* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu
Bora Đorđević između bunta, poezije i života
Ima datuma koji se ne pamte po brojevima, nego po tišini koja posle njih ostane. Četvrti septembar je za mene jedan od takvih datuma, jer je tog dana, pre dve godine, u Ljubljani prestalo da kuca srce Borisava Bore Đorđevića, čoveka koji je gotovo pola veka bio mnogo više od pevača jednog rok benda.
Bio je glas jedne generacije, njenog besa, njenih zabluda, ljubavi, razočaranja i onog tvrdoglavog uverenja da se neke stvari ipak moraju reći, čak i onda kada bi bilo mnogo jednostavnije ćutati. Vremenom je, međutim, postao glas mnogih generacija.
Bora je otišao u 72. godini života, posle teške upale pluća, a sa njim je otišao i jedan deo sveta u kojem je bilo moguće da čovek napiše stih koji će istovremeno nasmejati, uvrediti, rastužiti i naterati čitaoca ili slušaoca da se zapita da li je upravo čuo nešto o sebi.
Zato mi naslov „Dan kada je umrla Riblja čorba“ nije preterivanje.
Znam da Riblja čorba formalno postoji, da njene pesme nisu prestale da se slušaju i da će se „Lutka sa naslovne strane“, „Dva dinara, druže“, „Kad hodaš“ ili „Pogledaj dom svoj, anđele“ još dugo pevati po koncertima, kafanama, automobilima i kućama u kojima neko iznenada poželi da se vrati u vreme koje je odavno prošlo.
Bend nije samo ime, niti je muzika samo zbir akorda i melodija.
Neke grupe imaju pevača.
Neke imaju frontmena.
Riblja čorba je imala Boru Đorđevića.
I u tome je bila razlika.
Čovek koji nije tražio dozvolu
Bora je rođen u Čačku 1952. godine, a iz tog grada poneo je onu posebnu vrstu karaktera koju je kasnije uneo u svoje pesme. Mešavinu čaršijske duhovitosti, prkosa, ironije i potrebe da se čoveku kaže u lice ono što se o njemu možda priča iza leđa.
Kada je 1978. godine osnovana Riblja čorba, teško da je iko mogao da zna da će taj bend postati jedna od najvažnijih pojava jugoslovenskog rokenrola, niti da će čovek za mikrofonom vremenom prerasti okvire muzike i postati neka vrsta hroničara društva u kojem je živeo. Autor ovog teksta tada još nije bio u planovima svojih roditelja, a verovatno ni u porodičnom budžetu. Ali, iskreno, nije ni važno, jer Bora je već bio dovoljno zauzet time da uđe u planove čitavih generacija.
Bora nije pisao iz udobne distance.
Pisao je iznutra.
Iz kafane, sa ulice, iz sobe posle neuspele ljubavi, iz grada koji se menja, iz društva koje se raspada ili pokušava da se sastavi, iz ličnih slabosti i tuđih zabluda, iz svega onoga što većina ljudi svakodnevno vidi, ali retko ume da pretvori u nekoliko stihova koji ostanu zapamćeni decenijama.
Nije bio čovek koji je tražio dozvolu da kaže ono što misli.
Nije je tražio od vlasti, od publike, od kritike, od kolega, a najmanje od vremena u kojem je živeo.
Zbog toga je bio i voljen i osporavan, hvaljen i napadan, često u isto vreme, a ponekad i od istih ljudi.
Ali jedno mu se teško moglo osporiti. Imao je sopstveni glas.
U vremenu u kojem mnogi pokušavaju da zvuče prihvatljivo svima, Bora je imao hrabrosti da zvuči kao on sam. Jedan. Jedini. Neponovljivi.
Bora je bio pesnik
Volim da ga posmatram pre svega kao pesnika koji je svoj jezik pronašao u rok muzici, a ne kao rok pevača koji je umeo da napiše dobar tekst. Znao je da piše i za narodnjake. I to je odlično radio.
Ta razlika je važna.
Jer kada se Borin opus posmatra samo kroz prizmu rokenrola, ostaje se na površini. Njegove pesme su bile mnogo šire od žanra u kojem su nastale, pa su zato i preživljavale promene generacija, muzičkih ukusa i društvenih okolnosti.
U njegovim stihovima bilo je ljubavi, usamljenosti, alkohola, politike, cinizma, nežnosti, razočaranja, seksualnosti, društvene kritike i one posebne balkanske potrebe da se čak i najveća nesreća nekako preživi uz šalu.
Bora je umeo da bude grub, a da iza te grubosti ostane nežnost.
Umeo je da bude duhovit, a da se iza smeha pojavi gorčina.
Umeo je da napiše ljubavnu pesmu bez lažne romantike i društveni komentar bez potrebe da se predstavi kao prorok.
Možda je upravo zato njegova poezija opstala.
Nije bila savršena.
Bila je ljudska.
A ljudske stvari najduže traju.
Dobio je i nagradu Instituta „Ivo Andrić“ za poeziju, što bi moglo da se posmatra kao zanimljiv detalj iz biografije, ali meni je mnogo više od toga: svojevrsna potvrda da granica između rok pesme i književnosti nikada nije bila onoliko čvrsta koliko smo je mi zamišljali.
Njegove pesme nisu bile samo pesme
Postoje pesme koje čujemo i zaboravimo.
Postoje i one koje se nekako zakače za određeni deo života, pa ih posle mnogo godina više ne slušamo samo ušima, nego i sećanjem.
Bora je imao mnogo takvih pesama.
Neko ih je prvi put čuo kao tinejdžer.
Neko ih je pevao u vojsci.
Neko uz njih prvi put pokušao da objasni devojci šta oseća.
Neko ih je slušao posle raskida.
Neko u automobilu, duboko u noć.
Neko u kafani, sa ljudima sa kojima se više nikada neće sresti.
I onda se dogodi da isti stih, posle dvadeset ili trideset godina, iznenada dobije potpuno drugo značenje.
To je možda najbolji dokaz da je pesma preživela svog autora.
Kada čujemo „Pogledaj dom svoj, anđele“, teško je ostati samo na muzici; u toj pesmi ima i besa i tuge i pitanja koje se ne postavlja samo jednom vremenu, nego svakom društvu koje počne da gubi osećaj za sopstvenu meru.
Zato su neke Borine pesme postale deo kolektivnog sećanja, a ne samo diskografije jednog benda.
One su postale deo biografija ljudi.
Bio je neprijatan, i zato je bio potreban
Danas živimo u vremenu u kojem se gotovo sve meri reakcijom publike: brojem pregleda, klikova, lajkova, komentara i ljudi kojima se nešto dopalo ili nije dopalo. Bora je pripadao vremenu u kojem umetnik nije morao da bude dopadljiv da bi bio važan.
Naprotiv.
Ponekad je njegova najveća vrednost bila upravo u tome što je umeo da bude neprijatan. Nije izbegavao teme zato što bi nekome mogle zasmetati, niti je svoje mišljenje pakovao u toliko slojeva diplomatskog jezika da na kraju više niko ne zna šta je zapravo rekao.
Moglo se sa njim slagati ili ne slagati, moglo ga se voleti ili kritikovati, ali teško da se mogao ignorisati. A javni prostor bez takvih ljudi postaje opasno sterilan. Društvu nisu potrebni samo oni koji će ga pohvaliti. Potrebni su mu i oni koji će ga iznervirati. Oni koji će reći da nešto nije u redu. Oni koji će pokazati prstom tamo gde svi ostali okreću glavu.
Bora je to radio na svoj način, često grubo, ponekad preterano, nekada briljantno, ali gotovo uvek prepoznatljivo.
Pamtim Boru kao glas grada
Možda je ovo deo koji je najteže napisati, jer kada čovek govori o umetniku koji je bio deo njegovog vremena, granica između biografije i ličnog sećanja postaje gotovo nevidljiva.
Pamtim jedno davno koncertno veče, dok su se svetla grada polako gasila, a sa bine dopirao poznati Borin glas. Grad i ljudi su oko mene bili u polumraku, delovi hale su jedan po jedan ostajali bez svetla, a Borin glas je pred publikom zvučao kao da nema nikakve veze sa vremenom u kojem su njegove pesme nastale. I možda je upravo to ono što me je kod njega uvek privlačilo.
Njegove pesme nisu ostajale u prošlosti.
Vraćale su se.
Kada ih čuješ sa dvadeset godina, govoriće ti jedno.
Sa četrdeset drugo.
Sa šezdeset, ako ih doživiš, možda nešto sasvim treće.
A pesma je ista. Promenio si se ti.
Zato mi je Bora oduvek bio više od muzičara. Bio je jedan od glasova grada, onaj beogradski glas koji možda nije uvek bio najlepši niti najpristojniji, ali je umeo da se čuje kada je trebalo. Glas koji je umeo da preseče buku svakodnevice i podseti nas da iza fasada, institucija, velikih reči i svakodnevnih uloga ipak stoje ljudi sa svojim slabostima, strahovima, ljubavima i porazima.
Dve godine bez Bore
Dve godine su prošle, a tek sada se možda vidi prava veličina njegovog odsustva.
Ne kroz nekrologe napisane prvih dana nakon smrti, ne kroz oproštajne govore i sećanja kolega, već kroz one sasvim obične trenutke kada čovek čuje neku vest, pročita neku izjavu ili vidi neki apsurd i pomisli: „Šta bi Bora rekao na ovo?“
A onda se seti da odgovora više nema.
To je prava mera odsustva.
Kada ti ne nedostaje samo nečija pesma, nego ti nedostaje mogućnost da taj čovek još nešto kaže.
Još jedan stih.
Još jednu rečenicu.
Još jednu provokaciju.
Još jedan komentar na svet koji je, čini se, svakog dana imao sve više razloga za njegovu ironiju.
Pesme su ostale, ali nema više novih.
I tu se završava ono što je bilo živo, a počinje ono što zovemo nasleđem.
Zato je tog dana umrla Riblja čorba
Možemo raspravljati da li Riblja čorba danas postoji. Naravno da postoji.
Postoji njena muzika, postoje snimci, albumi, koncerti, publika i čitave generacije koje će tek otkrivati ono što je Bora ostavio iza sebe. Ali postoji razlika između toga da nešto traje i da nešto živi.
Četvrtog septembra 2024. godine prestala je mogućnost da nastane još jedna Borina pesma, a sa njom je nestao i onaj nepredvidivi element koji je Ribljoj čorbi davao karakter: čovek koji je mogao da pogreši, da pretera, da iznenadi, da razbesni, da nasmeje, ali i da napiše stih koji će nekoliko decenija kasnije zvučati kao da ga je napisao juče.
Zato tvrdim da je tog dana umrla Riblja čorba kakvu smo poznavali.
Ne kao bend.
Ne kao muzika.
Ne kao nasleđe.
Umrla je kao živa pojava, a to je velika razlika.
Jer muzika može da nastavi da svira bez autora, ali autor ne može da nastavi da piše bez života.
Ostaje ono što ne može da se nasledi
Bora je iza sebe ostavio pesme, knjige, snimke, nagrade, priče i čitavu jednu muzičku i kulturnu zaostavštinu, ali najvrednije što je ostavio možda nije moguće ni popisati.
Ostavio je dokaz da je moguće biti svoj čak i kada to nije najlakši put.
Da umetnik ne mora da bude prihvatljiv svima.
Da poezija može da nastane na ulici jednako kao u književnom časopisu.
Da se ozbiljne stvari mogu reći kroz humor.
Da se društvena kritika može pretvoriti u pesmu koju će ljudi pevati decenijama.
I da jedan čovek, ako ima dovoljno autentičan glas, može da postane deo života ljudi koje nikada neće upoznati.
To je ono što ostaje kada čovek ode. Ne samo pesma. Nego osećaj koji pesma probudi.
I možda je to najbolji kraj za Boru
Ne treba ga pretvarati u sveca. Bora to verovatno ne bi ni želeo. Bio je čovek sa vrlinama i manama, velikim pesmama i slabijim trenucima, briljantnim stihovima i rečenicama koje su znale da budu previše. Bio je kontradiktoran, temperamentan, često težak, ali upravo zbog toga stvaran, a stvarni ljudi nisu napravljeni da budu spomenici bez pukotina.
Zato ga ne treba pamtiti kao savršenog. Treba ga pamtiti kao Boru. Onakvog kakav je bio.
Glasnog.
Duhovitog.
Besnog.
Nežnog.
Neprijatnog.
Romantičnog.
Surovog prema svetu i, često, prema sebi.
Čoveka koji je umeo da od sopstvene rane napravi stih, a od stiha nešto što će drugi ljudi nositi sa sobom decenijama.
I zato, kada danas negde čujem Borin glas, ne pomislim samo na čoveka koji je umro 4. septembra 2024. godine, pomislim na sve ono što je bilo pre tog datuma.
Na ljude koji su tada bili mlađi.
Na Beograd i druge gradove koji su izgledali drugačije.
Na ljubavi koje su počinjale i završavale uz njegove pesme.
Na večeri koje se ne mogu vratiti.
Na jedno vreme koje je prošlo, a koje se povremeno vrati iz zvučnika kao da nikada nije ni otišlo.
Bora je umro.
Pesme nisu.
Ali tog četvrtog septembra umrla je jedna Riblja čorba. Ona koja nije bila samo bend, nego stav, karakter i glas jednog vremena.
Ostala je muzika.
Ostalo je sećanje.
Ostali su stihovi.
I ostala je ona neobična mogućnost da, kada u gluvo doba noći negde počnu prvi taktovi poznate pesme, na nekoliko minuta ponovo budemo oni ljudi koji smo nekada bili. Možda je to i najveća pobeda svakog umetnika. Ne da ostane živ zauvek. Nego da ne prestane da živi u nama onda kada više nije živ.
A Bora Đorđević, po svemu sudeći, još dugo neće prestati.
A što se autora ovog teksta tiče, on i dalje ratuje sam. Možda baš kao Bora. Ne zato što veruje da će pobediti, već zato što neke bitke čovek mora da vodi ako želi da ostane svoj.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: Milan Čukić, osnivač LAWLife portala za pravo i privredu
Foto: Riblja Čorba official
Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.
Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.
* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu
