* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Između inovacije i pravne odgovornosti

Kada se danas govori o tokenizaciji i digitalnoj imovini, pojam „beli papir" često se koristi gotovo svakodnevno, a možda nisu baš svi upoznati sa time šta on zapravo predstavlja.

Beli papir u skladu sa srpskim regulatornim okvirom zapravo predstavlja spoj prava, finansija, tehnologije i regulatorne odgovornosti i zato je bitno da ga sačini neko ko ima znanje o svim tim komponentama, jer u praksi nije dovoljno razumeti samo blockchain, niti samo regulatorni okvir. Potrebno je razumeti kako funkcioniše tržište kapitala, kako regulator posmatra digitalnu imovinu, koje su obaveze izdavaoca, kako se upravlja rizicima, šta investitori zapravo kupuju i kako se sve to formalno prevodi u pravni dokument koji mora biti regulatorno usklađen.

No, da se vratimo na to šta je zapravo ovaj dokument.

Beli papir, predstavlja formalni pravni dokument sa jasno definisanom regulatornom funkcijom.

Dakle, nije u pitanju marketinški materijal, nije reklama i niti prezentacija za investitore. Njegova funkcija nije da ulepša projekat, već da transparentno predstavi sve relevantne informacije kako bi potencijalni investitor mogao da donese informisanu odluku.

U Republici Srbiji institut belog papira uređen je pre svega Zakonom o digitalnoj imovini, kao i nizom podzakonskih akata koje su doneli Komisija za hartije od vrednosti Republike Srbije i Narodne banke Srbije.

Srbija je još 2021. godine usvajanjem Zakona o digitalnoj imovini postala jedna od prvih država u regionu koja je uspostavila relativno sveobuhvatan regulatorni okvir za izdavanje digitalne imovine. Time je tržište digitalne imovine praktično izvedeno iz sive zone i uvedeno u sistem pravne sigurnosti i regulatornog nadzora. Na ovaj način omogućrno je da se inovacija razvija unutar sistema, a ne van njega.

Šta je zapravo beli papir?

Najjednostavnije rečeno, beli papir je dokument koji sadrži sve informacije potrebne da potencijalni investitor donese informisanu odluku o ulaganju u digitalnu imovinu.

Često na svojim predavanjima volim da napravim paralelu sa prospektom kod hartija od vrednosti i da naglasim da beli papir zapravo vrši istu, odnosno veoma sličnu funkciju kod digitalne imovine. Naravno, postoje određene razlike, ali je suština veoma slična: investitor mora imati dovoljno informacija da razume u šta ulaže, koje rizike preuzima i koja prava stiče.

Zakon o digitalnoj imovini zato propisuje da beli papir mora sadržati sve neophodne podatke koji investitorima omogućavaju da donesu odluku o investiranju i procene rizike vezane za ulaganje u digitalnu imovinu.

Informacije navedene u belom papiru moraju biti sažete, pregledne i razumljive, prikazane na način koji omogućava njihovu jednostavnu analizu. Takođe, podaci moraju biti tačni, potpuni i jasni i ne smeju navoditi na pogrešan zaključak. Drugim rečima, kao što sam na početku teksta navela, beli papir nije prostor za ulepšavanje projekta, već dokument koji mora biti regulatorno i sadržinski veoma ozbiljno postavljen.

Uloga podzakonskih akata

Šta mora biti ispisano na svim tim silnim zamalo belim stranama?

Da bismo popunili belinu, moramo uneti podatke o:

• izdavaocu
• projektu
• digitalnoj imovini (tokenu)
• rizicima
• tehnološkoj infrastrukturi
• načinu korišćenja prikupljenih sredstava
• pravima investitora

Ali u praksi je to zapravo mnogo šire od toga.

Zakon zahteva i detaljan opis razloga za inicijalnu ponudu, podatke o sekundarnom trgovanju digitalnom imovinom, uslovima inicijalne ponude, pravima i obavezama koje proizlaze iz tokena, tehničkim procedurama izdavanja, procedurama zaštite sredstava i digitalne imovine, AML/CFT procedurama, primenjivim propisima, nadležnosti sudova, kao i izjave odgovornih lica. I naravno, obavezno upozorenje o rizicima.

Zakon, dakle, daje osnovni okvir, međutim pravu praktičnu razradu donose podzakonski akti koji detaljno definišu kako beli papir treba da izgleda u praksi: od strukture sadržaja, preko obaveznih upozorenja investitorima, pa sve do tehničke dokumentacije koja se dostavlja regulatoru.

Jer iza jednog belog papira često stoje pravnici, finansijski stručnjaci, compliance timovi, IT eksperti, pa čak i stručnjaci za AML/CFT procedure i iz ovoga vidimo koliko je regulatorni okvir digitalne imovine zapravo kompleksan i multidisciplinaran.

Da li je beli papir obavezan?

Ono što bi valjalo naglasiti jeste da, u skladu sa domaćom regulativom, izrada belog papira nije mandatorna, imajući u vidu da je izdavanje digitalne imovine u našoj zemlji slobodno i dozvoljeno bez obzira na to da li je beli papir sačinjen i/ili odobren.

Tu vrlo često dolazi do zabune, jer činjenica da je izdavanje digitalne imovine dozvoljeno ne znači da je dozvoljeno i njeno neograničeno oglašavanje.

Zakon zapravo pravi veoma jasnu razliku između:

• samog izdavanjadigitalne imovine i
• njenog javnog promovisanja i oglašavanja.

Drugim rečima, možete izdati digitalnu imovinu bez odobrenog belog papira, ali to ne znači da možete slobodno reklamirati inicijalnu ponudu kao da beli papir postoji i kao da je regulatorno odobren. Ono što, nije dozvoljeno jeste reklamiranje inicijalne ponude digitalne imovine bez odobrenog belog papira, osim u zakonom tačno određenim slučajevima.

Na primer, oglašavanje bez belog papira je moguće ukoliko je ponuda upućena veoma ograničenom broju lica, ukoliko se izdaje vrlo mali broj tokena, kada se radi o investitorima koji ulažu značajnije iznose ili kada ukupna vrednost ponude ostaje ispod određenog regulatornog praga.

Dakle, zakon je pokušao da napravi balans između razvoja tržišta i zaštite investitora.

Međutim, čak i kada beli papir nije odobren, a izdavalac ipak objavi neki oblik belog papira l, zakon zahteva da vrlo jasno bude naznačeno da taj beli papir nije odobren od strane nadležnog organa. Regulatorni okvir digitalne imovine u Srbiji nije postavljen tako da zabrani inovaciju, već da spreči obmanjujuće predstavljanje projekata investitorima.

Oglašavanje digitalne imovine i regulatorna pravila igre

Kada je beli papir odobren, ni tada ne postoji potpuna sloboda u oglašavanju. Naprotiv. Zakon vrlo precizno uređuje kako oglašavanje mora da izgleda.

Svaki oglas koji promoviše kupovinu digitalne imovine ili ulaganje u nju mora biti jasno označen kao oglas, a informacije iz oglasa ne smeju biti netačne, obmanjujuće ili u neskladu sa informacijama iz belog papira. Ovo je bitno zato što u praksi često vidimo situacije gde marketing ode korak dalje od onoga što je regulatorno i pravno dozvoljeno, a Zakon o digitalnoj imovini to pokušava da spreči.

Sve što se komunicira tržištu, bilo usmeno, pismeno, kroz prezentacije, intervjue, promotivne materijale ili društvene mreže, mora biti usklađeno sa informacijama iz belog papira. Ne možete investitorima u četiri oka predstavljati nešto što nije sadržano u belom papiru. Ako se određene važne informacije podele samo sa pojedinim investitorima, takve informacije moraju biti uključene i u beli papir, odnosno njegov dodatak kako bi se obezbedio jednak pristup informacijama i zaštita investitora.

Treba istaći i da zakon predviđa i da nadzorni organ prati aktivnosti izdavaoca u vezi sa oglašavanjem, dok svi oglasi moraju biti objavljeni i na internet prezentaciji izdavaoca.

Odobrenje belog papira nije garancija uspeha projekta

Jedna od najvažnijih stvari koju tržište često pogrešno razume jeste činjenica da odobrenje objavljivanja belog papira ne znači da je regulator „odobrio projekat" ili garantovao njegov uspeh.

Regulator proverava formalnu usklađenost dokumenta sa zakonom, a NE investicionu opravdanost samog projekta. I to je veoma važna razlika. Regulator ne ocenjuje da li će projekat biti profitabilan, uspešan ili tržišno održiv. Njegova uloga jeste da proveri da li su investitorima transparentno predstavljene informacije i rizici.

Zakon čak izričito naglašava da nadzorni organ ne odgovara za tačnost i potpunost podataka iz belog papira, već odgovornost snose izdavalac i odgovorna lica. Sa druge strane, ako beli papir sadrži pogrešne, netačne ili obmanjujuće informacije ili su izostavljene bitne činjenice, odgovornost postoji.

Veoma je zanimljivo da zakon predviđa i institut dodatka belom papiru. To znači da ukoliko nakon odobrenja nastane neka bitna nova činjenica ili se utvrdi greška koja može uticati na odluku investitora, izdavalac je dužan da odmah sačini dodatak belom papiru i dostavi ga regulatoru na odobrenje. To dodatno pokazuje koliko je akcenat regulatora zapravo na transparentnosti i zaštiti investitora.

Kako izgleda postupak odobrenja?

Zahtev za odobrenje objavljivanja belog papira podnosi izdavalac ili ovlašćeno lice u njegovo ime.

Uz zahtev se dostavlja nacrt belog papira, odluka o izdavanju digitalne imovine, osnivačka dokumentacija, finansijski izveštaji, relevantna dokumentacija koja potvrđuje navode iz BP, dokaz o uplati naknade i druga dokumentacija propisana aktima nadzornog organa.

Nadzorni organ potom proverava da li beli papir ispunjava uslove propisane zakonom. Ukoliko dokumentacija nije potpuna ili su potrebne izmene i dodatne informacije, regulator traži dopunu. Ako su uslovi ispunjeni, donosi se rešenje o odobrenju objavljivanja belog papira, ali ono što je veoma važno jeste da beli papir koji se objavljuje mora biti identičan verziji koju je odobrio regulator i ne sme se menjati nakon odobrenja, osim kroz formalni dodatak belom papiru.

Beli papir mora biti javno dostupan na internet prezentaciji izdavaoca i ostaje dostupan najmanje deset godina.

Ko je nadležan: Komisija ili Narodna banka Srbije?

Srpski regulatorni okvir specifičan je i po tome što nadležnost deli između dva regulatora:

Narodna banka Srbije nadležna je za virtuelne valute, a Komisija za hartije od vrednosti Republike Srbije nadležna je za digitalne tokene, i digitalnu imovinu sa odlikama finansijskih instrumenata.

U praksi, to znači da pravna kvalifikacija konkretne digitalne ima i te kako ima regulatorne posledice. Od toga da li je određena digitalna imovina kvalifikovana kao virtuelna valuta ili digitalni token zavisi:

• koji regulator je nadležan
• koji podzakonski akti se primenjuju
• kao i sam postupak odobrenja.

Vrlo često pravilna pravna kvalifikacija digitalne imovine predstavlja prvi i možda najvažniji korak u čitavom procesu strukturiranja projekta.

Zaključak

Volela bih na kraju da se osvrnem na to šta je zapravo suština ozbiljnog tržišta: transparentnost, pravna sigurnost i jasno definisana pravila igre

Nijedno ozbiljno tržište ne može postojati bez pravne infrastrukture, a beli papir je danas jedan od ključnih elemenata te infrastrukture. On predstavlja tačku susreta prava, finansija, tehnologije i zaštite investitora. I možda baš zato „beli papir" danas jeste sve. Samo ne beo.

Ovaj tekst predstavlja stav autora i ne predstavlja pravni savet. Stavovi izneti u tekstu ne moraju nužno odražavati uređivačku politiku portala.

Autor: Anina Milanović, strateški savetnik Svetske banke na Beogradskoj berzi

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Opšte odredbe

Javna svojina se u Republiku Srbiju uvodi kao ustavna kategorija, i to članom 86. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/2006 i 115/2021 – amandmani), koji propisuje da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, a da se sredstva iz javne svojine otuđuju se na način i pod uslovima utvrđenim zakonom. Članom 87. propisno je da su prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj imovini, a u državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava, u skladu sa zakonom. Fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđen zakonom. Prirodna bogatstva koriste se pod uslovima i na način predviđen zakonom. Imovina autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, način njenog korišćenja i raspolaganja, uređuju se zakonom.

Shodno ovim ustavnim odredbama, Narodna skupština Republike Srbije je 2011. godine usvojila tekst Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011; u daljem tekstu: Zakon), koji se primenjuje od 6. oktobra 2011. godine. Ovaj zakon menjan je i dopunjavan više puta tokom godina.

Kako je u obrazloženju Predloga zakona o javnoj svojini navedeno, iz Ustava Republike Srbije proizlazi da država, kao i oblici teritorijalne autonomije (pokrajina) i jedinice lokalne samouprave (opština i grad) imaju pravo javne svojine, te je neophodno zakonom urediti tu mogućnost ovih subjekata, što nužno vodi ukidanju postojećeg svojinskog režima ustanovljenog Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije. Stoga je predloženo donošenje ovog zakona, kojim će se urediti javna svojina. Pored uređenja sistema javne svojine, ovim zakonom će se izvršiti i prenos državne svojine na određenoj imovini Republike Srbije u svojinu autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, što je prethodni uslov za uspostavljanje i vršenje svojinskih prava ovih entiteta. Ova rešenja su u skladu i sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi, koju je Republika Srbija ratifikovala i time, između ostalog, preuzela i obavezu da lokalnoj samoupravi obezbedi dovoljna sredstva za obavljanje njenih funkcija.

Javna svojina je, shodno Ustavu Republike Srbije, koncipirana na tri nivoa, i to republičkom – državna svojina, autonomne pokrajine – pokrajinska svojina i jedinica loklane samouprave – opštinska svojina ili gradska svojina. Ovo su jedina tri moguća nosioca javne svojine, što je kasnije i naglašeno kroz dva člana Zakona – član 18. i 19., odnosno izmene i dopune tih članova 2024. godine (Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, broj 94/2024).

Zakon određuje predmet javne svojine, shodno članu 87. Ustava Republike Srbije, kojim je propisno da su prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj imovini, a u državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava, u skladu sa zakonom. Zakon razrađuje koje su stvari isključivo u javnoj svojini Republike Srbije i izuzetke od tog pravila, o čemu će biti reči kod tih članova.

Stvari organizacija obaveznog socijalnog osiguranja izuzete su iz režima javne svojine. Organizacije obaveznog socijalnog osiguranja su organizacije za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Tako, stvari koje su u svojini tih organizacija ne mogu biti u režimu javne svojine. U praksi, u katastrima nepokretnosti, na nepokretnostima koje su u svojini organizacija obaveznog socijalnog osiguranja upisana je privatna svojina.

Zakon o javnoj svojini upućuje na primenu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, broj 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, broj 29/96 , RS 115/2005 - drugi zakon), u delu koji reguliše sticanje, vršenje, zaštitu i prestanak prava javne svojine, ako Zakon ta pitanja nije regulisao u celosti ili delimično. Zakon ne reguliše sva pitanja koja se javljaju u pogledu svojine, te se u takvim situacijima mogu primeniti odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ovde se radi o supsidijarnoj primeni odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Npr. kada postoji susvojina (npr. suvlasnik je nosilac javne svojine, dok je drugi suvlasnik nosilac privatne svojine ili su suvlasnici više privatnih vlasnika i nosilac javne svojine ili su suvlasnici dva nosioca javne svojine i druge mogućnosti), zatim ustanovljavanje službenosti (npr. stvarna službenost na objektu u javnoj svojini) i drugo. Bitno je voditi računa da odredbe posebnih zakona ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama Zakona o javnoj svojini, pa se u tim slučajevima takve odredbe neće moći primeniti, što je posebno naglašeno. Ista situacija je ukoliko su odredbe posebnih zakona kojima se uređuje režim stvari u javnoj svojini u suprotnosti sa ovim zakonom, takve odredbe se neće moći primeniti.

Svaka stvar ima svoju namenu, međutim, stvarima u javnoj svojini se namena određuje zakonom ili drugim aktom nadležnog organa, kako bi se nedvosmisleno znalo za šta će određena stvar da se koristi. Pozitivnim propisima određeno je na koji način nosioci javne svojine raspolažu i upravljaju stvarima u javnoj svojini. Zbog toga, zakon ili drugi akt koji donosi nadležni organ nosioca javne svojine propisuje namenu određene stvari u javnoj svojini.

Standard „dobar domaćin“ koristi se u Republici Srbiji u obligacionopravnim odnosima. Takav stepen pažnje niži je od standarda „pažnje dobrog privrednika“, čija je defincija propisana Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 36/2011, 99/2011, 83/2014 - drugi zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019, 109/2021 i 19/2025) ili pažnje dobrog stručnjaka, čija definicija se nalazi u Zakonu o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, broj 29/78, 39/85, 45/89 - Odluka USJ, 57/89, „Službeni list SRJ“, broj 31/93 i „Službenom glasniku RS“, broj 18/2020). „Dobar domaćin“ nije definisan pozitivnim propisima, ali se pod tim pojmom može zaključiti da označava ponašanje u postupanju kakvo bi imao svaki sopstvenik (vlasnik) stvari, odnosno način korišćenja i upravljanja stvari u javnoj svojini na način kako vi se svaki vlasnik odnosio prema sopstvenoj stvari (održavao, ulagao, obnavljao i slično).

Pre svega, finansijska sredstva i hartije od vrednosti u svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave uređeni su zakonom kojim se uređuje budžetski sistem, odnosno budžet, kao i drugim propisima koji su doneti na osnovu ta dva propisa – podzakonski i drugi akti.

Pravni ražim građevinskog zemljišta uređen je Zakonom o planiranju i izradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/2009, 81/2009, 64/2010 - Odluka US RS, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - Odluka US RS, 50/2013 - Odluka US RS, 98/2013 - Odluka US RS, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - drugi zakon, 9/2020 i 62/2023), poljoprivrednog zemljišta, Zakonom o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 62/2006, 65/2008 - drugi zakon, 41/2009, 112/2015, 80/2017 i 95/2018 - drugi zakon, vodnog zemljišta, Zakonom o vodama („Službeni glasnik RS“, br. 30/2010, 93/2012, 101/2016, 95/2018 i 95/2018 - drugi zakon), šuma i šumskog zemljišta, Zakonom o šumama („Službeni glasnik RS“, br. 30/2010, 93/2012, 89/2015 i 95/2018 - drugi zakon.

Svaki ovaj zakon je poseban zakon u odnosu na Zakon, u pogledu svojinskopravnih pitanja, ali i u odnosu na druge zakone koji regulišu svojinu, odnosno obligacione odnose. Međutim, kako u pogledu pojedinih odredaba ovih propisa postoje neusaglašenosti, naročito imajući u vidu protek vremenskog perioda od kada su pojedini propisi stupili na snagu, a primenjuju se danas, kao i česte izmene i dopune tih propisa, tako treba biti oprezan u tumačenju i primeni odredaba ovih zakona. Primenom pravila tumačenja pravnih normi izbegava se postupanje koje može rezultirati ništavim ili rušljivim pravnim poslom, odnosno postupanjem protivno nameri zakonodavca.

Ovaj tekst predstavlja stav autora i ne predstavlja pravni savet. Stavovi izneti u tekstu ne moraju nužno odražavati uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Radulović, master pravnik

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Kako izbeći da ugovor bude tumačen kao ugovor o radu

U poslovnoj praksi veoma često nailazimo na termin „ugovor o angažovanju fizičkog lica“. Preduzetnici i pravna lica koriste ovaj naziv kada žele da angažuju osobu van radnog odnosa.

Međutim, važno je imati u vidu da „ugovor o angažovanju“ nije poseban tip ugovora predviđen zakonima Republike Srbije. U zavisnosti od sadržine, takav ugovor najčešće predstavlja ugovor o delu u smislu Zakona o obligacionim odnosima, dok u pojedinim situacijama može imati i elemente drugih vrsta ugovornih odnosa, kao što su ugovor o privremenim i povremenim poslovima ili čak prikriveni radni odnos, odnosno ugovor o radu.

Upravo zbog toga, nepravilno sastavljen ugovor može dovesti do različitih pravnih posledica – od sporova između ugovornih strana, pa sve do toga da nadležni organi utvrde postojanje radnog odnosa, bez obzira na naziv ugovora.

Pre nego što temu iz naslova razložim na manje delove razjasnio bih jednu nedoumicu koja se javlja u praksi. Naime, moglo bi se reći da cilj angažovanja ima dva nivoa – cilj u vidu činidbe na koju se poslenik obavezuje i cilj koji naručilac želi postići angažovanjem poslenika. Obaveza poslenika može biti obaveza sredstva (obavezuje se da nešto učini – npr. analiza zemljišta u cilju pronalaska minerala) ili obaveza cilja (obavezuje se da svojom činidbom neposredno postigne cilj koji naručilac ima na umu – npr. sanacija kvara na vozilu). Kako bismo sprečili zabunu, a pošto ćemo u daljem tekstu pojam „cilj“ koristiti često, taj pojam neće imati definiciju prema tzv. obavezi cilja, već je cilj bilo koja činidba na koju se poslenik obavezuje.

Takođe, istakao bih i to da naziv „ugovor o angažovanju“, iako nepredviđen zakonom, dosta jasnije opisuje samu sadržinu i svrhu ovakvog ugovora. Naziv „ugovor o delu“ laika može odvesti pogrešnim putem, prema pravu intelektualne svojine (premda ugovor o izdanju autorskog dela sadrži dosta elemenata ugovora o delu, on je regulisan posebnim zakonskim odredbama i u ovom tekstu se nećemo baviti njim), ili pak prema pretpostavci da „delo“ kao cilj ovakvog ugovora može biti samo fizička stvar, što nije slučaj. Kao što je već u ovoj fazi teksta jasno, ugovor o delu za cilj može imati, kako stvaranje fizičke stvari, tako i neku činidbu, uključujući i intelektualni rad.

U nastavku su predstavljene najčešće moguće greške kod ugovora o angažovanju fizičkog lica, kao i načini da se iste preduprede, kako bi prava i obaveze ugovornih strana bili jasno definisani i pravno održivi.

Opis posla / ugovorne obaveze

Ako bi se pravila distinkcija između opisa ugovorne obaveze druge strane jezikom koji nije pravnički, to bi bilo najlakše postići kroz „svršeni i nesvršeni glagol“, odnosno:

• raditi – ugovor o radu
• uraditi – ugovor o delu

Predmet ugovora o delu je jasno definisana radnja, neretko ograničena vremenski, pa i prostorno i usmerena ka konkretnom cilju, stoga i formulacije u ugovoru moraju biti usklađene sa tim. To može biti izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada, kako je formulisano u zakonu.

Kada ugovor predviđa poslove poput:

• „administrativni poslovi“
• „rad u marketing sektoru“
• „pravni poslovi“

takva formulacija akcenat stavlja na kontinuirano delovanje opisano kroz opšte pojmove, a ne na jasno definisane radnje na koje se poslenik obavezuje, što bi za rezultat moglo imati tumačenje ugovora o angažovanju kao ugovora o radu od strane trećeg lica.

Tako na primer, umesto gore pomenutog „rada u marketing sektoru“, daleko sigurnije bi bilo napisati „sprovođenje marketinške kampanje pod nazivom xy u periodu od (navesti od kog do kog datuma), i to tako što će poslenik vršiti sledeće radnje: (nabrojati)“.

Fiksno radno vreme ili rok za izvršenje ugovorne obaveze

Ovo je još jedna odredba u ugovoru kojom naručilac može naizgled postići isti rezultat u ugovornom odnosu sa poslenikom, ali gde će od formulacije zavisiti kako će ugovor biti tumačen od strane nadležnih organa.

Radno vreme je pojam koji vezujemo za radni odnos i njemu srodne (poput odnosa po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima), a čak i bez takve formulacije sama obaveza poslenika da bude prisutan u tačno određeno vreme na određenim lokacijama može učiniti da ugovor bude tumačen kao ugovor o radu.

Ugovor o delu sa druge strane je fleksibilniji iz ugla poslenika – bitno je da ugovorena radnja bude sprovedena u ugovorenom roku, nevezano za vreme i mesto delanja, uz određene izuzetke. Kada pominjem izuzetke, tu pre svega mislim na slučajeve gde je činidba poslenika neraskidivo vezana za određenu lokaciju i/ili vreme – na primer ugovor o delu sa glumcem u cilju angažovanja njega zarad izrade reklame u svojoj sadržini neizbežno ima vreme i mesto određene od strane naručioca usled složenosti mehanizma projekta (reklame).

Proces davanja / primanja uputstava

I u ovom slučaju jezička formulacija igra bitnu ulogu. Ugovor o radu jasno uređuje hijerarhijsku strukturu pri donošenju odluka, odnosno, preciznije, uređuje pitanje ko i na koji način zaposlenom daje naloge i uputstva u procesu rada.

Kako bi ugovor bio tumačen kao ugovor o delu, potrebno je izbeći ovakvo definisanje odnosa između ugovornih strana. Naime, jasno je da se naručilac pita za delovanje poslenika po osnovu ugovora. Ipak, za razliku od ugovora o radu, odnos između strana kod ugovora o delu ne treba da ostavlja utisak postojanja krute hijerarhijske strukture. Umesto toga, ugovorom je potrebno jasno opisati karakteristike dela/činidbe koja je predmet ugovora, što se može tretirati kao uputstvo posleniku. Naravno, ugovor može i treba da sadrži odredbu koja uređuje nadzor naručioca nad postupanjem poslenika po osnovu ugovora. Iako i bez ovakve odredbe unutar ugovora zakon to pravo obezbeđuje naručiocu, uvek je bolje ovo pitanje detaljno urediti u ugovoru kako bi se prevenirala pogrešna kvalifikacija ugovora.

Vezano za ovo, čest je slučaj i da je poslenik odabran zbog nekih svojih ličnih karakteristika (svojstvo tzv. intuitu personae ugovora), bilo da je to njegov unikatan umetnički izraz, specifična znanja na temelju kojih je stvorio svoj lični brend na tržištu ili unikatan pristup određenim problemima u njegovoj struci. Iako i zaposleni stupa u radni odnos zbog određenih kvaliteta koje poseduje, on po osnovu ugovora o radu dalje postupa isključivo u skladu sa uputstvima poslodavca (uz retke izuzetke koje ću možda obraditi u nekom sledećem tekstu). Sa druge strane, kod ugovora o delu, slobode poslenika sa početka pasusa neretko ostaju gotovo netaknute, odnosno naručilac može prihvatiti da poslenik realizuje svoju ugovornu obavezu u skladu sa sopstvenim viđenjem optimalnog načina. Kako bi se predupredile naknadne nesuglasice između ugovornih strana, ovo pitanje je poželjno ugovorom urediti tako da ugovor sadrži sva iz ugla naručioca neophodna ograničenja poslenikovih sloboda, kako bi obe strane u trenutku potpisivanja ugovora znale u kakav pravni posao stupaju.

Trajanje ugovora

Ova tema se neposredno nadovezuje na tačku broj 2. Naime, ako ugovor sadrži odredbu o trajanju ugovora kojom se trajanje definiše kroz mesece ili godine, šanse su solidne da će ugovor biti tumačen kao ugovor o radu.

Način da se ovo izbegne jeste da trajanje ugovora bude definisano kroz rok za izradu i isporučivanje dela/sprovođenje činidbe, kao i rok za isplatu naknade od strane naručioca.

Ukoliko se delo pak sastoji iz kontinuiranog delovanja kakvo bismo mogli zamisliti u radnom odnosu, ali na primer u okviru nekakve kampanje, odnosno vremenski ograničenog projekta (npr. data analyst u kampanji pod nazivom xy), trajanje ugovora se može odrediti kroz trajanje same kampanje, čime se znatno smanjuje mogućnost zabune pri tumačenju ugovora.

Zarada ili Naknada

Ovo je naizgled jednostavno pitanje, ali i dalje predstavlja nešto na čemu se možemo okliznuti.

Zaradu vezujemo za radni odnos, a naknadu za ugovor o delu. Međutim, uprkos tome što smo novčanu isplatu u ugovoru nazvali naknada, problem sa tumačenjem može nastati ukoliko „naknada“ ima karakteristike zarade. Ako naručilac naknadu plaća svakog meseca, u istom iznosu i nevezano za rezultat ili intenzitet delovanja poslenika šanse su velike da će naknada biti tumačena kao zarada.

Ovim pitanje nije zatvoreno. Tačno je da najviši nivo sigurnosti za tumačenje ugovora o delu pruža određivanje jednokratne naknade. Međutim, ukoliko priroda angažovanja tome pogoduje ugovorom se može odrediti i da se isplaćivanje naknade vrši u više delova. Isplate tako mogu biti vezane za faze izrade dela/faze delovanja u okviru projekta (npr. ukoliko po osnovu ugovora o delu poslenik treba da okreči dve kuće u svojini naručioca, pa se nakon što okreči svaku od kuća posleniku isplaćuje odvojeno po jedna polovina ugovorene naknade). Moguće je odrediti i mesečnu naknadu, ali je u tom slučaju potrebno voditi računa da mesec kao vremenska odrednica bude neraskidivo vezan za unapred jasno definisane rezultate angažovanja poslenika, odnosno da isplata svakog pojedinačnog dela naknade bude uslovljena delovanjem poslenika po unapred određenom rasporedu, kako bi se osiguralo da i sam ugovor bude tumačen kao ugovor o delu.

Korišćenje sredstava rada naručioca

Zamislimo situaciju gde angažovano lice koristi opremu naručioca, radi u njegovim prostorijama, pa čak i koristi njegov e-mail i ostale digitalne resurse. Jasno je da takve okolnosti povećavaju šansu da ugovor bude tumačen kao ugovor o radu, pošto je angažovano lice visoko integrisano u organizaciju naručioca.

Prethodni primer može se okarakterisati kao krajnost. Primeri iz prakse su dosta mešovite prirode i baš zbog toga ovaj faktor uglavnom nije presudan pri tumačenju ugovora radi njegove kvalifikacije, ali to ne znači da pri izradi ugovora ne treba da jednako pažljivo radimo na tome da formulacija svede šanse za takvu pravnu zabunu na minimum.

Isključivost angažovanja

Ukratko, ukoliko poslenik, odnosno angažovano lice nema druge klijente, to ovakav ugovorni odnos približava radnom odnosu.

Na ovakve okolnosti pri sastavljanju ugovora ne možemo uticati, ali toga moramo biti svesni kako bismo procenili rizik od pogrešnog tumačenja ugovora od strane trećih lica.

Poslovni rizik

Ovo je jedan od elemenata kojima se najjasnije može odrediti vrsta ugovora. Naime, kod ugovora o radu poslodavac je taj koji po pravilu snosi poslovne rizike u slučaju lošeg kvaliteta rada zaposlenih. Nasuprot tome, poslenik, odnosno lice angažovano po osnovu ugovora o delu je to koje neposredno odgovara za kvalitet svog rada. Njegova je ugovorna obaveza da isporuči delo u skladu sa merama kvaliteta propisanim ugovorom i/ili zakonom.

Možda je i suvišno reći da je poželjno da ugovor odredi željene karakteristike dela koje je predmet ugovora, odnosno mere kvaliteta koje poslenik mora zadovoljiti svojim delovanjem tokom angažovanja, kao i da što jasnije odredi posledice u slučaju da poslenik ne ispuni takvu ugovornu obavezu. Na taj način prevenira se moguća dilema vezano za kvalifikovanje ugovora o angažovanju.

Zaključak

Ugovor o angažovanju fizičkog lica može biti efikasan i zakonit način saradnje, ali samo ukoliko je pravilno koncipiran i usklađen sa svojom stvarnom svrhom – izvršenjem konkretnog posla. U suprotnom, postoji realan rizik da takav odnos bude drugačije pravno kvalifikovan.

Zbog toga, prilikom sastavljanja ovakvih ugovora, nije dovoljno samo voditi računa o formi, već pre svega o sadržini i načinu na koji će se odnos u praksi realizovati. Jasno razgraničenje između ugovora o delu i radnog odnosa predstavlja ključni korak ka smanjenju pravnih i finansijskih rizika, ali i osnov pravne sigurnosti za obe ugovorne strane.

Ovaj tekst predstavlja stav autora i ne predstavlja pravni savet. Stavovi izneti u tekstu ne moraju nužno odražavati uređivačku politiku portala.

Autor: Konstantin Marinković, pravnik i medijator

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) predstavlja najzastupljeniji oblik privrednog društva u domaćem pravnom prometu, upravo zbog svoje osnovne karakteristike: odvojenosti imovine društva od imovine njegovih članova.

U praksi to znači da članovi društva, po pravilu, ne odgovaraju za obaveze društva svojom ličnom imovinom, već isključivo do visine uloženog kapitala, čime se značajno ograničava poslovni rizik i podstiče privredna aktivnost.

Međutim, ovakvo pravilo često se pogrešno tumači kao apsolutna i bezuslovna zaštita, što u stvarnosti nije slučaj. Ograničena odgovornost nije samostalni pravni štit koji postoji nezavisno od ponašanja članova društva, već institut koji važi samo dok se pravna forma koristi u skladu sa svojom svrhom i osnovnim načelima pravnog poretka. Onog trenutka kada se društvo koristi kao sredstvo za ostvarivanje ciljeva koji su protivni zakonu ili načelu savesnosti i poštenja, ova zaštita prestaje da postoji.

Upravo zbog toga, razumevanje granice između legitimnog korišćenja DOO strukture i zloupotrebe pravnog lica ima suštinski značaj, kako za članove društva koji donose poslovne odluke, tako i za poverioce koji procenjuju rizik naplate svojih potraživanja.

Ograničena odgovornost nije apsolutna kategorija

Jedna od najčešćih zabluda u praksi jeste uverenje da osnivanje DOO automatski znači potpunu zaštitu lične imovine. Iako je ova pretpostavka delimično tačna u standardnim okolnostima poslovanja, važeći pravni okvir jasno predviđa situacije u kojima dolazi do njenog ograničenja, pa čak i potpunog isključenja.

Zakonski osnov za ovakvo odstupanje sadržan je u članu 18 Zakona o privrednim društvima, koji eksplicitno propisuje „Komanditor, član društva s ograničenom odgovornošću i akcionar, kao i zakonski zastupnik tog lica ako je ono poslovno nesposobno fizičko lice, koji zloupotrebi pravilo o ograničenoj odgovornosti odgovara za obaveze društva.”

Iz ove norme proizlazi ključni princip: zakon ne štiti pravnu formu kao takvu, već isključivo njenu savesnu i legitimnu upotrebu. Drugim rečima, pravna ličnost društva nije sama sebi svrha, već alat koji mora biti korišćen u okviru dozvoljenih ekonomskih i pravnih ciljeva.

Kada dolazi do zloupotrebe pravnog lica

Zakon ne ostaje na apstraktnom nivou, već precizno identifikuje situacije koje se u praksi smatraju zloupotrebom pravnog lica.

Pre svega, zloupotreba postoji kada se društvo koristi za ostvarivanje ciljeva koji su inače zabranjeni. U takvim slučajevima, pravna forma postaje sredstvo za zaobilaženje zakona, čime se direktno narušava njen legitimitet.

Jednako značajna je situacija u kojoj dolazi do brisanja granice između imovine društva i lične imovine njegovih članova. Kada član društva raspolaže sredstvima društva kao da su njegova sopstvena, prestaje osnovni princip na kome počiva DOO: princip odvojenosti imovine, što otvara prostor za utvrđivanje zloupotrebe.

Posebnu težinu imaju slučajevi u kojima se društvo koristi na štetu poverilaca, bilo kroz izvlačenje imovine, preusmeravanje sredstava ili organizovanje poslovanja na način koji otežava ili onemogućava naplatu potraživanja. U takvim okolnostima, sudska praksa ne prihvata formalni okvir kao odlučujući, već analizira stvarni ekonomski sadržaj odnosa između učesnika.

Najzad, zakon prepoznaje i situacije u kojima se imovina društva namerno umanjuje radi pribavljanja koristi, uz svest da društvo neće moći da izmiri svoje obaveze. Upravo ovaj element – svest ili dužnost znanja – često predstavlja najkompleksniji aspekt dokazivanja u praksi.

Gde je granica između poslovnog rizika i zloupotrebe

U realnom poslovnom okruženju, nije svako neispunjavanje obaveza znak zloupotrebe. Naprotiv, poslovni rizik je sastavni deo svake privredne aktivnosti, i činjenica da društvo nije u mogućnosti da izmiri dugove sama po sebi ne znači da postoji osnov za ličnu odgovornost njegovih članova.

Međutim, kada se utvrdi da su određene radnje preduzimane sa ciljem izbegavanja odgovornosti ili oštećenja poverilaca, pravna analiza se pomera sa formalnog na suštinski nivo. Sudovi u takvim situacijama posmatraju celokupni kontekst: način upravljanja društvom, tokove novca, povezanost između subjekata i realnu kontrolu nad poslovanjem, kako bi utvrdili da li pravna forma prikriva zloupotrebu.

Ovo posebno dolazi do izražaja u složenim poslovnim strukturama, gde jedno lice osniva više međusobno povezanih društava, između kojih se imovina i poslovne aktivnosti raspoređuju na način koji ne odražava stvarnu ekonomsku logiku, već služi formalnom razdvajanju odgovornosti.

U takvim slučajevima, iako svako društvo formalno postoji kao zasebno pravno lice, njihova funkcionalna povezanost može ukazivati na zloupotrebu instituta ograničene odgovornosti.

Procesni okvir: Rokovi i pravo poverioca na zaštitu

Pored materijalnopravnih uslova za utvrđivanje zloupotrebe, od posebnog značaja je i procesni okvir u kome poverilac može ostvariti svoju zaštitu. U tom smislu, zakon jasno propisuje rokove u kojima je moguće pokrenuti postupak, čime se balansira između pravne sigurnosti i potrebe za efikasnom zaštitom prava.

Poverilac ima pravo da podnese tužbu protiv lica koje je zloupotrebilo pravilo o ograničenoj odgovornosti u roku od šest meseci od dana kada je saznao za zloupotrebu, dok apsolutni rok iznosi pet godina od dana kada je zloupotreba izvršena . Ovi rokovi imaju izuzetno praktičan značaj, jer njihovo propuštanje dovodi do gubitka mogućnosti sudske zaštite, bez obzira na osnovanost samog zahteva.

Dokazivanje zloupotrebe: najzahtevniji deo postupka

Iako normativni okvir deluje relativno jasno, u praksi upravo dokazivanje zloupotrebe predstavlja najkompleksniji i najneizvesniji segment ovakvih sporova. Razlog za to ne leži samo u pravnoj kvalifikaciji ponašanja, već pre svega u potrebi da se iza formalno urednih pravnih odnosa identifikuje njihova stvarna ekonomska suština.

Problem se dodatno komplikuje činjenicom da su ključni podaci o poslovanju, po pravilu, pod kontrolom samog društva i lica koja njime upravljaju. Poverilac se često suočava sa ograničenim pristupom dokumentaciji, dok se relevantne informacije nalaze unutar zatvorenih poslovnih sistema ili su raspoređene kroz više povezanih pravnih subjekata.

U takvim okolnostima, dokazivanje se retko zasniva na direktnim dokazima. Umesto toga, sudovi se oslanjaju na skup indicija koje zajedno formiraju sliku o postojanju zloupotrebe.

Poseban značaj imaju elementi kao što su:

• neuobičajen vremenski sled transakcija
• odsustvo ekonomske opravdanosti određenih pravnih poslova
• odstupanje od uobičajenih tržišnih uslova
• prelivanje imovine između povezanih lica
• faktička kontrola nad više formalno odvojenih društava

Subjektivni element: šta znači „znao ili morao znati“

Jedan od ključnih, ali i najtežih aspekata dokazivanja odnosi se na postojanje subjektivnog elementa – odnosno činjenicu da je lice znalo ili moralo znati da svojim radnjama ugrožava mogućnost izmirenja obaveza društva.

Ovaj element se gotovo nikada ne dokazuje direktno, jer retko postoje eksplicitni dokazi o nameri. Umesto toga, sudovi zaključuju o postojanju svesti na osnovu okolnosti konkretnog slučaja, analizirajući ponašanje lica u celini, njegovu ulogu u upravljanju društvom, kao i posledice preduzetih radnji.

Na primer, kontinuirano izvlačenje sredstava iz društva u periodu kada je očigledno da ono ne može da izmiruje svoje obaveze može predstavljati snažan indikator postojanja svesti o štetnim posledicama. Slično tome, organizovanje poslovanja kroz više povezanih društava bez realnog ekonomskog opravdanja može ukazivati na nameru izbegavanja odgovornosti.

Probijanje pravne ličnosti kao krajnja posledica

Kada se u postupku utvrdi da je došlo do zloupotrebe pravnog lica, dolazi do primene instituta probijanja pravne ličnosti, kojim se „zanemaruje“ formalna odvojenost između društva i njegovih članova. U tom trenutku, odgovornost se prenosi sa društva na lice koje je zloupotrebu omogućilo.

Ovaj institut ne predstavlja pravilo, već izuzetak koji se primenjuje restriktivno, upravo zato što zadire u jedan od osnovnih postulata privrednog prava. Međutim, kada su ispunjeni uslovi za njegovu primenu, sudovi ga koriste kao sredstvo uspostavljanja pravične ravnoteže između interesa učesnika u pravnom prometu.

Zaključak

Ograničena odgovornost članova društva sa ograničenom odgovornošću nije apsolutna. Njeno postojanje zavisi od načina na koji se pravna forma koristi u praksi.

Upravo zato, razumevanje granice između dozvoljenog poslovnog rizika i zloupotrebe pravne forme ima praktičan značaj koji prevazilazi teorijski okvir. Za članove društva, ta granica predstavlja okvir unutar kog se donose poslovne odluke. Za poverioce, ona određuje realan domet pravne zaštite i sigurnost naplate potraživanja.

Kada se ta ravnoteža naruši, pravna sigurnost prestaje da bude stvarna i svodi se na formalni okvir. U takvim situacijama, institut probijanja pravne ličnosti postaje ne samo pravni mehanizam, već nužan korektiv kojim se vraća suštinska pravičnost u pravni promet.

Ovaj tekst predstavlja stav autora i ne predstavlja pravni savet. Stavovi izneti u tekstu ne moraju nužno odražavati uređivačku politiku portala.

Autor: Aleksa Lazić, advokat

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Uvod

Poslodavac ima ovlašćenje da vrši disciplinsku vlast, odnosno da zaposlenima, nakon sprovedenog disciplinskog postupka izriče disciplinske mere. Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 – aut. tum.)  ne predviđa disciplinski postupak kao radnopravni institut, već isti svodi na sumaran disciplinski postupak, odnosno na otkazni postupak koji predstavlja fazu između radnje povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline i odluke o disciplinskoj odgovornosti zaposlenog. S obzirom da je otkazni postupak regulisan odredbama Zakona o radu, socijalni partneri ne mogu kolektivnim ugovorima, odnosno poslodavac opšim aktom, da ustanovljavaju drugačija pravila postupka od onih koje je utvrdio zakonodavac.

Specifičnost otkaznog postupka proizilazi iz okolnosti da bi poslodavac trebalo, pre dostavljanja upozorenja zaposlenom, da utvrdi postojanje činjenica i dokaza koji ukazuju da je zaposleni učinio radnju koja predstavlja otkazni razlog, na postojanje krivice ili svesti zaposlenog  za učinjenu radnju u zavisnosti da li je u pitanju povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, itd., kako bi mogao da upozori zaposlenog da je učinio radnju koja predstavlja otkazni razlog. Dakle, težište otkaznog postupka je na istrazi, u kojoj je zaposleni u položaju osumnjičenog, dok se nasuprot nalazi disciplinski organ poslodavca kao istražni organ.

Sadržina upozorenja

Upozorenje je pismeni akt kojim se, u odnosu na zaposlenog, pokreće otkazni postupak zbog povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline.

Upozorenje ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i u kojem mu se stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvatanju poslodavca formiraju otkazni razlog.

Poslodavac je dužan da u upozorenju navede: 1) osnov za davanje otkaza, 2) činjenice i dokaze koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz i 3) rok za davanje odgovora na upozorenje i dostavljanje mišljenja sindikata čiji je član zaposleni.

Osnov za davanje otkaza

U upozorenju se mora navesti osnov za davanje otkaza koji predstavlja radnju povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline, uz navođenje vremena, mesta i radnje izvršenja, kako bi se zaposlenom omogućilo pravo na odbranu. Navodi u upozorenju ne mogu biti neodređeni i paušalni.

Kada je u pitanju povreda radne obaveze  ista mora biti utvrđena zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, dok u slučaju nepoštovanja radne discipline, radnja može ali i ne mora biti izričito propisana kao takva, s obzirom da svaki akt nediscipline zaposlenog može predstavljati osnov za davanje otkaza, pod uslovom da je narušavanje radne discipline takvo da zaposleni s obzirom na proces rada i sve okolnosti slučaja ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Činjenice i dokazi koji su sadržani u upozorenju

Činjenice i dokazi koji su sadržani u upozorenju moraju biti takvi da omogućavaju identifikaciju i primenu otkaznog razloga, ali i mogućnost njihovog priznanja ili osporavanja od strane zaposlenog. Upozorenje treba da sadrži ne samo datum kada učinjena radnja koja predstavlja otkazni razlog, već i datum kada je disciplinski organ poslodavca saznao za otkazni razlog i učinioca, što može biti od značaja  za nastupanje eventualne zastarelosti otkaznog postupka, s obzirom da se većina otkaznih razloga može primeniti samo u određenom vremenskom periodu nakon što su nastali.

Zakonom o radu nije izričito propisano da je poslodavac dužan da dostavi zaposlenom dokaze na koje se pozvao u upozorenju, već da je dužan da u istom navede dokaze koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz. Vrhovni kasacioni sud je bio stava da dokazi moraju biti dostavljeni zaposlenom ukoliko isti prigovori poslodavcu da se bez upoznavanja sa njihovom sadržinom ne može izjasniti o osnovanosti navoda koji su sadržani u upozorenju, jer bi u protivnom bilo onemogućeno ostvarivanje svrhe upozorenja, odnosno sama odbrana zaposlenog.

Međutim, u jednoj ranijoj presudi, navedeni sud je zastupao stav da je nedostavljanjem dokaza na koje se poslodavac poziva u upozorenju i koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz, zaposlenom uskraćeno pravo na odbranu osporavanjem dokaza, što bi činilo nezakonitim rešenje o otkazu koje je usledilo. Imajući u vidu da su presude najvišeg suda sadržale različite stavove u pogledu potrebe dostavljanja dokaza zaposlenom, sigurnosti radi, zbog mogućnosti da naviši sud i u budućnosti zauzme nekakav drugačiji stav, bilo bi poželjno, uz samo upozorenje, dostaviti i dokaze koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz.

Rok za davanje odgovora na upozorenje i za dostavljanje mišljenja sindikata čiji je zaposleni član

Shodno odredbama Zakona o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom, u  upozorenju, ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja za izjašnjenje na navode iz upozorenja.  Dakle,  iz zakonske odredbe proizilazi da navedeni rok može biti i duži, ako je tako propisano kolektivnim ugovorom ili  pravilnikom o radu.

Tako je, na primer, odredbom člana 114. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene  ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave (Sl. glasnik RS", br. 96/2019 i 58/2020 - Aneks I) propisano da je poslodavac dužan da, zaposlenom ostavi rok od najmanje osam radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se u pisanoj formi izjasni na navode iz istog. U ovom slučaju, merodavan je rok od osam radnih dana, jer je, u smislu člana 8. stav 2. Zakona o radu, povoljniji za zaposlenog s obzirom da omogućava duže vreme za dostavljanje izjašnjenja. Ako bi poslodavac u upozorenju odredio kraći rok za davanje izjašnjenja od onog koji je predviđen navedenim kolektivnim ugovorom, zaposlenom bi bilo povređeno pravo na odbranu.  

Poslodavac je dužan da u upozorenju navede  i rok u  kome zaposleni može dostaviti mišljenje sindikata čiji je član. U pitanju je isti rok u kome može dostaviti i izjašnjenje na upozorenje.

Ovlašćeno lice za potpisivanje upozorenja

Upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu može potpisati ne samo lice iz člana 192. Zakona o radu  (u pravnom licu - nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste odnosno kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica - preduzetnik ili lice koje on ovlasti) već i lice koje je ovlašćeno da u ime i za račun poslodavca preduzima radnje.

Ovlašćenje mora biti sačinjeno u pismenoj formi i može biti posebno ili opšte, s obzirom da se upozorenjem ne odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti zaposlenog, već ono predstavlja radnju koja mora biti preduzeta u postupku pre izricanja disciplinske mere. Pored toga, davanje upozorenja ne mora nužno rezultirati izricanjem disciplinske mere, tako da upozorenje poslodavca ne predstavlja odluku na koju bi se primenjivala odredba člana 192. Zakona o radu.

Dostavljanje upozorenja

Zakonodavac nije propisao rokove u kojima je poslodavac dužan da zaposlenom dostavi upozorenje, ali svakako to mora učiniti u okviru rokova zatarelosti, odnosno u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza (subjektivni rok), odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (objektivni rok). Jedini izuzetak od navedenih rokova predstavlja slučaj kada je zaposleni dao netačne podatke koji su bili odlučujući za zasnivanje radnog odnosa, kada ne postoji vremensko ograničenje za vođenje otkaznog postupka, pa samim tim, ni za dostavljanje upozorenja.

Poslodavac mora dostaviti upozorenje zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog. Ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje  na navedeni način, dužan je da o tome sačini pismenu belešku, nakon čega se upozorenje objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku osam dana od dana objavljivanja isto se smatra dostavljenim.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ivan Krneta, advokat

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.

Za svaku kompaniju koja učestvuje na tržištu javnih nabavki, isključenje po osnovu "neprimerenog uticaja" ili "dostavljanja neistinitih podataka" predstavlja ne samo finansijski gubitak, već i ogroman reputacioni rizik koji može trajno ugroziti poslovanje. Rešenje Republičke komisije od 17. marta 2026. godine pruža dragocen uvid u to kako privredni subjekti mogu da obore odluke naručioca koje su zasnovane na paušalnim procenama i starim arhivama.

U predmetnom postupku, naručilac je odbio ponudu pozivajući se na to da je zastupnik firme ranije bio saslušavan u vezi sa drugim nabavkama. Naručilac je to interpretirao kao dokaz da je ponuđač u tekućem postupku dao neistinitu Izjavu (član 118. ZJN) tvrdeći da u poslednje tri godine nije dostavljao neistinite podatke niti vršio uticaj.

Zašto je ovo važno za biznis? Zakon o javnim nabavkama u članu 112. stav 1. tačka 6) predviđa mogućnost isključenja zbog neistinitih podataka, ali taj član zahteva čvrstu uzročno-posledičnu vezu. Ponuđač je uspeo da dokaže da:

• Nije osuđivan i protiv njega se ne vodi istraga, što potvrđuje zvanično uverenje suda.

• Saslušanje u istražnim organima, bez pokretanja formalnog postupka, ne može se smatrati dokazom o "neprimerenom uticaju".

• Naručilac je neosnovano povezao član 111. (koji se tiče tekućeg postupka) i član 112. (koji se tiče trogodišnjeg perioda), čime je prekršio načelo srazmernosti i objektivnosti.

Privredni subjekti moraju biti izuzetno pažljivi pri popunjavanju Izjave o ispunjenosti kriterijuma, ali ne smeju dozvoliti da ih naručioci neosnovano diskredituju. Republička komisija je naložila ponavljanje stručne ocene, šaljući jasnu poruku da tržišna utakmica mora biti fer i zasnovana na činjenicama, a ne na indicijama naručioca.

Uvodna priča

Za početak, volela bih da svaka čitateljka zamisli sebe, samo jednu svoju prijateljicu i još jednu koleginicu - možda ste se susrele i zastale u razgovoru na ulici ili sedite zajedno za stolom na nekom događaju. Velike su šanse da jedna od vas tri živi u situaciji nasilja, a da ostale dve ne znaju za to. Njena bezbednost je ugrožena, gotovo na dnevnom nivou. Zbog toga, njeno zdravlje je loše, nije u mogućnosti da realizuje svoje planove i stremljenja, često je neraspoložena. Ukoliko još malo obratite pažnju, primetićete da se možda prejeda ili izgladnjuje i da ima osećaj zgroženosti nad svojim telom, da često izbegava porodicu i prijatelje ili odsustvuje sa posla. Ona uzdiše često, a ako uspete da razgovarate sa njom iskreno, reći će vam da se oseća potišteno, teskobno i da često plače. Velika je verovatnoća da vam neće reći da trpi nasilje i da se plaši, da se ne seća trenutaka sreće i da se oseća poniženom i bezvrednom.[1]

“Nasilje nad ženama je globalna kriza javnog zdravlja pandemijskih razmera”

To kaže Svetska zdravstvena organizacija (WHO). A brojke su zastrašujuće. UN WOMEN – Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena i WHO, na globalnom nivou već dugo prikupljaju podatke o nasilju nad ženama. Bilo kod kuće, na ulici ili tokom rata, nasilje nad ženama i devojčicama je kršenje ljudskih prava koje se dešava u javnim i privatnim prostorima i ima pandemijske razmere. Nasilje u intimnim partnerskim odnosima ili porodično nasilje, kako ga definiše zakon Republike Srbije[2], najčešći je oblik muškog nasilja nad ženama i uključuje fizičke, seksualne ili psihološke povrede i traume nanete od strane trenutnog ili bivšeg partnera, odnosno muža[3]. U svetu, skoro svaka treća žena iznad 15 godina starosti doživela je fizičko ili seksualno nasilje[4]. To je 800 miliona (Osam. Stotina. Miliona!) žena na svetu.

Slične su brojke i u Evropi. Samo malo ispod globalnog proseka, u Evropi svaka peta žena koja je imala partnera i/ili muža preživela je fizičko i/ili seksualno nasilje. U pitanju je 40 miliona žena u Evropi. (Vratite se i ponovo pročitajte taj broj. Za Evropu!) „Nasilje nad ženama je globalna kriza javnog zdravlja pandemijskih razmera. Nasilje ima ozbiljne društvene i ekonomske posledice po zemlje i društva”[5].

U Srbiji: 250.000 žena i devojaka je doživelo tešku fizičku povredu i fizičke posledice nasilja, za 10 godina 300 ubijenih žena u svom domu

Dostupni podaci za Srbiju pokazuju da je gotovo pola miliona žena (iznad 15 godina) u našoj zemlji doživelo fizičko i/ili seksualno nasilje od strane partnera/mladića ili muža. Od toga, 250.000 žena je doživelo tešku fizičku povredu i fizičke posledice nasilja. Svaka druga žena doživljava psihološko nasilje u porodici, koje je u Srbiji i najzastupljenije - kontrolisanje ponašanja, psihološko zlostavljanje, uključujući i ucenu u vezi sa decom ili zlostavljanje dece kao vid nasilja nad ženom. Čak 11% žena u Srbiji su žrtve proganjanja koje je kao krivično delo uvedeno u Krivični zakonik Republike Srbije[6].

Za deset godina, više od 300 žena ubijeno je u Srbiji, od kojih najveći broj u svom domu[7]. Nažalost, i dalje skoro svaka treća osoba smatra da je nasilje u porodici privatna stvar i da je potrebno da se reši unutar porodice, dok mnoge žene nisu dovoljno informisane šta je potrebno uraditi kada dožive nasilje.

Nastavak priče iz uvoda – Kako koristiti dostupnu podršku za žrtve i besplatnu pravnu pomoć

Setite se priče sa početka - vas, vaše prijateljice i koleginice. Ako vam ipak kaže da nešto nije u redu, da je nesrećna, da se plaši za svoju bezbednost i život - dozvolite joj da priču ispriča do kraja, recite joj da nasilje doživljava preveliki broj žena i devojaka, ne osuđujte je, podstaknite je da se podseti stvari koje voli, da postoji način na koji može planirati izlazak iz nasilne veze ili braka i da je važno da prijavi nasilje čim bude spremna.

U Srbiji postoji skoro 30 ženskih organizacija koje pružaju individualnu podršku ženama i devojkama[8] koje su preživele muško nasilje i dostupne su za vaš poziv, bez obzira da li ste osoba koja preživljava nasilje ili znate nekoga koga biste želeli da podržite, a ne znate tačno kako. Na teritoriji cele zemlje, dostupan je i feministički SOS telefon Saveza ženskih organizacija 0800 300 339 - radno vreme SOS telefona je svakog radnog dana od 12 do 16 časova. Za pravne informacije o ostvarivanju prava na besplatnu pravnu pomoć i zakonima koji se odnose na zaštitu od nasilja u porodici i rodno zasnovanog nasilja posetite sajt Udruženja Fenomena https://pravneinformacijezazrtvenasilja.rs/ Takođe, možete se obratiti Komitetu pravnika za ljudska prava - YUCOM, putem online formulara za besplatnu pravnu pomoć koji je dostupan na sledećem linku - https://yucom.org.rs/bpp_nov/

(Blog predstavlja prilagođenu verziju autorkinog uvoda u publikaciju Udruženja Fenomena “Moć promene – Moć prevencije”)

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Za detaljno tumačenje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i pravne procedure, pročitajte stručne tekstove na LAWLife portalu za pravo i privredu

Autor: Marija Petronijević, programska koordinatorka Udruženja Fenomena

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

[1] Fenomena, 2008. “Moć promene – Kako osnovati i voditi grupe podrške i samopomoći za žene koje su preživele nasilje u porodici” – Ciklus stida i krivice; dostupno putem: https://www.fenomena.org/s/PRIRUCNIK-MOCPROMENE.pdf

[2] Zakon o sprečavanju nasilja u porodici Republike Srbije; dostupno putem: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zakoni/2016/2675-16.pdf

[3] UN Women – Violence Against Women; dostupno putem: https://interactive.unwomen.org/multimedia/infographic/violenceagainstwomen/en/index.html#intimate  

[4] WHO Global Factsheet, 2021. – Nasilje nad ženama – procena rasprostranjenosti 2018. godine; dostupno putem: https://iris.who.int/server/api/core/bitstreams/f78e519c-556a-42cc-9374-1ce03373431e/content

[5] WHO European Region Factsheet, 2021. – Nasilje nad ženama – procena rasprostranjenosti 2018. godine; dostupno putem: https://www.who.int/publications-detail-redirect/WHO-SRH-21.9

[6] OEBS, 2019. – Anketa o nasilju nad ženama – Dobrobit i bezbednost žena, Srbija, osnovni izveštaj; dostupno putem: https://www.osce.org/files/f/documents/7/5/419756_1.pdf

[7] Prema podacima Autonomnog ženskog centra za period 2014-2024. Iz članka CINS, “Femicid u Srbiji: Žene najmanje sigurne u svom domu”; dostupno na: https://www.cins.rs/femicid-u-srbiji-zene-najmanje-sigurne-u-svom-domu/

[8] https://www.zeneprotivnasilja.net/o-nama/spisak-organizacija 

Za veliki broj kompanija u Srbiji, javne nabavke predstavljaju značajan izvor prihoda i priliku za razvoj poslovanja. Međutim, pojedini uslovi iz konkursne dokumentacije mogu ozbiljno uticati na mogućnost ravnopravnog učešća na tenderima.

Jedan od takvih uslova koji se sve češće pojavljuje jeste zahtev da sertifikati budu izdati pre objave javnog poziva. Na prvi pogled, ovakav zahtev može delovati kao način da se obezbedi kontinuitet i iskustvo ponuđača, ali u praksi može imati suprotan efekat.

Kompanije koje su u međuvremenu unapredile svoje poslovanje i pribavile potrebne sertifikate, iako su oni u potpunosti važeći, mogu biti eliminisane iz postupka samo zbog datuma njihovog izdavanja. Time se direktno sužava konkurencija i smanjuje broj potencijalnih ponuđača.

Važno je naglasiti da zakon propisuje da ponuđač mora ispunjavati uslove u trenutku podnošenja ponude, a ne u trenutku objave javnog poziva. Upravo zato datum izdavanja sertifikata ne bi trebalo da bude odlučujući faktor.

Ova problematika razmatrana je i u rešenju Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki broj 4-00-143/2026 od 16.03.2026. godine, gde je jasno ukazano da ovakvi uslovi predstavljaju ograničenje konkurencije.

Za poslovnu zajednicu, ova odluka predstavlja važan signal da postoji institucionalna zaštita i da firme imaju pravo da ospore nepravilne uslove koji mogu ugroziti njihovu tržišnu poziciju.

Stupanjem na snagu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći (u daljem tekstu Zakon) pre nešto više od 6 godina promenio se pristup pravdi za većinu građana koji nemaju mogućnosti da ostvare svoje pravo pred sudom ili nekim organom javne vlasti zbog ekonomske situacije u kojoj se nalaze. Podsetimo se da su Zakonom predviđene kategorije građana koje ostvaruju ovo pravo (sa i bez dokazivanja imovinskog statusa) kao i obaveza lokalnih samouprava da organizuju službu besplatne pravne pomoći i obaveza upisa u Registar pružalaca besplatne pravne pomoći i podrške koji vodi Ministarstvo pravde Republike Srbije. Važno je da napomenemo da je Zakon stupio na snagu par meseci pre početka pandemije COVID-19 virusa pa je to sprečilo mogućnost da se Zakon promoviše i da se građani bolje upoznaju sa osnovnim pojmovima i primenom Zakona.

Koje su obaveze lokalne samouprave kada formira ili planira da formira službu besplatne pravne pomoći?

Obavezama organa uprave, odnosno lokalnih samouprava je posvećena Oblast III - Obaveze pružalaca u Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći, a evo nekoliko njih koje su važne za razumevanje usluge besplatne pravne pomoći:

• Osnovna obaveza prema Zakonu jeste da lokalna samouprava uspostavi službu besplatne pravne pomoći, dok joj je ostavljeno da samostalno uredi način organizacije i rada te službe.
• Ukoliko lokalne samouprave nemaju mogućnosti da uspostave službu, mogu se udružiti sa jednom ili više lokalnih samouprava ili pružalaca (teritorijalno povezanih) radi organizovanja zajedničke službe besplatne pravne pomoći.
• Organ uprave (u daljem tekstu lokalna samouprava) najpre određuje lice, diplomiranog pravnika sa preko 3 godine radnog iskustva na pravnim poslovima i sa završenom obukom za pružaoca besplatne pravne pomoći. Ovaj službenik odlučuje o zahtevima za besplatnom pravnom pomoći, a njegov rad nadgleda Miinistarstvo pravde.
• Lokalne samouprave su takođe dužne da građanima daju informacije o radu službe, ali nije dozvoljeno da šire informacije putem oglasa o radu službe i da usvoje Kodeks profesionalne etike i štiti podatke o ličnosti i druge podatke dobijene od građana koji im se obraćaju za pomoć.
• Lokalna samouprava je dužna da dostavlja redovne godišnje izveštaje o radu do 31. januara tekuće godine za prethodnu godinu.

Kako znati ko je pružalac i da li neka lokalna samouprava ima oformljenu službu besplatne pravne pomoći?

Do informacija o radu službi besplatne pravne pomoći nije lako doći jer se ne objavljuju na sajtovima gradova i opština ili se nalaze u nekim sekcijama sajtova koje nisu dostupne na tri klika pa se smatraju teško dostupnim.

Obaveza osnivanja službi je po ovom Zakonu predviđena za jedinice lokalne samouprave (gradove i opštine i pojedine gradske opštine koje imaju status jedinice lokalne samouprave) pa nije redak slučaj da su u nekim opštinama koje nisu jedinice lokalne samouprave, kao što je slučaj u Nišu, pre ovog Zakona već postojale veoma funkcionalne službe besplatne pravne podrške za građane (Niške gradske opštine Palilula i Niška banja), a da su nakon usvajanja ovog Zakona samo nastavile svoj rad, upisale se u Registar. Od gradova sa juga Srbije koji se mogu pohvaliti dobrom informisanošću građana o postojanju i radu službe su Pirot, Leskovac i Vranje.

Informacija o tome da li određeni grad ili opština ima uspostavljenu službu besplatne pravne pomoći može se pronaći na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije. U gornjem meniju potrebno je otvoriti sekciju „Registri“, nakon čega se u padajućem meniju prikazuju podsekcije koje sadrže registre pružalaca besplatne pravne pomoći i besplatne pravne podrške. Klikom na odgovarajuću podsekciju automatski se preuzima Excel tabela, u kojoj su pružaoci grupisani po posebnim delovima. Registri sadrže osnovne informacije o pružaocima, uključujući naziv grada ili opštine, kontakt imejl, broj telefona i adresu kancelarije.

Da li su informacije na funkcionalan način pristupačne svim građanima?

Informacije o organizaciji službe nisu dostupne podjednako u svim lokalnim samoupravama. Na pojedinim sajtovima lokalnih samouprava nema dostupnih informacija tako da građani često ne znaju gde i kome mogu da se obrate. Jedan od problema je fizička pristupačnost i dostupnost službi pa se ova usluga od uvođenja Jedinstvenih upravnih mesta i uslužnih centara u nekim lokalnim samoupravama pruža na ovaj način. Ukoliko ste dovoljno uporni, do informacije o tome da li u Vašoj jedinici lokalne samouprave postoji službenik ili službenica zadužena za pružanje besplatne pravne pomoći možete doći i pretraživanjem akata kao što su Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta ili Odluka o organizaciji opštinske/gradske uprave.

Do informacije i službe teško dolaze žitelji ruralnih sredina, posebno staračkih domaćinstava koji ne poseduju potrebnu infrastrukturu i pismenost za pristup onlajn informacijama. Što se tiče drugih kategorija građana, Roma, pripadnika nacionalnih manjina, slepih i slabovidih, obaveza lokalnih samouprava je da akte, dokumenta pa samim tim i informacije o organizovanju rada službe objavljuju na jezicima nacionalnih manjina ukoliko je u tim lokalnim samoupravama na snazi službena upotreba jezika i pisma neke od nacionalnih manjina i mogućnost uveličavanja sajta za slabovide (Pravilnik o izgledu internet prezentacije organa javne vlasti).

Ono na šta moramo posebno ukazati je nemogućnost manjih lokalnih samouprava da službu organizuju u prostoru koji treba da pruži osećaj sigurnosti za građane jer iznose lične informacije i porodične prilike u poverenju službeniku gde je neophodno uspostaviti međusobno poverenje pa je prisustvo trećih lica, građana koji čekaju ili drugih službenika u najmanju ruku neprimereno.

I na kraju, zašto je važno imati informacije o službi besplatne pravne pomoći?

Uprkos tome što se o Zakonu govori, i dalje ima građana kojima je važno da znaju da ovu uslugu mogu da ostvare besplatno, pa im je svaka jasno i razumljivo preneta informacija od velikog značaja. Na taj način se, kroz ovaj sistem podrške, dodatno jača poverenje građana u lokalnu javnu upravu.

Pristup informacijama o organizaciji službe besplatne pravne pomoći, kao i izveštajima o radu i registrima Ministarstva pravde, predstavlja koristan način da se stekne uvid u najčešće pravne situacije u kojima se građani nalaze, izazove sa kojima se službe suočavaju u radu, kao i promene u podacima o pružaocima. Sve to je važno radi daljeg unapređenja ove usluge za građane.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Maja Kamenov, pravnica kancelarije Mreže CHRIS u Nišu

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

U poslednje vreme sve više se susrećemo sa ovim terminom, kako iz ličnog iskustva, tako i iz iskustva bliskih ljudi. Pod ovim pojmom podrazumevamo dugoročno i svesno psihičko zlostavljanje pojedinca od strane kolega, nadređenih ili društvenog okruženja.

Mobing se smatra društveno neprihvatljivim oblikom ponašanja. On svesno utiče na samopouzdanje, produktivnost i dalji tok karijere pojedinca. Mnogi su u određenom periodu bili žrtve mobinga.

Koliko je mobing rasprostranjen?

Mobing nije izolovan fenomen. Prisutan je u različitim sektorima. Veliki broj ljudi ne prijavljuje mobing na poslu. Razlog tome je najčešće iz straha od gubitka položaja. Podaci ukazuju da je mobing široko rasprostranjen kako kod nas, tako i u svetu. Često je teško dokaziv, što ostavlja prostor za dodatnu polemiku.

Podaci o mobingu se mogu naći u velikom broju izvora, naučnih istraživanja i analiza. Prema podacima Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova (RAMP) evidentirano je da je mobing ustanovljen u oko 30% prijavljenih slučajeva. Takođe, prema istraživanju mentalnog zdravlja novinara u Srbiji  (OSCE) pokazuje da 62,2% novinara doživelo neku vrstu mobinga tokom svoje karijere.

Kako zaposleni doživljavaju mobing?

Zaposleni mobing doživljavaju na različite načine. Sve zavisi od pojedinca. Javljaju se česte reakcije kao odgovor na spoljašnji uticaj:

Emocionalne reakcije

Među prvima su stres i anksioznost. Konstantni pritisak dovodi do stresa, a učestali stres do anksioznosti. Posle toga se često javljaju blaži oblici depresije. Veliki broj zaposlenih zna da ne može da promeni situaciju. To direktno utiče i na poljuljano samopouzdanje. Učestalo ponižavanje nadređenog ili kolektiva može znatno uticati na iskrivljenu sliku o sebi.

Fizički simptomi

Emocionalne reakcije su vrlo često praćene fizičkim simptomima. Najčešće se javljaju učestale glavobolje, povišen krvni pritisak, umor, poremećaj sna.

Socijalni efekti

Oni su praćeni izolacijom i totalnim povlačenjem. Pojedinci se neretko totalno izoluju kako od kolektiva, tako i nadređenih.

Koji je najbolji način suprostaviti se mobingu?

Postoji više načina, ali najbolje je jasno postaviti granice. Staviti do znanja da taj oblik ponašanja nije prihvatljiv i da je potrebno menjati ga. Ukoliko je u pitanju mobing na poslu insistirati na profesionalnoj komunikaciji. Važno je znati da u takvim situacijama nijedan pojedinac nije sam. Bitna je podrška bliskih ljudi, kao i briga o sebi.

Mobing može predstavljati ozbiljan problem. Često ostavlja posledice kako na pojedinca, tako i na zajednicu. Potrebno je naći nužno rešenje i prekinuti ga ili smanjiti njegov uticaj. Svako od nas je slobodno biće i ima apsolutno pravo i slobodu na svoj način života i funkcionisanja u zajednici.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Violeta Vučićević, diplorani filolog, copywriter