Izbor i ugovaranje nadležnosti suda ili arbitraže je od izuzetne važnosti posebno u spoljnotrgovinskom poslovanju. Jer ova pitanja nisu samo pravne prirode, već imaju i dubok uticaj na dinamiku i efikasnost međunarodnih poslovnih odnosa.

Arbitraža je način rešavanja sporova koja predstavlja alternativu suđenju. Kada se radi o spoljnotrgovinskim poslovanju, pokazalo se da je arbitražni postupak je, za razliku od sudskog, fleksibilan i pouzdan način rešavanja sporova, koje stranke u potpunosti mogu prilagoditi svojim potrebama.

Za konstituisanje nadležnosti arbitražnog suda, najpre je neophodno postojanje prethodnog sporazuma stranaka koje nastoje da eventualne (buduće) sporove reše pred arbitražom čiju nadležnost ugovaraju. Stranke mogu ugovoriti arbitražu unošenjem arbitražne klauzule u osnovni ugovor ili putem zaključenja zasebnog ugovora o arbitraži. Prethodno navedeno pre svega znači da ugovaranje nadležnosti arbitražnog suda prvenstveno podrazumeva poverenje oba ugovarača u arbitražnu instituciju čiju nadležnost strane ugovaraju, kao i nastojanje strana da izbegnu nadležnost državnih sudova u situacijama kada je to dozvoljeno.

Ovo je od posebne važnosti, jer su prilikom ugovaranja arbitraže stranke slobodne da same ugovore merodavno pravo, jezik postupka i mesto arbitraže. Takođe, stranke imaju mogućnost da same izaberu arbitre kao i da odrede broj arbitara.

Dalje, arbitražni postupak je za razliku od sudskih postupaka jednostepen, kraće traje i manje je formalan nego sudski.

Ne postoji mogućnost žalbe, čime je na minimum svedena mogućnost odugovlačnja postupka i odlaganja izvršenja arbitražne odluke. Naravno, u slučaju povrede pravila postupka, arbitražna odluka može biti poništena.

Postoji veoma rasprostranjena, dostupna javnosti, ujednačena arbitražna praksa.

Arbitri su stručni, dok troškovi postupka zavise od visine tužbenog zahteva. Ovde skrećemo pažnju da troškovi međunarodnih arbitraža mogu biti značajno veći nego kada bi se ugovorila domaća arbitraža.

Za razliku od sudskih postupaka, arbitražni postupak je nejavan, što u velikoj meri štiti poslovnu reputaciju stranaka.

Konačno, arbitražna odluka je konačna od momenta donošenja i ima snagu izvršne sudske odluke.

Izvršenje arbitražnih odluka u inostranstvu je veoma olakšano zahvaljujući Njujorškoj konvenciji o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka, čije potpisnice su 157 zemalja sveta uključujući i Srbiju. Zbog toga je Arbitražna odluku donetu u Srbiji moguće izvršiti u svim zemljama potpisnicama konvencije.

S druge strane, sudski postupci su često predugi, komplikovani, skupi, sa neizvesnim ishodom i često ugovorne strane upuštanjem u spor prekidaju poslovnu saradnju. Postupci su višestepeni, a javnost se retko isključuje. Najvažnije, sudski postupci su često neefikasni jer se postavlja pitanje priznavanja stranih sudskih odluka koje uglavnom zavise od bilateralnih ugovora.

Treba naglasiti da veliki broj naših privrednika često ugovara međunarodnu arbitražu sa sedištem u Beču, Parizu, Ženevi. Iako ovo jako lepo zvuči može biti krajnje nekomforno pa čak i rizično za privrednike. Prilikom izbora arbitraže treba voditi računa da se za mesto rešavanja spora uzme mesto gde se nalazi potencijalno oštećena strana. Takođe, nije svejedno ni koja se arbitraža ugovora, jer treba voditi računa o specifičnosti spora, vrednosti spora, primeni materijalnog prava i sl.

Arbitraža u Srbiji ima veoma dugu tradiciju. U Srbiji postoje između ostalih Stalna arbitraža pri Privrednoj komori Srbije i Beogradski arbitražni centar, koja rešava sporove između domaćih i stranih privrednih subjekata i čiji su troškovi daleko manji od stranih arbitraža.

Imajući u vidu iznete činjenice, može se tvrditi da postoji nadmoćnost arbitraže u odnosu na sudove i može se reći da je popularnost arbitraže u potpunosti zaslužena. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Uroš Ganović, advokat u Advokatskoj kancelariji Ganović & Partners

Razmišljate o zaštiti vašeg brenda? Registracijom žiga osiguraćete pravo na ekskluzivnu upotrebu karakterističnog znaka na tržištu. U nastavku ćemo razmotriti kakvo dejstvo žig proizvodi i na koji način možete žigom da zaštitite svoj brend na međunarodnom nivou.

Žig ima teritorijalno dejstvo. To znači da se samo na teritoriji one države na kojoj imate registrovan žig možete koristiti pravom ekskluzivne upotrebe zaštićenog znaka, što uključuje i zabranu drugim licima da takav znak koriste bez Vaše dozvole. Zahvaljujući međunarodnim konvencijama iz oblasti žigovnog prava, žig je moguće registrovati i na međunarodnom nivou.

Ko ima potrebu da zaštiti žig na međunarodnom nivou?

Ukoliko pružate usluge ili prodajete proizvode Van matične države, uvek je preporučljivo zaštiti brend registracijom svog karakterističnog znaka na tržištima drugih država. U praksi je čest slučaj da distributeri proizvoda zaštite znak proizvođača kao svoj na teritoriji država na kome te proizvode distribuiraju, što može negativno uticati na poslovanje proizvođača i sprečiti ga u pokušaju da koristi neke druge distributivne kanale i distributere. Iste te distributere ništa ne sprečava da druge proizvode obeleže istim znakom i plasiraju ih na tržišta trećih država, što može dovesti do razlike u kvalitetu i karakteristikama proizvoda. Ukoliko su ove razlike značajne, reputacija proizvođača može biti ugrožena a potrošači iz stranih država biće u zabludi da nabavljaju proizvode koji potiču od originalnog proizvođača, a ne od distributera.

Kako se štiti žig na međunarodnom nivou?

Zaštitu karakteristične oznake žigom na međunarodnom nivou možete obezbediti na nekoliko načina, i to:

• podnošenjem žigovnih prijava pojedinačno u svakoj stranoj državi na čijoj teritoriji plasirate proizvode i usluge;

• podnošenjem međunarodne prijave korišćenjem Madridskog sistema;

• podnošenjem prijave za zaštitu evropskog žiga Zavodu za zaštitu intelektualne svojine Evropske unije;

• podnošenjem prijave za regionalnu zaštitu žiga (npr. za regiju Beneluksa, Evroazije, određenih grupa država u Africi u kojima je u pretežnoj upotrebi engleski ili francuski jezik).

Podnošenje pojedinačnih žigovnih prijava

Finansijski isplativo rešenje za privrednike koji svoje proizvode i usluge plasiraju na tržištima manjeg broja stranih država jeste podnošenje pojedinačnih žigovnih prijava u svakoj državi odrednici. Rezultat je paralelno vođenje postupaka u svakoj od tih državi ponaosob. To dalje znači da će podnosilac žigovne prijave biti u obavezi da u svakoj državi angažuje ovlašćenog pravnog zastupnika, zatim da izmiri troškove postupka prema tarifi svake države u kojoj je podneo prijavu za registraciju, a organizacije nadležne za zaštitu intelektualne svojine ocenjuju ispunjenost uslova za registraciju žiga u skladu sa relevantnim međunarodnim i nacionalnim propisima.

Podnošenje međunarodne prijave korišćenjem Madridskog sistema

Podnošenje međunarodne prijave korišćenjem Madridskog sistema omogućava efikasno zaštitu žiga u više država putem jedne prijave. Ovaj sistem, administriran od strane Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), omogućava podnosiocu da putem jedne međunarodne prijave aplicira za registraciju žiga u više od 100 zemalja koje su članice Madridskog sporazuma. Ovaj pristup olakšava proces registracije i administraciju žigova na međunarodnom nivou, čime se smanjuju troškovi i administrativni zahtevi za podnosioca prijava. Podnosilac međunarodne prijave plaća jedinstvenu taksu Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu čiji iznos prvenstveno zavisi od izbora država u kojima podnosilac pretenduje na zaštitu svog znaka žigom. U procesu odlučivanja o osnovanosti žigovne prijave svaki od nacionalnih zavoda ocenjuje ispunjenost uslova za registraciju žiga i o tome obaveštava podnosioca pisanim putem.

Podnošenje prijave za zaštitu evropskog žiga Zavodu za zaštitu intelektualne svojine Evropske unije

Podnošenje prijave za zaštitu evropskog žiga Zavodu za zaštitu intelektualne svojine Evropske unije omogućava zaštitu žiga na teritoriji članica Evropske unije putem jedne prijave. Evropski žig, poznat i kao EUTM (European Union Trade Mark), pruža zaštitu u svim zemljama članicama EU-a. Ovaj pristup olakšava proces registracije žiga za kompanije koje posluju ili planiraju da posluju na tržištu Evropske unije, centralizujući proces registracije i administraciju žigova.

Podnošenje prijave za regionalnu zaštitu žiga

Podnošenje prijave za regionalnu zaštitu žiga omogućava zaštitu žiga u određenom regionu ili grupi država putem jedne prijave. Ovakav pristup je posebno koristan za privrednike koji žele da zaštite svoje žigove na tržištima gde postoji regionalni sistem za zaštitu intelektualne svojine. Primeri regionalnih sistema uključuju regiju Beneluksa, Evroaziju, kao i određene grupe država u Africi gde je engleski ili francuski jezik dominantan. Registracija žiga putem regionalnih sistema može biti ekonomičnija i efikasnija opcija u odnosu na pojedinačno podnošenje prijava u svakoj pojedinačnoj državi.

Kako se opredeliti za jedan od načina registracije međunarodnog žiga?

Za podnosioce koji nemaju previše iskustva u postupcima registracije žiga ovo je inicijalna i, možda, najznačajnija odluka koju moraju doneti. Kriterijumi koji se mogu primeniti prilikom donošenja odluke odnose se na kompleksnost i trajanje postupka, broj država u kojima se pretenduje na registraciju, procene troškova postupka registracije u svakoj državi, uključujući iznose naknade za angažovanje zastupnika, da li se prijava podnosi na osnovu već registrovanog nacionalnog žiga koji postoji godinama ili istovremeno sa podnošenjem nacionalne prijave. S obzirom na značaj i kompleksnost ove odluke, uvek bismo preporučili prethodno konsultovanje sa zastupnikom ili advokatom koji ima iskustvo u postupcima međunarodne registracije žiga.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Milica Čučković, advokat, osnivač Advokatske kancelarije „Čučković Legal“

U fokusu autora teksta će biti porez na prihod od nepokretnosti. Šta se smatra porezom na prihod od nepokretnosti, ko je poreski obveznik, kolika je poreska osnovica i druge neodumice.

Porez na prihod od nepokretnosti – Zakonska regulativa

Porez na prihod od nepokretnosti regulisan je Zakonom o porezu na dohodak građana RS i to od člana 65a. do člana 65g. navedenog zakona.

Autor teksta želi posebno da naglasi da su u Republici Srbiji mnogi čuli za porez na prihod od nepokretnosti, ali nikada nisu dublje analizirali šta se suštinski pod tim i podrazumeva.

Opšte je poznato da u Republici Srbiji, a naročito u gradu Beogradu kao glavnom gradu postoji ogroman broj stambenih jedinica (stanova, kuća), poslovnih prostora, garaža, koji se izdaju u zakup što fizičkim što pravnim licima.

U najvećem broju, porez na prihod od nepokretnosti se ne plaća, iz razloga što ili ne postoje ugovori o zakupu ili postoje fiktivni ugovori o zakupu koji se prikazuju u nadležnim poreskim upravama-filijalama i to je praksa koja sigurno traje deccenijama i na taj način država je u velikom minusu, jer je skoro pa nemoguće da se tome stane na kraj, a za to postoji niz razloga.

S obzirom na opisano, pozvaću se na jednu maximu “Ignorantia iuris nocet” ili “Neznanje prava škodi”, pa je potrebno da se detaljno upoznate sa tim šta je porez na prihod od nepokretnosti, a za to će vam verujemo pomoći ovaj tekst koji je sačinila advokatska kancelarija.

Šta predstavlja porez na prihod od nepokretnosti?

Prihodima od nepokretnosti smatraju se prihodi koje obveznik ostvari izdavanjem u zakup ili podzakup nepokretnosti.

Prihod od nepokretnosti je u stvari ostvarena zakupnina u koju se uračunava i vrednost svih izvršenih obaveza i usluga na koje se obavezao zakupac, osim obaveza plaćanja troškova nastalih tokom zakupa, a koji zavise od obima potrošnje zakupca (npr. električne energije, telefona i slično).

Pod nepokretnostima se smatra:

1) zemljište;

2) stambene, poslovne i druge zgrade, stanovi, poslovne prostorije, garaže i drugi (nadzemni i podzemni) građevinski objekti, odnosno njihovi delovi.

Autor ovog teksta smatra da je poželjno da se posavetujete sa stručnim licem u vezi sa plaćanjem poreza na prihod od nepokretnosti , ukoliko niste sigurni da li ste u obavezi da prijavite i platite navedeni porez na prihod od nepokretnosti, imajući u vidu da pravne posledice odnosno iznos kamate na kasnije utvrđeni i neplaćeni porez mogu biti značajno veći.

Ko plaća porez na prihod od nepokretnosti?

Pre svega, odgovor na ovo pitanje zavisi od toga ko je zakupac odnosno lice koje ulazi u državinu nepokretnosti, tj. ko će da koristi zakupljenu stvar.

1.Ukoliko je zakupac PRAVNO LICE, FIZIČKO LICE KOJE JE OBVEZNIK PDV – A, PREDUZETNIK, OGRANAK, PREDSTAVNIŠTVO STRANOG PRAVNOG LICA ILI DRUGO PRAVNO LICE, porez na prihod od nepokretnosti  odnosno porez na zakup snosi ZAKUPAC.

2.Ukoliko je zakupac FIZIČKO LICE, AMBASADA STRANE DRŽAVE, STRANO LICE, porez na prihod od nepokretnosti odnosno porez na zakup snosi ZAKUPODAVAC odnosno fizičko lice.

Ko je poreski obveznik prihoda od zakupnine koje ostvari nerezidentno fizičko lice od rezidentnog pravnog lica po osnovu davanja u zakup nepokretnosti na teritoriji RS?

Odgovor: Fizičko lice – nerezident Republike Srbije koji ostvari prihod po osnovu zakupnine od davanja u zakup nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, obveznik je poreza na dohodak građana na prihode od nepokretnosti

Poreska osnovica i poreska stopa - Porez na prihod od nepokretnosti?

Oporezivi prihod od nepokretnosti, uključujući i prihod od iznajmljivanja stanova i soba za period duži od 30 dana,  umanjen za normirane troškove u visini od 25%.

Obvezniku poreza na prihode od nepokretnosti, na njegov zahtev, umesto normiranih troškova priznaće se stvarni troškovi koje je imao pri ostvarivanju i očuvanju prihoda, ako za to podnese dokaze.

Oporezivi prihod od nepokretnosti koji ostvari obveznik zakupac koji nepokretnost izdaje u podzakup, čini razlika između zakupnine koju ostvaruje i zakupnine koju plaća zakupodavcu.

Stopa poreza na prihode od nepokretnosti iznosi 20%.

Ugovorom o zakupu se u većini slučajeva u praksi definiše neto iznos zakupnine koji zakupac plaća zakupodavcu. Da bi Vam u potpunosti bilo jasno, objasnićemo Vam na sledećem primeru:

Npr. Mesećna zakupnina je ugovorena u iznosu od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i ta suma predstavlja NETO iznos zakupnine.

Da bi izračunali tačan iznos porez (a) na prihod od nepokretnosti od poreza na zakup, neophodno je da dodjemo do BRUTO iznosa zakupnine, a to možemo učiniti na sledeći način.

Navedeni neto iznos od 300 evra množimo sa važećim koeficijentom za izračunavanje zakupnine stanova. Tako dobijeni iznos predstavlja  bruto iznos zakupnine od koga se odbija 25% normiranih troškova.

Kada se od navedenog bruto iznos odbije 25% normiranih troškova, dolazimo do cifre na koju se obračunava 20% poreza koji se plaća poreskoj upravi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Robert Radojević, Advokat - Osnivač u Advokatska kancelarija Radojević Beograd

Obračun zarade kao izvršna isprava

U praksi se često dešava da zaposleni, ukoliko im poslodavac redovno isplaćuje zaradu ne insistiraju da im poslodavac dostavi i takozvani „platni listić“, odnosno po zakonskoj formulaciji Obračun zarade i naknade zarade (u daljem tekstu: „Obračun“), međutim značaj Obračuna kao isprave naročito dolazi do izražaja u situaciju kada poslodavac na dan dospelosti ne isplati zaradu, odnosno naknadu zarade ili ih ne isplati u celosti.

Prema članu 121. Zakonu o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi Obračun prilikom svake isplate zarade odnosno naknade zarade, ali i za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade, odnosno naknade zarade, i to najdocnije do kraja meseca za prethodni mesec, što je potrebno svaki zaposleni da ima u vidu kada poslodavac ne isplati zaradu do datuma određenog za isplatu zarade, odnosno naknade zarade (datum dospelosti).

Ovo iz razloga što navedeni član 121. Zakona o radu, u 6. stavu, propisuje da Obračun predstavlja izvršnu ispravu, te zaposleni, u slučaju da poslodavac na dan dospelosti ne isplati zaradu i naknadu zarade, ako mu je dostavljen Obračun, može u izvršnom postupku znatno brže i jednostavnije ostvariti svoje pravo na zaradu koja mu nije isplaćena od strane poslodavca, nego da se upusti u radni spor koji svakako duže traje. Međutim, da bi Obračun imao svojstvo izvršne isprave neophodno je da Obračun sadrži i podatke propisane Pravilnikom o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade (u daljem tekstu: „Pravilnik“).

Bitno je istaći da je Pravilnikom, pored podataka o poslodavcu, zaposlenom, periodu na koji se odnosi obračun, datum dospelosti, kao i podataka potrebnih za obračun zarade, odnosno naknade zarade, članom 4. propisano da ako poslodavac na dan dospelosti ne isplati zaradu, odnosno naknadu zarade ili ih ne isplati u celosti, Obračun sadrži i potpis ovlašćenog lica i pečat poslodavca.

Prema tome, potrebno je da poslodavac zaposlenom dostavi Obračun za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade i naknade zarade, koji sadrži i potpis ovlašćenog lica (direktora, odnosno drugog zakonskog zastupnika poslodavca odnosno ovlašćenog lica u skladu sa zakonom), da bi isti imao svojstvo izvršne isprave na osnovu koje zaposleni može prinudno da namiri potraživanja u izvršnom postupku.

S tim u vezi, odredba člana 4. Pravilnika u delu u kom se ustanovljava obaveza upotrebe pečata u poslovanju društava i preduzetnika, prestala je da važi nakon izmena člana 25. Zakona o privrednim društvima, koji član nakon stupanja na snagu izmena propisuje da se posebnim propisom ne može društvu uvesti obaveza upotrebe pečata u poslovnim pismima i drugim dokumentima društva, stoga nije potrebno da Obračun sadrži i pečat poslodavca, ukoliko poslodavac ne koristi pečat u poslovanju.

Prava zaposlenog kada kada mu poslodavac ne dostavi obračun zarade

Kada poslodavac nije dostavio Obračun zarade zaposlenom do datuma dospelosti, pored opomene pred utuženje, zaposleni se može obratiti nadležnoj inspekciji rada. Inspekcija rada, postupajući po predstavci odnosno obaveštenju zaposlenog da poslodavac nije dostavio zaposlenom Obračune kao i da nije isplatio zaradu odnosno naknadu zarade, vrši inspekcijski nadzor. Nakon što postupajući inspektor rada utvrdi da poslodavac nije dostavio Obračun zarade i izvršio isplatu zarade odnosno naknade zarade isti daje nalog poslodavcu da u primerenom roku postupi odnosno da dostavi Obračun (sa potpisom ovlašćenog lica) i izvrši isplati zarade i naknade zarade.

U dosadašnjoj praksi uvideli smo da uključivanje inspekcije rada, kao vida pritiska na poslodavce, često rezultira delimičnim ispunjenjem obaveze poslodavca, tako što isti dostavi Obračun zarade zaposlenom, uz obaveštenje da isplata zarade, odnosno naknade zarade, nije izvršena i razloge zbog kojih nije izvršena isplata, shodno članu 121 Zakona o radu, što takođe dovodi zaposlenog u bolji položaj.

Naime, inspekcija rada će, ako poslodavac samo dostavi Obračun zarade zaposlenom, a ne isplati pri tom i zaradu odnosno naknadu zarade, dostaviti zaposlenom koji je podneo predstavku obaveštenje da je poslodavac postupio po nalogu ispektora rada i dostavio Obračune, ali da nije postupio po nalogu ispektora koji se odnosi na isplatu zarade odnosno naknade zarade u ostavljenom roku, i da je inspektor rada u skladu sa zakonskim ovlašćenima pokrenuo prekršajni postupak.

Napominjemo da, prema Zakonu o prekršajima, zaposleni kao oštećeni ima pravo da sam, odnosno preko punomoćnika, podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv poslodavca zbog toga što mu poslodavac nije dostavio Obračun odnosno nije isplatio zaradu i naknadu zarade. Međutim, iako za prekršaj odgovaraju poslodavac i odgovorno lice u pravnom licu, odnosno zastupnik pravnog lica, neizvesno je da li će poslodavac i tada ispuniti navedenu zakonsku obavezu, a koji to prvenstveno čini iz razloga da bi platio što manju novčanu kaznu, jer nadležni sud uzima u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja.

Sledstveno, zaposleni može putem inspekcije rada da utiče da mu poslodavac dostavi Obračun i da, nakon toga, na osnovu Obračuna kao izvršne isprave prinudno namiri svoje potraživanje direktno u izvršnom postupku, bez podnošenja tužbe u radnom sporu.

Naravno, ovde ističemo da je u ovoj situaciji svakako uputno da se pre upuštanja u postupak pred inspekcijom rada koji može da traje i nekoliko meseci, zaposleni prvo obrati poslodavcu opomenom pred utuženje, uz poziv da dostavi pre svega Obračun, kao i da isplati zaradu i naknadu zarade, kao najbrži i efikasan vid pritiska, sa ciljem da se mirnim putem reši sporno pitanje i izbegne postupak pred inspekcijom rada odnosno sudski postupak. 

Postupak kada obračun zarade nema potpis ovlašćenog lica ili pečat poslodavca

Ukoliko poslodavac ne isplati zaradu ili naknadu zarade i dostavi Obračun koji ne sadrži potpis ovlašćenog lica, to jest potpis ovlašćenog lica i pečat poslodavca, odnosno Obračun zaposlenom dostavi u fotokopiji, pored predočenog pokretanja postupka pred inspekcijom, kao i upućivanja opomene pred utuženje, zaposleni čije potraživanje za isplatu zarade odnosno naknade zarade ne prelazi dinarsku protivvrednost 2.000 evra, imaju opciju podnošenja tužbe za izdavanje platnog naloga, u posebnom parničnom postupku koji traje znatno kraće od opšteg parničnog postupka.

Naime, član 456 Zakona o parničnom postupku propisuje da u slučaju da se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 2.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sud izdaje platni nalog protiv tuženog iako uz tužbu nisu priložene verodostojne isprave, pod uslovom da je u tužbi je iznet osnov i iznos dugovanja i naznačeni su dokazi na osnovu kojih može da se utvrdi istinitost tužbenih navoda.

Dakle, ukoliko zaposleni poseduje samo kopiju Obračuna, odnosno Obračun koji ne sadrži potpis ovlašćenog lica (i pečat poslodavca – ako ga isti koristi u poslovanju), zaposleni može uz tužbu podneti kao dokaz ovakvu ispravu, u kojoj su naznačeni osnov i iznos dugovane zarade odnosno naknade zarade, s tim da uz tužbu ne mora biti priložen ni dokaz o uručenoj opomeni za plaćanje dospelog novčanog potraživanja.

Po ovakvoj tužbi se postupa u takozvanom skraćenom postupku, gde nadležni sud ako usvoji predlog za izdavanje platnog naloga, izdaje platni nalog bez održavanja ročišta, a koji platni nalog tuženi poslodavac može da pobija samo prigovorom o kojem takođe odlučuje isti sud po posebnoj-kraćoj proceduri. U slučaju da sud ne usvoji predlog za izdavanje platnog naloga, nastaviće postupak po tužbi u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku koje važe za opšti parnični postupak, što znači da zaposlenom svakako nastavlja da zahteva zaštitu svojih prava u standardnom parničnom postupku.

Imajući u vidu sve napred navedeno, na kraju ističemo da ukoliko zaposleni, ni nakon svih predočenih opcija kao vidova pritiska na poslodavca, ne uspe da izdejstvuje da mu poslodavac dostavi Obračun, ili makar fotokopiju Obračuna odnosno Obračun koji ne sadrži potpis ovlašćenog lica (kada može da podnese tužbu za izdavanje platnog naloga), zaposlenom jedino preostaje da svoja prava ostvaruje pred nadležnim sudom, podnošenjem tužbe za isplatu neisplaćene zarade i naknade zarade, koji postupak se vodi u skladu sa zakonskim odredbama o opštem parničnom postupku.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Neda D. Stojanović, advokat osnivač u Advokatska kancelarija Injac | Ilić

Osnivanje startup-a nije samo uzbudljiv poslovni poduhvat već i pravni izazov. Da bi vaše poslovanje bilo uspešno i dugoročno održivo, važno je razumeti osnovne pravne korake koji uključuju odabir odgovarajuće pravne strukture, zaštitu imena i drugih bitnih elemenata. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na prve korake koje preduzimate kada odlučite da osnujete startup u Srbiji. Bavićemo se samim postupomk odabira i rezervacije imena, osnivački akt, registracija u APR i koraci koji slede nakon registracije u APR i nakon toga pred drugih državnim organima. Ovaj tekst baviće se pravnim regulativama i mogućnostima koje postoje u fazi osnivanja startup-a u Srbiji.

Izbor pravne forme

Prva stvar o kojoj trebate misliti jeste odabir najadekvatnije pravne forme, koja će odgovarati Vašim potrebama. Odabir pravne strukture ima značajan uticaj na način vođenja poslovanja, odgovornost osnivača, poreze i mogućnosti za rast. Preporuka je da ne preuzimate model po principu copy-paste od nekoga iz okoline. Zašto? Iako može delovati kao da želimo neki sličan ili isti preduzetnički put kao neko iz našeg bližeg okruženja, ili naizgled odabir pravne forme nije bitan, istekako je bitan. Nisu nam svima iste početne pozicije, ne polazimo ni sa istim resursima, ni sa istim biznis planom niti sa istim ciljem, nemamo svi iste niše, niti istu ciljnu  grupu, nemamo iste ideje za razvoj startup-a itd.

Osim toga, neretko su nedostupne i informacije o svim mogućim opcijama za odabir pravne forme pa i modela oporezivanja koji ćemo koristiti. Osnovne resurse sa kojima počinjemo svoj preduzetnički put, kao i prve resurse koje dobijamo dok ne razvijemo svoju startup treba iskoristiti što optimalnije i potruditi se da sa što manje resursa dobijemo što više benefita. Jedan od načina da se to postigne jeste i adekvatna pravna  forma. Više o pravnim formama možete pronaći u mom ranijem blogu KAKVA “FIRMA“ VAM JE POTREBNA ZA OBAVLJANJE DELATNOSTI?

Odabir i rezervacije imena

Izbor i zaštita imena Vašeg startup-a

Ime vašeg startup-a je prvi kontakt sa tržištem i od ključne je važnosti za prepoznavanje i diferencijaciju na tržištu. Međutim, samo odabiranje imena nije dovoljno – morate osigurati njegovu pravnu zaštitu.

Prvi korak je registracija imena preduzetja u Agenciji za privredne registre (APR). Ime mora biti jedinstveno i ne sme se kretati u istoj industriji sa postojećim firmama, kako bi se izbegla zabuna. Takođe, preporučuje se da ime bude lako pamtljivo i odražava misiju i vrednosti preduzeća. Poslovno ime mora da sadrži naziv, pravnu formu (pr, doo, ad, kd, od) i sedište startapa. Imajte na umu da Vaš proizvod i naziv Vaše firme ne moraju biti isti.

Rezervacija poslovnog imena startup-a:

1. Provera dostupnosti imena: Pre nego što izaberete ime, proverite da li je ono već registrovano od strane druge firme.
2. Podnošenje zahteva za rezervaciju poslovnog imena. U APR-u se podnosi zahtev za rezervaciju poslovnog imena, sa rokom važenja rezervacije do 60 dana. Od dokumetnacije se podnosi samo popunjen zahtev i dokaz o uplati takse koja je 1.100,00dinara. Nakon isteka 60 dana, rezervacija se može produžiti na još 60 dana pod istom procedurom kao i prvog puta.

Osnivački akt i bitni elementi registracione prijave APR-u

• Sedište startup-a – Sedište startup-a je adresa na kojoj se registrujete i to ne mora biti adresa poslovnog prostora.

• Odlučite na koje vreme osnivate startap. Postoje dve opcije – da osnujete startap na neodređeno vreme ili na određeno vreme. Ukoliko izaberete da osnujete startap na određeno vreme, morate da navedete tačan datum ili dogadjaj, cilj ili sličnu vremensku odrednicu.

• Pronađite pretežnu delatnost kojom će se startap baviti. Sve delatnosti koje postoje u našoj zemlji su regulisane Uredbom o klasifikaciji delatnosti u okviru koje ćete moći da pronađete oblast i šifru pod koju potpada vaša delatnost. Vi u svom osnivačkom aktu i registracinoj prijavi, odnosno APR registru možete registrovati samo jednu PRETEŽNU delatnost. To znači da registrujete delatnost kojom ćete se uglavnom odnosno pretežno baviti. Ali, to ne znači da su Vam druge delatnosti zabranjene. Možete obavljati i druge delatnosti, one se ne registruju. Medjutim, ako se promeni Vaš pravac poslovanja pa neka druga delatnost zauzme primarno mesto, neophodno je izvršiti promenu pretežne delatnosti u APR. Bitno je napomenuti i to da pre svake registracije pretežne delatnosti proverite, da li je potrebno dobiti odredjene sertifikate ili licence za bavljenje nekom delatnošću. Sve to obavezni ste da dostavite APR uz prijavu. Takodje, ako neku delatnost obavljate kao sporednu, za nju važe ista pravila kao i za pretežnu delatnost, ni sporedne delatnosti se ne smeju obavljati bez potrebnih licenci. Iako se sporedne delatnosti ne registruju, to Vas ne oslobadja obaveze da imate sve potrebne licence/sertifikate i dokumentaciju za obavljanje tih delatnosti.

• Odaberite oblik upravljanja startup-om– Ovo se odnosi na strukturu firme koju osnivate. Ako se radi o firmi koja ima više članova, Skupština je nulti organ, ona se podrazumeva I nju čine svi članovi privrednog društva. Skupštinu nema preduzetnik I jednočlano privredno društvo (doo, ad), dok svi ostali moraju imati Skuptinu društva kao organ koji donosi sve bitne odluke u firmi, u skladu sa ovlašćenjima koja im je dao Zakon o privrednim društvima ili su regulisana osnivačkim aktom ili nekim drugim internim aktom same firme. Ako stavimo skupštinu po strani za sada, startup može imati dva tipa upravljanja – može imati samo direktore ili i nadzorni odbor. Za startap je najlakše da u početku ima samo direktore.

• Odabir zakonskog zastupnika startup-a- Direktor je najčešće ujedno i zakonski zastupnik, on potpisuje sve odluke, ugovore i predstavlja startap. Medjutim, to nije obavezno da bude tako. Zakonski zastupnik može imenovati i drugo lice kao direktora, radi lakšeg upravljanja, i dati mu odredjeni krug ovlašćenja. Treba naglasiti i to da više osoba može istovremeno obavljati funkciju zakonskog zastupnika ili direktora, sa tim da se u osnivačkom aktu i registracionoj prijavi mora naglasiti da li postoje odredjena ograničenja u donošenju odluka medju većim brojem zakonskih zastupnika ili direktora i koja su to ovlašćenja. Osim toga, postoji i opcija tzv “supotpisa” odnosno da sve odluke moraju biti donešene zajednički odnosno moraju biti potpisane od strane svih zakonskih zastupnika ili direktora. Kada govorimo o supotpisu treba napomenuti i mogućnost da u slučaju sprečenosti nekog od direktora/zakonskih zastupnika da odobri i potpiše neki posao može se predvideti vid prethodnog ili naknadnog odobrenja. Iako na prvi mah konfuzno za nekoga ko tek osniva startup, ove mogućnosti su jako bitne, ali i jako korisne, jer stvaraju mogućnost da kreirate model odlučivanja spram Vaših potreba, i otvara mogućnost planiranja strukrute i načina rada kojim ćete biti obezbedjeni na duži vremenski period. Nebrojano je slučajeva kada se naknadno u toku rada direktori, osnivači, članovi i uprava firme nadju u situaciji da ne znaju kako da organizuju donošenje i potpisivanje odluka, što se neretko javlja I kao neki banalni praktični problem za koji nema rešenja u osnivačkom aktu jer to nije predvidjeno. Uvek je preporuka da na samom početku, dok još niste zaokupirani svojim primarnim poslom, postavite dobre i dugoročno održive temelje kroz donošenje sveobuhvatnog osnivačkog akta.

• Osnivački kapital – on nije obavezan za sve vrste firmi, a ujedno se i razlikuje u zavisnosti od pravne forme firme koju osnivate. Obavezan je za DOO (100 dinara) i AD (zavisi od delatnosti – osnovni minimalni iznos je 3.000.000,00 dinara ali može biti i manji i veći minimalni iznos u zavisnosti od delatnosti), dok za ostale oblike nije obavezan. Međutim, bio on obavezan ili ne, ukoliko unosite osnivački kapital, bio on u novcu ili nenočanom obliku, on može biti unet i odmah prilikom osnivanja startup-a, ali i naknadno. Ukoliko unosite osnivački kapital naknadno potrebno je da u osnivačkom aktu navedete u kom roku ćete ga uneti, a najduži zakonski rok je 5 godina od osnivanja startupa.

Sve gore pomenuto unosi se u osnivački akt, kao osnovni akt neophodan za osnivanje startupa. Osnivački akt mora biti overen. Pored njega prilaže se i druga relavatna dokumentacija, zavisno od pravne forme u kojoj startup osnivate. Neophodno je uplatiti i taksu i priložiti dokaz o uplati. Takodje, ukoliko neko drugo lice ovlastite za podnošenje registracione prijave neophodno je priložiti i njegovo ovlašćenje.

Nemojte zaboraviti, da je za okončanje postupka prijave, neopjodno i registrovati stvarne vlasnike u APR, to je zasebna online prijava.

Koraci posle registracije u APR

• Otvorite račun u banci – Pre otvaranja računa dobro se raspitajte koja je banka nudi povoljnije naknade. Takodje, treba se raspitati da li Vaš paket ima sve usluge koje su van potrebne i pod kojim uslovima. Kada se odlučite za odredjenu banku neophodno je poneti rešenje APR o izvršenoj registraciji i ličnu kartu. Razmislite i to tome koja će lica biti na depo kartonu, to su lica koja imaju ovlašćenja na računu/ima. Takođe, ako odličite da se opredelite za korišćenje pečata u banci, sva dokumentacija će nadalje morati biti overena pečatom firme.
• Prijavite se u poreskoj upravi nakon registracije u APR-u. – Prilikom popunjavanja APR prijave imate odeljak vezan za poresku prijavu. Poreska uprava umrežena je sa APR, pa APR automatski podnosi prijavu za Vas u Poreskoj upravi. Medjutim, moraćete da napravite nalog na „ePorezi“ aplikaciji jer će Vam tu stizati sva poreska rešenja namenjana Vama. Osim toga, tu ćete i podnositi većinu poreskih prijava, po potrebi. Medjutim, ono što je bitno naglasiti je da osnivanjem startup Vi ste kao poreski obaveznik po automatizmu registrovani kao knjigaš. Ukoliko želite buditi preduzetnik paušalac, neophodno je da podnesete prijavu na „ePorezi“ platformi u roku od 5 dana od registracije. Ovo možete učiniti i kasnije ali će se promena računati od datuma kada ste podneli prijavu za promenu. Vrlo brzo će Vam stići rešenje o paušalnom oporezivanju sa svim instrukcijama za uplatu tokom cele te kalendarske godine. Napomena: Za elektronsko podnošenje poreskih prijava potrebno je da imate elektronski potpis, odnosno kvalifikovani sertifikat za elektronski potpis.
• Imate kvalifikovani elektronski potpis. Digitalni potpis potreban je za rad na elektronskim servisima u svrhu potpisivanja, podnošenja i overavanja dokumenta elektronskim putem. Za dobijanje digitalnog potpisa podnosi se zahtev za izdavanje kvalifikovanog sertifikata za elektronski potpis na ličnoj karti sa čipom. Ovaj zahtev se podnosi Policijskoj upravi gde se nalazi mesto prebivališta osnivača, a elektronski potpis možete dobiti besplatno.
• Angažujete računovodstvenu agenciju. Ukoliko Vaša firma vodi knjige, neophodno je da angžujete računovodju koji će se brinuti o finansijskom aspektu poslovanja. Takođe, u obavezi ste da registrujete Finansijske izveštaje u APR-u. Obavezno insistirajte da imate potpisan ugovor o pružanju usluga sa računovođom. U slučaju bilo kakve štete ugovor će Vam itekako pomoći i biti osnov njegove odgovornosti. Ukoliko ovlastite računovođu za podnošenje finsnsijskih izveštaja u APR, obavezno proverite da li se Vaš računovođa nalazi na listi ovlašćenih računovođa APR. Bez te licence on neće biti u mogućnosti da podnese finansijske izveštaje, a potencijalno to može otvoriti i mnoge probleme ukoliko izveštaji nisu adekvatno sačinjeni.

Zaključak

Osnivanje startup-a je složen proces koji zahteva pažljivo planiranje i razumevanje pravnih osnova. Odabir odgovarajuće pravne strukture zavisi od vaših poslovnih ciljeva, broja osnivača i plana za rast. Pravna sigurnost je osnova za uspešan razvoj i rast svakog startup-a. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Tamara Sićević, advokat.

Cuiusvis hominis est errare

Svaki čovek može da pogreši

Položaj i uloga advokata

Položaj advokature uređen je na normativnom planu, pre svega, Ustavom, koji u čl. 67. st. 2. propisuje da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć. Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Takođe, Zakonom i advokaturi, u čl. 2. st. 2., propisani su načini na koji se ostvaruje samostalnost i nezavisnost advokature, kojim je propisano, između ostalog, da stranka ima pravo na slobodan izbor advokata.

Nema sumnje da je advokatura, kao profesionalna služba, od izuzetnog značaja za funkcionisanje celokupnog pravosudnog sistema. Zadatak advokata nije samo da zastupa stranku u skladu sa pravilima struke i da štiti njena prava i interese već je zadatak advokata mnogo kompleksniji u smislu da su advokati na istom putu na kome se nalazi i sud, a to je put ostvarenja pravde kao vrhunskog principa i ideje kome teži celokupno društvo zasnovano na vladavini prava.

Odnos stranke i advokata

Odnos advokata i stranke je odnos posebnog poverenja, koga stranka slobodno bira, uzdajući se u profesionalne sposobnosti advokata, koje su stranci neophodne da zaštiti ili ostvari neko svoje pravo. S druge strane, neophodan uslov za upis određenog lica u redove advokata jeste, pored ostalog, diploma pravnog fakulteta, položen pravosudni i advokatski ispit. To jasno ukazuje da se u redove advokata primaju lica čije formalno obrazovanje mora da zadovolji stroge kriterijume i koje određenom licu pruža mogućnost da u advokatskoj službi, u svakoj prilici, iskaže visok stepen profesionalne razboritosti i zadovolji razumna očekivanja stranaka koje se advokatima obraćaju za pružanje pravne pomoći. U svim pravnim poslovima i postupcima u kojima se advokat poljavljuje u ime i za račun stranke, advokat je pravni alter ego (drugo ja) stranke, a koji, za razliku od stranke, poseduje visok nivo profesionalnog znanja (poželjno i iskustva), neophodnog za pružanje pravne pomoći stranci u ostvarivanju ili zaštiti njenih legitimnih prava i interesa.

Profesionalno postupanje advokata

Prava i dužnosti advokata precizno su regulisane Zakonom o advokaturi, koji u čl. 15. tač. 1-4) propisuje da je advokat dužan da se stvarno i stalno bavi advokaturom; da pravnu pomoć pruža stručno i savesno, u skladu sa zakonom, statutom advokatske komore i kodeksom; da čuva advokatsku tajnu i da u profesionalnom radu i u privatnom životu koji je dostupan javnosti čuva ugled advokature. S druge strane, bez obzira što su određena profesionalna znanja advokata uslov za bavljenje advokatskom delatnoštu, nakon upisa u imenik advokata, advokat je dužan da stalno stiče i usavršava znanja i veštine potrebne za stručno, nezavisno, samostalno, delotvorno i etično obavljanje advokatske službe, u skladu sa programom stručnog usavršavanja koji donosi Advokatska komora Srbije (čl. 17. st. 1. Zakona o advokaturi), što dalje implicira obavezu advokata da permanento radi na usavršavanju postojećih i sticanju novih profesionalnih znanja i veština, neophodnih da se strankama pruži adekvatna pravna pomoć.

Odgovornost za štetu zbog neprofesionalnog postupanja

U čl. 33. Zakona o advokaturi, propisano je da advokat ne može biti pozvan na krivičnu ili prekršajnu odgovornost za pravno mišljenje izneto u postupku pružanja pravne pomoći pred sudom ili drugim organom. Međutim, pitanje građanskopravne odgovornosti advokata prema stranci (svom vlastodavcu) nije uređeno Zakonom o advokaturi već se u tom slučaju primenjuju opšta pravila odštetnog prava, sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima.

Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja kod pitanja odgovornosti advokata za štetu koju prouzrokuje stranci jeste pitanje da li se odgovornost advokata za štetu prema stranci, u slučaju davanja  pogrešnih saveta, mišljenja i za ne(preduzete) radnje u toku sudskog postupka zasniva na ugovornoj ili vanugovornoj (deliktnoj) odgovornosti.

Može se reći da se odgovornost advokata za štetu zasniva, pre svega, na povredi ugovora, ako je u pitanju obaveza koja je obuhvaćena pravno valjanim ugovorom sa strankom, ali isto tako i na deliktu ako nije reč o ugovornoj obavezi. Ukoliko su ispunjene pretpostavke za postojanje i ugovorne i deliktne odgovornosti, može doći do konkurencije osnova odgovornosti, a što se zasniva na povredi osnovnog načela odštetnog prava, sadržanog u čl. 16. Zakona o obligacionim odnosima, kojom normom je propisana obaveza svakog lica da se uzdržava od postupaka kojima se drugom može prouzrokovati šteta.

Profesionalna odgovornost advokata prema stranci, bez obzira da li svoj osnov ima u deliktu ili u ugovoru, uvek je subjektivna odgovornost. Advokat će biti odgovoran za štetu samo ako je skrivljeno povredio neko od pravila struke ili profesionalne etike. Dakle, da bi odgovarao za štetu prema stranci, pored ostalih uslov građanskopravne odgovornosti, na strani advokata mora postojati krivica, koja se u građanskom pravu pojavljuje u dva oblika: namera ili krajnja nepažnja.

Advokat, vršeći profesionalnu službu, obavezuje se prema stranci da će upotrebiti profesionalna znanja i veštine i da će postupati sa potrebnom pažnjom da bi se postigao određeno pravo za stranku, ali se po pravilu ne obavezuje na posticanje rezultata (cilja). Dakle, rizik neispunjenja cilja je na vlastodavcu (stranci), ako je advokat postupao sa određenim stepenom pažnje koji se zahteva u advokatskoj delatnosti. S tim u vezi, samo nepostizanje cilja za stranku nije dovoljno da se zasnuje građanskopravna odgovornost advokata prema stranci (vlastodavcu). To je i logično jer se u navećem broju slučajeva radi o obavezi sredstva, a ne o obavezi rezultata (cilja). Obaveza sredstva (obaveza nastojanja) je obaveza koja glasi na preduzimanje radnji određenog kvaliteta, odnosno za postupanje u skladu sa određenim standardom, a zarad postizanja nekog cilja ili rezultata. Ne smatra se da je dužnik obaveze (advokat) povredio ugovornu obavezu samim tim što se nije ostvario cilj ili projektovani rezultat. Vrlo lako se može desiti da je advokat ispunio svoju profesionalnu obavezu a da se projektovani cilj nije ispunio. Dakle, ako je advokat postupao na nčin kako nalažu pravila njegove struke, odnosno profesije, on je svoju obavezu ispunio bez obzira da li je za stranku postignut cilj i u tom slučaju nema odgovornosti advokata za štetu.

Najlakše je to razumeti na jednom primeru iz sudske prakse.

Naime, u toku postupka sud je utvrdio da je tužena, kao punomoćnik advokat zastupala tužioce u parnici protiv tuženog, radi isplate naknade za njihove faktički eksproprisane nepokretnosti. Postupak je okončan presudom od 19.06.2012. godine, a zbog, po oceni nižestepenih sudova, propusta tužene da pravilno opredeli suvlasničke udele tužilaca na nepokretnostima, tužiocu EE je umesto iznosa od 528.000,00 dinara, koliko mu pripada prema njegovom suvlasničkom udelu od 1/2, dosuđeno 264.000,00 dinara, a tužiocima BB, VV i GG, kao pravnim sledbenicima pok. ŽŽ, po istom osnovu je dosuđeno po 88.000,00 dinara, umesto po 176.000,00 dinara. Sud je utvrdio i to da je tužena zahtev za isplatu naknade tužiocima po osnovu faktičke eksproprijacije zasnovala na prethodnom zemljišnoknjižnom stanju (a po kome tužiocima pripadaju manji suvlasnički udeli), što je posledica njenog pravnog stava o tome koji izvod je u ovom slučaju pravno relevantan. Tužena smatra da je to izvod sa suvlasničkim udelima koji su tužiocima pripadali u vreme kada su sporne parcele postale ulice, i time faktički eksproprisane, a što odgovara starom zemljišnoknjižnom stanju. Tužioci smatraju da im naknada pripada prema povećanim suvlasničkim udelima koje su stekli kasnije, razvrgnućem u postupku komasacije, u vreme kada su predmetne parcele već bile u sastavu ulica i da je zahtev trebalo postaviti prema sadržini zapisnika o komasaciji i nacrtu novog zemljišnoknjižnog uloška.

Prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima isplati tražene iznose po osnovu naknade štete usled nepravilnog zastupanja, sa pozivom na odredbe člana 154. i člana 186. ZOO, u vezi sa članom 12, 17, 18. stav 1. ZOO i odredbom člana 12. tačka 1. Кodeksa profesionalne etike advokata.

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda.

Međutim, Vrhovni sud je pošao od toga da je odgovornost advokata za naknadu štete podvrgnuta opštim pravilima o subjektivnoj odgovornosti, uz podrazumevajući standard pažnje dobrog stručnjaka iz člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Advokat ne odgovara za neuspeh u parnici, izuzev ako se dokaže njegova krivica za nesavestan i nezakonit rad. Advokat ima pravo i dužnost da u granicama ovlašćenja preduzima sve radnje za koje smatra da mogu da koriste stranci kojoj pruža pravnu pomoć i suvereno procenjuje celishodnost radnji koje preduzima za stranku. Stav advokata u pogledu određenih pravnih okolnosti nije pitanje njegove savesnosti, već je to stvar stručnosti advokata koga je tužilac sam izabrao. Građanskopravna odgovornost advokata podrazumeva povredu ugovora o zastupanju (neizvršavanje ili neodgovarajuće izvršenje ugovorne obaveze), postojanje protivpravnosti, postojanje krivice i postojanje kauzalne veze između uzroka i nastupanja štetne posledice. Parnične radnje koje punomoćnik preduzima u granicama formalnog ovlašćenja proizvode svoje dejstvo prema vlastodavcu, bez obzira na to da li se punomoćnik pritom pridržavao vlastodavčevih uputstava ili o njima nije vodio računa. Sud je taj koji odlučuje, a advokat samo predlaže da se odluči na određeni način. Advokat se ugovorom ne obavezuje da će za stranku da dobije parnicu. Prema članu 12. tačka 1. Кodeksa profesionalne etike advokata (''Službeni glasnik RS'', br. 27/2012 i 159/2020 – Odluka US) u zastupanju advokat je odgovoran za savete koje je dao ili propustio da da, i za mere koje je preduzeo ili propustio da preduzme. Stoga je u ovom konkretnom slučaju, po stavu Vrhovnog suda, neprihvatljivo pozivanje nižestepenih sudova na odredbu člana 154. stav 1, u vezi sa članom 158. Zakona o obligacionim odnosima, a koja se odnosi na odgovornost po osnovu krivice. Кrivica postoji kada je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom, s tim da se nepažnja javlja u dva vida – kao krajnja nepažnja ili kao obična nepažnja, odnosno nehat. Međutim, kao što je već izneto, pitanje pravnog shvatanja advokata je pitanje njegove stručnosti, a ne krivice, a stranka je ta koja je odgovorna za izbor svog punomoćnika. Stoga, zaključeno je da nema odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocima (presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 3659/2019 od 24.11.2021. godine).

Dakle, kada je u pitanju obaveza sredstva, što je najčešći slučaj u odnosima advokat – stranka, advokat ne garantuje stranci postizanje cilja (uspeh u sporu) već preuzima obavezu da sve radnje u toku postupka preduzme u skladu sa standardom dužne pažnje koji bitno određuje njegovu odgovornost, i ugovornu i vanugovornu. Sam standard dužne pažnje, kada su u pitanju advokati, sastoji se iz dva neraskidivo povezana i međusobno uslovljena elementa. To je, sa jedne strane, objektivizirani zahtev poznavanja i poštovanja pravila struke, a s druge strane, zahtev pažnje u užem smislu te reči, tzv. povećane pažnje.

Ukoliko dođe do parnice, sama stranka bi snosila teret dokazivanja da je advokat u konkretnom slučaju prekršio standard dužne pažnje koji se od njega očekivao i time stranci prouzrokovao štetu. To će najšešće biti npr. u onim situacijama kada je advokat propustio ročište, zbog čega je nastupilo povlačenje tužbe,  pa je stranka (vlastodavac) obavezana da suprotnoj stranci nadoknadi troškove postupka. Upravo ti troškovi postupka, koji su plaćeni suprotnoj parničnoj stranci, predstavljaju štetu za stranku, koju bi joj advokat morao nadoknaditi ukoliko se u konkretnom slučaju nije pridržavao standarda dužne pažnje. Dakle, advokat bi u napred navedenoj situaciji bio odgovoran za štetu ako se dokaže da je svojim nesavesnim radom skrivio štetu na strani svog vlastodavca (svoje stranke) u visini troškova parničnog postupka, koje je po pravnosnažnoj odluci suda, stranka (vlastodavac) obavezan da plati suprotnoj parničnoj stranci.

Sasvim je drugačije postavljeno pitanje odgovornosti advokata kada sa strankom ugovori obavezu cilja, odnosno obavezu rezultata. Takva obveza glasi na postizanje određenog rezultata i cilja i smatra se ispunjenom tek kada je određeni rezultat ili cilj ostvaren. Obaveza rezultata od strane advokata može biti povređena na dva načina: prvo, kada advokat uopšte ne postigne rezultat; drugo, kada advokat postigne rezultat sa zadocnenjem ili kada ostvareni rezultat ima neke pravne ili meterijalne nedostatke. Advokat će biti odgovoran za štetu prema stranci zbog povrede obaveze rezultata i on se takve odgovornosti ne može osloboditi dokazujući da je postupao onako kako je trebalo, da je poštovao obavezujući standard razboritosti i pažnje u postupanju i da stoga nije kriv za povredu obaveze, odnosno za izostanak dugovanog rezultata. To će, recimo, biti u situaciji kada je stranka dala nalog advokatu da sačini pismeno zaveštanje pred svedocima, pa lice, koje je zaveštajni naslednik, izgubi to svoje pravo zbog poništenog zaveštanja usled nepoštovanja forme. Odgovornost će u ovom slučaju postojati jer advokat, imajući u vidu profesiju kojom se bavi, mora znati zakonom propisanu formu za zaveštanje pred svedocima i ne može se eskulpirati od odgovornosti za štetu dokazujući da je postupao u skladu sa standardom dužne pažnje.

Zaključak

Кada se govori o standardu dužne pažnje advokata ne može, se a ne apostrofirati da je to zapravo standard razumno razboritog lica, koje mora svoje obaveze da izvršava sa stepenom pažnje koji bi uložio razumno razboriti čovek pod sličnim okolnostima koji je u istoj poziciji kao advokat. Advokati ne mogu da se brane argumentima da nemaju dovoljno znanja i poslovnog iskustva za preduzimanje poslova iz svoje profesionalne delatnosti jer oni imaju, kao što je na početku i rečeno, zakonom propisanu obavezu da stiču i usavršavaju znanja i veštine potrebne za stručno, nezavisno, samostalno, delotvorno i etično obavljanje advokatske službe.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Darko Rašković, sudija Višeg suda u Kragujevcu

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

Pravda je zadovoljena, a šta dalje?

Uvod

Nakon okončanog radnog (sudskog) spora, čije trajanje umnogome zavisi od više faktora - mogućnosti da se što hitnije izvedu svi dokazi (pribave isprave, uredno pozovu i saslušaju svedoci, sačini nalaz veštaka...), zaposleni – tužilac koji uspe u sporu ima prvenstveno doživljaj lične satisfakcije, osećaj da je pravda zadovoljena, da je „borba“ vredela.  Ali, da li je to dovoljno? Činjenica je da se vreme ne može vratiti na momenat kada je otkaz dat i krenuti ispočetka kao da otkaza nije ni bilo. Međutim, činjenica je i da je moguće nadoknaditi „izgubljeno“ i to putem prava na naknadu štete upravo prouzrokovane nezakonitim otkazom. I to na više načina.

Važeći propisi

Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) u članu 191, propisano je koje su pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, te nakon što sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se vrati na rad, kao i da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. Ova naknada štete se utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca. Porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava se i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade.

Navedeni vid naknade štete svakako pripada zaposlenom, za koga je u sudskom postupku utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos. To znači da zaposleni ima pravo na zaradu od momenta otkaza do donošenja sudske odluke, odnosno da mu se obračuna i isplati zarada kao da je u tom periodu zaista i radio.

Ova naknada štete bila je predviđena i prethodno važećim zakonima iz oblasti rada.

Pravo izbora

Međutim, Zakon o radu od 2014. godine, predviđa i mogućnost da se zaposleni, iako mu je nezakonito prestao radni odnos, ne vrati na rad, već umesto toga da traži naknadu štete. Žargonski rečeno, da traži naknadu zbog „nevraćanja na rad“. Ova mogućnost je predviđena istim članom 191. Zakona o radu kao pravo zaposlenog da na njegov zahtev, sud obaveže poslodavca da mu isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice. U toku postupka, potrebno je uz zahtev priložiti i zakonom predviđene dokaze, jer u protivnom, sud nema elemenata da odredi iznos visine štete koja će zaposlenom pripasti po ovom osnovu.

Navedeni Zakon je predvideo i određene mogućnosti (koje svakako više pogoduju poslodavcima) u slučajevima kada nije celishodno vraćanje na rad. Prva je - ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu, nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa stavom 5. ovog člana.

Takođe, druga mogućnost koju Zakon predviđa (a koja, takođe, više odgovara poslodavcima) je - ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog. Ovo konkretno znači da je postojao osnov za otkaz, ali poslodavac nije ispoštovao postupak otkaza, koji je strogo formalan, zbog čega sud utvrđuje da je takav otkaz nezakonit. Međutim, ukoliko sud oceni da ima mesta primeni ove odredbe, neće vratiti zaposlenog na rad, nego će mu dosuditi predviđenu naknadu štete.

Pravo na naknadu po više osnova

Važno je napomenuti da ovaj vid naknade štete predstavlja supstituciju (zamenu) za vraćanje na rad, te se ova naknada štete često naziva i supstituciona i odnosi se samo na reintegraciju, a ne i na naknadu štete zbog izostale zarade. Znači, zaposleni koji ne traži vraćanje na rad ima pravo i na naknadu štete zbog izgubljenih zarada, jer se radi o dva različita osnova naknade štete, koje ne isključuju jedna drugu.

Lični stav autorke teksta

Suština navedenog člana je u zaštiti interesa, kako zaposlenog, tako i poslodavca, kao i u postojanju više mogućnosti za sud prilikom donošenja odluke o naknadi štete. Neophodno je informisati zaposlene o njihovim pravima i pre nego što uopšte dođe do sudskog postupka, bar ovako uopšteno i razumljivo za laike.

A ako ipak dođe do postupka, pa što reče Doris Dej - „Šta će biti - biće“!

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Janković, sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, predsednik Odeljenja za radne sporove

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

Uvod

Pravo preče kupovine predstavlja važan institut privrednog prava koji daje određeni vid zaštite članovima privrednog društva u čiju korist je ugovoren, odnosno daje im mogućnost da delimično utiču na pitanje vlasničke strukture samog privrednog društva kroz ograničavanje trećih lica da postanu članovi društva sa ograničenom odgovornošću.

Kada je reč o pitanju promena u vlasničkim strukturama društva sa ograničenom odgovornošću, odnosno sticanja/gubitka svojstva člana u istom, pre svega treba reći da Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021) (u daljem tekstu: „ZPD“) načelno propisuje slobodu prenosa udela, uz ograničavanje predmetne slobode prenosa kroz pojedine odredbe ZPD ili osnivačkog akta konkretnog društva sa ograničenom odgovornošču[1]. Dakle, pravo preče kupovine, ali i drugi instituti kao što su npr. prenos udela uz saglasnost društva ili prinudni otkup udela od naslednika, ipak predstavljaju izuzetak od opšteg pravila slobodnog prenosa udela. Ovde treba reći da ukoliko pričamo o ograničavanju slobode prenosa udela kroz odredbe osnivačkog akta, da li kroz modifikaciju zakonom propisanih instituta ili na drugi način, takva ograničenja moraju biti u potpunosti u skladu sa imperativnim normama ZPD, ali i drugih zakona.

Načelo slobode prenosa udela je u potpunosti u saglasnosti sa opštim pravilima imovinskog prava, budući da udeo u društvu sa ograničenom odgovornošću predstavlja posebnu imovinu člana kao fizičkog/pravnog lica i odvojen je od imovine tog društva. S tim u vezi, jasno je da ne bi bilo opravdano da zakon propisuje apsolutna ograničenja u pogledu raspolaganja udelom (npr. zabranu raspolaganja udela čime bi se član društva sa ograničenom odgovornošću prinudio da ostane član istog), već su jedino relativna zakonska ograničenja, kakvo je i pravo preče kupovine, punovažna.

Pojam prava preče kupovine

ZPD utvrđuje pravo preče kupovine i konstatuje: „Članovi društva imaju pravo preče kupovine udela koji je predmet prenosa trećem licu, osim ako je to pravo isključeno osnivačkom aktom ili zakonom.“[2]

Predmetni zakon samo članom 161. definiše pojam prava preče kupovine, dok nakon toga prelazi na postupak sprovođenja istog. Ipak, iz jedinog stava 161. ZPD možemo protumačiti dosta toga.

Iako smo ranije konstatovali da pravo preče kupovine predstavlja izuzetak u odnosu na načelo slobode prenosa udela, sada možemo konstatovati da predmetno pravo načelno postoji u korist članova društva, osim ukoliko nije isključeno osnivačkim aktom ili drugim zakonom. Dakle, u ovoj situaciji, pravo preče kupovine predstavlja pravilo i smatraće se da ne postoji samo ako je izričito isključeno.

Kada pričamo o isključenju prava preče kupovine, jasno je da ono može biti isključeno inicijalnim osnivačkim aktom, odnosno odlukom/ugovorom o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću. Ipak, treba napomenuti da može doći i do naknadne izmene osnivačkog akta kojom se spovodi predmetna izmena, odnosno kojom se isključuje pravo preče kupovine. Ovde treba naglasiti da ZPD utvrđuje sledeće:

„Odluka o izmenama osnivačkog akta kojom se umanjuju  prava nekog člana društva može biti doneta samo uz saglasnost tog člana, a naročito u slučaju:

1) ukidanja ili ograničavanja prava prečeg upisa ili prava preče kupovine udela;”[3]

Dakle, ne može se isključiti pravo preče kupovine konkretnom članu društva sa ograničenom odgovornošću bez njegove saglasnosti. Predmetni stav je potvrđen i u sudskoj praksi:

„Iz činjeničnih navoda proizlazi da je, prema saznanju tužioca, izvršena izmena čl. 21, 22 i 23 Ugovora o organizovanju d.o.o. S, koji prestavlja osnivački akt tog Društva, a kojim izmenama su ukinuta prava preče kupovine udela tužiocu i još nekim članovima Društva, bez njihove saglasnosti. Tužilac je glasao protiv svih odluka donetih na sednici skupštine dana 26.05.2013. godine. 

Prvostepeni sud smatra da je ovakva odluka skupštine suprotna prinudnim propisima i to odredbi člana 142. stav 2. tačka 1. Zakona o privrednim društvima, gde je propisano da odluka o izmenama osnivačkog akta kojom se umanjuju prava nekog člana može biti doneta samo uz saglasnost tog člana, a naročito u slučaju ukidanja ili ograničavanja prava prečeg upisa ili prava preče kupovine udela. Kako se u konkretnom slučaju predlagač nije saglasio sa spornom odlukom kojom se ukida pravo preče kupovine udela u korist predlagača, prvostepeni sud smatra da je učinio verovatnim osnovanost prava na poništaj predmetne odluke. 

Razloge prvostepenog suda u svemu prihvata i Privredni apelacioni sud. 

Pravilno žalilac ukazuje da je član 211. stav 2. i 3. Zakona o privrednim društvima taksativno predviđeno kada je potrebna kvalifikovana većina, odnosno konsenzus za donošenje odluka skupštine, ali na konkretnu situaciju ne može se primeniti navedeni propis jer upravo odredba član 142. stav 2. tačka 1. Zakona o privrednim društvima, propisuje da odluka o izmenama osnivačkog akta kojom se umanjuju prava nekog člana može biti doneta samo uz saglasnost tog člana, a naročito u slučaju ukidanja ili ograničavanja prava prečeg upisa ili prava preče kupovine udela.”[4]

Dalje, druga stvar koja je važna za tumačenje ove zakonske odredbe jeste svojstvo člana društva, budući da je pravo preče kupovine predviđeno isključivo u korist članova društva, kao i isključivo ukoliko je u pitanju prenos udela trećem licu. Članom društva smatra se samo i isključivo ono lice koje je kao član upisano u registar privrednih subjekata koji se vodi kod Agencije za privredne registre, u skladu sa ZPD i Zakonom o postupku registracije u agenciji za privredne registre ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011, 83/2014, 31/2019 i 105/2021). Dakle, po ZPD, samo lica koja su u Agenciji za privredne registre upisana kao članovi društva mogu koristiti pravo preče kupovine, i to samo u slučaju kada drugi član svoj udeo prenosi trećem lice, odnosno licu koje nije član društva. Na tu temu, u svom Komentaru Zakona o privrednim društvima, prof. dr Zlatko Stefanović konstatuje: “Pravo preče kupovine ne postoji ni u slučaju kada se udeo prenosi nekom od postojećih članova društva, bez obzira na veličinu udela koji tom članu pripada. Članom društva smatra se samo lice koje je upisano u registru privrednih subjekata kao član društva. Članom društva ne smatraju se druga lica (npr. bračni drug člana, wegovi potomci ili roditelji, naslednici) ako nisu upisani u registru kao članovi. Isto važi i za lica kojima pripada pravo upravljanja društvom po osnovu nekog pravnog posla. Ni bivši članovi ne smatraju se članovima u smislu ovog člana, tako da će i u odnosu na njih postojati pravo preče kupovine.”[5]

U skladu sa navedenim, možemo konstatovati da se pojam člana društva ima tumačiti restriktivno, odnosno da nikako ne može obuhvatati bilo koje drugo lice osim onog koje je registrovano u registru privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre u svojstvu člana, bez obzira na eventualne srodničke ili poslovne veze za drugim članovima društva.

Ipak, kao što članovi društva osnivačkim aktom mogu u potpunosti isključiti pravo preče kupovine, isto tako ga mogu i drugačije urediti u smislu situacija u kojima se primenjuje. Na primer, članovi bi mogli definisati postojanje prava preče kupovine i u slučaju prenosa udela trećem članu društva, a ne samo trećem licu, s tim što bi u toj situaciji bilo neophodno precizno regulisati proceduru i neki vid hijerarhije među članovima, a naročito među članom koji ima mogućnost da koristi pravo preče kupovine i članom sticaocem udela.

Još jedno važno pitanje koje se često postavlja u praksi jeste na koje pravne poslove između prenosioca udela (jednog od članova društva) i sticaoca udela (trećeg lica) se pravo preče kupovine može primeniti. Dakle, da li članovi u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine imaju mogućnost da svoje pravo iskoriste bez obzira na to koji ugovor prenosilac i sticalac zaključuju, odnosno bez obzira na karakteristike tog pravnog posla. U ovom pogledu preovladava mišljenje da bi pojam pravo preče preče kupovine trebalo tumačiti restriktivno, dakle pod pojmom kupovine treba obuhvatiti isključivo „razmenu“ imovine, u ovom slučaju udela, za novac. Po tom tumačenju, članovi bi svoje pravo preče kupovine mogli iskoristiti isključivo ako prenosilac i sticalac udela zaključuju ugovor o prenosu udela uz naknadu. U ostalim situacijama, kao što su npr. ugovor o poklonu (odnosno, ugovor o prenosu udela bez naknade) ili ugovor o razmeni udela za neko drugo dobro, mišljenja smo da nema mesta primeni prava preče kupovine. Raniji Zakon o privrednim društvima je koristio pojam pravo prečeg sticanja, te bismo u toj situaciji i mogli da imamo dilemu u pogledu npr. besteretnog prenosa udela, dok je situacija sada značajno jasnija, budući da ZPD koristi pojam pravo preče kupovine. Ovo pitanje je razmatrao i Privredni apelacioni sud, pa je tom prilikom utvrđeno sledeće:

„Proizlazi da pravo preče kupovine daje ovlašćenje ostalim članovima da steknu udeo društva pod onim uslovima pod kojima bi treća lica stekla uz naknadu (kupila) taj deo. Ukoliko član društva želi trećem licu da pokloni svoj udeo, odnosno prenese udeo bez naknade, u tom slučaju ne postoji pravo preče kupovine, tj. pravo prečeg sticanja u korist ostalih članova društva. Drugim rečima, oni ne mogu da zahtevaju da se udeo pokloni, odnosno prenese bez naknade na način i pod uslovima pod kojima se poklanja trećem licu.”[6]

Ovakvo rešenje i jeste logično, budući da ne bi bilo opravdano da se omogući članu društva da “prinudi” drugog člana da mu pokloni, odnosno besteretno prenese svoj udeo. Takva situacija bi bila i u suprotnosti sa opštim karakteristikama ugovora o poklonu, budući da je njegova najvažnija karakteristika volja ili namera da se učini poklon (animus donandi), a takva namera može biti izražena prema konkretnom licu, dok bi u situaciji primene prava preče kupovine takva namera, mimo volje poklonodavca, bila “preusmerena” na člana koji koristi svoje pravo preče kupovine.

Konačno, ipak i ovde treba napomenuti da, uprkos svemu prethodnom navedenom, ne postoje nikakve smetnje da članovi društva predmetno pitanje urede drugačije osnivačkim aktom i eventualno prošire primenu i na druge pravne poslove, uključujući i besteretne pravne poslove. Ipak, modifikacija takve prirode bi pravo preče kupovine pretvorila u potpuno drugi institut sa dosta širim obimom prava za onog u čiju korist je ugovoren.

Postupak u vezi prava preče kupovine

ZPD propisuje postupak koji prenosilac udela mora ispoštovati, u slučaju da pravo preče kupovine nije isključeno. Pored same procedure, ZPD propisuje i posledice u slučaju da prenosilac udela ne ispoštuje svoju obavezu.

Ponuda

Obaveza prenosioca udela jeste da svoj udeo koji je predmet prenosa prethodno ponudi svim drugim članovima društva[7], odnosno onim članovima društva u čiju korist postoji pravo preče kupovine. Forma te ponude je veoma važna i predstavlja bitnu formu. Dakle, ponuda mora biti data u pisanoj formi i mora sadržati sve bitne elemente ugovora o prenosu udela, adresu na koju član koji želi da iskoristi svoje pravo preče kupovine može uputiti prihvat ponude, kao i rok za zaključenje ugovora o prenosu udela.[8] Osnivačkim aktom može biti predviđena i dodatna sadržina predmetne ponude, ali navedeno predstavlja ono što je u svakom slučaju neophodno, odnosno u pitanju je imperativna zakonska norma, budući da ZPD takođe propisuje da će se smatrati da ponuda koja ne sadrži navedene elemente nije ni učinjena.[9]

Važno pitanje jeste dostavljanje ponude. Iako ZPD ne govori izričito na ovu temu, analognom primenom odredbi ZPD koje regulišu obaveštavanje članova društva, može se zaključiti da je ponudu za korišćenje prava preče kupovine potrebno dostaviti na adresu konkretnog člana/članova društva koja je registrovana u evidenciji podataka o članovima društva. Sličnog mišljenja je i prof. dr Zlatko Stefanović koji konstatuje: „Iako na ovom mestu Zakon ne precizira detalje upućivanja ponude, treba primeniti isti postupak koji je predviđen i za pozivanje članova društva, odnosno skupštine društva, a to znači da ponudu treba uputiti na adresu koju je član društva dostavio društvu kao poslednju na koju mu treba slati pismena.“[10] Dodatno, ne postoji nikakva smetnja ni da se ponuda direktno uruči članu/članovima društva, s tim što se u praksi pokazalo da bi, radi eventualnog kasnijeg dokazivanja, bilo korisno obezbediti potvrdu o prijemu potpisanu od strane člana kom se ponuda uručuje.

Kada pričamo o sadržini ponude, treba krenuti od bitnih elemenata ugovora o prenosu udela, a to je prvenstveno preciziranje udela koji je predmet prenosa. Opšte pravilo jeste da član društva može imati samo jedan udeo, odnosno da se svi udeli koje stekne spajaju i zajedno čine jedan udeo.[11] S tim u vezi, ponuda mora jasno definisati da li je predmet prenosa celokupan udeo člana ili je u pitanju samo deo tog udela, u kom slučaju mora precizno biti određeno koji je to deo. Dodatno, može se desiti da postoje i „ograničenja“ na predmetnom udelu, kao što je npr. založno pravo ili činjenica da udeo nije uplaćen/unet. Mišljenja smo i da takve činjenice moraju biti izričito naglašene prilikom davanja ponude. Kako smo ranije konstatovali da se pravo preče kupovine odnosi i primenjuje samo na slučajeve u kojima se udeo prenosi uz naknadu, svakako da je naknada, i to ne samo njen iznos, već i dinamika, rokovi, način isplate i drugo, bitan element ugovora o prenosu udela. Dakle, i to je nešto sa čim članovi društva koji imaju pravo preče kupovine moraju biti upoznati kroz ponudu koja im se dostavlja.

Po pitanju adrese na koju član društva koji želi da iskoristi pravo preče kupovine dostavlja prihvat ponude, kao i po pitanju roka za pristup zaključenju ugovora o prenosu udela, jasno je da one predstavljaju više tehnički deo procedure za ostvarivanje prava, ali to ih nikako ne čini manje bitnim, naročito jer ZPD izričito navodi da ponuda mora sadržati i te informacije.

Prihvat ponude

Nakon što je ponuda dostavljena članu/članovima društva u čiju korist je utvrđeno pravo preče kupovine, sledeći korak je prihvatanje ili odbijanje predmetne ponude. ZPD propisuje da član društva koji želi da iskoristi pravo preče kupovine mora o tome obavestiti prenosioca udela, odnosno mora ga obavestiti da prihvata njegovu ponudu. Utvrđen je i rok za prihvat ponude i on načelno iznosi 30 dana od dana prijema ponude, uz mogućnost da osnivačkim aktom bude produžen, ali maksimalno do 90 dana od dana prijema ponude.[12] Prihvat ponude, identično kao i ponuda, mora ispoštovati pisanu formu, tako da možemo konstatovati da sve što je ranije navedeno za ponudu, važi i za prihvatanje ponude. Ovde treba naglasiti da, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava, član koji koristi pravo preče kupovine može prihvatiti ponudu isključivo onakvu kakva je definisana, odnosno da nema mogućnost da menja određene elemente iste u kom slučaju bi se smatralo da je ponudu odbio i da je učinio novu ponudu prenosiocu udela[13], a to bi značilo da je prenosilac slobodan da, pod onim uslovima iz ponude koju je član na taj način odbio, svoj udeo prenese trećem licu. Istog mišljenja je i prof. dr Mirko Vasiljević koji konstatuje: „U smislu ugovornog prava, ponuda se mora prihvatiti onako kako je data – ako je data pod nekim uslovom, mora se tako i prihvatiti, u protivnom smatra se da je ponuđeni uputio svoju ponudu ponudioci (protivponuda)“.[14]

S druge strane, postavlja se pitanje da li je prenosilac vezan svojom ponudom koju je uputio članu društva u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine. Mišljenja smo da za ovo pitanje relevantna činjenica da li je član društva koji ima pravo preče kupovine prihvatio ponudu. Ukoliko nije, smatramo da prenosilac može u svakom trenutku odustati od predmetne ponude, odnosno opozvati je. Ipak, ukoliko je obavešten o prihvatanju ponude, u tom slučaju bi bio vezan svojom ponudom i usaglašenim uslovima, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava.

Dalje, veoma je česta situacija da u društvu sa ograničenom odgovornošću pravo preče kupovine bude ugovoreno u korist više članova ili u korist svih članova istog. U predmetnoj situaciji, prenosilac udela je dužan da ponudu uputi svim članovima društva koji imaju pravo preče kupovine, pa lako može doći do situacije da više članova prihvati predmetnu ponudu, u kom slučaju se postavlja pitanje kom od njih će prenosilac preneti svoj udeo. U ovom slučaju, ZPD kreće od sporazuma prenosioca i onih članova koji su prihvatili ponudu, i to postavlja kao prvu opciju za rešavanje predmetne situacije. U slučaju da sporazuma nema, što je u praksi najčešća situacija, raspodela se vrši tako što svaki član stiče “deo udela koji je srazmeran učešću njegovog udela u zbiru udela svih drugih članova društva koji su prihvatili ponudu”.[15] Radi lakšeg razumevanja navedene odredbe, u nastavku je primer primene iste u slučaju da su dva člana društva prihvatila dobijenu ponudu, dok su ostali članovi istu odbili ili nije ugovoreno pravo preče kupovine u njihovu korist:

• udeo u društvu koji je predmet prenosa: 25%, što odgovara ulogu od 25,00 dinara;
• udeo prvog člana koji je prihvatio ponudu u društvu: 40%, što odgovara ulogu od 40,00 dinara;
• udeo drugog člana koji je prihvatio ponudu u društvu: 10%, što odgovara ulogu od 10,00 dinara.

Udeo prvog člana društva koji je prihvatio ponudu je četiri puta veći od udela drugog člana koji je prihvatio ponudu, što znači da njemu treba da pripadne onaj deo udela koji je predmet prenosa koji je četiri puta veći od onog dela udela koji je predmet prenosa koji će pripasti drugom članu koji je prihvatio ponudu (dakle, podela 80% - 20% u korist prvog člana koji je prihvatio ponudu u društvu). To bi značilo da će, od udela koji je predmet prenosa, prvom članu koji je prihvatio ponudu pripasti 20% celokupnog udela u društvu, što odgovara ulogu od 20,00 dinara (dakle, u zbiru sa svojim ranijim ulogom, on će imati udeo od 60%, što odgovara ulogu od 60,00 dinara), dok će drugom članu koji je prihvatio ponudu pripasti 5% celokupnog udela u društvu, što odgovara ulogu od 5,00 dinara (dakle, u zbiru sa svojim ranijim ulogom, on će imati udeo od 15%, što odgovara ulogu od 15,00 dinara).

U svakom slučaju, celokupan prethodno opisani postupak se može osnivačkim aktom urediti i na drugačiji način, dakle i ovde su u pitanju dispozitivne pravne norme.[16]

Pored odredbe koja se bavi pitanjem razmere sticanja udela u slučaju da postoji više prihvatilaca ponude, ZPD je posvetio ceo član 164. situaciji kada postoji više prihvatilaca ponude i pitanju da li su oni vezani ponudom, odnosno pravima koja pripadaju prenosiocu u slučaju da pojedini ili svi prihvatioci ponude ne pristupe zaključenju, odnosno overi ugovora o prenosu udela. Naime, ove odredbe su apsolutno neophodne iz razloga što se svojstvo člana stiče, odnosno prestaje tek danom registracije vlasništva nad udelom/prestanka svojstva člana u skladu sa zakonom o registraciji[17], odnosno Zakonom o postupku registracije u agenciji za privredne registre ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011, 83/2014, 31/2019 i 105/2021). Dakle, nakon prihvatanja ponude, sledeći korak je potpisivanje ugovor o prenosu udela, čija forma zahteva overu potpisa, pa je osnovano pitanje da li prenosilac ima mogućnost da prinudi prihvatioca/prihvatioce ponude na zaključenje predmetnog ugovora.

Prva situacija koju ZPD reguliše jeste situacija u kojoj neki od prihvatilaca ponude, dakle ne svi, naknadno odbiju ili propuste da pristupe zaključenju ugovora u roku koji je naveden u ponudi. U tom slučaju, ukoliko za to odbijanje/propuštanje nije odgovoran prenosilac, on može zaključiti ugovor o prenosu udela sa ostalim članovima društva koji su prihvatili ponudu i koji pristupe zaključenju ugovora o prenosu udela. Ipak, ZPD i ovde naglašava da je ovo dispozitivna odredba i da može biti drugačije uređeno osnivačkim aktom.[18] Važno je primetiti da ZPD široko postavlja mogućnost za primenu predmetne odredbe, dakle u svim situacijama osim u onim kada je za nepristupanje odgovoran prenosilac. To znači da time “članovi koji su prihvatili ponudu, a nisu se pojavili u određeno vreme, gube pravo da to učine kasnije. Oni ne mogu opravdati svoj izostanak nekim svojim okolnostima koje su ih sprečile da pristupe, ali mogu time da krivicu za to snosi upravo prenosilac. Jedino njegova krivica može da im omogući opravdanje za propuštanje, ali ne i druge okolnosti koje se tiču njih, ali su nastale bez uticaja prenosioca.”[19]

U prethodno navedenoj situaciji prenosilac ipak nije „ugrožen“, budući da mu ostaje mogućnost da svoj udeo prenese onom prihvatiocu/prihvatiocima koji pristupe zaključenju ugovora. Mnogo veći problem stvara situacija u kojoj nijedan od članova koji su prihvatili ponudu ne pristupi zaključenju ugovora o prenosu udela, iz razloga za koje nije odgovoran prenosilac udela (i ovde važi sve prethodno izneto na temu odgovornosti za izostanak). U takvoj situaciji, ZPD prenosiocu daje dve opcije:

• zaključenje ugovora sa trećim licem pod uslovima koji ne mogu biti povoljniji za to lice od uslova iz ponude koju je dao članovima u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine, osim ako je osnivačkim aktom drugačije određeno[20];
• podnošenje tužbe nadležnom sudu protiv jednog ili više članova koji su prihvatili ponudu, a nisu pristupili zaključenju ugovora o prenosu udela, te da zahteva donošenje presude kojom će sud:
• utvrditi da je svaki od tuženih stekao srazmeran deo udela koji je predmet prenosa koji odgovora učešću tog tuženog u zbiru udela svih tuženih;
• svakog od tuženih obavezati na isplatu srazmernog dela cene udela koji je predmet prenosa koji odgovara stečenom delu tog udela u skladu sa prethodnom tačkom.[21]

Dakle, prenosiocu je data mogućnost da bira da li želi da prenese udeo trećem licu ili želi na to da prinudi prihvatioca/prihvatioce ponude. Pre svega, jako je važno da uslovi pod kojima se udeo prenosi trećem licu ne budu povoljniji od onih iz ponude. U suprotnom, članovi u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine bi mogli argumentovati da njima nije upućena odgovarajuća ponuda, te da bi oni možda takvu ponudu, da su je dobili, prihvatili i pristupili zaključenju ugovora o prenosu udela, te bi im svakako pripadala prava koja im pripadaju u slučaju povrede prava preče kupovine, a koja će naknadno biti detaljno opisana. Takođe, kada je reč o drugoj opciji, odnosno prenosu udela na prihvatioce ponude koji nisu pristupili zaključenju ugovora, treba primetiti da prenosilac ima pravo da se postavi drugačije prema različitim prihvatiocima ponude koji nisu pristupili zaključenju ugovora, odnosno tužbom može obuhvatiti sve ili samo neke od njih. S tim u vezi, u zavisnosti od toga ko će konačno pristupati zaključenju ugovora o prenosu udela, biće neophodno utvrditi koji deo udela koji je predmet prenosa pripada kom od prihvatilaca ponude koji zaključuju ugovor, a tu kriterjium predstavlja srazmerno učešće konkretnog prihvatioca u zbiru udela svih prihvatilaca ponude.

Prekluzivni rok za podnošenje predmetne tužbe je 30 dana od dana isteka roka koji je u ponudi naveden kao rok za zaključenje ugovora o prenosu udela.[22]

Konačno, treba pomenuti i činjenicu da ZPD prepoznaje specifičnost prenosa, odnosno prodaje udela u postupku javne prodaje (javno prikupljanje ponuda, licitacija itd.). U takvoj situaciji postupak ponude i prihvatanja ponude je nešto drugačiji, budući da član društva u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine svoje pravo može ostvariti samo u tom postupku, osim ako osnivačkim aktom nije drugačije ugovoreno.^[23] Dakle, u skladu sa navedenim se može zaključiti da u ovoj situaciji ne postoji obaveza prenosioca da upućuje „direktnu“ ponudu licima u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovina, već postoji obaveza njihovog pravovremenog i tačnog obaveštavanja o sprovođenju postupka javne prodaje na kom mogu učestvovati i u kom bi imali pravo da „izjednače“ ponudu „pobednika licitacije“.

Prenos udela trećem licu – neiskorišćavanje prava preče kupovine

Česta je situacija da nijedan od članova u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine ne prihvati predmetnu ponudu, odnosno ne iskoristi svoje pravo preče kupovine. U toj situaciji dozvoljava se prenos udela trećem licu, pa ZPD konstatuje:

„Ako ni jedan član društva koji ima pravo preče kupovine ne iskoristi to pravo u skladu sa odredbama ovog zakona i osnivačkog akta, prenosilac udela može u roku od 90 dana od dana isteka roka za prihvat ponude zaključiti ugovor o prenosu udela sa trećim licem, pod uslovima koji ne mogu biti povoljniji od uslova iz ponude koja je dostavljena drugim članovima društva, osim ako je osnivačkim aktom drugačije određeno.”[24]

Treba reći da se pravila o prenosu udela na treće lice, pored situacija u kojima niko od članova nije iskoristio pravo preče kupovine, primenjuje i na situacije u kojima niko od članova koji su prihvatili ponudu nije pristupio zaključenju ugovora, a prenosilac se nije opredelio da iskoristi svoju mogućnost i na to ih prinudi sudskim putem.

Pre svega, treba skrenuti pažnju na prekluzivni rok od 90 dana koji navedeni član ZPD propisuje. Ukoliko taj rok protekne, a prenosilac ne zaključi ugovor sa trećim licem, prenosilac bi morao da ponovi celokupan postupak i ponovo uputi ponudu svim članovima koji imaju pravo preče kupovine, budući da postoji mogućnost da su članovi u međuvremenu promenili mišljenje i sada žele da svoje pravo preče kupovine iskoriste.

Ipak, najvažniji deo odredbe člana 165. ZPD jeste činjenica da uslovi pod kojima se prenosi udeo ne mogu biti povoljniji od uslova naznačenih u ponudi, pa se postavlja pitanje koji su to uslovi povoljniji. Nije sporno da je prva stvar iznos cene/naknade. Dakle, cena po kojoj se vrši prenos udela na treće lice nikako ne može biti niža od one navedene u ponudi, dok svakako može biti viša. Ipak, to se ne odnosi samo na cenu, već i na druge elemente i uslove prenosa udela, kao što su npr. mogućnost plaćanja na rate, rokovi dospelosti, obezbeđenje potraživanja itd.

Takođe, ovde treba napomenuti da u praksi postoji opravdan strah od tzv. simulovanih poslova, odnosno od situacije u kojoj će članu koji ima pravo preče kupovine biti predstavljeni uslovi koje navodno mora da izjednači, dok će u praksi prenosilac i sticalac neformalno primeniti druge, znatno povoljnije uslove za prenos udela, sve u cilju da se onemogući korišćenje prava preče kupovine.

Povreda prava preče kupovine

Celokupan postupak prava preče kupovine ne bi imao smisla da ZPD ne propisuje sankcije i proceduru u slučaju povrede predmetnog prava. U tom kontekstu, član 163. ZPD sadrži veoma važne odredbe i utvrđuje pravila u datoj situaciji. Povreda prava preče kupovine se ogleda u činjenici da prenosilac udela nije ispoštovao proceduru i nije dostavio ponude onim članovima društva u čiju korist je ugovoreno pravo preče kupovine, već je direktno izvršio prenos udela trećem licu. Takođe, smatramo da povreda prava preče kupovine postoji i kada prenosilac prenese udeo trećem licu pod uslovima koji su povoljniji od onih navedenih u ponudi članovima koji imaju pravo preče kupovine, budući da se u toj situaciji ne može ni smatrati da je prenosilac učinio odgovarajuću ponudu.

U navedenim situacijama, ZPD, članom 163, stav 1, daje mogućnost članu društva koji ima pravo preče kupovine da pokrene sudski postupak i da tužbom zahteva:

• poništaj ugovora ili drugog akta o prenosu udela;
• obavezivanje tuženog člana društva na prenos udela tužiocu, odnosno da presuda zameni ugovor o prenosu udela između tužioca i tuženog člana društva.

Dakle, član ima mogućnost da kumulativno postavi ova dva zahteva, s tim što drugi zahtev postavlja dve alternativne opcije.

Prvi zahtev je jasan, od suda se zahteva da poništi predmetni ugovor, s tim što ovde treba skrenuti pažnju na činjenicu da takav poništaj ima smisla isključivo ako proizvodi pravno dejstvo i prema saugovorniku prenosioca, iz čega se može zaključiti da postoji razlog da saugovornik bude obuhvaćen tužbom kao jedinstveni suparničar. Svojstvo jedinstvenog suparničara kod saugovornika potvrđuje i prof. dr Mirko Vasiljević.[25] Takođe, treba istaći da ne bi bilo dozvoljeno postaviti samo zahtev za poništaj ugovora, jer bi u tom slučaju bilo upitno postojanje pravnog interesa tužioca za podnošenje takve tužbe.[26] Na istom stanovištu stoji i sudska praksa, pa je Vrhovni kasacioni sud, u jednoj od svojih presuda, utvrdio sledeće:

„Tužba člana društva čije je pravo preče kupovine ugovorom o prenosu udela povređeno, osim zahteva za poništaj tog ugovora, mora da sadrži i zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu prenese udeo, odnosno da presuda zameni takav ugovor...“[27]

Što se tiče drugog zahteva, ZPD alternativno daje mogućnost tužiocu da zahteva od suda ili da obaveže tuženog na prenos udela ili da donese presudu koja će zameniti ugovor o prenosu udela. U ovoj situaciji, prof. dr Zlatko Stefanović primećuje razliku u pogledu situacija u kojima je potrebno postaviti koji od navedenih zahteva: „Zahtev da sud naloži tuženom da izvrši prenos udela tužiocu ima opravdanje ako je tuženi zaključio ugovor sa trećim licem, ne vodeći računa o pravu preče kupovine tužioca. Ali ako, i pored date ponude, nije zaključio ugovor ni sa kim, onda je opravdano postaviti drugi tužbeni zahtev – da sud donese odluku koja zamenjuje ugovor o prodaji udela.“[28]

Dalje, ZPD propisuje subjektivni i objektivni rok za podnošenje predmetne tužbe, a rokovi iznose 30 dana od dana saznanja za zaključenje ugovore o prenosu udela (subjektivni rok), odnosno šest meseci od dana registracije prenosa udela u registru privrednih subjekata (objektivni rok).[29]

Konačno, imajući u vidu ozbiljnost postupka, sud može, na zahtev tuženog, da naloži tužiocu da položi odgovarajuće obezbeđenje za isplatu kupoprodajne cene za slučaj uspeha u sporu. Sud kao primer navodi sudski depozit, bankarsku garanciju ili drugo sredstvo obezbeđenja koja se izdaje u skladu sa zakonom.[30] U slučaju da tužilac ne ispoštuje predmetni nalog koji se tiče obezbeđenja, sud će tužbu odbaciti.[31]

Zaključak

Pravo preče kupovine je institut privrednog prava koji je svakodnevno u upotrebi, a članovi velikog broja društava sa ograničenom odgovornošću ni ne znaju za proceduru i mogućnost korišćenja istog. Veoma je važno prepoznati značaj i opcije koje predmetni institut daje, a u slučaju njegove primene mora se voditi računa o poštovanju strogo propisanih procedura.

Njegova ključna karakteristika i cilj kom teži jeste kreiranje opcije za održavanje homogene strukture vlasništva u društvu sa ograničenom odgovornošću, odnosno predmetni institut predstavlja vid zaštite postojećih članova društva od pristupanja trećih lica u konkretno društvo sa ograničenom odgovornošču. Ipak, treba naglasiti da predmetni vid zaštite nije apsolutan, odnosno da svi članovi društva sa ograničenom odgovornošću mogu slobodno raspolagati svojim udelima, s tim što to njihovo pravo može biti relativno ograničeno, kako kroz ovaj pravni institut, tako i kroz druge slične institute.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Boris Moljević, advokat u Advokatskoj kancelariji Milić

[1] ZPD, član 160.

[2] Ibid. član 161.

[3] Ibid, član 142, stav 2, tačka 1.

[4] Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 7243/2013

[5] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 393.

[6] Odgovori na pitanja privrednih sudova, utvrđeni na sednici Odeljenja za privredne sporove Privrednog apelacionog suda održanoj dana 08.11. i dana 09.11.2023. godine i na sednici Odeljenja za privredne prestupe održanoj dana 09.11.2023. godine

[7] ZPD, član 162, stav 1.

[8] Ibid. član 162, stav 2.

[9] Ibid. član 162, stav 3.

[10] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 393.

[11] ZPD, član 151, stav 2. i stav 3.

[12] Ibid. član 162, stav 4.

[13] Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), član 41.

[14] Prof. dr Mirko Vasiljević, Komentar zakona o privrednim društvima sa odabranom sudskom praksom i registra pojmova, Prema stanju zakonodavstva od 31. avgusta 2023. godine, 383.

[15] ZPD, član 162, stav 5.

[16] Ibid. član 162, stav 6.

[17] Ibid. član 143.

[18] Ibid. član 164, stav 1.

[19] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 398.

[20] ZPD, član 164, stav 2.

[21] Ibid. član 164, stav 3.

[22] Ibid. član 164, stav 4.

[23] Ibid. član 166.

[24] Ibid. član 165.

[25] Prof. dr Mirko Vasiljević, Komentar zakona o privrednim društvima sa odabranom sudskom praksom i registra pojmova, Prema stanju zakonodavstva od 31. avgusta 2023. godine, 385.

[26] “Tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes.” - Zakon o obligacionim odnosima, član 194, stav 2.

[27] Presuda Vrhovnog kasacionog suda, posl. br. Prev 202/21

[28] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 396.

[29] ZPD, član 163, stav 2.

[30] Ibid. član 163, stav 3.

[31] Ibid. član 163, stav 4.

Uvodna razmatranja

Odredbama članova 165–169. Zakona o radu („Sl. glasnik RS” br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US i 113/2017 – dalje: Zakon) regulisan je institut udaljenja zaposlenog sa rada, kao akcesorna, preventivna i privremena mera kojom se zaposleni, u određenim slučajevima, na određeno vreme odstranjuje sa rada, bez prestanka radnog odnosa i sa pravom na određenu naknadu zarade.

Udaljenje zaposlenog sa rada je akcesorna, odnosno nesamostalna mera, jer se može preduzeti samo u vezi sa započetim otkaznim ili krivičnim postupkom. Udaljenje zaposlenog sa rada je preventivna mera, jer se određuje kako bi se sprečilo moguće štetno delovanje zaposlenog koji je učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom, odnosno povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline, odnosno kako bi se sprečile ili otklonile eventualne štetne posledice takvog postupanja zaposlenog, kao i da bi se omogućilo nesmetano vođenje otkaznog postupka. Najzad, udaljenje zaposlenog sa rada je privremena mera jer je njegovo trajanje vremenski ograničeno, s obzirom da može trajati najduže do donošenja konačne odluke u otkaznom postupku, ukidanja pritvora ili pravosnažne odluke u krivičnom postupku.

Privremeno udaljenje zaposlenog sa rada se kolokvijalno naziva suspenzija, a navedeni termin je ranije bio prisutan i u domaćoj legislativi, sve do donošenja Zakona o radu iz 2001. godine.

Od privremenog udaljenja sa rada, treba razlikovati privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade. Suspenzija se određuje dok važi prezumpcija nevinosti, pri čemu zaposleni ostvaruje pravo na naknadu u zakonom propisanoj visini, dok s druge strane, privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade, predstavlja samostalnu meru koja se izriče nakon utvrđivanja odgovornosti zaposlenog u otkaznom postupku, pri čemu zaposleni ne ostvaruje pravo na naknadu za period za koji je ista izrečena.

Razlozi za udaljenje zaposlenog sa rada

Postoje dva oblika privremenog udaljenja zaposlenog sa rada (suspenzije), obavezno i fakultativno udaljenje sa rada

Fakultativno udaljenje sa rada

Fakultativno udaljenje sa rada poslodavac može odrediti kada se steknu zakonom predviđeni uslovi. Dakle, nakon nastupanja zakonom predviđenih uslova za udaljenje sa rada, do istog ne mora doći, već to zavisi od diskrecione ocene poslodavca, koji u svakom konkretnom slučaju razmatra da li su nastupili razlozi za donošenje rešenja o udaljenju.

Zaposleni može, shodno članu 165. Zakona o radu, da bude privremeno udaljen sa rada po tri osnova:

1) ako je protiv njega započeto krivično gonjenje u skladu sa zakonom zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom;

2) ako nepoštovanjem radne discipline ili povredom radne obaveze ugrožava imovinu veće vrednosti utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu; i

3) ako je priroda povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline ili je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca pre isteka roka iz člana 180. stav 1. Zakona o radu.

Po prvom osnovu, zaposleni može da bude privremeno udaljen sa rada ako je protiv njega započeto krivično gonjenje u skladu sa zakonom, zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom. U pitanju su uslovi koji moraju biti kumulativno ispunjeni. Kada je reč o učinjenom krivičnom delu, to može biti bilo koje krivično delo, dakle, ne samo krivično delo iz glave šesnaest KZS koja nosi naslov “Krivična dela protiv prava po osnovu rada.” Krivični postupak je pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, podizanjem optužnice bez sprovođenja istrage ili podnošenjem privatne krivične tužbe. Krivično delo je učinjeno na radu ako je učinjeno u prostoru, vremenu i procesu rada, dok je isto učinjeno u vezi sa radom ako je učinjeno van prostora, vremena i procesa rada ali u neposrednoj vezi sa radnim odnosom (npr. na službenom putu, tim bildingu, itd.).

Po drugom osnovu, zaposleni se udaljava sa rada ako nepoštovanjem radne discipline ili povredom radne obaveze ugrožava imovinu veće vrednosti utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Pod opštim aktom, shodno članu 8. stav 1. Zakona o radu, podrazumeva se Kolektivni ugovor kod poslodavca, odnosno Pravilnik o radu. U pitanju je nepotpuna, blanketna pravna norma, jer sama po sebi nije dovoljna za neposrednu primenu, već zahteva da imovina veće vrednosti bude utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu. Utvrđivanje imovine veće vrednosti je relativno i razlikuje od poslodavca do poslodavca, u zavisnosti od prirode i vrste njegove delatnosti. Imovina veće vrednosti ne mora biti određena u preciznom, nominalnom iznosu, već ona može biti i odrediva (npr. tri prosečne neto zarade u Republici Srbiji na dan donošenja rešenja o udaljenju sa rada). U slučaju da opštim aktom ili ugovorom o radu nije utvrđeno koja se imovina smatra imovinom veće vrednosti, poslodavac ne može da donese rešenje o udaljenju zaposlenog sa rada po ovom osnovu.

Najzad, treći osnov postoji ako je priroda povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline ili je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca pre isteka roka iz člana 180. stav 1. Zakona o radu. Udaljenje sa rada, u ovom slučaju, može nastupiti, na primer, usled fizičkog obračuna u prostorijama poslodavca u toku radnog vremena, upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava u toku radnog vremena i slično. U ovim slučajevima se remeti proces rada ili radna disciplina kod poslodavca, te postoji opasnost da nastupe teže posledica po iste, ako zaposleni ostane na radu dok se u odnosu na njega ne sprovede otkazni postupak.

U slučaju postojanja drugog ili trećeg osnova, poslodavac može zaposlenog udaljiti sa rada samo ako mu je prethodno dostavio upozorenje iz člana 180 stav 1. Zakona o radu. U protivnom, privremeno udaljenje sa rada neće biti zakonito i može se pobijati u sudskom postupku.

Navedeni osnovi za udaljenje zaposlenog sa rada predstavljaju jedine fakultativne osnove. Ukoliko bi, poslodavac opštim aktom ili u ugovoru o radu predvideo druge osnove za udaljenje zaposlenog sa rada, te po takvom osnovu donese rešenje o udaljenju, takvo postupanje poslodavca predstavljalo bi povredu odredaba Zakona o radu.

U skladu sa odredbom člana 193. Zakona o radu, zaposleni se udaljava sa rada rešenjem u pisanom obliku, koje obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. Bez donošenja rešenja, ne može biti ni fakultativnog udaljenja sa rada, tako da je ono, u ovom slučaju, konstitutivnog karaktera. Navedeno rešenje u pravnom licu donosi  nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste, a kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica - preduzetnik ili lice koje on ovlasti. Navedeno ovlašćenje može se dati samo zaposlenom, ali ne i trećim licima. U slučaju odsutnosti direktora o suspenziji može da odlučuje i zamenik direktora ako takvo ovlašćenje ima na osnovu osnivačkog akta ili statuta pravnog lica. Ovakvo ovlašćenje nema zaposleni na kojeg je preneta odgovornost za pravilno funkcionisanje jednog organizacionog dela privrednog društva, s obzirom da takva lica nisu direktori, ali takvo ovlašćenje nema ni vlasnik kapitala pravnog lica. 

U slučaju fakultativnog udaljenja, rešenje o privremenom udaljenju sa rada je konačno danom dostavljanja zaposlenom, tako da udaljenje zaposlenog sa rada započinje prvog narednog dana po njegovom dostavljanju.

Poslodavac je dužan da rešenje o udaljenju dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog. Ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje na prethodno navedeni način, dužan je da o tome sačini pismenu belešku, te se rešenje objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku osam dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim. Dakle, navedeno rešenje se ne može dostaviti na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog, tako što će se predati članu njegovog porodičnog domaćinstva, s obzirom da poslodavac neće posedovati dokaz da je zaposlenom dostavljeno rešenje. U protivnom, smatraće se da zaposleni nije imao mogućnost da se izjasni na navode iz  rešenja o udaljenju sa rada.

Naime, kada se rešenje o udaljenju ne dostavi zaposlenom, analognom primenom pravila dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu, u smislu člana 185. Zakona o radu, koje je zaštićeno odredbom člana 180. Zakona o radu, kao i članom 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca broj 158 („Sl. list SFRJ“ – Međunarodni ugovori broj 4/84 i 7/91), zaposlenom je povređeno pravo na odbranu, što bi imalo za posledicu da je  navedeno rešenje nezakonito.  U konkretnom slučaju, ako bi rešenje o udaljenju primio član porodičnog domaćinstva zaposlenog, a što bi bilo utvrđeno iz povratnice, odnosno potpisa  lica koje je primilo rešenje i navođenja u kom je odnosu sa zaposlenim (npr. supruga), poslodavac je dužan da o tome sačini pismenu belešku i rešenje o udaljenu zaposlenog istakne na oglasnoj tabli, na koji način bi se, po proteku roka od osam dana od dana isticanja,  dostava  smatrala urednom.

Postavlja se pitanje da li poslodavac može zaposlenog privremeno udaljiti sa rada za vreme privremene sprečenosti za rad. Zakon o radu ne sadrži odredbe o fakultativnom udaljenju sa rada u slučaju odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, ali polazeći od člana 100. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS” br. 25/2019 i 92/2023), proizilazi da se mera udaljenja sa rada može zaposlenom izreći i za vreme trajanja privremene sprečenosti za rad, odnosno bolovanja. Dakle, ne postoje smetnje da zaposleni koji je na bolovanju bude privremeno udaljen sa rada, a na poslodavcu je da se opredeli za opciju da li će zaposlenom uručiti rešenje o udaljenju po isteku bolovanja ili za vreme njegovog trajanja. Naime, ako je za osiguranika za vreme korišćenja prava na naknadu zarade doneta odluka o udaljenju sa rada, shodno odredbi člana 100. stav 1. Zakona o zdravstvenom osiguranju, naknada zarade se isplaćuje u visini jedne četvrtine utvrđene naknade zarade, a ako osiguranik izdržava članove uže porodice, u visini jedne trećine te naknade zarade. Shodno odredbi iz stava 2. navedenog člana, ako postupak protiv osiguranika bude obustavljen, odnosno ako osiguranik bude oslobođen optužbe, ako osiguraniku ne bude izrečena mera u vezi sa povredom radne obaveze ili kršenjem radne discipline, deo naknade zarade do punog iznosa utvrđenog u skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju izvršiće isplatilac naknade zarade.

Obavezno udaljenje sa rada

Obavezno udaljenje zaposlenog sa rada, shodno članu 166. Zakona o radu, postoji u slučaju kada se udaljuje sa rada zaposleni kome je određen pritvor i traje od prvog dana određivanja pritvora, pa sve dok pritvor traje. Treba napomenuti da određivanje pritvora zaposlenom ne može biti razlog za otkaz ugovora o radu, bez obzira na dužinu njegovog trajanja.

U slučaju određivanja pritvora, poslodavac je dužan da zaposlenog udalji sa rada. Poslodavac nije u obavezi da donese rešenje o udaljenju sa rada, jer ono nastupa po sili zakona. Udaljenje sa rada, u ovom slučaju, postoji i kada je donošenje rešenja izostalo, tako da ukoliko poslodavac i donese rešenje o udaljenju, ono ima deklaratorno dejstvo.

Poslodavac donosi rešenje o udaljenju zaposlenog sa rada po dostavljanju obaveštenja od strane nadležnog suda da je zaposlenom određen pritvor, bez obzira zbog čega je pritvor određen, krivičnog dela ili prekršaja. Udaljenje sa rada teče od dana kada je zaposlenom određen pritvor, a ne od dana kada je poslodavac o tome obavešten.

Imajući u vidu zakonsku odredbu prema kojoj se naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada isplaćuje na teret organa koji je odredio pritvor, za poslodavca je poželjno da donese rešenje o udaljenju zaposlenog sa rada po osnovu određenog pritvora, u cilju refundiranja naknadu zarade koju je isplatio za vreme trajanja istog.

Položaj zaposlenog za vreme udaljenja sa rada

Prava iz radnog odnosa

Rešenjem o udaljenju sa rada zaposleni se privremeno udaljava iz radne sredine. Dakle, zaposleni za vreme udaljenja sa rada faktički ne obavlja rad za poslodavca, ali ne gubi svojstvo osiguranika. Naime, članom 14. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS, 84/2004 - dr. zakon, 85/2005, 101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019 - odluka US, 86/2019, 62/2021, 125/2022, 138/2022, 76/2023 i 94/2024) je propisano da se svojstvo osiguranika stiče  na dan početka, a prestaje na dan prestanka zaposlenja. S obzirom da udaljenjem sa rada  zaposlenom nije prestalo zaposlenje,  shodno tome, zaposleni i za vreme udaljenja ima svojstvo osiguranika, odnosno obavezno je osiguran na penzijsko i invalidsko osiguranje.

S druge strane, u slučaju udaljenja sa rada, zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, kao što su pravo na korišćenje godišnjeg odmora, plaćeno odsustvo i druga prava, osim prava na naknadu zarade. Dakle, zaposleni za vreme udaljenja sa rada ne ostvaruje ni pravo na naknadu troškova, odnosno naknadu troškova za ishranu u toku rada, za regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Iako ovo pitanje nije eksplicitno uređeno odredbama Zakona o radu, zaposleni neće imati pravo na godišnji odmor za period udaljenja sa rada, jer mu  miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, te će zaposleni ostvariti pravo na srazmerni godišnji odmor za kalendarsku godinu u kojoj je udaljen sa rada, za onaj period koji je proveo na radu.

Naknada za vreme udaljenja sa rada

Za vreme udaljenja sa rada, zaposlenom pripada naknada zarade u visini jedne četvrtine, a ako izdržava porodicu u visini jedne trećine osnovne zarade.

Osnovica za obračun naknade zarade je osnovna zarada zaposlenog utvrđena za mesec za koji se vrši isplata naknade zarade. Dakle, u osnovicu za obračun naknade zarade ne ulazi zarada po osnovu radnog učinka, uvećana zarada za noćni rad, prekovremeni rad i minuli rad, kao i druge isplate sa karakterom zarade, poput bonusa i slično.

Visina naknade zarade je ista bez obzira da li je u pitanju obavezno ili fakultativno udaljenje sa rada, pri čemu je prilikom utvrđivanja visine naknade zarade, bitna činjenica da li zaposleni izdržava porodicu, a ne da li zaposleni ima porodicu. Tako, zaposleni ne izdržava porodicu ukoliko živi sam, kao i u slučaju kada je samo član porodičnog domaćinstva roditelja ili drugih lica. S druge strane, zaposleni izdržava porodicu, ako je ona ekonomski zavisna od njegovog rada, bez obzira da li je on u toj porodici rođen ili je on sam zasnovao.  

Naknada koja se isplaćuje zaposlenom zbog privremenog udaljenja sa rada može biti niža od minimalne zarade. Međutim, s obzirom da naknada sa poreskog aspekta ima tretman zarade, ta da se na istu obračunavaju porez na zaradu i doprinosi za socijalno osiguranje, ako je naknada niža od minimalne zarade, doprinosi se obračunavaju i plaćaju na najnižu osnovicu.

Naknadu zarade, u slučaju fakultativnog udaljenja isplaćuje poslodavac na njegov teret.

Naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada, u slučaju obaveznog udaljenja, isplaćuje se na teret organa koji je odredio pritvor. U ovom slučaju, za vreme udaljenja dok traje pritvor, naknadu zarade isplaćuje poslodavac, a zatim je refundira od organa koji je odredio pritvor, pri čemu je potrebno da poslodavac dostavi dokaze da je naknada zarade isplaćena. Dakle, naknada zarade pada na teret suda koji je odredio pritvor, a poslove refundacije obavlja ministarstvo nadležno za pravosuđe.   

Međutim, od situacije u kojoj je zaposlenom određen pritvor, treba razlikovati situaciju u kojoj se zaposleni, u skladu sa odredbom člana 294. Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019 - dalje: ZKP), zadržava odlukom javnog tužioca, najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv. U ovom slučaju, u skladu sa odredbom člana 114. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada zbog odazivanja na poziv državnog organa. Poslodavac ima pravo na refundiranje isplaćene naknade zarade u slučaju odsustvovanja zaposlenog sa rada zbog odazivanja na poziv državnog organa, od organa na čiji se poziv zaposleni odazvao, ako zakonom nije drukčije određeno.

Trajanje privremenog udaljenja zaposlenog sa rada

Fakultativno udaljenje može da traje najduže tri meseca, a po isteku tog perioda poslodavcu stoje na raspolaganju tri opcije, da zaposlenog vrati na rad, da mu otkaže ugovor o radu ili izrekne drugu meru u skladu sa članom 179a Zakona o radu. Izuzetak od navedenog roka je slučaj kada je rešenje o privremenom udaljenju sa rada doneto jer je protiv zaposlenog započeto krivično gonjenje u skladu sa zakonom, zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom, kada udaljenje može trajati najduže do pravosnažnosti sudske odluke u krivičnom postupku.

Ukoliko se poslodavac odlučio da zaposlenom otkaže ugovor o radu, nakon što je utvrdio da postoji opravdani razlog za otkaz istog, zaposleni se, nakon donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa ne vraća na rad kod poslodavca, već mu prestaje radni odnos.

U svim drugim slučajevima,   dakle, kada poslodavac utvrdi da ne postoji odgovornost zaposlenog ili mu u otkaznom postupku izrekne neku od mera iz člana 179a Zakona o radu, odnosno protekne rok od tri meseca od dana donošenja rešenja o udaljenju ili  ako je pravosnažnom sudskom odlukom okončan krivični postupak u odnosu na zaposlenog, zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom, obustavom, oslobađanjem zaposlenog od optužbe ili odbijanjem optužbe, ali ne zbog nenadležnosti, poslodavac je dužan da zaposlenog vrati na rad po pravosnažnosti sudske odluke, ukoliko je do tog trenutka bio suspendovan sa rada.

Naravno, ukoliko je zaposlenom koji je suspendovan sa rada u otkaznom postupku izrečena mera iz člana 179a stav 1. tačka 1) Zakona o radu - privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade u trajanju od jednog do 15 radnih dana, isti se pre primene navedene mere vraća na rad po osnovu suspenzije, odnosno istom se suspenzija okončava, ali će nakon toga biti privremeno udaljenjen sa rada bez naknade zarade za period za koji je mera izrečena.

Treba reći, da poslodavac može, u slučaju fakultativnog udaljenja zaposlenog sa rada, ukinuti rešenje o privremenom udaljenju sa rada i pre donošenja rešenja o utvrđivanju odgovornosti zaposlenog, ako prestanu okolnosti zbog kojih je doneta odluka o privremenom udaljenju, u kom slučaju se zaposleni vraća na rad, pri čemu se ne prejudicira odgovornost zaposlenog za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline. Naravno, ukidanjem rešenja o udaljenju, poslodavac po samoj prirodi stvari, ne može prejudicirati ni odgovornost zaposlenog u eventalnom krivičnom postupku zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom.

Kada je u pitanju obavezno udaljenje zaposlenog sa rada, poslodavac je dužan da, odmah po ukidanju pritvora, omogući zaposlenom da se radi vrati na rad, pri čemu eventualno rešenje o prestanku udaljenja sa rada zbog ukidanja pritvora, ima deklaratorno dejstvo. S duge strane, zaposleni je dužan da se vrati na rad. Međutim, nakon ukidanja pritvora, odnosno obaveznog udaljenja sa rada, ako je protiv zaposlenog započeto krivično gonjenje u skladu sa zakonom zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom, poslodavac može doneti rešenje kojim se zaposleni udaljava sa rada sve do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka. Takvo novo rešenje o udaljenju zaposlenog sa rada bilo bi fakultativnog karaktera.

Pravo udaljenog zaposlenog na isplatu razlike zarade

Zaposlenom pripada razlika između iznosa primljene naknade zarade i punog iznosa osnovne zarade ukoliko je udaljenje sa rada bilo neopravdano. Neopravdano udaljenje je širi pojam od nezakonitog udaljenja. Svako nezakonito udaljenje je neopravdano. Međutim, neopravdanim udaljenjem se smatra i udalenje koje je zakonito, ukoliko se, na primer, u otkaznom postupku utvrdi da zaposleni nije odgovoran za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline, ako poslodavac pre isteka roka zastarelosti ne izrekne zaposlenom disciplinsku sankciju, kao i u slučaju kada je rešenje poslodavaca kojim je zaposlenom izrečena disciplinska sankcija poništeno pravnosnažnom odlukom suda. Takođe, udaljenje sa rada je neopravdano ako krivični postupak, u odnosu na zaposlenog bude pravosnažno okončan obustavom, oslobađanjem zaposlenog od optužbe ili odbijanjem optužbe, ali ne zbog nenadležnosti, pri čemu se navedeno dokazuje pravnosnažnom sudskom odlukom.

Dakle, u svim navedenim slučajevima, zaposlenom pripada pravo na naknadu do punog iznosa osnovne zarade, ali ne i pune zarade koju bi ostvario da je radio.

Zaposlenom pripada pravo na isplatu razlike između iznosa primljene naknade zarade i iznosa osnovne zarade, i u slučaju kada je privremeno udaljenje sa rada prethodilo donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu, koje je poništeno pravnosnažnom odlukom suda, a zaposleni je ostvario pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, s obzirom da navedena naknada ne predstavlja prihod ostvaren po osnovu rada. Ovakav stav zauzeo je i Vrhovni kasacioni sud u Presudi Rev2 2001/2015 od 28.9.2016. godine.

Treba reći da zaposleni nije u obavezi da poništava rešenje o privremenom udaljenju da bi ostvario pravo na razliku do punog iznosa osnovne zarade, već je osnov za isplatu iste da je udaljenje sa rada bilo neopravdano.

Pravo zaposlenog na pravnu zaštitu

Ukoliko smatra da je rešenje poslodavca o udaljenju sa rada nezakonito, zaposlenom na raspolaganju stoje dve opcije, može podneti tužbu nadležnom sudu ili se obratiti inspekciji rada.   

Sudska zaštita

Ako smatra da je rešenje poslodavca kojim je udaljen sa rada nezakonito, zaposleni može podneti tužbu protiv rešenja o privremenom udaljenju sa rada. To u njegovo ime može učiniti i predstavnik sindikata čiji je član, ukoliko ga zaposleni ovlasti, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.

Prema svojoj pravnoj prirodi, ova parnica spada u radne sporove. Rok za podnošenje tužbe je 60 dana od dana dostavljanja rešenja. U pitanju je prekluzivni rok materijalnog prava, pa njegovim protekom zaposleni gubi pravo na sudsku zaštitu.

Navedena tužba se podnosi osnovnom sudu, prema sedištu poslodavca, odnosno osnovnom sudu na čijem se području rad obavlja. Izbor suda je propisan u korist zaposlenog kao tužioca, pri čemu je navedeni izbor neopoziv, te ukoliko je tužba stigla u sud u koji je upućena, zaposleni ne može koristiti više pravo izbora. Naravno, moguća je i tzv. ugovorena nadležnost, pri čemu se klauzula o mesnoj nadležnosti suda najčešće nalazi u ugovoru o radu, kada je zaposleni u obavezi da sudu dostavi ugovor o radu ili sporazum o ugovorenoj nadležnosti ukoliko isti nije sastavni deo ugovora o radu.

Predmet tužbenog zahteva je poništaj rešenja poslodavca kojim je zaposleni privremeno udaljen sa rada. Prilikom ocene zakonitosti rešenja o privremenom udaljenju ne raspravlja se o odgovornosti zaposlenog, već samo o tome da li su ispunjeni uslovi zakonski uslovi za fakultativno udaljenje.

U drugom stepenu, po žalbi, odlučuje apelacioni sud, dok revizija u ovom slučaju nije dopuštena.

Zaštita pred inspekcijom rada

Ukoliko smatra da je rešenje o udaljenju sa rada doneto uz povredu odredaba Zakona o radu, zaposleni se može obratiti inspekciji rada. U slučaju otkrivanja nezakonitosti, inspektor rada je dužan da naloži poslodavcu da u određenom roku otkloni utvrđene povrede zakona, a pored toga, može  podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, ako nađe da je poslodavac povredom zakona učinio prekršaj.

Međutim, čak i slučaju kada je udaljenjem sa rada očigledno povređeno njegovo pravo, zaposleni nema pravo da od inspekcije rada zahteva odlaganje izvršenja rešenja o udaljenju.

Ako poslodavac donese rešenje o udaljenju zaposlenog sa rada, suprotno odredbama Zakona o radu ili ako zaposlenog udalji sa rada duže od roka propisanog navedenim zakonom, odredbom člana 274. stav 1. tačka 12) i st. 2. i 3. Zakona o radu, propisane su novčane kazne za poslodavca, i to za poslodavca sa svojstvom pravnog lica u iznosu od 600.000 dinara do 1.500.000 dinara, odnosno za preduzetnika u iznosu od 200.000 dinara do 400.000 dinara, kao i novčana kazna u iznosu od 50.000 dinara do 150.000 dinara, za odgovorno lice u pravnom licu, odnosno zastupnika pravnog lica.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ivan Krneta, advokat

Prekovremeni rad u Republici Srbiji regulisan je članom 53. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) koji propisuje da je zaposleni, na zahtev poslodavca dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Zakon propisuje ograničenje po pitanju trajanju prekovremenog rada - ne duže od osam sati nedeljno, kao i  da zaposleni ne može raditi duže od 12 sati dnevno uključujući i prekovremeni rad.

Iz zakonske definicije prekovremenog rada proizlazi da je to rad duži od punog radnog vremena, međutim postavlja se pitanje određivanja prekovremenog rada na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno  radno vreme kao i na poslovima sa nepunim radnim vremenom. Zakon o radu u članu 53.stav 4. u vezi sa članom 52. propisuje da se ne može odrediti prekovremeni rad na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme, međutim šturo obrađuje pitanje prekovremenog rada u slučaju nepunog radnog vremena.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja dalo je mišljenje prema kojem nema smetnji da zaposleni koji radi nepuno radno vreme, radi I prekovremeno, a u skladu sa čl.53.ZOR, pri čemu se mora uzeti u obzir da zaposleni možda radi nepuno radno vreme kod drugog poslodavca, te stoga prekovremeni rad mora biti u srazmeri sa njegovim radnim vremenom.

Dalje, Zakon ne definiše izričito u kojoj formi je potrebno izdati zahtev zaposlenom o određivanju prekovremenog rada. Sudska praksa je varirala po tom pitanju, te je najpre u presudi Apelacionog suda u Beogradu od 2015.godine sud zauzeo stav da zahtev poslodavca može biti dat usmeno u hitnim slučajevima, ali da naknadno mora doneti pisani akt.

Međutim novijim odlukama Vrhovnog kasacionog suda zauzet je stav da za postojanje prekovremenog rada nije neophodno da postoji formalni pisani zahtev. Presuda VKS Rev2 3229/20 od 2021.godine naglasila je da se prekovremeni rad može dokazivati i drugim sredstvima poput svedočenja drugih zaposlenih ili na osnovu evidencije radnog vremena. Presuda VKS Rev2 3092/21 (2023) dodatno je učvrstila stav da prekovremeni rad ne mora biti formalno odobren pisanim aktom, već može biti dokaziv ukoliko je bio neophodan za završetak posla. Ovim je uneta fleksibilnost u odobravanju prekovremenog rada i povećana je zaštita prava zaposlenih na odgovarajuću naknadu za prekovremeni rad, čak i kada formalni pisani zahtev nije izdat.

Izvor: Baza sudske prakse/ Vrhovni kasacioni sud – Presuda Rev2 3229/2020 od 23.12.2021. godine, Presuda Rev2 3092/2021 od 22.06.2023. godine.

Imajući u vidu da se prekovremeni rad tretira kao izuzetak, članom 108. Zakona o radu predviđeno je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu min. 26% osnovne zarade. Zakonskim određivanjem minimuma ostavljena je mogućnost poslodavcu da ugovori veće uvećanje opštim aktom i ugovorom o radu.

Praksa pokazuje da se ovo pravo često krši tako što poslodavac ne priznaje dodatne sate i ne isplaćuje uvećanu zaradu, ili priznaje dodatne sate ali ih kompenzuje slobodnim danima bez saglasnosti radnika. Vođenje lažne evidencije jedan je od najčešćih načina na koji poslodavci izbegavaju isplatu prekovremenog rada bilo da se radi o elektronskoj ili papirnoj evidenciji.

Baveći se ovom temom moramo navesti i kategorije zaposlenih kojima nije dozvoljen prekovremeni rad kao I situacije u kojima nije dozvoljen, što dodatno potvrđuje izuzetnu prirodu ovog instituta, te važnost poštovanja zakonskih ograničenja.

• Jedan od roditelja sa detetom do trece godine života može raditi prekovremeno samo uz svoju pismenu saglasnost.
• Samohrani roditelj koji ima dete do 7 godina ili dete koje je težak invalid može da radi prekovremeno samo uz svoju pisanu saglasnost.
• Zaposlena žena za vreme trudnoće i zaposlena koja doji dete ne može raditi prekovremeno, ako bi takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa.

Ukoliko poslodavac ne poštuje ograničenja u vezi sa prekovremenim radom suočava se sa kaznama prema Zakonu o inspekciji rada. Novčane kazne kreću se od 100.000 RSD do 1.000.000 RSD, dok odgovorna lica mogu biti kažnjena sa 10.000 RSD do 50.000 RSD. Takođe, ukoliko poslodavac ne vodi evidenciju o prekovremenom radu može biti kažnjen novčanom kaznom od 50.000 RSD do 200.000 RSD za pravno lice i 10.000 RSD do 30.000 RSD za odgovorno lice.

Prekovremeni rad u Srbiji predstavlja zakonski institut koji balansira između potreba poslodavca i zaštite prava zaposlenih. Sudska praksa postepeno oblikuje tumačenje njegovih elemenata. Uprkos normativnoj preciznosti, izazovi u primeni uključuju neadekvatno evidentiranje prekovremenog rada, neisplaćivanje uvećane zarade i zloupotrebe od strane poslodavca.

Dalje istraživanje ove teme moglo bi se usmeriti na analizu uticaja sudskih odluka na praksu poslodavaca kao i na komparativno ispitivanje regulative prekovremenog rada u uporednom pravu.

Preciznije normativno uređenje i doslednija primena postojećih propisa doprineli bi većoj pravnoj sigurnosti  i usklađivanju radnog zakonodavstva sa savremenim trendovima u oblasti radnog prava.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Anđelković, diplomirani pravnik