Posmatrajući samu ideju medijacije, ona svoje korene vuče iz antičke Mesopotamije. Međutim, posredovanje kakvo danas poznajemo počelo je stidljivo krčiti sebi put početkom dvadesetog veka u SAD, usled velikog broja nemira izazvanih lošim položajem radnika.

Tada su sudovi širom države bili zakrčeni radnim sporovima, tako da je bilo potrebno pronaći efikasno rešenje kojim će se rasteretiti pravosuđe.

Danas sličan problem imamo u Srbiji. Ipak, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država početkom prošlog veka, kod nas problem nisu samo radni sporovi.

Ukoliko pravosuđe stavimo u kalup tržišta (ne iz ugla novčanih tokova, već infrastrukture i potrebe za inovacijom), možda ćemo moći bolje da razumemo potencijalnu ulogu medijacije.

Istorija tržišta

Kada od nekoga čujemo staru frazu da je istorija čovečanstva zapravo istorija ratovanja, malo ko pomisli na mogućnost da glavno bojno polje nije bila livada, već tržište.

Iskorak sa trampe na robno-novčanu razmenu nije ništa manje izmenio život čoveka od prelaska sa mača na pušku. Istina je da je svaka nauka dala svoj doprinos razvoju čoveka i promenama u društvu, a uspešnost bilo koje novotarije, bez obzira na to da li počiva na temeljima biologije, fizike ili neke društvene nauke, mogla se objasniti prostim zakonima tržišta – u kojoj meri zajednica oseća da je inovacija takve vrste potrebna čoveku u datom istorijskom trenutku?

Jednostavan primer inovacije koja je pronašla svoju svrhu pred sudom tržišta bila je pokretna traka koju je Henri Ford implementirao u proizvodnju automobila – veća proizvodnja, manji troškovi, a kao rezultat niža cena automobila i samim tim šira dostupnost proizvoda. Suprotan primer tome bio je mobilni gramofon iz 1980. godine, svega par godina uoči pojavljivanja kasetofona i vokmena.

E sad, ni tržište nije homogen pojam. Pomenuli smo tehničke inovacije kao potkategoriju, ali tu su i oblasti poput poljoprivrede (krompir, koji je po donošenju iz novootkrivene Amerike doveo do tektonskih poremećaja u ishrani Evropljana i razbio viševekovnu rutinu), ekonomije (novac je omogućio znatno bržu robnu razmenu) ili prava (ugovor je pružio viši nivo sigurnosti u razmeni).

Veza između prava i tržišta

Pojam prava ne vezujemo po inerciji za termine kao što su tržište ili inovacije. Opšti je utisak da je pravo nužnost koja je upletena u život svakog društva i da je kao takvo statično.

Ipak, ono se kroz vreme menjalo, a izmene su bivale nametnute upravo promenama u društvu, preciznije tržištu. Pojam pravne sigurnosti unutar države i njeno tržište čvrsto su povezani – ukoliko je njena pravna sigurnost visoko ocenjena, tržište se smatra povoljnim za investicije i obrnuto.

U slučaju Srbije, ne možemo reći da je uticaj pravosuđa na ekonomiju povoljan. Pri donošenju odluke o zaključenju ugovora, obe strane imaju u vidu sve moguće ishode, pa tako i spor do koga može doći. Na stranu ishod potencijalnog spora, u slučaju da do istog dođe, njegovo trajanje je jednako bitan faktor, a u slučaju naše države, dužina trajanja postupka je bolna tačka.

Odnos između broja postupaka sa jedne i infrastrukture (u vidu broja sudija i prostora u zgradama sudova) sa druge strane dovodi do toga da se ročišta zakazuju sa velikim vremenskim razmacima, a samim tim uz često odlaganje zakazanih ročišta,  prosečan prvostepeni postupak traje i po nekoliko godina. Kada se tome doda gotovo izvesno korišćenje redovnog pravnog leka, jasno je da se ne može računati na efikasno rešavanje spora.

Takođe, ideja pravne sigurnosti u slučaju parničnog postupka nije baš najsrećnije implementirana. Jedan od primera koji potvrđuju izostanak nezavisnosti sudstva jeste bila i dopuna Pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita. 

Moguća uloga medijacije

Ukoliko razmišljamo o svođenju gore navedenih mana parnice na minimum, teško da možemo zaobići medijaciju.

Trajanje postupka ograničeno je na 60 dana, a i troškovi su daleko niži nego što to biva slučaj kod parničnog postupka. Ipak, ono što predstavlja najveću prednost medijacije jeste kontrola strana nad ishodom – načelo dobrovoljnosti omogućava stranama da se obavežu sporazumom samo u slučaju da su obe saglasne sa sadržinom istog. Štaviše, strane su te koje uređuju sporazum, sam medijator nema pravo da utiče na sadržinu istog.

Kako smo se u uvodu dotakli radnog prava kao inicijalne kapisle za nastanak medijacije u savremenom pravu, mislim da treba naglasiti vrednost medijacije kod radnih sporova –  odabir medijacije omogućava da se saradnja između poslodavca i zaposlenog nastavi, što pogoduje radnom ambijentu unutar kompanije, kao i subjektivnom osećaju zaposlenog.

Načelo dobrovoljnosti čini da spor bude manje opterećujući za svaku od strana, a istom doprinosi i načelo poverljivosti, prema kom se obe strane (kao i sam medijator) obavezuju da nijedna od informacija vezanih za spor neće biti dostupne trećim licima.

Usled toga, svaki spor u kom bi se mogle pojaviti poverljive informacije poput mobinga predstavlja materiju kojoj posredovanje daleko više pogoduje nego postupak pred sudom.

Kako su u dosadašnjem tekstu opisane samo neke od karakteristika medijacije, jasno je da se nećemo udubljivati u dalje analiziranje - previše bi teksta bilo potrebno kako bi se opisale potrebe tržišta za postupkom koji počiva na načelima posredovanja.

Umesto toga, pozivam one koji tekst čitaju da razmisle kako ovaj postupak mogu implementirati u svoj posao u cilju bržeg rešavanja sporova u početnoj fazi. Siguran sam da će mnogi biti iznenađeni pronalaženjem odgovora na pitanja koja su sebi postavljali kroz godine poslovanja.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Konstantin Marinković, diplomirani pravnik & medijator.

Šta je to što medijaciju izdvaja od svih drugih procesa, koji se koriste za rešavanje sporova, bilo koje vrste?

To su upravo njeni principi, koji obezbeđuju da se prava izjednače sa pravdom (kada budemo u narednom broju navodili principe objasnićemo kako oni omogućavaju da se pravda približi pravu ili obrnuto).

Kada učenog čoveka pitate za razliku između načela i zakona, on će vam to odmah na primeru objasniti, kako bi vam pomogao da sami, kasnije kroz život, možete napraviti razliku i rezonovati na osnovu načela.

Zakon: “Zabranjeno je bacati smeće van korpe”

Načelo: “Čuvaj prirodu i svoje okruženje”

Dvojica mladića šetaju stazom u parku i jedu kokice. Nakon što su pojeli kokice, ambalažu od kokica drže u ruci do prve kante za smeće. Kanta za smeće je poluprazna, ali zato oko kante se nalazi neko smeće. Oba momka poštuju zakon, ali samo jedan poštuje i zakon i živi po načelima. Obojica ubacuju svoju ambalažu u korpu. Momak koji poštuje zakon nastavlja dalje, a momak koji poštuje i načela, saginje se i smeće oko kante pokupi i baca u istu.

Dakle, prvi mladić nije ništa loše uradio time što je nastavio dalje, nije prekršio ni jedan Zakon. Štaviše, on je ispoštovao Zakon. Međutim, drugi mladić je ispoštovao načelo i ne samo da je svoje smeće bacio u kantu (ispoštovao Zakon) već i pokupio tuđe, jer se vodio načelom: “čuvaj prirodu i svoje okruženje”, i na taj način pokazao da poštuje svoje okruženje i prirodu.

Uviđate li razliku?

Zakon je jasan, specifičan. Načela su opširnija i sveobuhvatnija. Zakoni su skloni promenama, načela su trajna. Načela su ta koja treba da nas vode kroz život.

Webster’s Third New International Dictionary definiše načelo kao „opštu ili temeljnu istinu: obuhvatan i temeljan zakon,

doktrinu, ili pretpostavku na kojoj se druge temelje ili iz koje se druge izvlače“

Evo još jednog primera koji bolje objašnjava prethodnu definiciju:

Postoji li Zakon koji vam zabranjuje da se družite sa lošim ljudima? Ne postoji! Zato postoje različita načela koja vas upozoravaju na posledice druženja sa lošim društvom kao npr.:

“Loše društvo kvari dobre navike”- 1. Korinćanima 15:33

Ovo načelo možete primeniti u svakom momentu, na bilo kom mestu, čak i kad ste sami (loše društvo može biti loša tv emisija, štivo koje čitamo pa i muzika koju slušamo. Postajemo ono čime hranimo naš um). Posledice neuvažavanja ovog načela su jasne.

Zakon neko može poštovati samo iz straha od konsekvenci nepoštovanja.

Međutim, načela su istine koje nam služe kao svetiljka na životnom putu.

Načela bi trebalo da nam budu vodič kroz život, jer zahvaljujući njima izvežbaćemo um za rezonovanje. Naročito, ukoliko sledimo ili živimo po principu moralnih načela.

Kad bi se ljudi držali moralnih načela mnogi zakoni nam ne bi bili potrebni.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Nela Savić, licencirani medijator, odgovorni urednik publikacije “Medijator magazin”

Medijacija ili posredovanje u rešavanju sporova jeste vansudski postupak u kojem strane dobrovoljnim putem nastoje da sporni odnos reše putem pregovaranja, uz pomoć treće neutralne strane – posrednika, tj. medijatora. Medijacija je u našem pravnom sistemu regulisana Zakonom o posredovanju u rešavanju sporova („Sl. glasnik RS“, br. 55/2014). Medijator jeste lice koje je završilo odgovarajuću osnovnu obuku za medijatora i koji poseduje licencu od strane Ministarstva pravde.

Medijacija nije nov pojam, ona se pojavljuje još u Antičkoj Grčkoj. Takođe, u literaturi se navodi da je primenu imala čak i u Feničanskoj trgovini, ali da su istu poznavali i Stari Rimljani. Posredovanje ima veoma dugu tradiciju u Kini, Japanu i Liberiji. Međutim, medijacija kakvu danas poznajemo počinje da se razvija drugom polovinom XX veka u Sjedinjenim Američkim Državama, Australiji i Velikoj Britaniji, da bi zatim počela da se primenjuje i u Evropi, najpre u Nemačkoj i Francuskoj. U Srbiji medijacija se prvi put spominje pre više od dvadest godina, dok je 2005. godine donet prvi zakon koji uređuje ovu materiju (Zakon o posredovanju – medijaciji).

Posredovanje je pogodno u porodičnim sporovima (poput razvoda braka, podele bračne imovine, alimentacije i slično), u potrošačkim sporovima, sporovima intelektualne svojine, privrednim sporovima (velike pogodnosti kod postupka stečaja), radnim sporovima, sporovima naknade štete, pa čak i u krivičnim postupcima (postupci po privatnoj tužbi ili kod maloletnih učinioca krivičnih dela).

Važno je napomenuti da je medijacija dobrovoljan postupak, sem izuzetka kod potrošačkih sporova kada je trgovac dužan da se odazove medijaciji, jer u suprotnom plaća novčanu kaznu. Sledeće karakteristike medijacije jesu da je ona neformalan postupak, poverljiv postupak (dakle, javnost je isključena), fokus je na tačkama oko kojih se strane slažu a sve u cilju postizanja dogovora obe strane. Slobodna sam da kažem da je medijacija, pre svega, jedan human postupak jer medijator nastoji da pomiri dve suprostavljene strane. Takođe, za razliku od sudskog postupka, u posredovanju imamo win-win situaciju gde ni jedna strana ne gubi, već su obe strane na dobitku.

Kada kažem da su obe strane na dobitku, pod tim podrazumevam i mnogo manje troškove za obe strane, bez preskupih sudskih taksi. Istraživanja su pokazala da je postupak medijacije jeftiniji od sudskog postupka od 30% pa i do 70%, što zavisi od vrednosti spora, broja sesija. Dobrobiti medijacije su i u tome da ona mnogo kraće traje od sudskog postupka. Vama sudski postupak može trajati i tri godine, dok spor putem medijacije možete okončati u jednoj ili dve sesije. Generalno, rok za srovođenje medijacije jeste 60 dana. S tim u vezi, em što štedite novac, štedite i vreme. Medijacija je, takođe, od velikog značaja i za naš pravosudni sitem jer pomaže u rasterećivanju sudija od velikog broja predmeta i time se postiže da se sporovi koji nisu medijabilni reše u razumnom roku.

Medijator nije sudija, u postupku medijacije ne donosi se odluka već se zaključuje sporazum koji može imati snagu izvršne isprave, a to je isto kao i sudska presuda koja može prinudno da se izvrši. Medijator nema pravo da iznosi predloge, već je tu da vodi i kontroliše razgovor između suprostavljenih strana, kao i da pruža podršku da dođe do dogovora obe strane.

Medijacija je hitan postupak koji se sprovodi bez odlagalja, a može se pokrenuti pre samog sudskog postupka, tokom već započetok sudkog postupka (tada dolazi do zastoja sudskog postupka), tokom postupka po pravnim lekovima, ali i u toku izvršnog postupka.

Postupak posredovanja započinje zaključenjem sporazuma o pristupanju posredovanju. Postupak mogu sprovesti jedan ili više izabranih posrednika koje strane same izaberu. U slučaju da se strane ne mogu sporazumeti oko izbora posrednika, to može, na predlog strana, učiniti sud ili drugi organ pred kojim se vodi postupak. Posrednik vodi zajednički razgovor sa obe strane, ali ukoliko je to potrebno može voditi i odvojeni razgovor. Ono što je strana posredniku rekla na odvojenoj sesiji, posrednik može preneti drugoj strani samo ako ima dozvolu te strane. U samom postupku medijacije, strane mogu prisustvovati i sa svojim advokatom. Svaka strana može u svakom trenutku odustati od postupka medijacije, bez posledica. Takođe, posrednik može obustaviti postupak medijacije ukoliko proceni da dalje sprovođenje postupka nije celishodno. Ali, posrednik poslednji odustaje! Ohrabrujuć je podatak da se čak 80% pokrenutih postupaka medijacije okonča uspešno, odnosno zaključenjem sporazuma.

Navela bih iskustvo Italije gde se godišnje pokrene čak 200 hiljada medijacija. U Italiji medijacija je zasnovana na obaveznim prvim sastancima pre odlaska na sud kod određenih građanskih i komercijalnih sporova. U Turskoj je medijacija obavezna u radnim sporovima, a od 2019. godine postala je obavezna i u privrednim sporovima. U Singapuru veliku ulogu u pokretanju postupka medijacije imaju sudije, jer oni upućuju stranke na istu. U ovoj državi medijacija nije obavezna, ali su propisane sankcije za onu stranu koja neosnovano odbije medijaciju.

Za sam kraj, nadam se da će građani prepoznati dobrobiti posredovanja, odnosno medijacije i da će se mnogo više opredeliti za ovaj human postupak. Takođe, velika uloga u promovisanju medijacije i ohrabrivanju stranaka da se opredele za istu je na sudijama. Kao što sam navela, dobrobiti medijacije su brojne, a najviše se ističe to što je mnogo jeftiniji i brži postupak od sudskog postupka, ali je vrlo značajna i s psihološkog aspekta za same strane jer na taj način izbegavaju nepotreban stres od odlaska na sud, kao i od dugogodišnjeg suđenja. Navela bih samo još primer Holandije koja još uvek nema zakon o posredovanju, a gde je medijacija vrlo zastupljena (50.000 pokrenutih postupaka na godišnjem nivou), koji se uspešno okončaju. Svakako, moj savet je da se uvek pokuša vansudskim putem rešiti spor pa, u slučaju da baš nikako nije moguće postići sporazum, onda da se strane odluče za sudski postupak.

Jedna sesija traje 60 minuta i podeljena je na 4 faze.

Slika ^[1] – Šematski prikaz jedne sesije

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Miroslava Puzić, saradnik u nastavi i medijator.

^[1] Slika je preuzeta od Nacionalnog centra za posredovanje

Medijacija, odnosno posredovanje u rešavanju sporova, zamišljena je kao način da se ubrza rešavanje konflikata i smanje troškovi za sve strane. Ipak, u Srbiji još uvek nije postala široko prihvaćena praksa.

Zašto je to slučaj?

Nedostatak svesti i edukacije – Mnogi građani, pa čak i neki pravni stručnjaci, izgleda da nisu dovoljno upoznati sa prednostima medijacije. Kada se suoče sa konfliktom, prva pomisao je sudski spor, dok medijacija ostaje u senci.

Nepoverenje u neutralnost – U Srbiji postoji ukorenjeno nepoverenje prema neutralnosti posrednika, posebno kada je reč o osetljivim i kompleksnim sporovima. Ljudi često sumnjaju da će posrednik biti zaista neutralan.

Nedovoljna institucionalna podrška – Iako postoje zakonski okviri koji podržavaju medijaciju, u praksi često izostaje adekvatna podrška institucija, kako u vidu promocije, tako i u podsticanju stranaka da se odluče za ovaj vid rešavanja sporova.

Kultura sukoba – U našem društvu, sukobi se doživljavaju kao borba koju treba dobiti, a ne kao problem koji treba zajednički rešiti, pa i u sporovima koji su medijabilni, najčešće tamo gde ne postoje negativne emocije između stranaka.

Ova kultura sukoba doprinosi tome da se medijacija percipira kao znak slabosti, umesto kao zrelo i odgovorno rešenje.

Rešenje koje štedi energiju, vreme, resurse, u koje spada naravno i novac.

Dugotrajni sudski procesi kao "status quo" – Iako sudski procesi mogu trajati godinama, ljudi kao da su navikli na ovu dinamiku i čak je koriste kao strategiju za odlaganje ili iscrpljivanje protivnika, što dodatno otežava prihvatanje bržih i efikasnijih rešenja poput medijacije.

Sve pored mudrosti našeg naroda da ono što se ne plati na mostu nekad se ipak plati.

A složićete se niko u tom slučaju nije dobitnik.

Šta se onda može učiniti?

Verujem da je ključno raditi na edukaciji, kako građana, tako i pravnih stručnjaka, o prednostima medijacije.

Institucije treba da igraju aktivniju ulogu u promociji i podršci medijaciji kao legitimnom i efikasnom načinu rešavanja sporova.

Na kraju, kao društvo, potrebno je da promenimo način na koji doživljavamo konflikte – ne kao borbu, već kao priliku za rešavanje sukoba na obostranu korist, odnosno na postizanje zajedničkog prihvatljivog rešenja.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ana Rvović, medijator, viši sudijski pomoćnik