U brzoj i dinamičnoj sferi start-up kompanija, inovativne ideje i brzi razvoj često zasene jednu od najvažnijih komponenti uspešnog poslovanja: pravnu infrastrukturu. Bez odgovarajuće pravne podrške, čak i najperspektivniji start-up projekti mogu se suočiti s pravnim izazovima koji mogu usporiti ili čak zaustaviti njihov rast. U ovom tekstu osvrnućemo se na osnovna pravna dokumenta koja su neophodna za svaki start-up i kako ona mogu pomoći u izgradnji stabilne poslovne osnove.

Osnivačka dokumentacija

Prvi korak u osnivanju svake kompanije je sačinjenje osnivačke dokumentacije. U slučaju start-up kompanije najčešće Ugovor o osnivanju jer start-up po pravilu ima više osnivača ili odluku o osnivanju u slučaju jednog osnivača. Osnivački akt definiše osnovne elemente, kao što su naziv i poslovno ime, sedište, delatnost i vlasnička struktura. Pored osnivačkog akta može postojati i odluka o imenovanju direktora.

Ugovor članova društva (eng. Shareholder agreement)

Ugovor članova društva (eng. Shareholder agreement) kojim dva ili više članova istog društva regulišu pitanja od značaja za svoje međusobne odnose u vezi sa društvom, poput: pozicije i zaduženja u kompaniji, specifičnih prava i obaveza člana u vezi sa prenosom udela, dogovora kako će glasati u skupštini, mehanizama za rešavanje blokade u odlučivanju, tag along i drag along klauzule, vesting, exit strategije itd. Ovo je posebno važno u slučaju neslaganja između osnivača ili promena u vlasničkoj strukturi.

Zaštita intelektualne svojine

Intelektualna svojina (IP) je suštinski resurs svake start-up kompanije. Zaštita intelektualne svojine  je neophodna, naročito za one kompanije koje se oslanjaju na inovativne tehnologije ili jedinstvene poslovne modele. Dokumenti koji obuhvataju zaštitu intelektualne svojine uključuju ugovore o poverljivosti i zaštiti poslovne tajne (NDA), ugovore o licenciranju, ugovore sa eksternim pružaocima usluga, zaštitu žigova i eventualno patentnu zaštitu. Zaštita ovih prava je od suštinskog značaja kako bi omogućio dugoročan rast i kako bi se povećala vrednost kompanije.

Regulisanje radnih odnosa

Prilikom zapošljavanja, start-up kompanije posebnu pažnju treba da obrate na Pravilnik o radu i Ugovore o radu. Ugovori o radu treba da sadrže odredbe o dužnostima zaposlenih, uslovima rada, pravima na intelektualnu svojinu, klauzulama zabrane konkurencije i klauzulama o poverljivosti. Na taj način, kompanija osigurava da svi zaposleni razumeju svoje obaveze i prava. Pravilnik o radu je opšti akt koji donosi poslodavac, a kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u skladu sa zakonom kao što su prava i obaveze zaposlenih, organizaciju rada, bezbednost i zdravlje na radu itd.

Ugovori sa partnerima i dobavljačima

Ugovori sa partnerima i dobavljačima su neophodni za uspostavljanje jasnih odnosa i obaveza. Ovi ugovori regulišu uslove saradnje, uključujući cene, rokove isporuke i kvalitet proizvoda ili usluga. Transparentnost u ovim ugovorima može smanjiti rizik od nesporazuma i potencijalnih pravnih sporova.

Zaštita podataka

Start-up kompanije koje posluju u digitalnom okruženju moraju imati jasne Pravnilnike o zaštiti podataka, pravila o privatnosti i uslove korišćenja za svoje korisnike. Ova dokumenta štite kako kompaniju tako i korisnike, jasno definišući kako se prikupljaju, koriste i štite lični podaci, kao i koje su obaveze korisnika prilikom korišćenja usluga. Posebno je značajno usklađivanje sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i GDPR.

Investicije

Ako start-up traži spoljnu finansijsku podršku, ugovori o investicijama su neizbežni. Term Sheet (srp. popis uslova ili detaljan opis transakcije) je polazni dokument svakog investicionog procesa. Iako formalno neobavezujući, Term Sheet postavlja okvir transakcije koji se retko menja, stoga je važno paziti šta se potpisuje. Term sheet definiše detaljan opis okvira transakcije i sve bitne elemente sporazuma kompanije i investitora. Investicioni ugovori predstavljaju veoma kompleksan set dokumenata koji će biti obrađeni u posebnim tekstovima.

Zaključak

Pravna infrastruktura nije luksuz već potreba za svaki start-up koji želi da postigne dugoročan uspeh. Pravilno pripremljena i održavana pravna dokumentacija može zaštititi start-up od mnogih rizika i pomoći mu da raste i razvija se. Kao advokatska kancelarija za start-up kompanije, nudimo sveobuhvatnu pravnu podršku kako bi vaš poslovni poduhvat bio spreman za svaki izazov koji donosi poslovni svet. Zbog toga smo i formirali Start-up Paket koji se izrađuje po meri svakog pojedinačnog klijenta.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Stefan Ettore, partner u AK EttoreLaw

U dinamičnom pravnom okruženju, gde se regulative neprestano menjaju, pravnici imaju ključnu ulogu u oblikovanju pravnog sistema i podršci privredi. Zadovoljstvo nam je da vam predstavimo Asocijaciju pravnika AEPA koja je posvećena unapređenju pravne profesije, jačanju pravne sigurnosti, obrazovanja i promovisanju etičkih standarda u praksi.

U ovom intervjuu razgovaramo sa predstavnicima Asocijacije pravnika AEPA i to: dr Dženis Šaćirović, PR Asocijacije pravnika AEPA i dr Filip Mirić, savetnik predsednice Asocijacije pravnika AEPA o aktuelnim pravnim izazovima, zakonodavnim reformama i ulozi asocijacije u podršci stručnjacima i privrednicima. Kakvi su trendovi u pravnoj nauci, koje promene možemo očekivati i kako AEPA doprinosi razvoju pravne struke u Srbiji? Otkrijte odgovore u nastavku.

Šta je bio osnovni povod ili ideja osnivanja Asocijacije pravnika AEPA?

Asocijacija pravnika AEPA je nastala 2019. godine sa idejom da pod jednim krovom okupi pravnike koji su nakon studiranja, profesionalnih angažmana i učešća u raznim društvenim aktivnostima. Mi smo, zapravo, postojali i puno pre kao neformalna grupa ljudi koji su se upoznavali na seminarima, konferencijama, okruglim stolovima i tome slično. U moru poznanstava koje smo sticali pri svemu tome, među nas nekoliko se javila posebna bliskost, razmena ideja i saglasnost oko istih životnih ciljeva. Želeli smo da ne ostane sve na našem prijateljstvu i privatnim relacijama, već da se trajno ujedinimo i stvorimo zajedničku kuću, koja će nas trajno povezati i obavezati na zajednički rad i inicijative koje bismo svakako ostvarili individualno. Idejni tvorac i utemeljitelj je najbolja među nama, vrlo uspešna MSc. Marija S. Dedović, koja je poznavala svakoga od nas, povezala nas i počastila time da budemo deo ove priče od prvog dana. Ona je imala beskrajno poverenje u nas i mi u nju.

Ko su ljudi koji vode Asocijaciju pravnika AEPA?

To su, pored predsednice MSc. Marije S. Dedović, jedne od najboljih i najuspešnijih pravnica sa visokim menadžerskim sposobnostima i koja rukovodi, ljudi koji su godinama prisutni u profesionalnom, naučnom, pa i javnom životu u našoj zemlji. Oni su, svako ponaosob, uspešni u svom poslu i želeli su da budu deo njega u čemu će raditi samostalno i razvijati i realizovati svoje ideje koje ne bi mogli sprovoditi na način kakav je moguć u Asocijaciji, jer ovde imaju potpunu kreativnu slobodu i svaki čovek koji duži određeni resor ili poziciju je ujedno i menadžer svog zaduženja, jer Asocijacija je zastupa ideju liderstva i progresa koji pokreću samoinicijativnost i odlučnost. Ljudi koji vode Asocijaciju su iskusni, ostvareni i željni da ono što imaju, znaju i mogu, žele da podele s drugima u cilju unapređenja društva, bilo da je u pitanju pravo ili opšti aspekti života koji su direktno ili indirektno povezani s pravom.

Koji su najveći rezultati Asocijacije i kako je ona za kratko vreme postala veoma prepoznatljiva?

Asocijacija od samog početka, dakle od 2019. godine, počela je s jasnim ciljevima. Mi nismo pisali statut da bi zadovoljili formu i kriterijume za dobijanje statusa udruženja, već smo suštinski stali iza svakog napisanog slova, koje smo sačinili dobro procenjujući da li to što piše i želimo i hoćemo i možemo. Naš cilj je bio da imamo uspešne obuke za polaganje pravosudnog ispita i to smo uspeli jer ih organizujemo i sprovodimo godinama unazad sa stotinama zadovoljnih ljudi koji su ih pohađali. Organizovali smo desetine stručnih predavanja, seminara, vebinara, onlajn radionica, od kojih su mnogi događali bili humanitarnog karaktera i gde smo prikupljenim sredstvima od kotizacija, novčana sredstva dostavljali socijalno ugroženima i obolelima, a u budućnosti razmišljamo i o stipendijama koje ćemo i sami od svojih sredstava finansirati u određenoj meri. 

Asocijacija je prepoznata kao inicijator značajnih reformi u oblasti prava i zaštite dece. Bili smo predlagači obaveze br. 7 u Akcionom planu za sprovođenje inicijative Partnerstvo za otvorenu upravu u Republici Srbiji (2020–2022), čiji je rezultat uspostavljanje nacionalne platforme „Čuvam te“ – inovativnog sistema za prevenciju nasilja u školama, elektronsku prijavu i pružanje podrške žrtvama. Takođe, AEPA je inicijator peticije za reformu pravosudnog ispita u Republici Srbiji, koju je podržalo više hiljada diplomiranih pravnika i studenata prava, a u 2025. godini nastavljamo javno zagovaranje kroz seriju okruglih stolova.

Od decembra 2024. do februara 2025. godine, realizovali smo projekat „SVET BEZ NASILJA“ koji je posvećen stvaranju sigurnog okruženja za svako dete i svaku porodicu, kroz edukaciju, institucionalnu podršku i podizanje svesti o prevenciji nasilja. Završna konferencija koja će se održati 21. februara u Narodnoj skupštini Republike Srbije, inicira okupljanje predstavnika zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, stručnjake iz oblasti prava i zaštite ljudskih prava, kao i predstavnike civilnog sektora, s ciljem sumiranja rezultata projekta i definisanja daljih koraka ka društvu bez nasilja.
Danas Asocijacija broji preko 400 članova, među kojima su predsednici sudova, sudije, tužioci, advokati, univerzitetski profesori, pravnici u državnom i privatnom sektoru, ali i studenti.

Možete li nam približnije predstaviti aktuelni projekat "SVET BEZ NASILJA"?

Asocijacija pravnika AEPA, kao nosilac projekta "SVET BEZ NASILJA", koji smo realizovali uz podršku Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za oblast rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena, sprovela je projekat u okviru kojeg je održano devet onlajn radionica koje je pohađalo preko 700 učesnika. Organizovali smo predavanja značajnih stručnjaka koji su preneli svoja iskustva i inovativna rešenja neophodna za suočavanje sa problemom vršnjačkog nasilja ali i nasilja uopšte. Sumirajući ideje i iskustva, napisali smo i jednu brošuru ili bolje rečeno monografiju, po svom formatu sadržini, koja će biti predstavljena na dan naše Završne konferencije u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Asocijacija je inicirala i osnivanje još dve vrlo ambiciozne organizacije, o čemu je reč?

Tim ljudi okupljenih oko Asocijacije, na čelu sa idejnim tvorcem i inicijatorom MSc. Marijom S. Dedović, osnovao je pre godinu dana Pravničku akademiju Srbije, a u decembru mesecu i Kadrovsku komoru Srbije. Akademija je već počela sa radom i održali smo nekoliko predavanja za pravnike. Ideja je da ova organizacija, zapravo, postane krovna institucija koja okuplja sva pravnička i druga stručna udruženja, ali da vrlo brzo postane po svom formatu i institucija. Ovde se nalaze iskusni pravnici sa višedecenijskim radnim iskustvom i društvenom priznatošću i ova godina je godina kada će Akademija pokazati svoje kapacitete.

Što se Kadrovske komore tiče, ona je nešto potpuno inovativno i što je do dan danas nepoznato kod nas. Ovde se radi o pomoći pri kadriranju kako državnom, tako i privatnom sektoru. Ideja je da se generišu kapaciteti pojedinca, da se uspostavi jasan stav poslodavca i uposlenika na način da obe strane budu zadovoljne. Mi želimo da pronalazimo dobar pravnički kadar i da ga kanališemo, profilišemo i približimo poslu koji bi najbolje mogao da radi, pa i ako ne bi u datom trenutku, da ga motivišemo da ide ka tom putu. Primenjivaćemo najbolje metode koučinga. Smatramo da neefikasna uprava je isto kao neefikasan sportski tim - ukoliko niko nije na pravom mestu, a trener ne zna šta želi, izostaće rezultat. Mi želimo da tu posložimo stvari.

Gde vidite sebe narednih godina?

Nemamo više toliko vremena da zamišljamo ili predviđamo, jer se konstantno unapređujemo i menjamo, a pri svemu tome stoji naporan rad za koji nismo toliko verovali da će ga biti, ali nam ne predstavlja problem. Znamo da samo veliki rad i velike ideje prizivaju uspeh, jer se ka njemu korača. Ali ako bismo bili zadovoljni nekim rezultatima za npr. deset godina, to bi bilo da nama bude zadovoljan svaki čovek koji je na bilo koji način imao dodira sa našom pričom, da pomognemo svakome koliko možemo i da znamo da na šta da smo postigli da smo dali svoj maksimum. Ako bismo formalno gledali na uspeh, onda je to još više rezultata poput onih koje smo imali sa inicijativnom za platformom "ČUVAM TE" i sjajnih projekata poput projekta "SVET BEZ NASILJA". Želimo da naše tri organizacije jednog dana postanu tri institucije od značaja za celokupno društvo i da tako i deluju. Mi se na tom putu umoriti nećemo.

Otpad od plastike je globalni problem.

Svakoga dana se u svetske okeane, reke i jezera istovari otpad jednak količini od 2000 kamiona smećara. Takav otpad može da promeni čitava staništa i prirodne procese, smanjujući sposobnost ekosistema da se prilagode klimatskim promenama, direktno utičući na živote miliona ljudi na razne načine od mogućnosti proizvodnje hrane do društvenog blagostanja.

U martu 2022. godine, u Najrobiju je usvojena rezolucija za sprečavanje zagađenja plastikom i stvaranju međunarodno pravno obavezujućeg sporazuma koji za cilj ima prevenciju i redukciju globalnog zagađenja otpadom od plastike.

U poslednjih nekoliko godina na nivou Evropske Unije je usvojeno nekoliko, moglo bi se reći agresivnih pristupa za rešavanje problema koje izaziva otpad od plastike, od kojih je najvažnija Plastic strategy koja za cilj ima da transformiše način na koji se plastični proizvodi dizajniraju, proizvode, koriste i recikliraju u EU, zatim prelazak na održivije i sigurnije obrasce potrošnje i proizvodnje plastike, stvaranje novih mogućnosti za inovacije u pogledu proizvoda od plastike i zamene za takve proizvode, podsticanje promena i davanje primera na globalnom nivou.

Novi planovi ukazuju na zalaganje da se smanji potrošnja plastike za jednokratnu upotrebu i ograniči namerna upotreba mikroplastike, što sve već utiče na sistem lanca vrednosti PET-a i značajno povećava potražnju za reciklirane materijale.

Prema ovoj direktivi, PET boce za piće će od 2025. godine morati da sadrže najmanje 25% reciklirane plastike, a od 2030. godine do 30%.

Početkom 2021. godine, EU je uvela porez na plastiku za nereciklirani otpad u nastojanju da poveća stope reciklaže. Jedinstvena stopa u iznosu od 0,80 evra po kilogramu primenjuje se na ukupnu težinu doprinosa, izračunatu na osnovu podataka Eurostata koje zemlje članice već prikupljaju i daju u skladu sa postojećim obavezama izveštavanja. Iako je ova inicijativa naširoko hvaljena, u nekim državama poput Nemačke se smatra da je ova poreska stopa preniska da bi zaista podstakla kompanije da smanje potrošnju plastike.

Druge zemlje poput Italije i Španije su takođe u procesu uvođenja sopstvenih poreskih zakona za plastiku za jednokratnu upotrebu na lokalnom nivou, dok su Nemačka, Francuska, Švedska, Estonija, Malta, Grčka, Irska i niz drugih zemalja u potpunosti zabranile korišćenje plastike u smislu jednokratne upotrebe. Iz stručnih krugova su često dolazili komentari da unapređenje šeme proširene odgovornosti proizvođača (kao što je primer koji je dala Belgija) mogu pomoći u dostizanju ciljeva postavljenih u Strategiji o plastici EU i podsticanju recikliranja plastike širom kontinenta kako bi se dostigli visoki nivoi oporavka materija poput metala i stakla.

Za sada zabrane se primenjuju na predmete od plastike za jednokratnu upotrebu kao što su jednokratni tanjiri, šolje i kutije koje koriste restorani brze hrane, slamčice, folije koje skupljaju toplotu na aerodromima i plastične kese koje se nude u prodaji prehrambenih proizvoda. Zabrane se odnose i na predmete koji sadrže polifluorovana jedinjenja, na primer na ambalažu koja dolazi u dodir sa hranom.

Evropski zakonodavci su se u novembru 2023. godine složili o izmeni Direktive o pošiljkama otpada koja diktira da će od 2026. godine biti zabranjen izvoz otpada od plastike iz zemalja članica EU i OECD u treće zemlje.

Ova pravila koja predstavljaju još strožiju kontrolu izvoza otpada od plastike i u potpunosti zaustavljaju izvoz u zemlje poput Republike Srbije, ali će kretanje otpada od plastike možda biti povećano u države koje su članice OECD poput Turske.

Prekogranično kretanje otpada od plastike, kao i prekogranično kretanje reciklirane plastike (granulata ili peleta) nametnulo je nova pitanja u zakonodavnom okviru.

U pojedinim državama reciklirana plastika se reguliše kroz propise kojima se uređuje upravljanje hemikalijama, dok se u nekim državama poput Republike Srbije uspostavio i pravni okvir za prestanak statusa otpada koji nastaje od reciklirane plastike.

Zakonom o upravljanju otpadom je propisano da pojedine vrste otpada koje su bile podvrgnute reciklaži ili drugoj operaciji ponovnog iskorišćenja prestaju da budu otpad, pod sledećim uslovima:

• da materija ili predmet imaju upotrebnu vrednost;
• da postoji tržište ili potražnja za takvim materijama ili predmetima;
• da materija ili predmet ispunjava tehničke uslove propisane zakonom i standardima koji se primenjuju na proizvode;
• da materija ili predmet neće imati štetan uticaj na životnu sredinu ili zdravlje ljudi.

Donošenjem rešenja o prestanku statusa otpada i upisu u registar otpada koji je prestao da bude otpad, prestaju obaveze prekograničnog kretanja otpadom, koje su propisane odredbama Zakona o upravljanju otpadom, obzirom da takva materija ili predmet više nije otpad.

U skladu sa navedenim, izvoz materije ili predmeta koji je upisan u Registar otpada kome je prestao da bude otpada se obavlja uz prilaganje potvrda o upisu otpada u navedeni registar, izdate od strane Ministarstva. 

U prilogu Pravilnika o vrstama otpada za koje se može podneti zahtev, dozvoljenim postupcima i tehnologijama tretmana za vrste otpada i drugim posebnim elementima za određivanje prestanka statusa otpada, propisani su tehnički zahtevi za operatere postrojenja za tretman otpada od plastike koje je potrebno ispuniti u cilju dobijanja rešenja o prestanku statusa otpada.

Ovakva rešenje su neophodna za sva pravna lica koja imaju nameru da reciklirane plastične materijale izvoze kao proizvode.

Sa druge strane uvoz plastičnog granulata se može vršiti samo uz dokaz da je u državi u kojoj je nastao, izvršena njegova registracija kao EoW (prestsanak statusa otpada) ili hemikalije u skladu sa odredbama REACH direktive.

Sve dok se ovakvi uslovi ne ispune neophodno je na takve granulate primenjivati odredbe prekograničnog kretanja otpada od plastike, koji zahteva prethodne najave kretanja kao kada je reč o kretanju opasnog otpada.

Ovakvi regulatorni okviri nameću izazove za lanac vrednosti plastike, ali i podršku za standard u oblasti reciklaže čime se eliminišu kompanije koje su nepropisno godinama upravljale otpadom od plastike.

Promene u tehnološkim procesima i potražnji plastike moraju biti vidljive u pogledu ambicija i sve većih ciljeva reciklaže koji se nameću iz krovnih evropskih propisa.

Ovo znači i kao podrska povećanju kvaliteta budućih materijala koji olakšavaju dalje poslovanje industrije koja ima za cilj povećanje upotrebe recikliranih komponenata bez bojazni oko problema sa obradom, promeni boja ili drugih vizuelnih nedostataka.

Ovi zakonodavni okviri pružaju jedno rešenje u složenoj slagalici pokretnih delova, u kojoj se očekuje redukcija zagađenja od plastike i sigurnost od zagađenja mikroplastikom.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Mirjana Todorović, master politikolog

U maju 2010. godine donet je Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu,  objavljen u „Sl. glasniku RS“, br. 36/2010. Zakon je stupio na snagu 5. juna 2010. godine, dok je počeo sa primenom 90 dana kasnije, odnosno 5. septembra 2010. godine. Imajući u vidu da se zakon primenjuje punih 14 godina, u ovom trenutku mogu se dati prvi zaključci o tome kako se ovaj institut percipira u sudskoj i poslovnoj praksi.

U bazi odluka apelacionih sudova (dostupne na sajtu: www.sudskapraksa.sud.rs) dostupno je oko 70ak sudskih odluka na ovu temu.

Statistički gledano nešto više je odluka kojima se tužbeni zahtev odbija. Kao sektori u kojima su tužbe prisutne izdvajaju se zdravstvo, prosveta, državna uprava (ministarstva), ali naravno svakako ima dosta tužbi i u privatnom sektoru. U nastavku slede osnovni zaključi analize po tematskim celinama:

Ponašanje koje se smatra radnjom zlostavljanja na radu

Na osnovu analize sadržine obrazloženja dostupnih odluka uočljiva je izvesna „evolucija“ sudske prakse u smislu da je kod novijih odluka uočljiva fleksibilnija percepcija sudova koje sve ponašanje se može podvesti pod kategoriju mobinga. U odlukama koje su usledile po donošenju zakona i prvih nekoliko godina njegove primene primećuje se da je uslov ponavljanja radnji bio priličan izazov, te se ovaj uslov shvatao formalistički, a kao jedan od ekstremnih primera ovog pristupa može se navesti slučaj gde je zaposlena čak pretrpela lake telesne povrede od strane nadređenog, koji je za taj postupak bio pravnosnažno osuđen u krivičnom postupku, ali sama tužba zbog zlostavljanja na radu nije bila uspešna jer je ovo bio „pojedinačni incident“, iako je uz ovaj incident bilo i drugog spornog ponašanja nadređenog. U tom smislu u obrazloženjima se obično koristila sledeća formulacija „povremene razlike u mišljenjima, problemi i konflikti u vezi sa obavljanjem poslova i radnih zadataka ne bi se mogli smatrati zlostavljanjem, osim ako imaju za cilj da povrede ili namerno uvrede zaposlenog“.

U novijim odlukama uočava se promenjena percepcija sudova. Svakako uslov da se radnja ponavlja je ostao, te se u jednoj od odluka navodi: „Nema zlostavljanja na radu kada se ostvari jedan konflikt kao u konkretnom slučaju po navodima i same tužilje. Pri tome po shvatanju ovoga suda sama kontrola tehnološke discipline rada zaposlenih i upozorenje zaposlenog u pogledu posledica njene povrede ne predstavlja zlostavljanje na radu, niti se na taj način vrši povreda dostojanstva, ugleda ličnog i profesionalnog integriteta zdravlja i položaja zaposlenog“.

Radnju zlostavljanja takođe ne predstavlja ni „različito viđenje načina organizacije rada i različit pristupu poslu i radnim zadacima“. Ni uskraćivanje tužiocu prava na godišnji odmor prema njegovoj želji i neisplata zarade u zakonom propisanom roku ne predstavlja zlostavljanje na radu, jer tužilac u odnosu na ove radnje tuženog ima pravo na zaštitu u posebnoj parnici.

Po pitanju tzv. mobinga praznog stola sud je u jednom slučaju izneo stav da: „Kada je u pitanju radnja zlostavljanja koja se sastoji u nedavanju radnih zadataka i izolovanju tužioca iz procesa rada, u period od ... godine do ... godine, tužilac ne čini verovatnim da je pokušavao i želeo da obavlja određene poslove, a da ga je generalni direktor tuženog u tom sprečavao, kao ni da su drugi zaposleni imali zabranu da ga pozivaju da obavlja poslove koje je do tada obavljao. Tužilac je morao znati koje su njegove radne obaveze i radni zadaci, a vezani za poslove radnog mesta na koje je bio raspoređen i s tim u vezi je bio u obavezi da ih obavlja, a ne čini verovatnim da su mu bile potrebne posebne instrukcije ili uputstva za određeni posao“…

Međutim, ono što se primećuje u novijim odlukama, a može da se okarakteriše kao izvesna evolucija sudske prakse, jeste da su i neke suptilnije radnje prepoznate kao mobing. Na primer, smatra se da radnju mobinga prestavlja davanje radnih zadataka izvan opisa posla zaposlenog ili prevelika količina radnih zadataka, jer je prepoznato da poslodavac to u konkretnom slučaju čini upravo sa namerom da zaposleni napravi grešku, tačnije povredu radne obaveze kako bi mu se otkazao ugovor o radu. Ipak i dalje se zahteva da su radnje uvek tesno povezane sa nekim vidom neprihvatljivog ponašanja izvršioca zlostavljanja prema žrtvi zlostavljanja (poput vređanja, šikaniranja), usled kojeg postupanja se zaposleni oseća lično ugroženim, degradiranim, poniženim i obezvređenim i čime se narušava odnos žrtve sa ostalim kolegama i uopšte dolazi do povrede ugleda žrtve u radnoj sredini.

Dakle, potrebno je da je reč o ponašanju koje je zaista neprihvatljivo u radnom okruženju, konkretno „radnje kod zlostavljanja na radu, uvek (su) tesno povezane sa nekim vidom patološkog i malicioznog ponašanja izvršioca zlostavljanja prema žrtvi zlostavljanja, usled kojeg postupanja se zaposleni oseća lično ugroženim, degradiranim, poniženim i obezvređenim, a i zdravlje mu je stoga često narušeno“, poput verbalnog omalovažavanja i vređanja, nipodaštavanja i šikaniranja, ili malicioznog postupanja. Zatim, reč je i o ponašanju koje je moglo dovesti i dovelo je do nemogućnosti odgovarajućeg komuniciranja, do narušavanja dobrih međuljudskih odnosa, do narušavanja ličnog ugleda i profesionalnog integriteta zaposlenog, a u krajnjem ishodu i do narušavanja njegovog zdravlja.

U ranijim odlukama je izneta slično shvatanje, te se na primer navodi da: „Zlostavljanje na radu je način ponašanja na mestima rada kojim jedno ili više lica koja čine drugi zaposleni, a koji mogu biti nadređeni ili podređeni, sistematski psihički zlostavlja ili zastrašuje drugo lice u relativno dužem periodu, gotovo svakodnevno ili periodično više meseci, sa namerom osporavanja profesionalnog ugleda i moralnog integriteta zaposlenog, profesionalnog i ljudskog dostojanstva u dužem periodu, a sa ciljem stvaranja nepodnošljivih uslova rada, pri čemu se lice nad kojim se vrši zlostavljanje nalazi u gotovo bespomoćnom položaju, a sve sa ciljem da se zaposleni navede da sam otkaže radni odnos.“

U novijim odlukama se ne navodi da je reč o „bespomoćnom položaju“ u kojem se žrtva zlostavljanja nalazi, ali svakako bi trebalo da je reč o ponašanju koje je zaista neprihvatljivo i ugrožavajuće.

U prilog tome koliko je zlostavljanje na radu ozbiljan društveni problem, govori i podatak da je u ne malom broju slučajeva sudski veštak kod zaposlenih koji su pretrpeli mobing konstatovao umanjenje životne sposobnosti, čak do 30%, jer je narušeno psihičko zdravlje koje je uzrokovano radnjama mobinga trajno onemogućilo žrtvu mobinga da se ostvari u poslovnom i međuljudskom okruženju.

Usvojena je objektivno shvatanje pojma radnje zlostavljanja

Usvojena je objektivna koncepcije pojma radnje zlostavljanja. Naime, sudska praksa iznosi stav „Pravo je svakog čoveka da zahteva od drugih ljudi da se prema njemu odnose na način kojim se ne vređa njegovo lično dostojanstvo ili na način kojim se ne vređa njegov ugled u društvu, zbog čega mora biti zaštićen od napada na svoju čast i ugled. Međutim, da li je do povrede prava ličnosti i time časti i ugleda došlo, sud utvrđuje prema objektivnim kriterijumima u svakoj konkretnoj situaciji, rukovodeći se pri tome društveno usvojenim merilima i shvatanjima časti i njenog povređivanja, a ne prema subjektivnim osećajima tužioca kao povređenog, ili nekog trećeg lica“. U tom smislu kao logičan deluje i dodatni stav suda da kvalifikacija određenog ponašanja kao radnje zlostavljanja na radu je u isključivoj nadležnosti suda i o toj kvalifikaciji se ne može izjašnjavati sudski veštak.  U tom smislu, ukoliko bi sudski veštak utvrdio da je određeno ponašanje izazvalo određenu povredu kod zaposlenog, ne bi smeo da iznosi kvalifikaciju da je u konkretnom slučaju došlo do zlostavljanja na radu, već je to pitanje za sud, s obzirom na izneti stav da prema objektivnim shvatanjima sredine takva radnja možda ne bi mogla da se kvalifikuje kao zlostavljanje na radu.

U vezi sa ovim segmentom, možda najinteresantnije pitanje koje se izdvojilo u sudskim odlukama jeste da li se radnja zlostavljanja na radu sastoji isključivo od objektivnih elemenata, u smislu da se određeno ponašanje može kvalifikovati kao zlostavljanje, nevezano od subjektivnog odnosa učinioca prema toj radnji, ili uključuje i pomenuti subjektivni element. Naime, u jednoj odluci sud navodi „iz navedene odredbe zakona (čl. 6. st. 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu) proizilazi da za takvo ponašanje nije nužno da je radnja preduzeta sa tim ciljem već je dovoljno da takvo ponašanje predstavlja povredu.“

U drugoj odluci iznosi se različit stav da „preduzete radnje moraju da „imaju za cilj da povrede ili namerno uvrede zaposlenog“. Takođe, postoji i treća grupa odluka koja kaže da je kod radnje zlostavljanja potrebno da postoji „namera lica koje vrši zlostavljanje za povredu dostojanstva, ugleda ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog…“

Imajući u vidu da zakon jasno kaže da je u slučaju zlostavljanja reč o ponašanju koje „za cilj ima ili predstavlja…“ određenu povredu, čini se da je ovde zapravo ključno sporno pitanje koje postoji u praksi, u smislu određenja subjektivnog elementa radnje zlostavljanja iz čl. 6. st. 1. Zakona, da li se pominjanje cilja kao elementa radnje zlostavljanja zapravo odnosi na postojanje samo namere izvršioca da učini radnju zlostavljanja, ili bi se postizanje tog cilja moglo ostvariti i nižim stepenom krivice građanskog prava (obična ili gruba nepažnja).

Visina dosuđene naknade štete

U sudskom postupku se može zahtevati naknada materijalne i nematerijalne štete. U odlukama koje se nalaze u bazi sudske prakse nije bilo primera zahteva za naknadu materijalne, već samo nematerijalne štete. Zahtevi su isticani u odnosu na dva (od tri) osnova iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima a) duševne bolove i b) strah. U odnosu na nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova zahtevi su se odnosili na duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti.

U pogledu dosuđenih iznosa najčešće je to bio iznos od RSD 100.000 po osnovu. Ipak, postoje i primeri gde su dosuđeni iznosi bili i RSD 50.000, RSD 80.000 i RSD 150.000, pri čemu je RSD 80.000 češći u odnosu na druga dva pomenuta iznosa.

Međutim, ukoliko sudski veštak usled psihičkih tegoba koje su posledice zlostavljanja konstatuje i umanjenje životne aktivnosti, po tom osnovu dosuđena naknada dostiže i iznos od RSD 250.000 (za umanjenje od 30%, dok je za 7,95% odšteta iznosila RSD 100.000).

Dakle, ukoliko gledamo prosečno, u zavisnosti od toga koji vid nematerijalne štete je utvrđen, dosuđeni iznosi naknade štete mogu da se kreću od RSD 80.000 do RSD 300.000-350.000, a eventualno i do RSD 450.000 – RSD 500.000, ukoliko je konstatovano umanjenje životne aktivnosti.

Zanimljiv je i jedan primer u kojem je sud za „pretrpljene duševne bolove zbog povrede dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, te narušenog zdravlja uzrokovanog neprijateljskim, ponižavajućim i uvredljivim okruženjem“ dosudio naknadu štete od RSD 200.000. Ovaj primer je zanimljiv jer je sud nadoknadu nematerijalne štete dosudio i zbog „narušenog zdravlja“, što nije kategorija sadržana u članu 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ovde se verovatno mislilo na umanjenje životne aktivnosti. Takođe, Zakon o obligacionim odnosima ne poznaje ni kategorije dostojanstvo, lični i profesionalni integritet već samo - povreda ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, ali je očigledno da je ovde bilo reči o tim zakonskim kategorijama.

Ostale teme značajne za postupak

Osim teme koje radnje mogu da se podvedu pod pojam zlostavljanja na radu, od ostalih pravnih stavova suda izvajaju se sledeći:

• Ukoliko tužiocu tokom postupka prestane radni odnos kod tuženog, nije moguće istaći zahtev u vidu zabrane budućeg vršenja istih ili sličnih radnji; Međutim, ukoliko je radni odnos prestao po osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu i zaposleni podnese tužbu za poništaj rešenja, takav zahtev bi bio dozvoljen, sve dok se tužbeni zahtev za poništaj rešenja pravnosnažno ne reši; 

• Ukoliko tokom postupka izvršiocu radnji zlostavljanja prestane status odgovornog lica, to ne utiče na sam postupak: „Stvarna- pasivna legitimacija i odgovornost tuženog kao poslodavca, kako u pogledu zahteva za utvrđenje zlostavljanja, tako i u pogledu zahteva za naknadu štete, proizilazi iz odredbi člana 29 i člana 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, kao poslodavca koji uslove i proces rada mora da organizuje na način kojima će biti sprečena, odnosno isključena ova pravno nedopuštena ponašanja, a tuženi kao poslodavac to nije učinio.“ 

• U tužbi radnje zlostavljanja moraju biti precizno definisane u vidu načina, mesta i vremena izvršenja; 

• Međutim, ukoliko opis radnji tužilac učini tokom postupka, sud smatra da tada nije reč o preinačenju tužbe, već preciziranju tužbenog zahteva (iako je reč o pojmu koji Zakon o parničnom postupku ne poznaje); 

• Potrebno je da postoji subjektivni i objektivni identitet prethodnog zahteva koji se podnosi poslodavcu i navoda tužbe; Dakle u tužbi kao izvršilac zlostavljanja se označava samo ono lice koje je kao takvo označeno u predlogu poslodavcu, što se odnosi i na radnje koje mu se stavljaju na teret; 

• Pojam odgovornog lica je širi od pojma zakonskog zastupnika društva, već se odnosi „već se pod odgovornim licem ima smatrati svako fizičko lice kome je pravno ili faktički poveren određen krug poslova u pravnom licu, kao i lice koje je ovlašćeno, odnosno za koje se može smatrati da je ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica“. U jednoj odluci je čak navedeno da se pojam odgovornog lica može utvrditi analognom primenom ovog pojma iz Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, te se navodi: „Pojam odgovorno lice ne definiše Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. U smislu Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela odgovorno lice je fizičko lice kome je pravno i faktički poveren određeni krug poslova u pravnom licu kao i lice koje je ovlašćeno odnosno za koje se može smatrati da je ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica (član 5 tačka 2 ). Ova norma pomaže u definisanju pojma odgovornog lica iz naznačene norme Zakona. Pomaže u utvrđivanju pravog značenja izraza: odgovorno lice . Radi toga imajući u vidu da se u navedenoj odredbi kao izvršilac zlostavljanja označava odgovorno lice u pravnom licu može se zaključiti da se pod tim pojmom podrazumeva ne samo direktor, starešina organa - lice koje je na vrhu hijerarijske lestvice kod poslodavca već i svako drugo lice koje zauzima neko mesto na toj lestvici koje zbog toga ima svojstvo nadređenog prema određenom zaposlenom i odlučuje o njegovim pravima, obavezama i odgovornosti“; 

• Da bi se radilo o zloupotrebi prava na zaštitu od zlostavljanja na radu, nije dovoljno da je tužbeni zahtev odbijen, već je neophodno dokazati da postoji „subjektivni element na strani zaposlenog, a to je svest da ne postoje osnovani razlozi za pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja, kao i da je isti iniciran sa ciljem pribavljanja sebi ili drugome materijalne ili nematerijalne koristi ili nanošenja štete drugom licu“; 

• Radnju zlostavljanja može učiniti kako nadređeni, tako zaposleni koji je podređen u odnosu na žrtvu zlostavljanja.

Preventivno delovanje poslodavaca zbog nedoličnog ponašanja zaposlenih

Povezana tema sa temom zlostavljanja na radu je nedolično ponašanje zaposlenih. Naime, u situaciji kada se zaposleni uvredljivo ili bezobzirno ponaša prema svojim kolegama nije nužno čekati reakciju zaposlenog prema kojem se takvo ponašanje ispoljava (u smislu da li će se smatrati žrtvom mobinga), već poslodavac može i preventivno reagovati, te sankcionisati takvo ponašanje. U datim okolnostima se obično postavlja pitanje da li je moguće otkazati ugovor o radu zbog nedoličnog ponašanja zaposlenog. Načelan odgovor je da, a na osnovu člana 179, stav 3, tačka 8 Zakona o radu, te relevantnog člana opšteg akta poslodavca (koji obično konkretnije definiše šta se smatra nedoličnim ili uvredljivim ponašanjem).

Na ovu temu je doneta zanimljiva odluka Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2580/2018 od 27. marta 2019. godine, na osnovu koje se može zaključiti da pojedinačna incidentna situacija ne bi mogla predstavljati osnov za otkazivanje ugovora o radu po navedenom osnovu, jer se zahteva da je poslodavac zaposlenom skrenuo pažnju na ponašanje. Dakle, tek ukoliko bi bila ispunjena ova dva uslova 1) prethodno upozorenje i 2) ponavljanje radnje, mogao bi se razmatrati ovaj otkazni osnov. Dalje, zaposlenom se mora omogućiti i da se izjasni na „optužbe“ kolega, što je sporan uslov ukoliko recimo nije bilo pritužbi, već je sam poslodavac primetio neprimereno ponašanje. Zatim, u pogledu samog otkaznog postupka, u upozorenju i rešenju otkaza ugovora o radu bi moralo da se navede ime zaposlenog prema kojem je ispoljeno nedolično ponašanje, vreme i mesto konflikta, kao i u čemu se tačno konflikt, odnosno neprimereno ponašanje sastojalo. Od svega navedenog, čini se kao najbitniji element ove odluke to da je neophodno da poslodavac zaposlenog prethodno upozori na nedolično ponašanje, što posledično vodi zaključku da pojedinačni konflikt nije osnov za otkaz ugovora o radu. Svakako o tome da li je stav suda ispravan ili nije, može se diskutovati, ali treba imati u vidu da je možda u datoj situaciji izneti stav bio opravdan, te se ne može isključiti mogućnost da bi sud u drugim okolnostima zauzeo drugačiji stav.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: dr Jovana Veličković, advokat

Nisu česte situacije u srpskom poslovnom okruženju da određeno zaposleno lice bude lišeno slobode i da mu se pri tome odredi mera pritvora, ali se nesporno dešavaju. Zaposleno lice je od tog trenutka praktično onemogućeno da ispunjava svoja radna zaduženja shodno ugovoru o radu, koji je zaključilo sa poslodavcem.

Nameću se pitanja šta bi u tom slučaju trebalo da uradi poslodavac, kao i koja su prava i obaveze zaposlenog kojem je određen pritvor.  

Zaposlenom ne prestaje radni odnos, već se udaljuje sa rada od prvog dana pritvora, dok pritvor traje. Uz to, zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini jedne četvrtine osnovne zarade, a ukoliko izdržava porodicu u visini jedne trećine osnovne zarade. Ovo je propisani zakonski minimum, a diskreciono pravo poslodavca je da utvrdi naknadu zarade u višem iznosu ukoliko želi.

Poslodavac bi stoga trebalo da donese rešenje na osnovu kojeg se zaposleni privremeno udaljava sa rada dok traje pritvor i da u okviru istog odredi u kom obimu zaposleni stiče pravo na naknadu zarade. Od slučaja do slučaja se usled različitih okolnosti za određivanje mere pritvora mogu javiti poteškoće u pogledu ličnog uručenja ili dostavljanja ovakvog rešenja zaposlenom, ali je u većini slučajeva ključ komunikacija i razmena informacija sa pritvorskom jedinicom i/ili braniocem zaposlenog.

Treba ukazati i da se naknada zarade zaposlenom isplaćuje na teret organa koji je odredio pritvor. Poznato je da su u Srbiji česta kašnjenja kada su u pitanju novčane isplate od strane državnih organa. Stoga bi u praksi poslodavac mogao da vrši mesečnu isplatu naknade zarade zaposlenom i da se potom refundira (najviše do minimalnog iznosa predviđenog zakonom) od strane organa koji je odredio pritvor.

Na kraju bi se moglo zaključiti da privremeno udaljenje zaposlenog sa rada dok traje pritvor ne može da bude osnov za otkaz ugovora o radu, niti predstavlja sankciju u vezi sa radno-pravnim angažmanom zaposlenog kod poslodavca. U pitanju je svojevrsna preventivna i privremena mera koja se izriče zaposlenom dok je u radnom odnosu i za vreme čijeg trajanja zaposleni ostvaruje pravo na naknadu zarade, pod uslovima i na način bliže uređen odredbama Zakona o radu Republike Srbije. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Goran M. Ćiraković, advokat i osnivač advokatske kancelarije GCLegalTax.

Uvod

Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (poznata kao Bečka konvencija) je međunarodna konvencija koja je, zahvaljujući principu autonomne interpretacije koji je u nju utkan u članu 7 stav 2, podobna da bude tumačena tako da ostvari svoju primenu na nove okolnosti. Glavni motiv izrade ove Konvencije bio je uspostavljanje univerzalnog seta pravila koji bi regulisao međunarodne ugovore o prodaji robe. Pravna sigurnost je apsolutni imeprativ u okolnostima neprestanog razvoja međunarodne trgovine, a Bečka konvencija je upravo doneta sa ciljem da se stvori pravna izvesnost i mogućnost efikasne pravne zaštite. Poseban značaj ovoj Konvenciji daje činjenica da se ona veoma često primenjuje u arbitražnoj praksi, te je njena funkcija direktno vezana za arbitražno rešavanje sporova, svuda u svetu. Osnovni uslovi primene Bečke konvencije mogu se svesti na nekoliko kumulativnih uslova, sadržanih u članovima 1 i 6 Konvencije. Prvo, potrebno je da se radi o ugovoru o međunarodnoj prodaji robe, to jest da ugovornici imaju svoja sedišta na teritorijama različitih država; drugo, države u kojima ugovornici imaju svoja sedišta moraju biti države ugovornice Bečke konvencije ili da pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu Bečke konvencije; i treće, potrebno je da ugovornici ugovorom nisu isključili primenu Bečke konvencije.

Nakon člana 2 Bečke konvencije, koji taksativno nabraja na koje se ugovore o prodaji konvencija ne primenjuje, član 3 predstavlja svojevrsni ultima ratio za njenu primenu u graničnim slučajevima – onim slučajevima kod kojih je pravna priroda ugovora višestruka (mešovita), a samim tim je upitna i sama primena Bečke konvencije.

Član 3 reguliše dve situacije. Sa jedne strane, član 3 u stavu 1 predviđa da ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da za drugog izradi ili proizvede određeni proizvod predstavlja ugovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije. U tom slučaju, ugovornik koji ima da izradi određeni proizvod za drugog je prodavac, nezavisno od toga da li je obavezan da proizvod izradi ručno ili na drugi način. Dakle, u ovom slučaju, radi se o prodaji robe koja u trenutku zaključenja ugovora još uvek ne postoji, već se tek ima izraditi, odnosno proizvesti.

Sa druge strane, stav 2 istog člana bavi se ugovorima koji u sebi sadrže, pored prava i obaveza iz ugovora o prodaji, i obavezu ili obaveze koje se sastoje od određenog rada ili usluge, zbog čega ovakve ugovore nazivamo mešovitim - upravo zbog onih obaveza u njima koje nisu tipične za ugovor o prodaji. Zbog toga, ovakvi sui generis ugovori , čine posebno zanimljivim pitanje primene Bečke konvencije na konkretan mešoviti ugovor, od čega često zavisi i kranji ishod spora.

Ugovor o isporuci robe koja treba da se izradi ili proizvede

Član 3 stav 1 Bečke konvencije glasi: Ugovorima o prodaji smatraju se i ugovori o isporuci robe koja treba da seizradi ili proizvede, izuzev ako je strana koja je robu naručila preuzela obavezu da isporuči bitan deo materijala potrebnih za tu izradu ili proizvodnju.

Moderna trgovina podrazumeva ne samo prodaju dobara koja su finalizovana kao gotov proizvod u momentu zaključenja ugovora, već i prodaju dobara koja se tek imaju proizvesti, te tako ova vrsta ugovora o prodaji buduće stvari predstavlja tipičan ugovor o prodaji robe.

Ono što je ključno za primenu Bečke konvencije u pogledu ovakvih ugovora, u kojima se jedna strana ugovornica obavezala na izradu, odnosno proizvodnju određene robe, nezavisno od toga da li je u pitanju prodaja po specifikaciji kupca ili proizvodnja generične robe jeste da joj drugi ugovornik ne dostavlja bitan deo materijala potrebnih za tu izradu ili proizvodnju. Ova forumulacija zapravo, sa aspekta primene Konvencije, predstavlja svojevrstan negativni uslov za njenu primenu. To znači da je uslov za primenu Konvencije odsustvo snabdevanja prodavca od stranke kupca bitnim delom materijala koji je potreban za stvaranje predmeta kupoprodaje - robe koja je predmet ugovora.

Dakle, nije a priori isključena svaka mogućnost snabdevanja proizvođača (prodavca) nekom vrstom materijala od kojeg bi se sačinio proizvod (roba) koji je predmet ugovora, već samo onog materijala koji predstavlja bitan deo od ukupnog korišćenog materijala za njegovu izradu. Da bi se bolje terminološki razumelo šta predstavlja bitan deo materijala, korisno je osvrnuti se i na inostrane jezičke verzije Bečke konvencije. Tako, engleska verzija Konvencije ovaj uslov formuliše kao substancijalni deo materijala (substantial part of the materials necessary for such production), dok nemački prevod konvencije koristi termin koji bi se mogao prevesti kao znatni, bitan ili esencijalni deo materijala (wesentlicher Teilderfür die Herstellung/Erzeugung notwendigen Stoffe) – u tom smislu se može reći da se ovde zapravo radi o znatnom, substancijalnom, ključnom, krucijalnom, esencijalnom delu materijala koji je neophodan za proizvodnju takve robe.

U sporu, teret dokazivanja da određeni ugovor nije ugovor o prodaji robe je na strani koja tvrdi da ovaj negativan uslov zaprimenu Bečke konvencije nije ispunjen, odnosno na onoj strani koja tvrdi da je isporučila bitan deo materijala potrebnih za izradu ili proizvodnju robe koja se prodaje. Zbog ovakvog svojevrsnog in favorem conventionis pravila, u potencijalnom sporu bi strana koja pretenduje na primenu Bečke konvencije imala bolju startnu poziciju. Sada, kada znamo da ovakvi ugovori u načelu jesu ugovori o prodaji robe, te da se Konvencija primenjuje u slučaju da se ne dokaže suprotno, potrebno je analizirati detaljno odlučujući pojam od čijeg tumačenja zavisi primena čitave Konvencije – bitnog dela materijala neopohodnog za proizvodnju ili izradu robe.

Kriterijumi za definisanje pojma bitnog dela materijala u smislu člana 3 stav 1

Doktrina i praksa su iznedrile kriterijume koji daju odgovor na pitanje šta predstavlja bitan (supstancijalni) deo materijala u smislu člana 3 stav 1 Bečke konvencije. Dva najvažnija kriterijuma koji se pominju su ekonomska vrednost materijala i fukncionalna važnost dela materijala u pogledu kreiranja finalnog proizvoda.

Većina viđenih međunarodnih autora iz ove oblasti preferira test ekonomske vrednosti, te predlaže njegovu primenu kao polaznu tačku. Test ekonomske vrednosti se sastoji u poređenju vrednosti materijala koje je dostavio ugovornik koji naručuje proizvodnju ili izradu određene robe, sa vrednošću ostalih materijala koji su korišćeni za tu proizvodnju ili izradu od strane prodavca (proizvođača), prema vrednosti tih materijala u trenutku zaključenja ugovora. Shodno tome, bitan deo materijala će u tom smislu predstavljati onaj deo materijala čija vrednosti prelazi 50% od ukupne vrednosti materijala koji su korišćeni za proizvodnju ili izradu predmeta kupoprodaje.

Ipak, u pojedinačnom slučaju, ni drugi kriterijum ne bi smeo biti zanemaren. Naime, veoma je važno utvrditi da li je materijal koji je dostavljen proizvođaču od esencijalnog značaja za funkcionisanje proizvoda koji će biti izrađen ili proizveden, pri čemu će često indikacija značaja biti kvantitativno merilo, što je najbolje predstavljenu u primeru broj 2 u nastavku teksta.

Primer 1: Kao primer za prvi kriterijum (ekonomska vrednost materijala) nam može poslužiti slučaj iz arbitražne prakse Arbitražnog tribunala Mađarske komore za industriju i trgovinu u kojem je rešeno u korist primene Bečke konvencije pomoću ekonomskog kriterijuma: U ovom arbitražnom sporu, kupac iz Austrije i prodavac iz Mađarske su se, između ostalog, sporili i u pogledu primene Bečke konvencije na ugovor koji su zaključili. Naime, predmet ugovora o prodaji bilo je dvanaest kontejnera koje je tužilac (prodavac) isporučio tuženom (kupcu), dok je tuženi snabdeo prodavca sa kovanim pratećim elementima za kontejnere koji su bili inkorporirani u kontejnere prilikom njihove izrade. Poređenjem ukupne vrednosti svih pratećih elemenata (23.000 šilinga) sa ukupnom vrednošću kontejnera, bez pratećih elemenata koji su dostavljeni od strane kupca (svaki od kontejnera je vredeo u proseku između 12 i 20.000 šilinga), došlo se do zaključka da ovi prateći elementi ne mogu predstavljati supstancijalni deo finalnog proizvoda. Pošto strane nisu isključile primenu Bečke konvencije, ona je kao deo pozitivnog prava Mađarske, na bazi ovog čenjeničnog stanja i tumačenja arbitražnog tribunala, bila primenjena kao merodavno pravo u konkretnom postupku.

Primer 2: Kao primer za drugi kriterijum (fukncionalna važnost dela materijala) mogao bi poslužiti slučaj u kojem je arbitražni tribunal pri Kineskoj međunarodnoj ekonomskoj i trgovinskoj arbitražnoj komisiji, služeći se njime, pozitivno odlučio o primeni Bečke konvencije na konkretan ugovor: Ugovor povodom kojeg je nastao spor je za predmet imao prodaju izvesnih dobara (izostavljeno iz teksta odluke zbog poverljivosti transakcije). Naime, kupac iz Kine (tužilac u sporu) je dostavio određene neophodne sastojke za proizvodnju određene robe koja je predmet ugovora o prodaji, te je tvrdio da samim dostavljanjem tih materijala predmetni ugovor ne predstavlja ugovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije. Tuženi prodavac iz Singapura je, kako konstatuje arbitražni tribunal, obezbedio je sav ostali (kvantitativno veći) nužan materijal od kojeg je sačinjena roba koja je predmet ugovora o prodaji. Tribunal je ceneći koji je materijal „ključniji“ pošao od kvantitativnog merila, budući da su obe strane dostavljale važne elemente za izradu predmeta kupoprodaje. Tribunal je zaključio da se materijal koji je tužilac dostavio ne može smatrati suštinskim u kvantitativnom, a ni funkcionalnom smislu, jer nema veći funkcionalni značaj od ostalih materijala koji su korišćeni u izradi robe, te je zaključeni ugovor je bio tretiran kao uogovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije.

Sasvim je moguće zamisliti sporove koji izviru iz ugovora o narudžbini određenih proizvoda, koje je moguće izraditi isključivo uz uzajamnu visokotehnološku saradnju oba ugovornika. Moglo bi se tako, kao primer za to, postaviti retoričko pitanje – pod pretpostavkom ispunjenosti svih opštih uslova za primenu Bečke konvencije, da li bi ugovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije bio ugovor u kojem naručilac naručuje od proizvođača robu u vidu vakcina, pritom dostavljajući tom proizvođaču određene biološke (fizičke) komponente koje predstavljaju rezultat istraživanja i razvoja od strane naručioca. Da li bi u tom slučaju određena komponenta vakcine predstavljala bitan deo materijala koji je korišćen u jednom takvom kompleksnom ugovoru?

Odgovor na to, kao i na brojna druga hipotetička i stvarna pitanja koja se mogu pojaviti u praksi, dao bi član 3 u stavu 1. Dakle, Bečka konvencija će se, ukoliko su ispunjeni opšti uslovi njene primene, primeniti po automatizmu i na ugovore kojima se proizvođač obavezuje naručiocu da za njega izradi određenu robu, osim ukoliko naručilac primenom prethodno opisanih kriterijuma ne uspe da dokaže da je dostavio bitan deo materijala za tu proizvodnju.

Situacije u kojima član 3 stav 1 nema primenu

Doktrina i praksa su dodatno protumačile sadržinu člana 3 stav 1. Tako, planovi, know-how, i slične stavke koje kupac dostavlja ili kojima snabdeva prodavca, ne predstavljaju materijale u smislu člana 3 stav 1 Bečke konvencije, čak i kada imaju vrednost koja nadmašuje vrednost materijala koji se koriste u proizvodnji robe. Ovakavo shvatanje predstavlja dominantno moderno stanovište doktrine, iako je u prošlosti bilo i suprotnih odluka .

Tako ugovori o intelektualnim uslugama, poput pripreme naučnog istraživanja, ne spadaju u definiciju robe u smislu ove Konvencije zbog odstustva svojstva pokretnosti i fizičke forme, te su stoga isključeni iz njene primene. Suprotno, ukoliko se radi o fizičkom predmetu koji je samo plod (rezultat) intelektualnog rada, te poseduje nužna svojstva robe (materijalna forma i prenosivost), takav predmet može predstavljati robu u smislu Konvencije.

Iz prethodnog se može zaključiti da će strana u sporu kojoj odgovara primena Bečke konvencije, ponovo imati bolji početni položaj. Čak i ukoliko je u pitanju složeni - moderni ugovor čijim se izvršenjem dostavlja i know-how ili određeni planovi koji su neophodni za izradu robe koja se naručuje, Bečka konvencija može i u tom slučaju biti primenjena, pod uslovom ispunjenosti opštih uslova njene primene.

Mešoviti ugovori

Član 3 stav 2 Bečke konvencije glasi: Ova konvencija se ne primenjuje na ugovore u kojima se pretežni deo obaveza strane koja isporučuje robu sastoji u izvršenju nekog rada ili pružanju nekih usluga.

Stav 2 se bavi takozvanim mešovitim ugovorima, ugovorima koji u sebi sadrže kombinaciju elemenata ugovora o prodaji i ugovora o vršenju određenih usluga ili nekog rada. Najpre, važno je naglasiti da je opšteprihvaćeno da se pod pojmom usluge podrazumevaju i drugi elementi ugovora koji se ne sastoje nužno od usluga u užem smislu, to jest da pojam usluge treba shvatiti u najširem smislu te reči. Upravo je ovaj širi pojam usluge ključan za primenu Bečke konvencije na svakojake mešovite ugovore, posebno one vrste ugovora koji se u budućnosti mogu potencijalno pojaviti. Stav 2 takođe može biti okarakterisan kao negativan uslov za primenu Bečke konvencije u tom smislu što je za njenu primenu neophodno da predmetni ugovorne predstavlja ugovor kojim se pretežno pružaju usluge ili vrši određeni rad. Stoga, u smislu Bečke konvencije, ugovor će predstavljati ugovor o prodaji robe kada roba koja je predmet ugovora čini pretežni deo ugovora, to jest kada ona čini više od 50% ugovora u vreme zaključenja ugovora.

I u ovom slučaju se polazi od pretpostavke primene Bečke konvencije na taj način što je teret dokazivanja da se Konvencija ne primenjuje na onom ugovorniku koji tvrdi da se ugovor pretežno sastoji od usluge ili rada.

Kriterijumi za određivanje pojma pretežnog dela obaveze u smislu člana 3 stav 2

Kriterijum koji je najzastupljeniji u praksi i teoriji je kriterijum ekonomske vrednosti koji sugeriše poređenje vrednosti elemenata (obaveza) ugovora o prodaji robe, sa jedne, i ugovora o pružanju usluga ili rada, sa druge strane, kao da su u pitanju dva odvojena ugovora.

Primer 3: Kao dobar primer nezaobilaznosti primene člana 3 u sporovima predstavlja i slučaj iz prakse Arbitražnog tribunala pri Tribunalu međunarodne trgovinske arbitraže Ruske federacije, u sporu prodavca iz Nemačke i kupca iz Rusije. Konkretnim ugovorom je bila ugovorena prodaja određene opreme, a uz to i izvršenje određenih usluga koje su se sastojale, između ostalog, u obavezi obavljanja nekih građevinskih radova, balansiranju, puštanju u rad opreme, geodetskih i sličnih radova. Ključna tačka sporenja između ove dve strane nije bila zbog same primene Bečke konvencije, već zbog fizičkih nedostataka isporučene robe, ali je Arbitražni tribunal svakako morao da primeni, i u svojoj odluci to i učinio, ekonomski kriterijum poredivši vrednost isporučene opreme sa vrednošću usluga koje su ujedno ugovorene, kako bi uopšte ustanovio da li je Bečka konvencija merodavno pravo u konkretnom arbitražnom sporu. Ovaj slučaj predstavlja dobar primer toga da se analiza člana 3 ne može izbeći u ovakvim ugovorima, ma koji koji konretan povod za izbijanje spora bio.

Ipak, drugi kriterijum koji nikako ne bi trebalo zanemariti prilikom analize stava 2 je volja ugovornika. Volja ugovornika se tumači u skladu sa članom 8 Konvencije i može predstavljati, prema nekim atuorima dopunski, a u određenim okolnostima i presudni pokazatelj da li određeni ugovor jeste ili nije pretežno ugovor o prodaji robe. Kako je namera, odnosno volja ugovornika kriterijum koji može prevladati ili dopuniti puku ekonomsku računicu, važno je utvrditi da li je u konketnom ugovoru koji je predmet analize na bilo koji način izražena volja ugovornika spram pravne prirode ugovora, u skladu sa članom 8 Konvencije. Član 8 predviđa dve vrste interpretacionih pravila pomoću kojih se nastoji otkriti prava namera ugovornika. U stavu 1, nalazi se takozvani subjektivni test, dok se u drugom stavu nalazi takozvani objektivni test.

Primer 4: Primer za slučaj u kojem je sud prilikom odlučivanja o prirodi ugovora analizirao volju ugovornika predstavlja i slučaj iz nemačke sudske prakse. U ovom slučaju, predmet ugovora je bila proizvodnja, prodaja i dostava svojevrsnog „krep cilindra“. Sud je analizirao tekt ugovora, te je, pored ostalog, konstatovao da su strane morale biti svesne da je proizvodnja, prodaja, dostava i eventualna instalacija mašine prirodni i sastavni deo ovakvih ugovora u kojima je težište ugovora na samoj robi koja je predmet prodaje. Pored analize vrednosti obaveza u ugovoru (prvi kriterijum), sud se u ovom slučaju osvrnuo, kao na sekundarni kriterijum i na nameru ugovornika, analizirajući tekst ugovora i ostale okolnosti slučaja.

Nadovezujući se na primer o vakcinama koji je dat ranije u tekstu, kao primer mešovite prodaje – zamislimo situaciju u kojoj bi kupac ugovorio sa prodavcem kupovinu određenog broja vakcina, pri čemu bi uz samu prodaju istovremeno bila ugovorena i obaveza prodavca da izvrši određeno istraživanje i razvoj na samim vakcinama, koristeći za te svrhe svoje tehničke kapacitete. U takvom ugovoru bi istovremeno bili prisutni elementi ugovora o prodaji (vakcina) i ugovora o pružanju usluga, koja bi se usluga sastojala u vršenju istraživanja i razvoja vakcina od strane prodavca. Na pitanje da li se na ovakav ili sličan mešoviti ugovor primenjuje Bečka konvencija, adekvatan odgovor bismo mogli iznaći upravo analizom opisanih merila i kriterijuma člana 3 stav 2 Bečke konvencije.

Tumačenje namere ugovornika u pogledu prirode ugovora prema članu 8 Bečke konvencije

Kako je volja ugovornika često ključan kriterijum za razaznavanje prevalentne prirode ugovora, potrebno je osvrnuti se i na član 8 Bečke konvencije, koji svoju primenu u ovom pitanju duguje jednoglasnim stavovima prakse i doktrine.

Subjektivni test, propisan stavom 1 člana 8 sastoji se u tome da će se izjave i druga ponašanja jedne strane tumačiti u skladu sa njenom namerom kada je druga strana znala tu nameru ili joj ta namera nije mogla biti nepoznata. Prema stavu Apelacionog sudu u Navari, član 8 stav 1 Konvencije, prepoznajući subjektivne kriterijume za tumačenje, poziva na istragu stvarne namere strana, ali isključuje upotrebu dubinskih psiholoških istraga. Stoga, ako su termini korišćeni u ugovoru jasni, moraće im se dati njihovo doslovno značenje, pa stranke kasnije ne mogu tvrditi da njihova neizjavljena namera treba da prevlada.

Objektivni test, propisan stavom 2, nalaže da, čak i ako subjektivna namera ugovornih strana ostaje nejasna, izjave i druga ponašanja jedne strane tumačiće se onako kako bi ih razumelo lice istih svojstava kao druga strana shvatila u istim okolnostima. Takođe, nemački savezni sud je u jednom slučaju utvrdio da uslužni deo ugovora čini njegov pretežni deo ako se nabavka robe vrši samo radi omogućavanja obavljanja usluga. Objektivna namera ugovornika se, dakle, može utvrditi posredno, recimo analizom funkcije koju roba ima u odnosu na uslužnu obavezu koju vrši ugovornik (prodavac) koji je dostavlja. Ukoliko je funkcija robe takva da ona predstavlja puko sredstvo za vršenje ugovorene usluge, onda bi objektivna namera ugovornika pretežno bila usmerena na uslugu kao glavnu svrhu ugovora. Suprotno, ukoliko bi se roba dostavljala radi sebe same, a pritom je ugovoreno i vršenje određene usluge od strane prodavca koja bi za cilj imala omogućavanje funkcionisanja ili stavljanje u pogon određene robe (mašine/stroja), to bi se prema objektivnom tumačenju trebalo kvalifikovati kao ugovor o prodaji.

Član 8 Konvencije otvara vrata širokom spektru instrumenata i pravila koje je iznedrila praksa i doktrina, a putem kojih se nastoji iznaći stvarna volja ugovornika. Prirodu ugovora u spornim slučajevima često može otkriti značenje upotrebljenih izraza i pojedinih ugovornih odredbi, te je pitanje njihovog tumačenja ujedno značajno i za primenu Bečke konvencije na mešovite ugovore. Kao jedan od takvih primera predstavlja pravilo contra proferentem. Doktrina i sudska praksa stoje na stanovištu da contra proferentem interpretaciono pravilo ima svoju primenu i u Bečkoj konvenciji. Contra proferentem podrazumeva da tumačenje određenog termina ili ugovorne odredbe u sumnji treba tumačini na štetu strane ugovornice koja je odgovorna za njegovo sastavljanje ili integrisanje u ugovor. Ukoliko bi, recimo, na određeni ugovor po pristupu - ugovor čiju sadržinu u potpunosti formira jedan ugovornik - ovo interpretaciono pravilo bilo primenjeno, ono bi nalagalo da se svaka nejasnoća u pogledu tumačenja određene odredbe ili termina u takvom ugovoru ima tumačiti na štetu te strane koja je ugovor sačinila. Drugim rečima, taj ugovornik bi snosio štetne posledice nedokazanog značenja sporne odredbe. Koristeći se ovim i brojnim drugim metodama koje doktrina i praksa nude, iznalaženjem objektivne namere ugovornika bi se moglo rešiti pitanje prirode mešovitog ugovora, a samim tim i pitanje primene Bečke konvencije.

Zaključak

U svakom konkretnom slučaju kada je Bečka konvenicja deo pozitivnog prava koje se primenjuje na određeni ugovorni odnos, u kojem je predmet spora složeni (sui generis) ugovor sa elementima koji ga čine mešovitim, ili pak ugovor kojim se vrše porudžbine određene robe koja se tek ima proizvesti od materijala koje snabdevaju obe ugovorne strane, postoji mogućnost za primenu Bečke konvencije. U praksi su ovakve situacije od značaja zbog toga što je za određenog ugovornika (ne)primena Bečke konvencije na konkretan ugovorni odnos povoljnija zbog pravila koje konvencija sadrži.

Načelno, pravo nastoji da unese red u svet oko nas, ali to čini tek kad postoji objektivna potreba da se određeni odnosi urede. Dakle, nove okolnosti radađaju potrebu za novim pravilima. Idealan propis bi stoga bio onaj koji je sposoban da odoli zubu vremena, onaj koji odiše fleksibilnošću, te koji može da odgovori promenama u našoj svakodnevnici bez nagomilavanja novih pravila. Svedoci smo sve veće specijalizacije, razvoja tehnologije, ekspanzije međunarodne trgovine. Stoga, ako su održivost, fleksibilnost i univerzalnost vrednosti koje bi jedan pravni propis činile izuzetnim, onda član 3 predstavlja mehanizam koji Bečku konvenciju dovodi u vezu sa tim vrednostima. Tako, član 3 Bečke konvencije, konvencije koja predstavlja najčešće „globalno“ materijalno pravo u međunarodnoj trgovini, može biti ključan za njenu održivu primenu u sve kompleksnijoj (ugovornoj) stvarnosti.

Rad je objavljen u naučnom časopisu „Branič“ Advokatske komore Srbije, a takođe je nagrađen na konkursu za najbolji rad u oblasti alternativnog rešavanja sporova „Gašo Knežević“ u organizaciji Udruženja za arbitražno pravo.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Pavle Stavretović, advokat

1. Bernstein, Herbert; Lookofsky, Joseph. 1997. Understanding the CISG, Hague, Europe Kluwer Law International

2. Brunner, Christoph; Feit, Michael. 2019.Article 3 [Goods to be Manufactured; Services]. pp. 37 – 44, Commentary on the UN Sales Law (CISG), eds. Christoph Brunner, Benjamin Gottlieb, Kluwer Law International

3. Brunner, Christoph; Hurni, Christoph; Kissling, Michael. 2019. Article 8. pp. 89 – 98 eds. eds. Christoph Brunner, Benjamin Gottlieb, Commentary on the UN Sales Law (CISG) Kluwer Law International

4. Diedrich, Frank. 2002.The CISG and Computer Software Revisited. Vindobona Journal of International Commercial Law and Arbitration, Supplement: 60

5. DiMatteo, Larry. 2005.International Sales Law, a Critical Analysis of CISG Jurisprudence, Cambridge, University Press

6. Di Matteo, Larry. 2009.Law of International Contracting, Hague, Kluwer Law International

7. Dimsey, Mariel. 2007, Article 3. eds. Ingeborg Schwenzer, Christiana Fountoulakis, Mariel Dimsey.International Sales Law,New York,Routledge Cavendish

8. Djordjević, Milena, 2018. Article 4. eds. Stefan Kröll, Loukas Mistelis, Pilar Perales Viscasillas, UN Convention on Contracts for the International Sale of Goods,Commentary Second Edition, Munich, C.H. Beck-Hart-Nomos Publishers

9. Mazzotta, Francesco. 2010.Article3. eds. Camila Baasch Andersen, Francesco G. Mazzotta, Bruno Zeller,A Practitioner's Guide to the CISG,New York,JurisNet, LLC

10. Mistelis, Loukas; Raymond, Anjanette. 2018.Article 1.eds. Stefan Kröll, Loukas Mistelis, Pilar Perales Viscasillas, UN Convention on Contracts for the International Sale of Goods,Commentary Second Edition, Munich, C.H. Beck-Hart-Nomos Publishers

11. Ramberg, Jan. 2011. International Commercial Transactions ICC, AB Stockholm, Norstedts Juridik

12. Reiley, Eldon. 2008. International Sales Contracts: The UN Convention and Related Transnational Law, Carolina, Academic Press Durham

13. Schlechtriem, Peter; Butler, Petra. 2009. UN Law on International Sales – The UN Convention on the International Sale of Goods, Berlin, Springer

14. Schmidt-Kessel, Martin. 2016.Article 8eds.Peter Schlechtriem, Ingeborg Schwenzer, Commentary on the UN Convention on the International Sales of Goods (CISG), Fourth Edition, New York, Oxford University Press New York

15. Schwenzer, Ingeborg; Hachem Pascal. 2016. eds.Peter Schlechtriem,Ingeborg Schwenzer: Commentary on the UN Convention on the International Sales of Goods (CISG), Fourth Edition, New York, Oxford University Press New York

16. Fausing Kylkjaer, Kistina. 2019. The applicability of the CISG on transactions of software, dostupno na sajtu School of Business and Social Sciences – Aarhus Universitet: https://law.au.dk/fileadmin/Jura/dokumenter/forskning/rettid/Afh_2019/afh6-2019.pdf

17. Ferrari Franco, 2008.Contracts for the sale of made-to-order goods and services. edsFranco Ferrari, Harry Flechtner, Ronald A. Brand, Draft UNCITRAL digest and beyond: cases, analysis and unresolved issues in the U.N. sales convention, Munich,European Law Publishers

18. Ferrari, Franco; Torsello, Marco. 2018.International Sales Law – CISG in a Nutshell Second Edition, St. Paul, West Academic Publishing

19. Huber, Peter; Mullis, Alastair. 2007.Scope of Application of the Convention. eds. Peter Huber, Alastair Mullis,The CISG - A New Textbook for students and practitioners, Munich, Sellier, European Law Publishers

„Priručnik za pokretanje i učešće u prekršajnom postupku“, u izdanju Projurisa, čiji su autori dr Sanja Strgar, dugogodišnji sudija Prekršajnog suda i Slobodan Sremčev, predsednik Privrednog suda u Novom Sadu u penziji je objavljen!

Ovaj sveobuhvatni Priručnik nudi sve što vam je potrebno za kretanje kroz Zakon o prekršajima – od razumevanja prekršajnog postupka, podnošenja zahteva za pokretanje postupka, do prava i obaveza u postupku.

Sadrži **praktične smernice**, **primere pravnih akata** iz stvarnog života, bogatu **sudsku praksu** i ključne **podzakonske akte** za podnosioce zahteva, sudije, advokate, polaznike Pravosudne akademije, sudijske pomoćnike, studente i sve koji su uključeni u prekršajni ​​postupak, kao i još mnogo toga!

Priručnik nudi:

• Temeljno upoznavanje sa odredbama Zakona o prekršajima i ključnim koracima za iniciranje i pokretanje prekršajnog postupka.
• Uputstva korak po korak za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i razumevanje prava i obaveza podnosilaca zahteva tokom celog postupka.
• Razumevanje ključnih pravnih instituta i odredbi materijalnog i procesnog prava iz Zakona o prekršajima.
• Praktične smernice za otkrivanje i dokumentovanje prekršaja, sa primerima iz stvarnog života i detaljnim objašnjenjima zasnovanim na bogatoj i aktuelnoj sudskoj praksi.
• Obrasce za različite pravne akte, uključujući zahteve za pokretanje prekršajnog postupka, žalbe i podneske, kao i najvažnije podzakonske akte i Pravilnike.
• Priručnik sadrži posebno osnovne napomene iz Zakona o privrednim društvima i Zakona o stečaju i detaljno je obrađena odgovornost pravnih lica i odgovornih lica u pravnim licima.

Knjigu možete kupiti od izdavača Projuris, 011/6391925, 065/2391925, Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli..

U domaćoj i regionalnoj  javnosti relativno često odjekne vest da je određeni prehrambeni proizvod povučen sa tržišta, te se postavlja pitanje koja prava potrošači imaju u ovim okolnostima. U nastavku sledi analiza osnovnih prava potrošača regulisana domaćim zakonodavstvom. Pitanje koje je postavljeno je prilično kompleksno, te zaštita koja se nominalno obezbeđuje potrošačima u praksi može biti teško sprovodova.

Povlačenje prehrambenih proizvoda sa tržišta je regulisano članom 33. Zakona o bezbednosti hrane, kojim je u stavu 1) propisano da ako subjekt u poslovanju hranom, kada ta hrana više nije pod njegovom neposrednom kontrolom, osnovano sumnja ili utvrdi da je u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i prometa nastala povreda propisanih uslova bezbednosti hrane, dužan je da odmah pokrene postupak za povlačenje predmetne hrane iz prometa i o tome obavesti Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, odnosno Ministarstvo zdravlja. Pojam povlačenja proizvoda nije regulisan pomenutim zakonom, već Zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda. Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda razlikuje pojam opoziva i pojam povlačenje proizvoda. Pod pojmom opoziva proizvoda se podrazumeva  svaka aktivnost ili mera kojom se vrši povraćaj opasnog proizvoda koji je proizvođač ili distributer već isporučio ili učinio dostupnim potrošačima i drugim korisnicima. Sa druge strane, pojam povlačenja proizvoda je definisan kao svaka aktivnost ili mera kojom se sprečava distribucija, izlaganje ili nuđenje opasnog proizvoda koji je na tržištu.

Dakle, osnovna razlika između ova dva pojma se odnosi na činjenicu da li je proizvod došao do potrošača ili je u statusu distribucije, odnosno prometa. Međutim, kako se u realnim životnim okolnostima ne može isključiti mogućnost da proizvod za koji je doneta odluka da se obustavi njegova distribucija i dalji promet, ipak došao do potrošača, članom 33. stav 2) Zakona o bezbednosti hrane je propisano da ako je hrana iz stava 1. ovog člana došla do potrošača, subjekt u poslovanju hranom je dužan da na efikasan i precizan način, informiše potrošača o razlogu povlačenja hrane i, ako je to neophodno, zahteva od potrošača povraćaj hrane koja mu je već isporučena, ako se drugim merama ne može postići visok nivo zaštite zdravlja.

Stoga se može zaključiti da u slučaju povlačenja proizvoda sa tržišta osnovno pravo potrošača jeste da bude informisan o tačnom razlogu povlačenja. Ukoliko potrošači smatraju da nisu dovoljno informisani o razlogu povlačenja proizvoda mogli bi da se obrate nadležnom Ministarstvu podnošenjem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja (s obzirom na to da bi proizvođač o ovim činjenicama trebalo da obavesti i nadležna ministarstva).

Zatim, iz citirane odredbe člana 33. Zakona o bezbednosti hrane dalje se zaključuje da potrošači imaju ne pravo, već obavezu da vrate povučeni proizvod, ukoliko je to zahtevao subjekt u poslovanju hranom. Na ovom mestu se dolazi do bitne stavke uređenja zaštite potrošača, jer u ovom slučaju postupak vraćanja proizvoda ne treba poistovećivati sa procedurom reklamacije proizvoda koji je regulisan Zakonom o zaštiti potrošača. Ovo je bitno naglasiti, jer se u praksi može očekivati da većina potrošača nema fiskalni račun za kupljeni prehrambeni proizvod. Ukoliko bi se na opisanu situaciju primenila pravila o postupku podnošenja reklamacije, tada potrošač koji nema fiskalni račun ili drugi dokaz o kupovini konkretnog proizvoda ne bi mogao da zahteva povraćaj novca i da vrati proizvod (videti član 55., stav 5) Zakona o zaštiti potrošača). Međutim, ovde treba imati u vidu da je povlačenje proizvoda sa tržišta mera opšteg karaktera, kojom se ne štiti individualni potrošač, kao što je to slučaj sa postupkom reklamacije kupljenog proizvoda, već se može reći da ima za cilj zaštitu javnog zdravlja, kao segment opšteg javnog interesa. Takođe, kako je navedeno, u slučaju povlačenja proizvoda potrošač ima ne samo pravo, već i obavezu da vrati proizvod (zakon upotrebljava termin „zahteva od potrošača povraćaj hrane“), kako bi se sprečila mogućnost da nebezbedan proizvod bude konzumiran. Otuda, činjenica da na ambalaži stoji sporni serijski broj proizvodnje bi trebalo da bude dovoljna za pravo potrošača da predmetni proizvod vrati. Pravo na povraćaj proizvoda bi trebalo da bude predmet regulisanja međusobnog odnosa proizvođača sa trgovinskim lancima u kojima se proizvod prodaje u maloprodaji, na način da je proizvod iz sporne serije moguće vratiti u bilo kom maloprodajnom objektu, gde se inače proizvod distribuira, uz povraćaj određene maloprodajne cene, koja zbog činjenice da se može razlikovati u različitim maloprodajnim mestima, treba da odgovara minimalno prosečnoj maloprodajnoj ceni. Ukoliko bi se insistiralo da se proizvod može vratiti samo uz prikaz fiskalnog računa i isključivo u maloprodajnom mestu gde je kupljen, tada bi, barem se čini, došlo do zamena dva pomenuta instituta zaštite potrošača, a to su prava na reklamaciju i prava povodom povlačenja proizvoda.

Pored navedenog, kao pitanje koje se dodatno postavlja jeste da li potrošači imaju pravo na naknadu štete. Odgovor je da, ali pod određenim uslovima.

U ovom slučaju je najpre potrebno razlikovati naknadu materijalne (na primer, lečenje ili gubitak prihoda od rada usled bolovanja) i nematerijalne štete (na primer, pretrpljen strah zbog konzumacije spornog proizvoda).

Kod naknade materijalne štete kao sporna tačka se javlja pitanje da li je odgovornost proizvođača subjektivna ili objektivna. Da bi se dao odgovor na postavljeno pitanje potrebno je prethodno utvrditi da li se prehrambeni proizvod može smatrati „pokretnom stvari“ u smislu Zakona o zaštiti potrošača koji uređuje objektivnu odgovornost proizvođača za stvari sa nedostatkom. Pod ovim pojmom podrazumeva se „pokretna stvar koja je odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar uključujući energiju koja je proizvedena ili sakupljena za davanje svetlosti, toplote ili kretanja“ (čl. 5, st. 1, tačka 14 Zakona o zaštiti potrošača). Objektivna odgovornost proizvođača bi podrazumevala da je potrošač u sporu u obavezi da dokaže da je konzumirao proizvod (što samo po sebi nije lak zadatak, jer račun da je proizvod kupljen ne dokazuje da je određeno lice zaista i konzumiralo proizvod) i da je kao posledicu te konzumacije imao materijalnu štetu. Potrošač ne bi morao da dokazuje da je kompanija kriva za propust u proizvodnji, niti bi kompanija po ovom osnovu mogla da se brani. Ukoliko se ne bi primenjivala pravila o odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom, tada bi shodno opštim pravilima kompanija od tužbe mogla da se brani, osim negiranjem postojanja štete dodatno i time da nije kriva za propust koji se dogodio (s obzirom na to da ukoliko potrošač dokaže postojanje štete i uzročnu vezu sa spornim proizvodom, krivica za učinjeni propust se pretpostavlja, te je na kompaniji da obori pretpostavku). Imajući u vidu da su pravila o odgovornosti proizvođača sa stvari sa nedostatkom u Zakonu o zaštiti potrošača uređena po ugledu na Direktivu EU (85/374/EEZ), ukoliko bi se sledilo objašnjenje koje daje sama Direktiva, pod pojmom proizvoda bi se podrazumevala svaka pokretna stvar koja je rezultat industrijske proizvodnje. Upravo je to bio razlog zbog čega su Direktivom EU, ali i prethodnom Zakonom o odgovornosti proizvođača sa stvari sa nedostatkom, iz ovog pojma bili isključeni osnovni poljoprivredni proizvodi (proizvodi iz zemljišta, stočarstva i ribarstva), dakle oni proizvodi koji nisu rezultat industrijske proizvodnje. Zakon o potrošačima koji trenutno uređuje ovu materiju ne sadrži isključenje koje je poznavao prethodni zakon, već samo sadrži određenje pojma pokretne stvari kako je napred navedeno. Svakako potrošačima i proizvođačima ostaje da jačinom svojih argumenata sudu daju obrazloženje da li se prehrambeni proizvod može smatrati „pokretnom stvari“ u smislu odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom, ili je ovaj pojam ipak rezervisan za „tehničku robu“.

Ono što je takođe bitno pomenuti jeste činjenica da je kupljen proizvod koji pripada spornoj seriji, sama za sebe ne podrazumeva da je konkretan proizvod imao nedostatak, što bi takođe moralo da se dokaže. Dakle, možemo reći da pripadnost određenoj seriji stvara samo pretpostavku da proizvod možda ima nedostatak, ali da je li zaista tako moralo bi da se dokaže. Takođe, veoma je bitno da se dokaže i u kom momentu je proizvod konzumiran, da li pre ili nakon obaveštenja proizvođača upućeno javnosti da se prehrambeni proizvod povlači, jer ukoliko se konzumacija dogodila nakon upućivanja javnog obaveštenja, proizvođač bi mogao da se pozive na doprinos oštećenika nastanku štete, što kod oba osnova odgovornosti može uticati na osnovanost zahteva, jer se ne može isključiti mogućnost da određeno lice nakon saznanja za postojanje nedostatka namerno konzumira proizvod kako bi stvorio uslove za isticanje zahteva za naknadu štete (primarno nematerijalne). U ovom slučaju uzrok štete ne bi poticao od nedostatka, već svesne namere oštećenog da konzumira proizvod. Da li bi ovo pitanje moglo postati relevantno u postupku, zavisi od vremenskog perioda između davanja javnog saopštenja i momenta konzumacije proizvoda, kao i okolnosti na koji sve način je javno saopšteno da je proizvod povučen. Navedeno dovodi i do ključne tačke, a to je dokazivanje da je proizvod zaista konzumiran, u kom trenutku  i da je materijalna šteta (na primer, lečenje usled trovanja) posledica upravo konzumacije proizvoda, a ne nekog drugog uzroka, što bi moralo da se utvrdi veštačenjem. 

Sa druge strane, kada je reč o odgovornosti za nematerijalnu štetu (što bi izvesno bio najčešći zahtev na ime pretrpljenog straha, jer je reč o „neuhvatljivoj“ kategoriji, koja bi se moga zasnivati samo na pukoj tvrdnji potrošača), posebna pravila o objektivnoj odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom nisu opcija, jer Zakon o zaštiti potrošača u čl. 59., stav 2) propisuje da se u ovom slučaju naknada ostvaruje u skladu sa opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima. Otuda, u ovom slučaju bi se primenjivala opšta pravila o subjektivnoj odgovornosti šta štetu, što podrazumeva da bi se sud morao baviti i utvrđivanjem krivice proizvođača za nastali nedostatak. Svakako ne treba isključiti mogućnosti da bi tužilac isticao da šteta potiče od opasne delatnosti ili stvari. Međutim, izvesno je da bi takva argumentacija teško opstala. Proizvodnja prehrambenih proizvoda mogla bi se okarakterisati kao opasna delatnost, ali u ovom slučaju šteta ne bi nastala kao posledica sprovođenja proizvodnog procesa, već gotovog proizvoda kao pokretne stvari. Sa druge strane, gotov prehrambeni proizvod bi se teško uklopio u definiciju opasne stvari iz Skice prof. Konstantinovića –  pokretna ili nepokretna stvar koja položajem, upotrebom ili samim postojanjem stvara povećanu opasnost štete po okolinu.

Dakle, zaključak je da bi potrošači mogli da zahtevaju naknadu štete, ali taj poduhvat ne bi bio toliko jednostavan.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: dr Jovana Veličković, advokat

Često se dešava da tokom života pretrpimo neki vid štete, odnosno da nas zadesi štetni događaj iz kojeg nastaje šteta. Šteta podrazumeva gubitak ili uštrb u nečijoj imovinskoj ili moralnoj sferi.[1] Kada do štete dođe, lice koje je pogođeno štetom (oštećeno lice) ima pravo da zahteva naknadu štete od štetnika, tj. onoga ko je štetu načinio. Oštećeni podnosi tužbu nadležnom sudu protiv štetnika za naknadu štete. U ovom slučaju, oštećeno lice je tužilac, a štetnik je tuženi. Pravo po osnovu naknade štete uređeno je Zakonom o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ” br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ” br. 31/93, “Sl. list SCG” br. 1/2003 – Ustavna povelja i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020).[2]

U nastavku teksta sledi kratko izlaganje o vrsti štete u našem pravu, a onda bliže upućivanje o samoj neimovinskoj šteti.

Pre upuštanja u pojam neimovinske štete, potrebno je navesti da u našem pravu postoje dve vrste štete: imovinska (materijalna) i neimovinska (nematerijalna) šteta.

Imovinska šteta je ona šteta koja nastaje na čovekovim imovinskim dobrima, odnosno šteta koja se ogleda:

a) u umanjenju nečije imovine (npr. došlo je do uništenja stvari oštećenog; zbog štetnog događaja mora da plati troškove svog lečenja, Itd.) ili

b) u sprečavanju povećanja nečije imovine (npr. izgori stan koji je davao u zakup pa ne može da ostvaruje prihode po osnovu zakupa).

Pojam neimovinske štete

Neimovinska šteta obuhvata fizički bol, psihički bol i strah dovoljnog trajanja i intenziteta samog oštećenog. Oštećeni je fizičko lice koje trpi neki fizički bol ili psihički bol i strah dovoljnog trajanja i intenziteta. Iz navedenog možemo uočiti da pravo na naknadu neimovinske štete imaju samo fizička lica, ali ne i pravna lica s obzirom na to da ona nemaju svest i ne osećaju bol ili strah.

Zakon decidno navodi šta se sve smatra duševnim bolom. U duševne bolove spadaju:

1) duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti; 

2) duševni bolovi zbog naruženosti;

3) duševni bolovi zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti;

4) duševni bolovi zbog smrti bliskog lica ili teškog invaliditeta bliskog lica;

5) duševna bol koju trpi lice koje je žrtva krivičnih dela protiv polne slobode.

Dakle, Zakon navodi ovih pet vrsta duševnih bolova za koje oštećeno lice može u parničnom postupku zahtevati naknadu neimovinske štete. I van ovog kruga sud ne može da izlazi. Tako, sud neće dosuditi naknadu za duševni bol usled smrti kućnog ljubimca ili usled gubitka neke stvari, jer Zakon ne propisuje navedene primere kao oblike duševne boli. Bitno je napomenuti da lice može zahtevati naknadu neimovinske štete samo ukoliko dođe do bola ili straha dovoljnog trajanja i intenziteta, a što sud procenjuje u datoj okolnosti. Dakle, ukoliko bol ili strah nisu bili dovoljnog trajanja i intenziteta, odnosno ukoliko su bili neznatnog intenziteta i kratkog trajanja, sud će odbiti zahtev za naknadu. 

Naknada neimovinske štete u slučaju kome i buduća neimovinska šteta

Kako se za naknadu neimovinske štete usled duševne boli, telesne boli ili straha zahteva da oštećeni ima sposobnost da oseti duševnu ili fizičku bol, postavlja se pitanje da li lice koje je u komi može osećati fizičku ili psihičku bol, te da li ima pravo na naknadu neimovinske štete? Sudovi su zauzeli stav da lice u komi ne može osećati strah i bol, te je stav da mu se ne može dosuditi naknada u ovom slučaju. Prema zakonu o obligacionim odnosima moguća je naknada buduće neimovinske štete ako je očigledno da će oštećeni ubuduće trpeti bol ili strah. Primera radi, tek rođeno dete koje je izgubilo roditelja ima pravo na takvu naknadu zbog smrti bliskog lica, jer je izvesno da će u budućnosti s razvojem svesti trpeti bol.

Naknada neimovinske štete usled smrti ili invaliditeta bliskog lica

Kada je u pitanju naknada neimovinske štete usled smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica, pravo da zahtevaju naknadu imaju: bračni ili vanbračni drug, roditelji i deca. Brat i sestra, u slučaju smrti bliskog lica, imaju pravo na naknadu samo ukoliko je između njih i umrlog lica postojala trajnija zajednica života, odnosno ukoliko su duži vremenski period živeli zajedno. U slučaju teškog invaliditeta bliskog lica, brat i sestra nemaju pravo na naknadu neimovinske štete.

Pravila za odmeravanje pravične naknade

Po pravilu, naknada neimovinske štete dosuđuje se u novcu kao jedan vid moralne satisfakcije za pretrpljeni bol ili strah. Koliko će iznositi pravična naknada zavisi od odluke suda koji uzima u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome služi ta naknada. Prilikom odmeravanja pravične naknade nematerijalne štete sudovi se oslanjaju na Pregled najviših orijentacionih iznosa pravične naknade, koji je usvojen na sednici Vrhovnog suda Srbije. Treba napomenuti da navedeni akt nije obavezujući, ali se naši sudovi drže okvira preporučenih iznosa naknade nematerijalne štete. Takođe, oštećeni ima pravo na naknadu neimovinske štete nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u slučaju da materijalne štete nema, odnosno da je izostala. 

Pored prava na pravičnu naknadu, Zakon predviđa i posebna pravna sredstva za otklanjanje povrede prava ličnosti, te tako sud može naložiti da se o trošku lica koje je načinilo štetu (štetnik) objavi presuda ili ispravka, ili da štetnik povuče izjavu kojom je učinio povredu. Ova pravna sredstva imaju i fizička i pravna lica koja su pretrpela štetu. Takođe, fizička i pravna lica imaju na raspolaganju i zahtev da se prestane sa povredom prava ličnosti. Primera radi, ako stanar višestambene zgrade proizvodi buku koja odstupa od uobičajenog, tolerantnog života u urbanoj sredini, čime narušava lični i porodični život suseda, taj sused ima pravo da od suda traži zabranu radnji koje ga ometaju u svakodnevnom životu (Apelacioni sud u Novom Sadu, Gž. 2298/2011).

Veštačenje duševne boli

Kada oštećeni podnese odštetni zahtev, vrši se veštačenje duševne boli iliti straha, kao i veštačenje posledica kraniocerebralnih povreda (koje se javljaju najčešće usled saobraćajne nesreće). Veštačenje duševne boli ili straha vrše psihijatri, ali mogu i psiholozi. Zakon o obligacionim odnosima navodi da strah mora biti dovoljnog intenziteta i trajanja, te tako u odnosu na intenzitet imamo tri stepena straha: blagi, srednji i veoma intenzivni. Naknada neimovinske šteta uglavnom se dosuđuje u slučaju najjačeg stepena straha, tj. kada je strah veoma intenzivni, a može i kada je strah srednjeg intenziteta ali dugog trajanja.[3]

Veštačenje duševne boli usled umanjene životne aktivnosti vrši se putem skale koja je stepenovana od 0 do 100, te se duševni bol procenjuje kao lak ako su vrednosti na skali od 61 do 70, srednji ako su vrednosti na skali od 51 do 60, težak ako su vrednosti na skali od 31 do 50, veoma težak ako su vrednosti na skali od 21 do 30 i najteži kada je došlo do totalnog gubitka životne aktivnosti kada su vrednosti na skali od 1 do 20. Umanjena životna aktivnost može se ogledati u učenju i primeni znanja, komunikaciji, brigi o sebi, svakodnevnim zadacima, mobilnosti i socijalnoj relaciji.

Nasledivost naknade neimovinske štete

Postavlja se pitanje da li je pravo na naknadu neimovinske šteta nasledivo. Po pravilu ono je nenasledivo, jer se smatra da isplata pravične naknade ima svrhu samo ako se isplati oštećenom. Međutim, postoji jedan izuzetak. Zakon propisuje taj izuzetak tako da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednika samo ako je naknada utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom za života oštećenog lica.

Zastarelost potraživanja

Važno je napomenuti da oštećeno lice ne može beskonačno raspolagati svojim pravom da zahteva naknadu štete, već su propisani rokovi u okviru kojih je to pravo ostvarivo. Naime, oštećeni može zahtevati naknadu štete u roku od 3 godine od kada je saznao za štetu i za lice koje je tu štetu učinilo, i ovaj rok teče u okviru objektivnog roka od 5 godina od nastanka štete. Nakon proteka roka od 5 godina oštećeni gubi pravo da zahteva naknadu štete. U situacijama kada su propisani i subjektivni i objektivni rok, potraživanje zastareva čim protekne subjektivni rok, dok se objektivni rok uzima samo ako subjektivni rok ističe nakon proteka objektivnog roka. Znači da će pravo na potraživanje naknade štete zastareti u roku od tri godine od saznanja za štetu i štetnika. Međutim, primera radi, oštećeni može saznati za štetu i štetnika tek nakon, npr. četiri godine od nastanka štete i tada počinje da teče subjektivni rok, a kako je do isteka objektivnog roka u ovm slučaju ostalo samo još jedna godina, znači da bi subjektivni rok nastavio da teče po proteku objektivnog roka. Međutim, kako je propisano da potraživanje naknade štete u svakom slučaju zastareva u roku od 5 godina, tako će biti i u ovom našem slučaju, bez obzira što nastavlja da teče subjektivni rok.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Miroslavaić, saradnik u nastavi i medijator.

[1] Mrija Karanikić Mirić, Obligaciono pravo, Službeni glasnik, 2024.

[2] Čl. 185 – 205.

[3] Mikloš Biro i Dušanka Đurović, Forenzička psihologija – vodič za psihološka veštačenja, Sinapsa edicija, 2024.

Odnos poslodavca i zaposlenog je dvosmerna ulica u kojoj moraju da se poštuju određena pravila kako bi se saobraćaj nesmetano odvijao. Ono što je pravo za jednu ugovornu stranu, to je obaveza za drugu.

Odnos poslodavca i zaposlenog nikada nije jednosmerna ulica. To je dvosmerna ulica u kojoj se kreću dve ugovorne strane koje čine lice i naličje jednog radnog odnosa. Njihove uloge su međusobno isprepletene i uslovljene. Ono što je pravo za jednu ugovornu stranu, to je obaveza za drugu i obrnuto.

Da bi se u toj dvosmernoj ulici saobraćaj odvijao nesmetano i bezbedno, moraju da se poštuju određena pravila. Tim pravilima se reguliše ponašanje učesnika, tako što im pomažu da izbegnu konfliktne situacije, smanje stres i nesmetano se kreću, poštujući i uvažavajući druge učesnike.

Kako je radni odnos „živ organizam“, podložan promenama, to ga je teško regulisati rigidnim pravilima. Ta pravila moraju ujedno da determinišu ali i da budu dovoljno fleksibilna, kako bi ugovornim stranama omogućila da slobodno urede međusobne odnose, uz uvažavanje obostranih interesa. Život ne bi trebalo da pretekne pravila (zakon), već pravila moraju da idu u korak sa životom, nekad i ispred njega.

Ovako ja vidim suštinu radnog odnosa, a u nastavku teksta navešću 10 pravila koja svaki zaposleni mora da zna i poštuje kako bi se održao zdrav radni odnos. Pravila namenjena poslodavcima sadržana su u posebnom tekstu.

Nije bitno šta si, već ko si!

Prva pouka ista je i za poslodavce i za zaposlene i glasi: Nije bitno šta si, već ko si! Ovo je životna pouka primenjiva u svim životnim sferama, pa i u sferi rada. Ako nismo ljudi, ništa drugo nije bitno. Nijedna titula, pozicija, niti novčani benefiti, ne mogu da nadomeste nedostatak ljudskosti. Naprotiv, mogu još više da otkriju sve frustracije i bedu jednog ljudskog karaktera. Takve frustracije urušavaju sve odnose, pa i radni odnos i organizacionu kulturu. Zato, na kojoj god da si poziciji, ne zaboravi da pre svega budeš čovek.

Poštuj radnu disciplinu i ne čini povredu radne obaveze

Trudi se da budeš odgovoran i da ne činiš povredu radne obaveze, tako što nećeš: nesavesno ili nemarno da izvršavaš radne obaveze, da zloupotrebljavaš položaj, prekoračuješ ovlaščenja, necelishodno i neodgovorno koristiš sredstva rada, nenamenski koristiš obezbeđena sredstva ili opremu za ličnu zaštitu na radu.

Poštuj radnu disciplinu tako što nećeš: neopravdano da odbiješ da obavljaš poslove i izvršavaš naloge poslodavca; da zloupotrebljavaš pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad; da dolaziš na posao pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno da ta sredstva upotrebljavaš u toku radnog vremena; da daješ netačne podatke prilikom zasnivanja radnog odnosa; da odbiješ da se podvrgneš oceni zdravstvene sposobnosti; da propustiš da uredno dostaviš potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad.

Ukoliko se oglušiš o sve navedeno, poslodavac može:

• da ti otkaže ugovor o radu,
• da tiizrekne meru privremenog udaljenja sa rada bez naknade zarade, u trajanju od jednog do 15 radnih dana;
• da ti izrekne novčanu kaznu u visini do 20% tvoje osnovne zarade za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do tri meseca, koja se izvršava obustavom od zarade, na osnovu rešenja poslodavca o izrečenoj meri;
• opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac da ti otkaže ugovor o radu bez ponovnog upozorenja, ako u narednom roku od šest meseci učiniš istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline.

Savesno i odgovorno obavljaj poslove

Poslodavac očekuje od tebe da savesno i odgovorno obavljaš ugovorene poslove. Očekuje i da ga obavestiš o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu.

Svaki poslodavac ceni stručnost zaposlenih, profesionalizam, efikasno upravljanje vremenom i zadacima, odgovornost, pouzdanost, tačnost i doslednost u obavljanju radnih obaveza, posedovanje relevantnih veština i znanja, posvećenost poslu i entuzijazam za postizanje ciljeva, produktivnost i postizanje (ne)očekivanih rezultata.

Dužan si da poštuješ organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa. To znači da ćeš, ukoliko ti to poslodavac naloži, nekada morati da izvršavaš poslove i zadatke za koje nisi zasnovao radni odnos i koji su van opisa poslova za tvoje radno mesto i stručne spreme, a koji su obuhvaćeni onom čuvenom odredbom ugovora o radu: „i svi ostali poslovi po nalogu rukovodioca“.

Bitno je da znaš da to ne mogu biti bilo koji poslovi, poslovi za koje nisi stručan i koji nisu u skladu sa tvojim stečenim kvalifikacijama (npr. ne može pravnik da radi obračun zarada). To mogu biti srodni poslovi, vezani za tvoje radno mesto, vrstu i stepen stručne spreme. Ako obavljanje tih poslova zahteva kontinuitet, onda oni kao takvi moraju da budu propisani pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova s obzirom da postoji stalna potreba za njihovim obavljanjem u okviru određenog radnog mesta.

Budi lojalan i čuvaj poslovnu tajnu

Svaki poslodavac želi lojalne zaposlene, ljude od poverenja. Da se razumemo, lojalnost se ne kupuje, nego se zaslužuje. Da bi obe strane dobile najbolje iz jednog radnog odnosa, moraju da ulože određeni trud. Lojalnost i zadovoljstvo zaposlenih je presudna za opstanak, napredak i uspeh poslodavca.

Poslodavac mora da stvori i neguje zdravu organizacionu kulturu i radni ambijent, da izgradi sistem vrednosti, pohvala i nagrada, da daje konstruktivne povratne informacije, da jasno i otvoreno komunicira sa zaposlenima i ima sluh za njihove potrebe, omogući konkurentnu zaradu, napravi dugoročne planove profesionalnog razvoja, da obezbedi usavršavanje zaposlenih, omogući benefite za zaposlene. Zadovoljstvo zaposlenih raste ako je ispunjen nivo njihovih očekivanja ili čak premašen.

Poslodavac očekuje da čuvaš poslovnu tajnu. Poslovne tajne su veoma važne u poslovnim odnosima i predstavljaju alat za jačanje konkurentnosti, razvoj kompanije i povećanje profita.

Poslovnu tajnu ne čini svaki podatak vezan za poslovanje poslodavca, već samo podatak čije bi saopštavanje trećem licu moglo da nanese štetu poslodavcu, kao i podatak koji ima ili može da ima ekonomsku vrednost zato što nije opšte poznat, niti je lako dostupan trećim licima koja bi njegovim korišćenjem ili saopštavanjem mogla da ostvare ekonomsku korist i koji je od strane poslodavca zaštićen odgovarajućim merama u cilju čuvanja njegove tajnosti. Poslovna tajna je i podatak koji je zakonom, drugim propisom ili aktom poslodavca određen kao poslovna tajna. Ovi podaci moraju biti jasno definisani opštim aktom poslodavca ili posebnim ugovorom.

Poslodavac može da podnese tužbu protiv zaposlenog koji je odao poslovnu tajnu i da zahteva naknadu štete koja mu je naneta takvim postupanjem.

Ne zloupotrebljavaj prava iz radnog odnosa

Nemoj da zloupotrebljavaš prava iz radnog odnosa i da ih koristiš suprotno svrsi za koju su ustanovljena. Ovo se posebno odnosi na zloupotrebu bolovanja, koje predstavlja najčešći vid zloupotrebe od strane zaposlenih. Zloupotreba prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad ili zloupotreba prava korišćenja bolovanja predstavlja povredu radne discipline i razlog je za izricanje mere prestanka radnog odnosa.

Uzdrži se od ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja jer ćeš biti odgovoran za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radne dužnosti.

Trudi se da poštuješ radno vreme, da ne kasniš na posao i ne odlaziš ranije sa posla, da ne zloupotrebljavaš trajanje odmora u toku dnevnog rada, da ne odlaziš na česte pauze, da čuvaš imovinu poslodavca i da je ne zloupotrebljavaš. Svaka zloupotreba podložna je proveri (kontroli) pa samim tim i sankciji.

Ne diskriminiši i ne zlostavljaj

Ne upadaj u zamku diskriminacije i mobinga. Ne urušavaj poslovnu kulturu nekulturom. Dužan si da se uzdržiš od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje. Zaposleni koji vrši zlostavljanje, kao i zaposleni koji zloupotrebi pravo na zaštitu od zlostavljanja, odgovoran je za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radne dužnosti.

Zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja, čini zaposleni koji je svestan ili je morao biti svestan da ne postoje osnovani razlozi za pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja, a pokrene ili inicira pokretanje tog postupka sa ciljem da za sebe ili drugog pribavi materijalnu ili nematerijalnu korist ili da nanese štetu drugom licu.

Usavršavaj se, razvijaj i edukuj

Kontinuirano se usavršavaj i razvijaj svoje veštine kako bi bio konkurentan na tržištu rada ali i kako bi doprineo uspehu kompanije. Usavršavanje i napredovanje kroz ulaganje u zaposlene je nužnost svakog poslodavca koji želi da ostane relevantan u dinamičnom poslovnom okruženju i uspešno posluje. U suprotnom, neminovna je stagnacija ili nazadovanje.

Kroz kontinuirani razvoj i usavršavanje postaješ agilniji i spremniji da se prilagodiš promenama. Poslodavac je tu da te osnaži, pomogne da rasteš, učiš, stekneš nove veštine, kako bi ostvario svoj puni potencijal unutar kompanije. Kao takav, bićeš motivisan i produktivan za dalji rad, rast i na kraju, ostanak kod poslodavca koji ti daje vetar u leđa i omogućava da budeš svoj i radiš na sebi. Ako ne radiš kod takvog poslodavca, onda ne časi časa već traži svoje šanse na drugom mestu, tamo gde je koncept organizacione kulture u skladu sa tvojim uverenjima i željama.

Usavršavanje je blagodat za obe strane jer je korist obostrana. Ti dobijaš priliku da se edukuješ i napreduješ, a poslodavac dobija kvalifikovanu i lojalnu radnu snagu koja doprinosi njegovom rastu i uspehu.

Budi timski igrač

Timski rad je izuzetno bitan za funkcionisanje uspešnih kompanija jer povećava efikasnost i kvalitet rada. Svaki poslodavac očekuje da se uklopiš u organizacionu strukturu, da deliš vrednosti kompanije i da imaš želju da doprineseš realizaciji ciljeva i uspehu kompanije. Baš iz tog razloga mnogi zaposleni ovu veštinu posebno navode u svojim radnim biografijama.

Timski način rada nosi zajedničku odgovornost u postizanju ciljeva. On sažima i objedinjuje lične specifičnosti svakog člana tima sa usaglašenim delovanjem svih članova, što vodi ka uspešnoj realizaciji postavljenih ciljeva organizacije. Kvalitetna interakcija i jasna komunikacija među članovima tima je važna za funkcionisanje tima.

Daćeš svoj doprinos timu ako efikasno i jasno komuniciraš sa kolegama, nadređenima i klijentima, razvijaš pozitivan odnos sa kolegama i deliš bitne informacije sa njima, prihvataš konstruktivne kritike i predloge za unapređenje rada,  daješ povratne informacije ostalim članovima tima, spreman si na konstruktivno rešavanje konflikata.

Najmanje što poslodavci žele jesu zaposleni koji svojom neiskrenošću i negativnim reakcijama stvaraju i prenose lošu energiju unutar tima, zabušavaju, ne trude se dovoljno, prebacuju svoje deo posla i oslanjaju se na ostale članove tima.

Budi proaktivan/na i pokaži inicijativu

Poslodavci žele proaktivne radnike, smele i odvažne, koji pravovremeno reaguju i mogu da prepoznaju budući problem, potrebu ili promenu. Zaposlene sa vizijom koja im omogućava da reše problem i pre nego što se desi, koji predano i odgovorno rade na svim aspektima i kontrolišu situaciju, kako bi se izbegli svi budući problemi, odnosno kako bi se sveli na minimalnu meru.

Pokaži inicijativu i kreativnost u obavljanju radnih zadataka. Ne čekaj naloge poslodavca, već se trudi da blagovremeno i posvećeno izvršavaš radne zadatke, unapređuješ proces rada, uvodiš inovacije, postavljaš pitanja i komuniciraš sa poslodavcem o svim nedoumicama ili promenama u radnom okruženju, rešavaš probleme i nepredviđene situacije, prilagođavaš se promenama u radnoj okolini i tržištu. Adaptibilnost tj. fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja promenama je još jedna od osobina i veština koju poslodavci izuzetno vrednuju kod zaposlenih.

Budi informisan/a

I na kraju, nikada nemoj da propustiš priliku da uvek budeš informisan o svojim pravima, obavezama i odgovornostima i svim aspektima radnog odnosa. To će ti pomoći da nesmetano obavljaš radne zadatke, da bolje razumeš svoje mesto i ulogu u organizacionom sistemu, da ne praviš nepotrebne greške na radu ili u vezi sa radom, da ostvaruješ svoja prava i blagovremeno reaguješ ukoliko su ti uskraćena.

Neznanje prava škodi, a može i skupo da te košta (novca i/ili zdravlja). Zato se ne ustručavaj da pitaš i tražiš stručnu pomoć, kada nisi siguran da možeš i znaš sam.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Irena Drča, diplomirani pravnik

Preuzeto sa MojSavetnik