* Ovaj intervju je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu
Pravo nije samo primena zakona, već i odgovornost prema pravdi
U teoriji, pravo i pravda bi trebalo da budu sinonimi. U praksi, građani se sve češće susreću sa situacijama gde je nešto formalno-pravno „po zakonu“, ali suštinski duboko nepravedno. Ovaj razgovor posvećen je odnosu između napisanog slova zakona, etike i stvarne pravde u društvu, jer, pravo ne počinje i ne završava se članom zakona. Iza svakog propisa, sudskog postupka i pravne odluke nalaze se ljudi, njihovi životi, interesi, strahovi i očekivanja. Upravo zato pitanje pravičnosti često počinje tamo gde se završava jednostavan odgovor da je nešto „urađeno po zakonu“.
O tome, ali i o nezavisnosti pravosuđa, integritetu advokature, slobodi izražavanja, odgovornosti medija i granicama preko kojih pravnik ne bi smeo da pređe, razgovaramo sa advokatom Jelenom D. Ćetković. Za nju advokatura nije samo profesija zasnovana na znanju propisa, već i odgovornost prema čoveku koji joj je poverio svoj interes, problem i često najvažniji deo svog života. U vremenu u kojem se poverenje u institucije često meri brzinom kojom će neko dobiti odgovor, a pravičnost jednom rečenicom „sve je urađeno po zakonu“, razgovor sa advokatom Jelenom D. Ćetković otvara pitanje koje je mnogo važnije od samog poznavanja propisa: šta ostaje od prava ako u njegovoj primeni izgubimo osećaj za pravdu?
Često čujemo opravdanje „sve je urađeno po zakonu“, iako javnost prepoznaje očiglednu nepravdu. Gde nastaje taj jaz između pravne norme i društvenog morala i da li je pravo u savremenom društvu postalo samo tehnika umesto veštine dobrog i pravičnog?
Pravo i pravda jesu povezane kategorije, ali nisu sinonimi. Znamo da je zakon normativni minimum svakog društva, dok je pravda svakako širi pojam.
Ona u sebi sažima podrazumevanje da smo svi jednaki pred zakonom, da svima služi na isti način. Pravda se oslanja i na moral, na društvenu pravičnost koja, kada nije zadovoljena, može da stvori osećaj nepoverenja u one koji donose odluke. Ovo posebno u slučajevima kada se za isti pravni osnov, nakon mnogo istovetnih presuda, donese drugačija. Tada dolazi do nejednakosti.
To se podudara i sa tim da je neka odluka formalno zakonita, a da bude protivna duhu prava i pravičnosti. Samo bavljenje pravom nije puka primena člana zakona, ono zahteva razumevanje, svest o posledicama odluke i načina na koji je pravo primenjeno u datoj situaciji.
Tehnička primena prava, bez etike i osećaja za svakoga ko traži svoje parče pravde, jednaka je gubitku same suštine prava i pravičnosti.
Stara pravna izreka kaže da je „spora pravda u stvari nepravda“. Kada sudski sporovi traju godinama ili decenijama, šta to govori o snazi pravne države i kako povratiti poverenje građana u pravosudni sistem?
Složila bih se u ozbiljnom delu da je „spora pravda u stvari nepravda“ iz razloga što ta „zadovoljena pravda“ protekom vremena prestaje da bude delotvorna.
Za svakog građanina koji godinama čeka sudsku odluku koja je mnogima po važnosti sastavni deo života, a to često sa sobom nosi finansijske troškove, porodične probleme i ono što nijedan sistem sebi ne bi smeo da dozvoli – nepoverenje građana u isti.
Kada imate situaciju danas, u parničnom postupku, da pored svih materijalnih dokaza bez kojih niste hteli da podnesete tužbu i zadovoljite pravdu jer ne možete drugim putem (npr. ne postoji mogućnost dogovora između stranaka), svedoci ste da je sud za preko 20 ročišta saslušao tužilju i tri tužene i nije izveo nijedan drugi dokaz, zapitate se da li pravda postoji.
Mislite, postoji mehanizam protiv odugovlačenja postupka tako što ćete podneti pritužbu na rad takve sudije ili tražiti njegovo izuzeće, koje je, iz iskustva, mrtvo slovo na papiru i nejasno je da li je zakonodavac bio svestan, kada je tu mogućnost predvideo članom 67. Zakona o parničnom postupku, da se isti neće primenjivati ili da će na kraju proizvesti suprotno dejstvo, a to je nepoverenje u pravosudni sistem.
Samo izuzeće sudije iz predmeta prvenstveno se odnosi na njegovu nepristrasnost, međutim, kod eklatantnih primera nedonošenja odluka u razumnom roku postavlja se i pitanje šta se krije iza toga i da li je pravda ista za sve. Ona ne sme zavisiti od političke orijentacije, veza, porodičnih prilika i sl. Ovde ne govorim o brzini donošenja sudske odluke, niti brza odluka postoji (osim određenih situacija predviđenih zakonom), ovde govorim o efikasnosti onoga koji je izabran da donosi odluke. One bi morale biti donete u razumnom roku, posebno ako ispred sebe, kao sudija u predmetu, imate sve materijalne dokaze pored saslušanja stranaka.
Da li su pred zakonom svi zaista jednaki, ili izreka da „zakon hvata male muve, dok ih velike probijaju“ i danas opisuje relaciju između moćnika i prosečnog građanina?
Jednakost pred zakonom je temelj svake pravne države, ali isto tako, iako je isti za sve, onaj kome je dodeljena uloga da odlučuje o sudbinama ljudi to pravo može da zloupotrebi, iako za to postoji mehanizam preispitivanja sudskih odluka kroz redovne i vanredne pravne lekove. U našem pravnom sistemu postoji stalnost sudijske funkcije, sud donosi odluke na osnovu slobodnog sudijskog uverenja. Kao što sam već napomenula, ako su se u istoj pravnoj stvari odluke godinama donosile na jedan način, zašto je sada doneta dijametralno suprotna odluka?
Sama izreka o velikim i malim muvama proistekla je upravo zato što su ljudi prepoznali da sistem nije jednako efikasan i pravičan prema svima. Zato primena norme mora biti izuzeta od moći, veza, političkog uticaja, jer je test svake pravne države ne kako postupa prema čoveku koji ima moć, već kako štiti onog koji je nema.
Kako u praksi sačuvati integritet i nezavisnost sudija i tužilaca u okruženju političkih, medijskih i finansijskih pritisaka? Šta je ključna linija odbrane struke?
Trebalo bi da se podrazumeva. Svedoci smo da to nije baš tako i da se za to ne odgovara, često je zavisno od političkih prilika u zemlji, raznoraznih uticaja kojima tu nije mesto. Zato bismo češće morali da apostrofiramo profesionalni integritet onoga koji vodi postupak. Sistem može biti nesavršen, ali onaj koji sprovodi pravdu mora da snosi odgovornost ukoliko postoji mogućnost „prelaska preko njegovih granica“, odnosno onih koje im je Ustav Republike Srbije propisao.
Gde prestaje legitimno pravo na slobodu izražavanja i kritiku, a počinje kleveta i ugrožavanje tuđih prava? Da li kaznena politika efikasno štiti žrtve medijskih i mrežnih hajki?
Sloboda izražavanja prva je od sloboda u demokratskom društvu. Nažalost, kao i sve demokratske slobode, one moraju imati granice, u suprotnom postoji mogućnost zloupotrebe na svakom koraku. Sloboda govora nije pravo da se nekome oduzme čast i pravo na privatnost. Ako bih mogla da pojednostavim, u današnje vreme se granice lako prelaze, nisam sigurna ni da one postoje. Poseban problem su društvene mreže, pomoću kojih neproverena informacija olako postaje činjenica, a još je čuveni indijski filozof imao sjajnu misao: „Kap po kap laži - reka istine“. Posledice iznošenja neistinitih informacija mogu postati dalekosežne za onoga o kome se plasiraju, demanti nisu uvek recept protiv štete koja je naneta.
Odgovornost medija za plasiranje neproverenih informacija koja nakon toga bude pretočena u vest dana morala bi da bude veća. Svedoci smo da isti na dnevnom nivou krše Zakon o javnom informisanju, što bi trebalo da bude nedopustivo.
Promovišemo princip da postoje granice i vrednosti od kojih se ne odustaje. Šta za Vas lično predstavlja poslednju liniju odbrane pravničke profesije i ličnog integriteta?
Advokatura traži da budete borac za interese svog klijenta, da ne izgubite sebe, iako je moj pokojni otac jednom prilikom rekao da mu je, kao mladom advokatu, stariji kolega rekao da će pravi advokat postati tek onda kada bude mogao predmet da stavi pod mišku.
Za tu „mišku“ je, sigurna sam, potrebno iskustvo i godine rada u profesiji, kao i rad na sebi. Advokatura kao profesija je i pitanje karaktera, znanje je baza, veština je značajna, ali bez ličnog pečata i integriteta sve to je samo nešto što nazivamo elitnom profesijom.
Za mene je integritet pitanje stava, da mogu da stanem iza svojih reči, da klijentu kažem istinu koja ponekad ne prija, da kao žena advokat u iznošenju odbrane svog klijenta učinim sve što mi zakon dozvoljava, da ne pogazim svoje principe radi nečega što bi u datom trenutku bilo povoljno za mene na uštrb klijenta. To je za mene poslednja linija koju umem da prepoznam pre nego što uopšte dođe do nje.