosi Advokatska komora Srbije (čl. 17. st. 1. Zakona o advokaturi), što dalje implicira obavezu advokata da permanento radi na usavršavanju postojećih i sticanju novih profesionalnih znanja i veština, neophodnih da se strankama pruži adekvatna pravna pomoć.

Odgovornost za štetu zbog neprofesionalnog postupanja

U čl. 33. Zakona o advokaturi, propisano je da advokat ne može biti pozvan na krivičnu ili prekršajnu odgovornost za pravno mišljenje izneto u postupku pružanja pravne pomoći pred sudom ili drugim organom. Međutim, pitanje građanskopravne odgovornosti advokata prema stranci (svom vlastodavcu) nije uređeno Zakonom o advokaturi već se u tom slučaju primenjuju opšta pravila odštetnog prava, sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima.

Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja kod pitanja odgovornosti advokata za štetu koju prouzrokuje stranci jeste pitanje da li se odgovornost advokata za štetu prema stranci, u slučaju davanja  pogrešnih saveta, mišljenja i za ne(preduzete) radnje u toku sudskog postupka zasniva na ugovornoj ili vanugovornoj (deliktnoj) odgovornosti.

Može se reći da se odgovornost advokata za štetu zasniva, pre svega, na povredi ugovora, ako je u pitanju obaveza koja je obuhvaćena pravno valjanim ugovorom sa strankom, ali isto tako i na deliktu ako nije reč o ugovornoj obavezi. Ukoliko su ispunjene pretpostavke za postojanje i ugovorne i deliktne odgovornosti, može doći do konkurencije osnova odgovornosti, a što se zasniva na povredi osnovnog načela odštetnog prava, sadržanog u čl. 16. Zakona o obligacionim odnosima, kojom normom je propisana obaveza svakog lica da se uzdržava od postupaka kojima se drugom može prouzrokovati šteta.

Profesionalna odgovornost advokata prema stranci, bez obzira da li svoj osnov ima u deliktu ili u ugovoru, uvek je subjektivna odgovornost. Advokat će biti odgovoran za štetu samo ako je skrivljeno povredio neko od pravila struke ili profesionalne etike. Dakle, da bi odgovarao za štetu prema stranci, pored ostalih uslov građanskopravne odgovornosti, na strani advokata mora postojati krivica, koja se u građanskom pravu pojavljuje u dva oblika: namera ili krajnja nepažnja.

Advokat, vršeći profesionalnu službu, obavezuje se prema stranci da će upotrebiti profesionalna znanja i veštine i da će postupati sa potrebnom pažnjom da bi se postigao određeno pravo za stranku, ali se po pravilu ne obavezuje na posticanje rezultata (cilja). Dakle, rizik neispunjenja cilja je na vlastodavcu (stranci), ako je advokat postupao sa određenim stepenom pažnje koji se zahteva u advokatskoj delatnosti. S tim u vezi, samo nepostizanje cilja za stranku nije dovoljno da se zasnuje građanskopravna odgovornost advokata prema stranci (vlastodavcu). To je i logično jer se u navećem broju slučajeva radi o obavezi sredstva, a ne o obavezi rezultata (cilja). Obaveza sredstva (obaveza nastojanja) je obaveza koja glasi na preduzimanje radnji određenog kvaliteta, odnosno za postupanje u skladu sa određenim standardom, a zarad postizanja nekog cilja ili rezultata. Ne smatra se da je dužnik obaveze (advokat) povredio ugovornu obavezu samim tim što se nije ostvario cilj ili projektovani rezultat. Vrlo lako se može desiti da je advokat ispunio svoju profesionalnu obavezu a da se projektovani cilj nije ispunio. Dakle, ako je advokat postupao na nčin kako nalažu pravila njegove struke, odnosno profesije, on je svoju obavezu ispunio bez obzira da li je za stranku postignut cilj i u tom slučaju nema odgovornosti advokata za štetu.

Najlakše je to razumeti na jednom primeru iz sudske prakse.

Naime, u toku postupka sud je utvrdio da je tužena, kao punomoćnik advokat zastupala tužioce u parnici protiv tuženog, radi isplate naknade za njihove faktički eksproprisane nepokretnosti. Postupak je okončan presudom od 19.06.2012. godine, a zbog, po oceni nižestepenih sudova, propusta tužene da pravilno opredeli suvlasničke udele tužilaca na nepokretnostima, tužiocu EE je umesto iznosa od 528.000,00 dinara, koliko mu pripada prema njegovom suvlasničkom udelu od 1/2, dosuđeno 264.000,00 dinara, a tužiocima BB, VV i GG, kao pravnim sledbenicima pok. ŽŽ, po istom osnovu je dosuđeno po 88.000,00 dinara, umesto po 176.000,00 dinara. Sud je utvrdio i to da je tužena zahtev za isplatu naknade tužiocima po osnovu faktičke eksproprijacije zasnovala na prethodnom zemljišnoknjižnom stanju (a po kome tužiocima pripadaju manji suvlasnički udeli), što je posledica njenog pravnog stava o tome koji izvod je u ovom slučaju pravno relevantan. Tužena smatra da je to izvod sa suvlasničkim udelima koji su tužiocima pripadali u vreme kada su sporne parcele postale ulice, i time faktički eksproprisane, a što odgovara starom zemljišnoknjižnom stanju. Tužioci smatraju da im naknada pripada prema povećanim suvlasničkim udelima koje su stekli kasnije, razvrgnućem u postupku komasacije, u vreme kada su predmetne parcele već bile u sastavu ulica i da je zahtev trebalo postaviti prema sadržini zapisnika o komasaciji i nacrtu novog zemljišnoknjižnog uloška.

Prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima isplati tražene iznose po osnovu naknade štete usled nepravilnog zastupanja, sa pozivom na odredbe člana 154. i člana 186. ZOO, u vezi sa članom 12, 17, 18. stav 1. ZOO i odredbom člana 12. tačka 1. Кodeksa profesionalne etike advokata.

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda.

Međutim, Vrhovni sud je pošao od toga da je odgovornost advokata za naknadu štete podvrgnuta opštim pravilima o subjektivnoj odgovornosti, uz podrazumevajući standard pažnje dobrog stručnjaka iz člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Advokat ne odgovara za neuspeh u parnici, izuzev ako se dokaže njegova krivica za nesavestan i nezakonit rad. Advokat ima pravo i dužnost da u granicama ovlašćenja preduzima sve radnje za koje smatra da mogu da koriste stranci kojoj pruža pravnu pomoć i suvereno procenjuje celishodnost radnji koje preduzima za stranku. Stav advokata u pogledu određenih pravnih okolnosti nije pitanje njegove savesnosti, već je to stvar stručnosti advokata koga je tužilac sam izabrao. Građanskopravna odgovornost advokata podrazumeva povredu ugovora o zastupanju (neizvršavanje ili neodgovarajuće izvršenje ugovorne obaveze), postojanje protivpravnosti, postojanje krivice i postojanje kauzalne veze između uzroka i nastupanja štetne posledice. Parnične radnje koje punomoćnik preduzima u granicama formalnog ovlašćenja proizvode svoje dejstvo prema vlastodavcu, bez obzira na to da li se punomoćnik pritom pridržavao vlastodavčevih uputstava ili o njima nije vodio računa. Sud je taj koji odlučuje, a advokat samo predlaže da se odluči na određeni način. Advokat se ugovorom ne obavezuje da će za stranku da dobije parnicu. Prema članu 12. tačka 1. Кodeksa profesionalne etike advokata (''Službeni glasnik RS'', br. 27/2012 i 159/2020 – Odluka US) u zastupanju advokat je odgovoran za savete koje je dao ili propustio da da, i za mere koje je preduzeo ili propustio da preduzme. Stoga je u ovom konkretnom slučaju, po stavu Vrhovnog suda, neprihvatljivo pozivanje nižestepenih sudova na odredbu člana 154. stav 1, u vezi sa članom 158. Zakona o obligacionim odnosima, a koja se odnosi na odgovornost po osnovu krivice. Кrivica postoji kada je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom, s tim da se nepažnja javlja u dva vida – kao krajnja nepažnja ili kao obična nepažnja, odnosno nehat. Međutim, kao što je već izneto, pitanje pravnog shvatanja advokata je pitanje njegove stručnosti, a ne krivice, a stranka je ta koja je odgovorna za izbor svog punomoćnika. Stoga, zaključeno je da nema odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocima (presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 3659/2019 od 24.11.2021. godine).

Dakle, kada je u pitanju obaveza sredstva, što je najčešći slučaj u odnosima advokat – stranka, advokat ne garantuje stranci postizanje cilja (uspeh u sporu) već preuzima obavezu da sve radnje u toku postupka preduzme u skladu sa standardom dužne pažnje koji bitno određuje njegovu odgovornost, i ugovornu i vanugovornu. Sam standard dužne pažnje, kada su u pitanju advokati, sastoji se iz dva neraskidivo povezana i međusobno uslovljena elementa. To je, sa jedne strane, objektivizirani zahtev poznavanja i poštovanja pravila struke, a s druge strane, zahtev pažnje u užem smislu te reči, tzv. povećane pažnje.

Ukoliko dođe do parnice, sama stranka bi snosila teret dokazivanja da je advokat u konkretnom slučaju prekršio standard dužne pažnje koji se od njega očekivao i time stranci prouzrokovao štetu. To će najšešće biti npr. u onim situacijama kada je advokat propustio ročište, zbog čega je nastupilo povlačenje tužbe,  pa je stranka (vlastodavac) obavezana da suprotnoj stranci nadoknadi troškove postupka. Upravo ti troškovi postupka, koji su plaćeni suprotnoj parničnoj stranci, predstavljaju štetu za stranku, koju bi joj advokat morao nadoknaditi ukoliko se u konkretnom slučaju nije pridržavao standarda dužne pažnje. Dakle, advokat bi u napred navedenoj situaciji bio odgovoran za štetu ako se dokaže da je svojim nesavesnim radom skrivio štetu na strani svog vlastodavca (svoje stranke) u visini troškova parničnog postupka, koje je po pravnosnažnoj odluci suda, stranka (vlastodavac) obavezan da plati suprotnoj parničnoj stranci.

Sasvim je drugačije postavljeno pitanje odgovornosti advokata kada sa strankom ugovori obavezu cilja, odnosno obavezu rezultata. Takva obveza glasi na postizanje određenog rezultata i cilja i smatra se ispunjenom tek kada je određeni rezultat ili cilj ostvaren. Obaveza rezultata od strane advokata može biti povređena na dva načina: prvo, kada advokat uopšte ne postigne rezultat; drugo, kada advokat postigne rezultat sa zadocnenjem ili kada ostvareni rezultat ima neke pravne ili meterijalne nedostatke. Advokat će biti odgovoran za štetu prema stranci zbog povrede obaveze rezultata i on se takve odgovornosti ne može osloboditi dokazujući da je postupao onako kako je trebalo, da je poštovao obavezujući standard razboritosti i pažnje u postupanju i da stoga nije kriv za povredu obaveze, odnosno za izostanak dugovanog rezultata. To će, recimo, biti u situaciji kada je stranka dala nalog advokatu da sačini pismeno zaveštanje pred svedocima, pa lice, koje je zaveštajni naslednik, izgubi to svoje pravo zbog poništenog zaveštanja usled nepoštovanja forme. Odgovornost će u ovom slučaju postojati jer advokat, imajući u vidu profesiju kojom se bavi, mora znati zakonom propisanu formu za zaveštanje pred svedocima i ne može se eskulpirati od odgovornosti za štetu dokazujući da je postupao u skladu sa standardom dužne pažnje.

Zaključak

Кada se govori o standardu dužne pažnje advokata ne može, se a ne apostrofirati da je to zapravo standard razumno razboritog lica, koje mora svoje obaveze da izvršava sa stepenom pažnje koji bi uložio razumno razboriti čovek pod sličnim okolnostima koji je u istoj poziciji kao advokat. Advokati ne mogu da se brane argumentima da nemaju dovoljno znanja i poslovnog iskustva za preduzimanje poslova iz svoje profesionalne delatnosti jer oni imaju, kao što je na početku i rečeno, zakonom propisanu obavezu da stiču i usavršavaju znanja i veštine potrebne za stručno, nezavisno, samostalno, delotvorno i etično obavljanje advokatske službe.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Darko Rašković, sudija Višeg suda u Kragujevcu

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

Pravda je zadovoljena, a šta dalje?

Uvod

Nakon okončanog radnog (sudskog) spora, čije trajanje umnogome zavisi od više faktora - mogućnosti da se što hitnije izvedu svi dokazi (pribave isprave, uredno pozovu i saslušaju svedoci, sačini nalaz veštaka...), zaposleni – tužilac koji uspe u sporu ima prvenstveno doživljaj lične satisfakcije, osećaj da je pravda zadovoljena, da je „borba“ vredela.  Ali, da li je to dovoljno? Činjenica je da se vreme ne može vratiti na momenat kada je otkaz dat i krenuti ispočetka kao da otkaza nije ni bilo. Međutim, činjenica je i da je moguće nadoknaditi „izgubljeno“ i to putem prava na naknadu štete upravo prouzrokovane nezakonitim otkazom. I to na više načina.

Važeći propisi

Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) u članu 191, propisano je koje su pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, te nakon što sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se vrati na rad, kao i da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. Ova naknada štete se utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca. Porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava se i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade.

Navedeni vid naknade štete svakako pripada zaposlenom, za koga je u sudskom postupku utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos. To znači da zaposleni ima pravo na zaradu od momenta otkaza do donošenja sudske odluke, odnosno da mu se obračuna i isplati zarada kao da je u tom periodu zaista i radio.

Ova naknada štete bila je predviđena i prethodno važećim zakonima iz oblasti rada.

Pravo izbora

Međutim, Zakon o radu od 2014. godine, predviđa i mogućnost da se zaposleni, iako mu je nezakonito prestao radni odnos, ne vrati na rad, već umesto toga da traži naknadu štete. Žargonski rečeno, da traži naknadu zbog „nevraćanja na rad“. Ova mogućnost je predviđena istim članom 191. Zakona o radu kao pravo zaposlenog da na njegov zahtev, sud obaveže poslodavca da mu isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice. U toku postupka, potrebno je uz zahtev priložiti i zakonom predviđene dokaze, jer u protivnom, sud nema elemenata da odredi iznos visine štete koja će zaposlenom pripasti po ovom osnovu.

Navedeni Zakon je predvideo i određene mogućnosti (koje svakako više pogoduju poslodavcima) u slučajevima kada nije celishodno vraćanje na rad. Prva je - ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu, nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa stavom 5. ovog člana.

Takođe, druga mogućnost koju Zakon predviđa (a koja, takođe, više odgovara poslodavcima) je - ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog. Ovo konkretno znači da je postojao osnov za otkaz, ali poslodavac nije ispoštovao postupak otkaza, koji je strogo formalan, zbog čega sud utvrđuje da je takav otkaz nezakonit. Međutim, ukoliko sud oceni da ima mesta primeni ove odredbe, neće vratiti zaposlenog na rad, nego će mu dosuditi predviđenu naknadu štete.

Pravo na naknadu po više osnova

Važno je napomenuti da ovaj vid naknade štete predstavlja supstituciju (zamenu) za vraćanje na rad, te se ova naknada štete često naziva i supstituciona i odnosi se samo na reintegraciju, a ne i na naknadu štete zbog izostale zarade. Znači, zaposleni koji ne traži vraćanje na rad ima pravo i na naknadu štete zbog izgubljenih zarada, jer se radi o dva različita osnova naknade štete, koje ne isključuju jedna drugu.

Lični stav autorke teksta

Suština navedenog člana je u zaštiti interesa, kako zaposlenog, tako i poslodavca, kao i u postojanju više mogućnosti za sud prilikom donošenja odluke o naknadi štete. Neophodno je informisati zaposlene o njihovim pravima i pre nego što uopšte dođe do sudskog postupka, bar ovako uopšteno i razumljivo za laike.

A ako ipak dođe do postupka, pa što reče Doris Dej - „Šta će biti - biće“!

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Janković, sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, predsednik Odeljenja za radne sporove

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa