* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu
“Kad ćete da se uzmete”? često je pitanje koje, iz korpusa pomalo neprijatnih, intimnih pitanja, dobijaju najčešće mlađi ljudi, kada neko vreme žive zajedno, “dele so i pogaču”, ali nisu u braku (uz pitanje “Kad će deca?” “Zašto držite ljubimce umesto dece”? i tako dalje).
Reklo bi se, na prvi pogled, da je bračna zajednica formalizam kome je mesto u prethodnom veku i mnogi se pozivaju na Ustav koji garantuje, citiram: “Vanbračna zajednica se izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom”.
Laički pravno oko će zapaziti navod o izjednačavanju braka i vanbračne zajednice, ali će propustiti sitna slova u vidu “…u skladu sa zakonom…”.
A zakon je taj koji u praksi vanbračne partnere prilično sapliće kada su u pitanju prava koja proizilaze, ili bi prirodno proizilazila iz prirode njihove zajednice.
Najdrastičnija razlika je u oblasti nasleđivanja. Vanbračni partner nije zakonski naslednik. On ne može da učestvuje u ostavinskom postupku iza pokojnog partnera (ili partnerke) kao nasledni učesnik. Eventualno može da istakne zahtev da se iz ostavinske mase izuzme deo koji se odnosi na ulaganja preživelog vanbračnog partnera, ili na izdvajanje njegovog udela u zajedničkoj imovini (imovini stečenoj radom tokom trajanja vanbračne zajednice), ali kao što možete pretpostaviti, to je pravno trnovit put, pun dokazivanja. A da ne spominjemo da, kada je u pitanju vanbračna zajednica puna ljubavi, u praksi se retko ko (ili skoro niko) ne seti da “skuplja dokaze o svojim ulaganjima koja se odnose na ostavinsku masu”.
Nažalost, mnogi i nisu upoznati sa pravnim posledicama svog vanbračnog statusa. Upoznata sam sa slučajem iz centralne Srbije, gde je gospođa (domaćica) vanbračno provela lep vek sa svojim partnerom. Kada je isti preminuo, gospođu su zakonski naslednici (koji su se odjednom obreli veoma zainteresovani za nepokretnost u vlasništvu sada upokojenog vanbračnog partnera) iselili iz kuće u koju je uložila razne vrednosti neprocenjivog tipa – svoj rad, održavanje, a da ne spominjemo svoju ljubav i negu njenog vanbračnog partnera. To je strahovito učestao scenario, a mislim da dosta tome doprinosi i Ustavom zagarantovana izjednačenost bračne i vanbračne zajednice, ali bez dodatnog pojašnjenja da je ista veoma uslovljena posebnim zakonskim odredbama.
Sada, ipak, vanbračni partner može da ostvari pravo na porodičnu penziju iza smrti preminulog vanbračnog partnera, ali uz daleko komplikovaniju proceduru. Vanbračna zajednica mora da se utvrdi rešenjem vanparničnog suda! To podrazumeva podnošenje predloga za utvrđenje postojanja vanbračne zajednice nadležnom sudu, uz koji je neminovno priložiti i relevantne dokaze o vanbračnoj zajednici (recimo, zajedničke slike, zajedničke račune i slično, posebno ako nema zajedničke dece, što je čest primer), po potrebi je dobro i pozvati svedoke da svedoče o predmetnoj zajednici, a kao što nijedan postupak u Srbiji nije “instant”, može da protekne i više meseci između podnetog predmetnog zahteva i ishodovanog rešenja, da bi uopšte mogao da se podnese zahtev RF PIO za ostvarivanje porodične penzije.
Međutim, imamo i pozitivnih primera.
Porodični zakon izjednačava imovinu stečenu radom tokom trajanja bračne i vanbračne zajednice, gde postoji režim zajedničke imovine. ALI, dok se brak lako dokaže izvodom iz matične knjige venčanih, opet, kod vanbračne zajednice imamo problematiku dokazivanja, od kada je trajala vanbračna zajednica, kakav je bio kvalitet iste, da li je bilo prekida u istoj i slično. I tako, imamo primer da od pozitivne zakonske odredbe opet imamo u praksi puno stavki koje je potrebno posebno dokazivati.
“Šta će nam brak, to je samo papir”, rekli bi mnogi. I u pravu su, u smislu da ljubav, savezništvo i prijateljstvo moraju biti osovina svake veze, a sve ostalo zaista jeste manje bitno.
Ali po mom mišljenju, ako partneri planiraju dugotrajnu zajednicu u kojoj će se međusobno i pomagati, i zajednički stvarati, i biti “dve polovine jedne duše”, taj papir u vidu izvoda iz matične knjige venčanih smatram aktom odgovornosti prema njihovoj zajednici, i manevrom kojim se partneri i međusobno i štite i oslobađaju jedno drugo administrativnih muka u slučaju bilo kakve “nedajbožnosti”.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: Ana M. Dragin, advokat
