* Ovaj intervju je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu
Sledeća generacija investitora je već ušla na tržište. Samo ne na ono koje smo joj spremili.
Dok finansijski sistem raspravlјa o tome da li je kripto ozbilјna tema, milioni mladih u regionu su već doneli svoju prvu investicionu odluku, preko telefona, bez banke, bez brokera i bez ijednog pitanja upućenog institucijama. Uroš Popović, specijalni savetnik predsednika Komisije za hartije od vrednosti Republike Srbije, godinama posmatra taj rascep iz retke pozicije: pravnika koji je učestvovao u primeni jednog od prvih zakona o digitalnoj imovini u Evropi. Nјegova teza je neudobna za sve strane. Mladi nisu pobegli od tržišta kapitala. Tržište kapitala nije došlo po njih.
Ovo nije još jedan tekst o tome da li će bitkoin rasti ili padati. Ovo je razgovor o nečemu krupnijem: o tome šta se dešava kada cela jedna generacija svoje prvo investiciono iskustvo stekne mimo sistema koji je građen decenijama, i šta to znači za budućnost novca, imovine i poverenja u regionu.
Počnimo provokativno. Da li je sledeća generacija investitora već u kriptu, a sistem to tek počinje da razume?
Bojim se da pitanje više nije da li je to tačno, nego koliko dugo ćemo se praviti da nije. Pogledajte brojke o vlasništvu nad digitalnom imovinom među mlađima od trideset pet godina, u Srbiji, Hrvatskoj, celom regionu, i uporedite ih sa brojem mladih koji poseduju akciju, obveznicu ili udeo u fondu. Taj odnos je poražavajući za tradicionalno tržište. I sada dolazi deo koji smatram klјučnim: to se nije desilo zato što su mladi neozbilјni.
Desilo se zato što je neko drugi ozbilјno shvatio njihovo vreme, njihov jezik i njihov telefon. Prva generacija koja je odrasla sa internetom donela je svoju prvu investicionu odluku tamo gde joj je bilo jednostavno. Sistem koji to naziva hirom nije razumeo poruku.
Zašto mlad čovek danas pre kupi token nego akciju domaće kompanije?
Zato što mu je za token potrebno pet minuta, a za akciju strplјenje koje niko od njega nije imao pravo da očekuje. Otvaranje računa kod brokera, dokumentacija, minimalni iznosi, terminologija iz koje izbija prošli vek. Sa druge strane stoji aplikacija koja govori njegovim jezikom, radi noću i vikendom, prima uplatu od deset evra i ne traži ništa osim pažnje. Ja tu ne vidim iracionalnost mladih.
Vidim racionalan izbor između dva korisnička iskustva. A to je za mene, kao čoveka koji želi razvoj ovog tržišta, istovremeno i bolna dijagnoza i ogromna prilika. Jer želјa postoji. Generacija koja navodno ništa ne štedi upravo je dokazala da hoće da investira, samo ne pod uslovima koje smo joj postavili.
Šta ta činjenica govori o tradicionalnom tržištu kapitala u regionu?
Govori da smo izgubili tržišnu utakmicu koju nismo ni primetili da igramo. Tržište kapitala se decenijama takmičilo samo sa sobom, uvereno da je jedini ulaz u svet investiranja i da red ispred šaltera ne može da nestane. Onda je ulaz prosto prokopan sa strane.
Priznajem da mi je kao pravniku sa ove pozicije to teško da izgovorim, ali mislim da je pošteno: industrija digitalne imovine je za pet godina uradila više na približavanju investiranja običnom čoveku nego tradicionalna infrastruktura za pedeset. Ne kvalitetom zaštite, tu je klasično tržište neuporedivo ozbilјnije. Nego pristupačnošću. I zato je pravi zadatak jasan: spojiti zaštitu jednog sveta sa pristupačnošću drugog.
Ko to prvi uradi u regionu, taj će odrediti narednu deceniju.
Vi ste učestvovali u primeni srpskog Zakona o digitalnoj imovini, koji je donet pre evropske MiCA regulative. Šta Vas je ta praksa naučila?
Naučila me je da regulator može da bira samo između dva rizika, a ne između rizika i sigurnosti. Ako ne uredite oblast, građani ostaju sami na divlјem tržištu. Ako je uredite, preuzimate odgovornost da pravila budu sprovodiva i da ne uguše ono što uređuju. Srbija je ušla u tu dilemu rano, pre nego što je Evropska unija usvojila MiCA, i to iskustvo smatram dragocenim upravo zbog grešaka i lekcija koje rani ulazak nosi.
Najvažnija lekcija glasi: regulativa ne sme da bude spisak zabrana, nego mapa puta. Ozbilјni učesnici na tržištu ne beže od pravila. Oni beže od neizvesnosti. Dan kada dobiju jasan odgovor šta smeju, pod kojim uslovima i kome odgovaraju, tog dana kapital prestaje da zaobilazi vaše tržište.
U javnosti se digitalna imovina i dalјe doživlјava ili kao prevara ili kao brzo bogaćenje. Gde je istina?
Istina je dosadnija od oba tabora, i zato je niko ne voli. Digitalna imovina je tehnologija zapisa. Ništa manje, ali ni ništa više. Na blokčejnu može biti zapisano nešto potpuno bezvredno, i može biti zapisano pravo koje vredi milione. Prevara ne postaje investicija zato što je na blokčejnu, a investicija ne postaje prevara zato što je digitalna.
Moj posao me je naučio da se i euforija i prezir naplaćuju isto skupo, jer oboje oslobađaju čoveka obaveze da misli. Euforičan kupuje sve, prezriv odbacuje sve, a ni jedan ni drugi ne postavlјaju jedino pitanje koje vredi: šta tačno stoji iza ovog zapisa?
To nas dovodi do Vaše poznate teze. Kažete da token nije važan zato što je digitalan. Objasnite nam to kao laicima.
Zamislite papir na kome piše nešto. Vrednost tog papira nikada nije u papiru, nego u onome što na njemu piše. Ako piše da imate pravo na deo dobiti kompanije, držite nešto ozbilјno. Ako piše „srećan rođendan“, držite čestitku.
Blokčejn je samo novi, izuzetno pouzdan papir. I sada klјučna stvar: lјudi su naučili da pitaju koliko token košta, a gotovo niko ne pita šta na tom digitalnom papiru zapravo piše. Koje pravo stičem? Prema kome? Ko mi odgovara ako to pravo ne bude ispoštovano? Token koji nosi pravo na prinos ili učešće u imovini ekonomski je rođak hartije od vrednosti, sa svim posledicama koje to povlači. Token koji ne nosi ništa je čestitka sa kursom na berzi. Pravno obrazovanje budućeg investitora staje u jednu rečenicu: ne pitaj šta je token, pitaj šta token nosi.
Može li tokenizacija zaista da približi tržište kapitala građanima, ili je to još jedna moderna reč?
Može, i to na način koji smatram najznačajnijom promenom od nastanka elektronskog trgovanja. Tokenizacija u suštini radi jednu stvar: seče krupnu imovinu na sitne, prenosive delove i uklanja posrednike između imovine i čoveka.
Poslovna zgrada, potraživanje, udeo u projektu, stvari koje su vekovima bile dostupne samo krupnom kapitalu, tehnički postaju dostupne svakom građaninu sa telefonom. Ali odmah dodajem ono što u panelima obično prećute: tehnologija rešava pristup, a ne rešava poverenje. Usitniti se može i dobra i loša imovina, i ozbilјan projekat i prazno obećanje.
Zato tokenizacija bez jakog nadzora ne približava tržište građanima, nego građane riziku. Sa nadzorom, međutim, to je najveća demokratizacija kapitala koju će ovaj region imati priliku da vidi.
Da li će granica između digitalne imovine i klasičnih hartija od vrednosti vremenom nestati?
Ona već bledi, samo neravnomerno. Pogledajte šta se dešava na razvijenim tržištima: države testiraju obveznice na blokčejnu, najveće svetske kuće za upravlјanje imovinom tokenizuju fondove, berze grade digitalne segmente.
Predviđanja su u mom poslu nezahvalan zanat, pa ću reći ovako: za deset godina pitanje „da li je ovo digitalna imovina ili hartija od vrednosti“ zvučaće kao današnje pitanje „da li je ovo elektronska ili papirna akcija“. Tehnologija zapisa postaće nevažna, a pravo iza zapisa ostaće sve. Regionu se tu otvara prozor koji se retko otvara: mala tržišta ne mogu da pobede veličinom, ali mogu brzinom i jasnoćom pravila. Propustiti taj prozor bilo bi skuplјe od svih kriza koje pamtimo.
Šta konkretno regulatori i institucije treba da urade da investiranje približe novim generacijama?
Tri stvari, i nijedna nije propis. Prva: jezik. Dokument koji razume samo pravnik koji ga je pisao nije zaštita investitora, nego alibi. Ako banka ume da objasni kredit u tri rečenice u aplikaciji, tržište kapitala mora da ume da objasni fond. Druga: ulaz. Svaka nepotrebna prepreka između građanina i uređenog tržišta je poklon neuređenom. Digitalni kanali, mali iznosi, procedure merene minutima, to više nije inovacija nego higijena. Treća, i meni najvažnija: prisustvo. Institucije moraju da budu tamo gde se odluke donose, a odluke se danas donose na mrežama, u džepu, u ponoć.
Regulator koga mladi prvi put sretnu tek kada izgube novac zakasnio je u svakom smislu koji se računa.
Kako se finansijska pismenost menja u vremenu u kom se investira sa dve sekunde pažnje?
Menja se iz znanja u refleks. Klasična edukacija je pretpostavlјala čoveka koji sedi, čita i odlučuje danima. Taj čovek više ne postoji. Današnji investitor odlučuje između dve stanice metroa, pod uticajem mreža na kojima neko upravo prikazuje svoju navodnu zaradu.
Zato pismenost budućnosti nije enciklopedija, nego nekoliko ugrađenih refleksa. Ko mi ovo nudi i kome odgovara. Šta tačno kupujem i koje pravo stičem. Šta gubim ako nestane. I možda najvažniji refleks od svih: svaka ponuda koja ne preživi dvadeset četiri sata razmišlјanja nije bila ponuda, nego zamka.
Tržište kapitala je maraton koji se poslednjih godina samo maskirao u sprint.
Za kraj, zamislite da razgovarate sa dvadesetogodišnjakom iz Zagreba, Beograda ili Sarajeva koji je upravo kupio svoj prvi token. Šta mu poručujete?
Prvo mu čestitam, potpuno iskreno, jer je uradio nešto što većina njegovih roditelјa nikada nije: ušao je na tržište. Onda mu kažem da je kupovina bio lakši deo, a da pravi posao počinje sada. Saznaj šta držiš.
Pročitaj šta taj token nosi, ko ga je izdao i šta se dešava ako taj neko sutra nestane. Ako odgovore ne možeš da nađeš, to jeste odgovor. I na kraju mu kažem rečenicu koju bih voleo da je neko rekao meni: generacije pre tebe su gubile novac jer nisu imale pristup informacijama.
Tvoja će ga gubiti jer ih ne čita. Nemoj da budeš statistika. Budi investitor kome je tehnologija dala ulaz, a znanje dalo opstanak.
