Uvod

Iako na teritoriji EU i Republike Srbije nepostoji primena robota u svrhe pomoći pripadnicima policje u smislu onesposobljavanja, a pogotovo ne eliminacije osumnjičenog i/ili okrivljenog učionioca teškog krivičnog dela iz odredbi Krivičnog zakonika koje se odnose na krivična dela protiv ljudi (života i tela), takvo sredstvo je u određenoj meri dozvoljeno u Sjedinjenim američkim državama (dalje: SAD) konkretno Saveznoj državi Kaliforniji i Saveznj državi Teksas. Ove dve dijametralno suprotne države sagledano sociološki, kulturološki, pa čak i pravno, vezuju dva činioca koji ipak ukazuju na njihovu sličnost. Prva je da su to jedne od par najsnažnijih ekonomija u SAD, a druga da obe dozvoljavaju upotrebu robota za potrebe organa reda i mira, tj. policijskih snaga, ali ne u tipičnim situacijama kao što je jedinica za razminiranje ili jedinica za sanaciju katastrofa izazvanih ljudskim fatorom ili faktorom prirode. Po prvi put u istoriji čovečanstva robot je upotrebljen u mirnodopskim uslovima na teritoriji države tvorca za potrebe sprovođenja reda i mira od strane policije i to baš u SAD. To i ne čudi, jer su mnogi instituti savremenog prava svoja teorijska uporišta imali baš u SAD. Na primer institut ,,uprave kao javnog servisa građana’’ umesto ,,uprave kao poluge vlasti’’ svoj prvi pravni teorijski temelj dobija u SAD i to još šezdesetih godina prošlog veka. Zato i ne čudi da se pitanjem upotrebe robota kao tehničkog sredstva za eliminaciju osumnjičenog bave i Univerzitet u Vašingtonu, Konektikatu, Ilinoisu i naravno Teksasu i Kaliforniji. Ljudi iz struke, tj. Profesori prava i sudije u SAD imaju različite poglede na navedenu upotrebu za razliku od čelnika policije. Profesori prava drže se američkog ustava, ali i krivično-pravnih odredbi koje su primenjive i slične u većini demokratskih država, kao što su prezumpcija nevinosti, te da bez presude lice nije učinilac krivičnog dela. Sudije u SAD s obzirom da se radi o precedentnom Anglosaksonskom pravnom sistemu, a ne kontinentalnom (kao u Evropi izuzev Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske) koje počiva na pojedinačnim zakonima kako izvorima prava i podzakonskim aktima imaju problem, jer je ponekad samo na njima da definišu granicu odgovornosti ukoliko robot povredi ljudsko biće bilo da se radi o lakšim telesnim povredama ili lišavanju života. Naravno, kao što ćemo uskoro videti ni anglosakskonsko pravo nije imuno na ,,klasične’’ zakone, jer jednostavno doba dominacije precedentog prava nad zakonskim svoje uporište ima u srednjevekovnoj težnij tadašnje kraljevine Engleske da se otrgne ,,stegama’’ Rimskog prava. No, ovaka kruta podela na dva različita pravna sistema polako bledi u uslovima digitalizacije i revolucije AI polja širom planete.

Pravo SAD: Savezna država Teksas i Pravilnik policije grada San Franciska

,,Roboti, ne ponovo." tako počinje odbijanje sudije Aleksa Kozinskog  da primeni odluku Devetog Apelacionog suda (jedan od 13 Federalnih Apelacionih sudova za 9 saveznih država Aljasku, Arizonu, Kaliforniju, Havaje, Ajdaho, Montanu, Nevadu, Oregon I Vašington) da se ponovo izvede dokazno sredstvo saslušanjem stranaka, a u slučaju Vendit protiv Host International. "Roboti", jer je slučaj Vendt uključivao animacione verzije dva popularna televizijska lika koje su, kako su glumci rekli, prekršile njihova autorska prava. "Ponovo", jer je samo nekoliko godina ranije Deveti apelacioni sud odlučio u slučaju Vajt protiv Samsunga, u kojem je Vana Vajt tužila elektronskog giganta Samsung, jer je koristio robotsku verziju voditelja kviza u reklami. Roboti se pojavljuju u iznenađujućem broju i raznolikosti u američkom pravu. Bela i Vendit su prilično poznati. Ali većina slučajeva koji uključuju robote nikada nisu ušli u radove iz oblate pravne nauke. Amerika je imala pravi mali unutrašnji ,,rat'' koji je trajao šest decenija i to rat između sudova sa jedne strane i robota sa druge strane.

Izazovi koje roboti postavljaju u SAD postaće još akutniji s obzirom na eksplozivni rast industrije robotike u narednoj deceniji. Danas roboti napuštaju fabrike i ulaze na SAD puteve, nebo, kancelarije i domove. SAD je usred revolucije robotike. Popularne tehnološke kompanije sa sedištem u SAD investiraju milijarde u robotiku i veštačku inteligenciju. Patentne prijave u SAD za robote su u porastu. Retko prođe dan bez nacionalnih naslova posvećenih autonomnim automobilima ili dronovima. Profesor prava na Pravnom fakultetu Univerziteta Jejl  prof. dr Džek Balkin, slaže se da će roboti generisati zanimljive nove pravne zagonetke, ali postavlja pitanje da li možemo unapred znati i šta bi one mogle biti.

Dana 29.11.2022. godine, Odbor nadzornika San Franciska (Navedeni odbor je zakonodavno telo grada i Okruga Sanfrancisko Savezne države Kalifornija. Sastoji se od 11 članova koji se biraju na okružnim izborima na četvorogodišnji mandate. Članovi odbora odgovorni su za donošenje zakona, usvajanje budžeta grada San Franciska. Odbor nadzire uprave i agencije starajući se da lokalna samouprava funkcioniše efikasno I efetivno) usvojio je "Pravilnik o tehničkim sredstvima za sprovođeje zakona’’ (glasanjem od 8 prema 3.) Sadržanu pravilnika činilo je i odobrenje policiji San Francisko da koristi potencijalno smrtonosnu silu u ekstremnim okolnostima radi spašavanja ili sprečavanja daljeg gubitka života. Načelnik policijske uprave grada San Franciska Vilijam Skot povodom usvajanja pravilnika izjavio je: ,,Upotreba robota u situacijama potencijalno smrtonosne sile je poslednja opcija. Živimo u vremenu kada nezamislivo masovno nasilje postaje sve češće. Potrebna nam je opcija da možemo spasiti živote u slučaju da imamo takvu vrstu tragedije u našem gradu." Zakon 481 Savezne države Kalifornije (AB 481)  zahteva od agencija za sprovođenje zakona u Kaliforniji da dobiju odobrenje od njihovog odgovarajućeg nadzornog tela, putem usvajanja relevantnih pravilnika ili  putem zakona, pre nego što agencija za sprovođenje zakona traži sredstva, trajno ili privremeno nabavlja, koristi novu ili postojeću opremu. Odobrenje primene sredstava u vidu mašina omogućava Odeljenju da nastavi da koristiti robote u trenutnom inventaru. No po prvi put jedan pravilnik se bavi upotrebom sile od strane robota. Roboti policije San Franciska (dalje: PSF) nabavljeni su u periodu od 2010 do 2017. godine. PSF ne poseduje niti upravlja robotima opremljenim opcijama smrtonosne sile i PSF nema planove da opremi robote bilo kakvim vatrenim oružjem. Roboti se upravljaju na daljinu i kontrolišu od strane službenika PSF koji su prošli specijalizovanu obuku. PSF roboti se pretežno koriste u situacijama razminiravanja, te  incidentima sa opasnim materijama i drugim incidentima gde službenici možda moraju držati sigurno rastojanje pre nego što osiguraju mesto akcidenta (radiološkog, biološkog, hemjskog i sl). U ekstremnim okolnostima, roboti bi mogli biti korišćeni za dostavljanje eksplozivne naprave kako bi probili zaštitu koja čuva nasilnog ili naoružanog osumnjičenog. Robot bi se koristio kako bi onesposobio ili dezorijentisao nasilnog, naoružanog ili opasnog osumnjičenog koji predstavlja rizik od gubitka života. Ovaj tip eksplozivne naprave smatra se opcijom srednje sile tipa III (ili tipa IV u slučaju ozbiljnih povreda ili smrti) prema Pravilniku o upotrebi sile PSF-a  pod oznakom DGO 5.01  (sadrži uputsva u vezi sa upotrebom sile.) Ovakva uputsva detaljno opisuju smernice i propise za policijske službenike u vezi sa odgovarajućom upotrebom sile u različitim situacijama, obezbeđujući usklađenost sa pravnim standardima i protokolima policije). Navedeni pravilnik ostavlja mogućnost da roboti budu opremljeni na način gde sprečavaju akcident ili pomažu pri sanaciji akcidenta, uključujući i sprečavanje nastanka rizika po život i telo građana San Franciska. Međutim samo načelnik policijske uprave grada Sasn Franciska, njegov pomoćnik i  načelnik i zamenik načelnika specijalnih operacija PSF mogu odobriti upotrebu robota koji bi koristili silu koja bi lišila života osumnjičenog. Pod pritiskom javnosti, navedeni Pravilnik je de facto ,,zamrznut'', ali de iure i dalje postoji u pozitivnom pravu SAD.

Odluka Policijskog odjeljenja u Dalasu Savezna država Teksas (dalje: DP) 08.07.2016. godine da koristi robota kako bi zaustavilo smrtonosnog snajperistu  predstavlja presedan, jer je po prvi put robot upotrebio silu da bi lišio života ljudsko biće, te u tom slučaju učinioca više krivičnih dela. Profesorka Melisa Hamilton sa instituta za parvo Univerziteta Hjuston nije videla pravne ili etičke ustave, stavivši akcenat na upotrebu robota opremljenih ubojitim sredstvima isključivo kao krajnjeg sredstva u cilju zaštite života pripradnika policije i civila. Ovakva odluka o upotrebi ubojitog tehničkog sredstva - robota je zaštitila živote nevinih civila i pripradnika policije grada Dalasa, ali je pokrenula diskusiju o valjanosti takve odlluke, njenoj etičnosti i pitanju ljudskih prava u širem smislu.  Osumnjičeni učinilac višestrukih krivičnih dela M.J. dvatesetpetogodišnji vojni veteran sa PTS sindromom bio je zabarikadiran u garaži kompleksa El Centro. Posle neouspelih pregovora i smrti 5 pripadnika DP i 7 ranjenih policajaca, policija je poslala bombaškog robota sa pričvršćenom eksplozivnom napravom. Osumnjičeni je lišen života od strane robota u trenutku aktiviranja eksplozivne naprave. Dana 01.02.2018. godine okružno tužilaštvo Dalasa odlučilo je da ne podigne optužnicu protiv policajaca koji su sproveli lišavanje života osumnjičenog M.J. korišćenjem opasnog tehničkog sredstva. U SAD struka je podeljenja pojedini profesori prava se pozivaju na ustav SAD, kao i zloupotrebu četvrtog amandmana Ustava SAD. Recimo profesorka prava Elizabet Džoš sa Kalifornija Univerziteta, smatra da ovakav presedan može ,,ohrabriti‘‘ pripadnike policije da koriste ubojite robote i u druge svrhe kada to okolnosti slučaja neopravdavaju. Profesorka Džoš smata da je ovaj slučaj otvorio potpuno nova pravna, etička i tehnološka pitanja. Smatra i da u SAD treba ustrojiti nove pravne okvire i decidne propise koji regulišu ovakvu materiju, kako nebi došlo do zloupotreba u budućnosti, jer je sigurna da policija u SAD neće stati na ovom presedanu. Vilijam Koen jedan od robotičara koji je činio tim tvoraca navedenog robota mišljenja je da je on bio deo tima koji je stvorio robota koji spašava ljudske živote, a ne obrnuto. I pitao se gde i kako će plicija znati da podvuče crvenu liniju korišćenja robota naoružanih ubojitim sredstvima. No, exempli causa, navedeni robot nije autnomni AI robot sa mogućnošću samostalnog odlučivanja i sticanja novih znanja, već gusenično vozilo sa robotskom ,,rukom‘‘ ili ,,hvatačem‘‘ na koji su pripadnici policije lepljivom trakom pričvrstili eksplizivnu napravu i robotom, a i detonatorom upravljao je pripadnik policije. Panični medijski narativ o ,,roboubicama‘‘ predstavlja ipak domen naučne fantastike, a ne relane pravne I tehnološke tematike. Ipak etičnost upotrebe robota najnovije generacije u ove svrhe ostaje otvoreno pitanje.  

Sa druge strane Krivični zakonik Savezne Države Teksas pretrpeo je noveliranje 21.11.2023. godine i u njega je uneta izmena člana 2.33 ,,upotreba sile od strane robota’’  Robotska naprava može biti kontrolisana od strane obučenog policajca, ili biti autonomna zahvaljujući uprogramiranom softveru. Termin "Agencija za sprovođenje zakona" označava različite oblike policijskih entiteta (rodova policije) u SAD koje su od strane Federalne ili Savezne države ovlašćeni zakonom da koriste službenike za održavanje reda i mira. Svaka policijska uprava za sprovođenje zakona koja koristi ili namerava da koristi dron (u definiciji drona sadržan je i treći subjekt – robot) u svrhu sprovođenja zakona mora: (1) usvojiti pravilnik u vezi sa upotrebom sile od strane policijske uprave korišćenjem robota, pre nego što policijska uprava prvi put koristi robota, i ažurirati pravilnik po potrebi; i to najkasnije do 1. januara svake parne godine, te dostaviti pravilnik Komisiji za sprovođenje zakona u Teksasu na način propisan od strane komisije.

Pravo Republike Srbije

Pravo Republike Srbije ne predvđa eksplicitno upotrebu robota radi lišavanja života osumnjičenog koji predstavlja znatnu ili izrazitu opasnost po bezbednost i život ljudi. No, pravni okvir postoji. Prvi izvor je Zakon o policiji ("Sl. glasnik RS", br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018) koji u članu 11 stav 1 tačka 11 sadrži sledeću odredbu ’’Ministarstvo u svrhu organizovanja poslova i stvaranja uslova za rad u Ministarstvu, saglasno delokrugu i nadležnostima: (...) 11) utvrđuje standarde za opremu za posebne namene i materijalno-tehnička sredstva, vrši nabavku i održavanje;’’

Sledeći izvor srpskog prava je Pravilnik o načinu obavljanja pojedinačnih policijskih poslova ("Sl. glasnik RS", br. 63/2018 i 72/2018) u članu 2 pravilnika stav 3 možemo pronaći sledeće Kriminalističko obaveštajne informacije su osnov za definisanje prioriteta, strateških i operativnih ciljeva u obavljanju policijskih poslova, kao i za donošenje odgovarajućih odluka o planiranim policijskim poslovima i akcijama, uz racionalno angažovanje ljudskih i materijalno-tehničkih resursa. Dalje član 27 i 28 ovog pravilnika daju mogućnost resornom Ministarstvu da odluči koja su to tehničko materijalna sredstva i preventivna tehničko materijalna sredstva nespecifikujući vrstu, rod, tip ili model. Širim tumačenjem člana 29 pravilnika možemo doći do zaključka da za potrebe čuvanja državne granice u slučaju manjka ljudskih resursa na tim poslovima može biti angažovan i tehnički resurs – robot. Rečju, ukoliko analiza rizika nadležnog organa ustanovi da je takav tehnički resurs isplativiji, efektivniji i efikasniji ne postoji procesna ustava da se taj resurs pribavi na način na koji se ostali tehnički resursi već pribavljaju. Podsetimo u srpskom pravu robot je stvar i to pokretna, i u pravnoj identifikaciji nema razlike između robota i jurišnog poluatuomatskog oružija koje poseduju i koriste određenje jedinice MUP-a Srbije.

Treći pravni izbor bio bi Pravilnik o policijskim ovlašćenjima ("Sl. glasnik RS", br. 41/2019 i 93/2022). Članom 46 imenovanog pravilnika uređuje se procedura kontradiverzionog pregleda. Stav jedan člana 46 dozvoljava upotrebu ,,posebnog tehničkog uređaja’’ bez specifikovanja njegove prirode. Robot koji vrši kontradiverzioni pregled u skladu sa stavom 2 člana 46 nav. Pravilnika delao bi u situacijama gde postoji rizik po pripadnike MUP-a u postupanju sa hemijskim, biološkim, radiološkim i nuklearnim opasnostima. Član 46 insistria da ovakvim posebnih tehničkim uređajem mora rukovati za to obučeno lice MUP-a iz te jedinice ili bilo koje druge jedinice MUP-a. Pravilnik ide i dalje i navodi da ukoliko jedinica nema za prednji primer obučenu osobu, može exempli gratia koristiti usluge profesora ili inžinjera robotike sa naših fakulteta i instituta. Član 48 Pravilnika ne specifikuje tehničko sredstvo za delaboraciju eksplozivnih sredstava. Međutim, u poglavlju III imenovanog Pravilnika ,,Upotreba sredstava prinude’’ nije predviđeno korišćenje kontrolisanih ili autonomnih robota, kao što je to učinjeno noveliranjem krivičnog zakonika Savezne države Teksas. Pored ovog pravilnika gde bi se izvršilo noveliranje poglavlja III, izmene i dopune pretrpeli bi i Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), te iznad navedeni zakon i podzakonska akta. Rečju, izmenom ZKP na obrazloženi predlog postupajućeg tužioca sud bi mogao odobriti upotrebu robota kako redovnog sredstva (naredbu izdaje sudija za prethodni postupak, a izvršavaju je policija, Bezbednosno-informativna agencija i Vojnobezbednosna agencija). No, vanredne i ekstremne okolnosti u kojima nije ni počelo tužilačko delanje, već je lice neposredno spremno ili je već otpočelo sa činjenjem krivičnog dela protiv života i tela, pripadniku MUP-a u smisllu Direktora policije, eventualno načelnika određenje policijske uprave bi trebalo Zakonom o policiji i gornjim podzakonskim aktima ostaviti mogućnost da se u ekstremnim situacijama dozvoli upotreba robota za lišavanje života osumnjičenog i to isključivo i samo u slučaju da se operativnim radom i poštovanjem svih proceduralnih normi po kojima dela recimo UKP, konstatuje da je izuzetan ili neminovan ekstremni rizik i neposredna opasnost po život i zdravlje ljudi. Po već postojećem pozitivnopravnom okviru, nakon upoterbe robotskog ubojitog sredstva, nadležni organ bio bi dužan da sačini izveštaj o razlozima i opravdanosti upotrebe sredstava prinude tj. navedenog sredstva - robota, a shodno članu 101 Pravilnika o policijskim ovlašćenjima.

Zaključak

Upotreba robota u jedinicama MUP-a kao tehničkog sredstva preventive, odvraćanja ili delanja u situacijama neposredne opasnosti po život ljudi može biti tema za eventualnu teoretsku analizu i neku novu Republičku Strategiju o razvoju Ai tehnologija za period od 2025-2030. godine. Za jednu teorijsku i isključivo apstraktnu analizu možemo upotrebiti i sledeći primer:

Vrednosti nabavke (trenutno dostupnih 2024. godina - april) humanoidnih robota koji se mogu programirati da u slučaju prisustva naoružanog eventualnog učinioca krivičnog dela, istog onesposobe ili u najgorem scenariju liše života iznose (neto trošak nabavke) od 40.000 do 143.000 dolara (radi izbegavanja naziva robota i dolaska do podataka o kompanijama koje ih proizvode za potrebe ovog članaka, navodimo samo da, jedinice tih kompanija, mogu primiti različite softvere, operativni su zahvaljujući naprednim ugrađenim baterijama i do 24h, teške su oko 90kg i mogu raspolagati težinama od 24kg, poseduju repliku ljudske šake u koju se može pozicionirati sredstvo prinude, naravno misli se isključivo na softver koji bi sistemom javne nabavke pribavio MUP Srbije i na sredstava prinude sadržanih u članovima 77 - 100 iznad nav. pravilnika koja izdaje MUP u skladu sa pozitivnopravnim aktima koji regulišu rad policije u Republici Srbiji) Kompleksnost softvera, njegova cena, obuka kadrova MUP Srbije, programiranje po jedinici, troškovi dopreme, tesitiranja, puštanja u rad i održavanja, mogu uvećati vrednost pojedinačne nabavke i do 1,5 miliona dolara (bruto vrednost). Idealan način nabavke bio bi sistem u kom bi ceo projekat nabavke bio servisiran iz EU predpristupnih fondova. Drugi način servisiranja ovakvog ulaganja bio bi, primera radi, iz kredita Svetske banke (podsetimo u martu 2023. godine Svetska banka je Srbiji odborila kredit u iznosu od 30 miliona dolara na osnovu Strategije za razvoj tržišta kapitala).

Ovakva ili srodna primena robota (prevencija, opominjanje, upozorenje, najava i tek potom u izuzetnim slučajevima neposredne opasnosti primena prinudnog sredstva) zaštitila bi u budućnosti živote i zdravlje civilnog stanovništva i pripadnka MUP-a i to u, podvlačimo, izuzetno retkim i ekstermnim situacijama gde postoji neposredna opasnost po život i zdravlje ljudi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Radivoje D. Ranković, advokat.

Proces digitalne transformacije otpočeo je u svetu još pre pandemije Covid 19, ali je u uslovima sveopšte izolacije doživeo neslućeno ubrzanje. Danas je jasno da je ovaj proces nezaustavljiv  i da će sve korporacije koje žele da opstanu na tržištu morati da se usklade sa promenama koje nosi digitalna revolucija, ukoliko žele da opstanu na tržištu.

Digitalna transformacija predstavlja proces prilagođavanja klasičnih poslovnih modela i procesa razvoju digitalnih tehnologija. Mnoga poslovna pravila i pretpostavke iz preddigitalne ere više ne važe i za svaki biznis je ultimativni zahtev da se adaptira novim okolnostima. Transformacija podrazumeva najpre promenu u strateškom načinu razmišljanja i pristupu klijentima, konkurenciji, podacima, inovaciji i vrednostima. Klijenti i interakcija sa njima, razumevanje njihovih potreba i očekivanja, postaju prioritet svih prioriteta. Promene unutar sistema podrazumevaju sveobuhvatnu transformaciju u svim organizacionim delovima, koji moraju početi da deluju kao dobro uigran tim.

U klasičnom sistemu poslovanja, pravna funkcija unutar organizacije uglavnom je delovala po sopstvenim pravilima, bez potrebe da se previše upušta i razume potrebe biznisa, pa čak i bez previše interesovanja i informacija o poslovanju. Nije retkost u kompanijama da pravnici ne razumeju osnovne poslovne i /ili finansijske pojmove, pa čak ne znaju ni da li je kompanija u kojoj rade poslovnu godinu završila pozitivno ili negativno. Uz ekskluzivnu moć da procenjuju usklađenost poslovanja sa propisima, pravnici su sebi izborili poziciju arbitra koji daje konačan sud o dozvoljenosti novih poslovnih modela i ideja, bez da u suštini i razumeju potpuno iste i da im je jasan cilj kojem se teži i od kakvog je isti značaja za poslovanje. Odluke se donose uglavnom isključivo sa pozicije vrlo konzervativnog tumačenja pravne norme, što u najvećem broju slučajeva dovodi do odbijanja bilo kakvih promena i inovativnih ideja. Zato je uvreženo mišljenje da korporativni pravnici, uglavnom, predstavljaju smetnju poslovnom razvoju, što je stvorilo skoro nepremostiv jaz sa onim delovima kompanija koji su zaduženi za kreativu, osmišljavanje novih poslovnih mogućnosti i stvaranje dodate vrednosti, bilo da se radi o nabavci, prodaji ili marketingu.

Tako postavljena pravna funkcija, uz zaposlene koji uglavnom slabo razumeju poslovne procese i nove potrebe, koji nisu skloni promenama i zaklanjaju se iza propisa, postala je izuzetno skupa operacija, koja onemogućava kompanije u daljem razvoju i prilagođavanju tržištu, konkurenciji i pre svega, očekivanjima kupaca.

Digitalna transformacija zahteva potpuno drugačiji oblik, organizaciju i način rada pravne funkcije. Novi zahtevi koje poslovanje danas neminovno postavlja pred pravnike jeste da pored prava, poznaju i osnove poslovanja i finansija, razumeju poslovni jezik i potrebe biznisa i da rade brzinom koja je puno veća od današnje i koja je kompatibilna potrebama biznisa. Preporuke i mišljenja koja se daju moraju biti bazirana, osim na važećim propisima i na dobrom poznavanju činjenica i poslovnih podataka, razumevanju potreba biznisa i krajnjeg cilja kojem se teži, te sveukupnoj proceni rizika. Pravnici moraju dobro poznavati poslovnu metriku i biti spremni da i njihov rad bude podvrgnut jednakom merenju i procenjivanju kao i rad svih drugih poslovnih jedinica. Postojanje i praćenje realizacije KPI-jeva mora postati standardni proces i u segmentu pravnog poslovanja.

Da bi se pravna funkcija prilagodila očekivanjima biznisa, najpre je neophodno preispitati i reformisati osnovne postavke i principe rada unutar pravne funkcije. Nužno je izvršiti analizu i napraviti procenu koji je to miks ekspertize, veština, iskustva i znanja potreban kako bi pravna funkcija mogla da postane deo kompanije koji kroz svoje usluge stvara dodatu vrednost. Takođe, neophodno je i proceniti koji su to sve podaci neophodni pravnicima kako bi mogli da daju pravna mišljenja i procene zasnovane na relevantnim informacijama. U skladu sa svim navedenim, neophodno je odrediti koji je to obim troškova neophodan kako bi se obezbedila drugačija i više biznis orjentisana pravna usluga. Tako postavljen pravni sektor mora da bude sposoban da aktivno sarađuje sa ostalim poslovnim jedinicama na kreiranju dodate vrednosti kroz dobro razumevanje poslovnog okruženja, potrebe klijenata, novih ideja i poslovnih strategija i realizacije istih u skladu sa kreativnim pristupom poslovnom i pravnom okruženju.

Promenjena očekivanja od pravne funkcije u celini, menjaju i očekivanja od svakog pravnog profesionalca angažovanog unutar korporacije. Kako bi se realizovala neophodna promena nužno je najpre da i svaki pojedinac promeni svoj način razmišljanja i pristup poslu. Strogo formalan, isključivo pravnički pristup, već nije a svakako neće biti dovoljan u budućnosti.  Korporativni pravnici moraju biti spremni da se posvete učenju potpuno novih pojmova vezanih za poslovanje, razumevanju poslovnih rezultata i postavljenih ciljeva i konstantnom praćenju promena u poslovnom i pravnom okruženju. U skladu sa tim moraju biti dobro obavešteni, uključeni u sve poslovne procese unutar kompanije i od početka aktivno sudelovati u osmišljavanju kreativnih načina za realizaciju postavljenih ciljeva.

Tek tako koncipirana i postavljena pravna funkcija, koja će biti deo poslovnih procesa i modela, spremna na konstantne promene i učenje te merenje svih elemenata svog rada, omogućiće da kompanijerastu i ostvaruju ciljeve klijenata, obezbede konkurentnost na tržištu i postižu bolje rezultate.

Ovakva promena predstavlja proces koji nije ni lak ni brz i zahtevaće značajan trud i angažman svakog pojedinca. Ali ovakva promena predstavlja neophodan uslov kako bi  se kompanija u celini transformisala i bila spremna da odgovori izazovima i prilikama koje digitalno okruženje nosi sa sobom.   

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Vladan Drašković, advokat

Uvod - osnovna terminologija

Uticaj veštačke inteligencije na prava intelektualne svojine, naročito na patente nesumnjivo je jedna od tema o kojima se najviše raspravlja poslednjih godina. Veštačka inteligencija kao jedan od glavnih pokretača četvrte industrijske revolucije predstavlja izuzetan izazov za patentiranje, naročito imajući u vidu pronalazačko pravo i vlasništvo nad pronalascima.

Ne postoji jedinstvena definicija veštačke inteligencije (u daljem tekstu: VI), mada postoji veliki broj predloga. Za okvire Strategije razvoja VI u Republici Srbiji za period 2020 -2025. godine   iskorišćena je široko prihvaćena definicija VI  koju je 2018. godine dala nezavisna ekspertska grupa Evropske komisije u izveštaju o definisanju VI, i to: „Veštačka inteligencija (VI) odnosi se na sisteme koji pokazuju razumno, inteligentno, ponašanje na osnovu analize svog okruženja i donose odluke sa određenim stepenom autonomije da ostvare konkretne ciljeve. Sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji mogu biti bazirani isključivo na softveru i delovati u virtuelnom svetu (na primer, virtuelni asistenti, softveri za analizu fotografija, internet pretraživači, sistemi za prepoznavanje govora i lica) ili mogu biti ugrađeni u uređaje – hardver (na primer, napredni roboti, autonomna vozila, dronovi i slično).“

Prema ekonomskim studijama koje sprovodi Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) predviđanja su da će upotreba VI dovesti do bržeg povraćaja investicija što će se odraziti na sveopštu veću produktivnost. Takođe, sistemi VI pronaći će veću primenu u svakodnevnom životu. Za dostizanje navedenih ciljeva neophodno je da se nastavi dalji razvoj i stvaranje tehničkih inovacija, te da patentni sistem obezbedi ekonomsku održivost za pronalazače. Od posebnog značaja za dalji razvoj i primenu VI je rad svih nadležnih institucija na podizanju svesti o digitalnoj kulturi, kako bi ljudi prihvatili i podržali inovacije i prilagodili se promenama. Inovacije koje uključuju sisteme VI napravljene su sa ciljem da poboljšaju postojeće sisteme ali se odnose i na buduće pronalaske koji će biti napravljeni od ovih sistema. Do sada su sistemi koji koriste VI imali najviše uspeha u poboljšanju efikasnosti i ušteda u proizvodnim delatnostima, zatim u trgovini i transportu, medicinskoj zaštiti, u oblasti obrazovanja, poljoprivredi, kao i u administraciji.

Patentni sistem

Jedan od najznačajnijih ciljeva patentnog sistema je da doprinese promociji tehnoloških inovacija i transferu tehnologije za dobrobit društva u celini, kroz uravnotežena prava i obaveze proizvođača tehnologije i korisnika tehnoloških znanja. Da bi pronalazak bio zaštićen patentom, rešenje određenog problema prikazano u prijavi za priznanje patenta može biti iz bilo koje oblasti tehnike. Patent je apsolutno imovinsko pravo koje se priznaje za pronalazak koji je nov, koji ima inventivni nivo u odnosu na postojeće stanje tehnike na dan podnošenja prijave za priznanje patenta. U tom smislu kada se pojavi „nova tehnologija“ postavlja se pitanje da li svrha patentnog sistema u odnosu na tu „novu tehnologiju“ može biti ostvarena. Do sada, u slučajevima poluprovodničke tehnologe, kompjuterskog softvera, informacionih tehnologija i biotehnologije patentni sistem je ostvario svoj primarni cilj. Pojava VI otvorila je nova pitanja i postavila izazov patentnog sistema da se prilagodi tehnologijama VI.

Decenijama je kompjuterska tehnologija, koja pokriva i hardver i softver, bila korišćena kao pomoć u procesu stvaranja pronalaska od strane pronalazača u mnogim oblastima tehnike. Na primer, razvoj mehanike i elektronike je podržan kompjuterskim dizajnom, bioinformatika je olakšala istraživačima da analiziraju i prikazuju biološke podatke, a računarska hemija je pomogla istraživačima da pronađu nove hemijske supstance. Osim toga kompjuterska tehnologija je integrisana u uređaje i aparate kako bi mogli da izvrše specifičnu funkciju. Međutim, sa nastankom tehnologije VI, po prvi put kompjuterska tehnologija se ne koristi kao pomoć u stvaranju pronalazaka, već nova i inventivna rešenja tehničkih problema može stvoriti nešto što nije čovek.

U studiji koja je predstavljena na Svetskom ekonomskom forumu 2018. godine   definisana su četiri najznačajnija pitanja patentnog prava na koja će uticati VI:

1) podobnost VI tehnologija za zaštitu patentom (predmet zaštite);

2) pitanje patentibilnosti pronalaska i postojanje prava VI kao pronalazača;

3) odgovornost za povredu patenta od strane VI;

4) uloga VI definisanju „stručnjaka iz odgovarajuće oblasti tehnike“ u smislu standarda očiglednosti.

U ovom radu analiziraćemo upravo ova 4 pitanja i njihovu povezanost.

Pronalazak iz oblasti veštačke inteligencije

Pronalasci povezani sa VI mogu imati različite forme. Pronalasci se mogu pojaviti u poboljšanju tehnike VI. Takođe, ovi pronalasci mogu biti vezani za integraciju tehnologije VI u postojeće uređaje kako bi se poboljšala njihova funkcionalnost ili dodala nova funkcija. Pored toga, tehnologija VI može se koristiti kao sredstvo za istraživanje i razvoj za stvaranje novog pronalaska. Imajući u vidu navedeno implikacija tehnologije VI na patentno pravo ne mora nužno biti ista među različitim oblicima pronalazaka koji su vezi sa VI. Postojeći sistemi VI koji stvaraju pronalazak  , kao i postojeća tehnologija za pisanje prijava patenata (Cloem, AllPriorArt i Specifio) omogućavaju okruženje u kome VI samostalno sprovodi celokupan postupak patentiranja. Ovakav postupak počinje sa stvaranjem samog pronalaska na taj način što VI dolazi do inventivne ideje, te zatim priprema prijavu patenta radi zaštite te ideje bez ikakvih instrukcija i intervencija ljudi. Na ovaj način sistemi VI zalaze u prostor koji je istorijski bio rezervisan za ljudsku delatnost odnosno inventivnost, te se postavljaju brojna pravna i etička pitanja koja zahtevaju odgovor.

Možemo razlikovati tri kategorije pronalazaka koji uključuju tehnologiju VI, i to:

1) pronalasci koji su stvoreni od strane tehnologije VI,

2) pronalasci koji u sebi sadrže tehnologiju VI (na primer: uređaj za mašinsko prevođenje koji sadrži sistem VI dubokog učenja ili medicinski uređaji za dijagnostikovanje određenih bolesti), i

3) pronalasci koji su stvoreni uz pomoć tehnologija VI (na primer: novi materijali stvoreni uz pomoć tehnologija VI).

U trenutnoj fazi tehnološkog razvoja sistema VI instrukcije i intervencije od strane ljudi imaju i dalje važan uticaj u stvaranju pronalazaka koji su u vezi sa VI.  Međutim, kako se tehnologija VI razvija evidentno je da će uticaj ljudi na stvaralački proces biti smanjen u odnosu na povećanje samostalnih rezultata sistema VI.

Osnova za ovakvu tvrdnju je činjenica da je računar pobedio svetskog šampiona u šahu, kao i da može samostalno stvarati umetnička dela (Fractal art). Zbog toga se pronalasci koji su u vezi sa VI mogu razumeti i iz drugog ugla, prvenstveno imajući u vidu stvaranje inventivne ideje. Iz te perspektive pronalasci u vezi sa VI mogu se podeliti na sledeće kategorije:

1) identifikaciju problema i ideju rešenja tog problema stvaraju ljudi, dok se tehnologija VI koristi za verifikaciju, automatizaciju ili prilagođavanje rešenja koje su stvorili ljudi,

2) ljudi su identifikovali problem ali za ideju rešenja je zadužena tehnologija VI samostalno ili uz pomoć ljudi, i

3) identifikacija problema i ideja rešenja su stvoreni od strane tehnologija VI bez ikakve intervencije ljudi.

Treba imati u vidu da se prema Zakonu o patentima   matematičke metode ne smatraju pronalascima, odnosno ne mogu biti predmet zaštite patentom, kao i to da tehnologija (poluprovodnički računari, optički računari, kvantni računari...) rada sistema VI nije bitna sa stanovišta patentnog prava. 

Pronalazač i nosilac prava na patent

Kada se govori o pronalascima koji uključuju sisteme VI prvo pitanje koje se nameće je pitanje: „Ko može biti pronalazač?“. U pozitivnom patentnom zakonodavstvu većine zemalja Evropske unije pronalazač je definisan kao lice koje je stvorilo pronalazak svojom kreativnom aktivnošću, i to je uvek fizičko lice (Homo sapiens). Identifikacija sistema VI kao pronalazača ne zahteva da je pronalazač samo fizičko lice, već i prepoznavanje računara kao pravnih lica. Dalje se postavlja pitanje na koji način definisati pronalazača koji stvori pronalazak koji uključuje VI imajući u vidu da pronalazač pored imovinskih prava ima i moralna prava na pronalasku koji je stvorio. Pored navedenog, postavlja se pitanje vlasništva nad patentom koji je stvoren uz upotrebu VI. Za procenu vlasništva nad patentom koji je stvoren uz upotrebu VI trebalo bi definisati pitanje pronalazača, odnosno da li se smatra da sistemi VI mogu biti pronalazač ili da pronalazač može biti samo fizičko lice. Imovinska prava na patentu podrazumevaju raspolaganje patentom i zabranu trećim licima da koriste taj pronalazak, te se ova prava mogu preneti ugovorom ili nasleđivanjem. Imajući u vidu imovinska prava postavlja se i pitanje da li sistemi VI mogu da ostvare ova prava?

U Japanu kompanija Deep Knowledge Ventures, imenovala je sistem VI –robota nazvanog Vital u svoj odbor direktora 2014. godine. U Saudijskoj Arabiji se otišlo i korak dalje pa je tako sistem VI, robot nazvan Sofija, dobio državljanstvo u oktobru 2017. godine, što ovaj sistem VI čini prvim „građaninom“ neke države. Ovakav tretman sistema VI može imati veliki uticaj na važno pitanje u vezi sa patentnim pravom, da li sistem VI može biti tretiran kao pronalazač?

Evropskom zavodu za patente (u daljem tekstu: EZP) su 2018. godine podnete dve prijave za priznanje patenta broj EP 18275163 i broj EP 18275174 u kojima je mašina nazvana „DABUS“ (Device for the Autonomous Bootstrapping of Unified Sentience) navedena kao pronalazač. Međutim, obe prijave su odbijene od strane EZP-a iz razloga što nisu formalno uredne, odnosno zato što pronalazač koji je naveden u prijavi mora da bude ljudsko biće a ne mašina. Podnosilac obe prijave je na usmenom saslušanju u EZP-u izjavio da je pravo na podnošenje prijave za priznanje patenta stekao od pronalazača tako što je postao njegov pravni sledbenik, tvrdeći da mu kao vlasniku mašine pripadaju sva prava intelektualne svojine koje stvori ova mašina. EZP je u odbijajućoj odluci naveo da se tumačenjem evropskog patentnog sistema dolazi se do jasnog zaključka da pronalazač koji je naveden u prijavi patenta mora biti fizičko lice. U obrazloženju ove odluke EZP navodi da mašine nemaju pravnu ličnost, odnosno bez obzira što je takvim mašinama dodeljeno ime ili naziv one i dalje nemaju prava koja bi im dodeljivanje imena mogla omogućiti, te nisu sposobna da prenose prava koja nemaju. U odluci se dalje navodi da kada se nefizičkim osobama daje status pravnog lica, takav status se daje na osnovu pravnih fikcija koje su propisane zakonom ili su razvijene kroz sudsku praksu. Kako status pravnog lica nije priznat VI sistemima, EZP to navodi kao razlog što VI mašine ne mogu imati prava koja potiču iz pronalaska. Da bi ostvario ova prava, pronalazač mora imati pravnu ličnost koji sistemi VI ili mašine nemaju. Konačno, davanje imena mašini nije dovoljno da se zadovolje uslovi za navođenje pronalazača koji su propisani Konvencijom o evropskom patentu (8). EZP je dalje naveo da razumevanje pojma pronalazača kao fizičkog lica čini međunarodno primenjen standard i da su u tu svrhu različiti nacionalni sudovi doneli odluke. Štaviše naznačenje pronalazača je obavezno jer nosi niz pravnih posledica, posebno da bi se osiguralo da je naznačeni pronalazač legitiman i da može imati prava propisana zakonom od stvorenog pronalaska. Stanovište EZP da pronalazač mora biti fizičko lice deli i nacionalni zavod Ujedinjenog Kraljevstva i Američki zavod za patente i žigove gde su takođe podnete ovakve prijave. Podnosilac prijava patenta, sa naznačenim pronalazačem „DABUS“, je uložio žabe na odbijajuće odluke navedenih zavoda i ostaje nam da pratimo da li će drugostepeni organi promeniti stav koji je iznesen u prvostepenim odlukama.

Imajući u vidu navedeno, kao i razvoj sistema VI oslanjajući se na inovacije, postavlja se pitanje da li pravni okvir koji se odnosi na pronalazačko pravo treba preispitati? Zapravo fokus ne bi trebalo da bude pitanje da li su sistemi VI sposobni da poseduju patente, već da li pronalasci koje stvore takvi sistemi mogu da budu patentirani i treba li se patentni sistem izmeniti tako da se omogući da mašina bude navedena kao pronalazač. Ovakve izmene bi se odrazile na postupak za priznanje patenta za pronalazak koji je stvoren od strane sistema VI.

Dalje, inovacije u oblasti VI specifične su jer podrazumevaju saradnju u projektima i zajednički rad više pronalazača. U većini zemalja propisana su posebna pravila kada se radi o pronalascima koji su stvoreni u radnom odnosu. Kompanije koje su usvojile tzv. dualnu politiku u patentiranju (npr. deo algoritma je otvoren za javnost i dozvoljeno je koristiti ga za dalju saradnju a za deo algoritma, od veće važnosti, se podnosi patentna prijava) imaju dosta uspeha. U eri četvrte industrijske revolucije individualni pronalazači su prevaziđeni jer inovacije nastaju kao rezultat međusobne saradnje timova stručnjaka iz različitih oblasti tehnike.  U tom smislu važno pitanje za zakonodavca je pitanje ko će biti naveden kao pronalazač u slučajevima kada mašina stvori pronalazak, kao i definisanje politike za utvrđivanje naknade ljudima čiji su podaci korišćeni tokom razvoja inovacije od strane sistema VI. 

Sa druge strane, kada je reč o tome ko može biti vlasnik patenta za pronalazak koji je stvoren uz pomoć sistema VI postoje najmanje tri mogućnosti, i to: 1) programer sistema VI, 2) vlasnik sistema VI i 3) ovlašćeni korisnik sistema VI. Ni međunarodno pravo, kao ni Konvencija o evropskom patentu   ne daju jasna pravila o tome kako na vlasništvo nad patentom može uticati ova nova vrsta inventivne aktivnosti uz pomoć VI. Dakle, ova odluka je prepuštena nacionalnim zakonodavstvima. Primera radi, prema Zakonu o patentima Narodne Republike Kine u slučaju pronalaska koji uključuje sistem VI primenjuju se odredbe zakona koje regulišu vlasništvo nad pronalaskom koji nastane u radnom odnosu. U tom smislu pravo na patent pripada vlasniku sistema VI.

Međutim, jedinstveno rešenje za pitanje vlasništva patenta koji stvori sistem VI i dalje se nije nametnulo jer u današnje vreme ni programer, ni vlasnik, ni ovlašćeni korisnik ne moraju znati u potpunosti šta VI radi niti kako odlučuje. Sledstveno tome nameće se pitanje da li onda isključiti svako patentiranje pronalazaka koje stvori VI? Sa druge strane ovakav pristup bi mogao da dovede do zastoja u razvoju VI. Pitanje vlasništva patenta je u direktnoj vezi sa pitanjem odgovornosti za povredu patenta od strane VI odnosno da vlasnik patenta bude istovremeno nosilac odgovornosti o čemu će biti više reči u delu II. Povreda prava.

Inventivni nivo pronalaska

Možda čak i najspornije pitanje kada se radi o pronalascima koji su u vezi sa VI je pitanje ocene inventivnog nivoa, odnosno da li predmetni pronalazak rešava problem na način koji ne bi bio očigledan stručnjaku iz date oblasti, odnosno da li je ispunjen standard „neočiglednosti“. Patentno zakonodavstvo većine zemalja zahteva kreativnost ili inteligenciju za nastanak pronalaska, te da prilikom ocene inventivnog nivoa pronalaska treba imati na umu da je stvarna inventivna „iskra“ odlučujući element iz koga nastaje pronalazak i razlikuje ga od pronalaska koji nije prošao inventivne napore pronalazača. U tom smislu, VI ne može se smatrati pronalazačem. Takođe, pronalasci koji uključuju VI u postupku priznanja patenta zahtevaju razvoj metodologije za ocenu inventivnog nivoa pronalaska, naročito imajući u vidu dovoljnu otkrivenost pronalaska u prijavi.  Ovo iz razloga što patentni sistem treba da obezbedi stabilnost i predvidljivost koji su potrebni industriji.

Većina zemalja za ocenu inventivnog nivoa koristi pristup problem - rešenje, dok je opšte prihvaćeno pravilo da se inventivni nivo pronalaska procenjuje u odnosu na stručnjaka u datoj oblasti tehnike. Međutim, upotreba VI mogla bi dovesti do povećanja standarda znanja stručnjaka u datoj oblasti tehnike. Termin „stručnjak“ bi mogao imati značenje interdisciplinarnog tima koji koristi veštačku inteligenciju. Imajući u vidu navedeno, „znanje stručnjaka“ u datoj oblasti bilo bi veoma teško utvrditi. Ovde se takođe nameće i pitanje: Može li mašina biti prepoznata kao osoba sa iskustvom, odnosno stručnjak u datoj oblasti tehnike? Sa druge strane kako razvoj sistema VI napreduje uključivanje upotrebe VI u postupak stvaranja i zaštite pronalazaka dovešće do situacije da se sve više pronalazaka smatra očiglednim za stručnjaka u datoj oblasti tehnike i na posletku u manjem broju patenata koji se priznaju. Sa druge strane može se tvrditi da VI uvek ispunjava standard „neočiglednosti“ pošto koristi ogromnu količinu podataka za rad.

Kada je reč o dovoljnoj otkrivenosti pronalaska koji su u vezi sa VI na međunarodnom nivou postoji saglasnost da se pronalazak u prijavi patenta mora otkriti na način koji je dovoljno jasan, tako da ga stručnjak iz odgovarajuće oblasti može izvesti. Međutim, priroda „crne kutije“ nekih sistema VI predstavlja izazov za dovoljnu otkrivenost pronalaska u prijavi patenta. S tim u vezi, na međunarodnom nivou predloženo je da se uspostavi mehanizam za deponovanje VI algoritama, koji bi bio sličan mehanizmu za deponovanje mikroorganizama  . Iako još uvek nije jasno da li bi sistem depozita za VI algoritme doprineo dovoljnoj otkrivenosti pronalaska u prijavi, čini se da bi bilo korisno razmotriti mogućnost da se od podnosilaca prijava patenata zahteva da dostave ovu vrstu informacija, uz preduzimanje mera za zaštitu svih poverljivih informacija.

Kada govorimo o pronalascima koji su vezi sa VI i uopšte sa „novim tehnologijama“ postavlja se pitanje da li pojedini standardi u patentnom zakonodavstvu zahtevaju izmenu. Imajući u vidu brzi napredak „novih tehnologija“ standard koji se odnosi na vreme za objavu prijave patenta, 18 meseci od datuma podnošenja prijave ili prioritetnog datuma je prevaziđen. Od industrije koja se bavi „novim tehnologijama“ povećava se pritisak da se smanji vreme potrebno za objavu prijave patenta na 3 meseca od datuma podnošenja prijave ili prioritetnog datuma kako bi se obezbedila pravna sigurnost drugim pronalazačima prilikom podnošenja prijave i sprečilo dupliranje podnošenja prijava sa istim predmetom zaštite.

Pozitivna praksa i razvoj zakonodavstva

Prema izveštaju pojedinih nacionalnih i regionalnih zavoda koji je podnet Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu (WIPO) u praksi već postoje prijave za priznanje patenata koji su vezi sa VI tehnologijama, a za pojedine kategorije pronalazaka su odobreni patenti. Međutim, još uvek ne postoji jasna metodologija za postupanje sa prijavama za priznanje patenata koje su u vezi sa tehnologijama VI, te se u najvećoj meri koristi praksa koja je ustanovljena za ispitivanje prijava čiji je predmet zaštite pronalazak primenjen na računaru.

Na prikazanoj slici, koja je izvod sa sajta koji prikuplja statističke podatke, vidi se broj prijava patenata koji su u vezi sa VI, po zemljama. Lider u ovoj oblasti su svakako SAD, za kojim slede Kina, Evropski zavod za patente, Japan, Nemačka i Velika Britanija.

U Republici Srbiji, Zavodu za intelektualnu svojinu je do jula 2022. godine podneta ukupno 31 prijava patenata iz oblasti VI. Prve prijave su podnete 2017. godine i odnosile su se na autonomna vozila i na medicinsku opremu koja se oslanja na mašinsko učenje. Pored pomenutog, u Srbiji su podnete prijave sa predmetom zaštite pametnih tehnologija u oblastima obnovljivih izvora energije (solarnih panela), ekologije (kontrole kvaliteta vode, zagađenja vazduha), poljoprivrede, digitalne televizije (za obradu slike i zvuka), geologije i telekomunikacija.

Tehnološka rešenja sistema VI mogu se koristiti u administriranju patentnim prijavama. Pojedini nacionalni zavodi i regionalne organizacije su počele da koriste sisteme VI kako bi olakšale administriranje prijavama patenta. Oblasti poslovnih procesa nacionalnih i regionalnih zavoda u kojima se primenjuje tehnologija VI su: prikupljanje i sistematizovanje statističkih podataka, digitalizacija i automatizacija procesa rada, ispitivanje prijava, davanje osnovnih informacija o postupku priznanja patenata, pretraživanje slika, mašinsko prevođenje, klasifikacija patenata i prethodno pretraživanje stanja tehnike.

Pored navedenog, tehnologija VI može pomoći podnosiocima prijava i njihovim zastupnicima za poboljšanje kvaliteta prijava i veću efikasnost u svojim aktivnostima ako koriste javno dostupne baze podataka u vezi sa patentima i inovacijama iz različitih oblasti tehnike.

Uticaj VI tehnologije na patentno zakonodavstvo još uvek nije do kraja definisan. Međutim, u ovom trenutku karakteristike tehnologije VI ukazuju na oblasti u patentnom zakonodavstvu koje bi u budućnosti trebalo razvijati, i to:

1) razvoj patentnog zakonodavstva u vezi sa pronalascima primenjenim na računaru i dalje će biti od velikog uticaja, budući da se tehnologija VI primarno primenjuje pomoću softvera,

2) dalja razrada pitanja inventivnog nivoa pronalaska stvorenog od sistema VI imajući u vidu karakteristike VI tehnologije, i

3) da li će jedan od osnovnih ciljeva patentnog sistema – širenje novih tehnoloških znanja biti moguće ostvariti kada su u pitanju pronalasci u vezi sa VI, odnosno da li će biti moguće prenositi nova tehnološka znanja kroz potpunu reprodukciju i opisivanje procesa sprovedenih u dubinskom učenju neuronske mreže imajući u vidu tehnička ograničenja.

Povreda prava

Pored pitanja koja se odnose se na zaštitu pronalazaka koji su u vezi sa VI tehnologijama, postavlja se isto toliko važno pitanje povrede patenata koji su u vezi sa VI tehnologijama, odnosno da li su sistemi VI prepoznati kao povredioci patenta kao i ko treba da bude odgovoran za dela koja čini sistem VI? Odgovor na ova pitanja treba da bude u skladu sa najvažnijim ciljevima patentnog sistema, kao i da uzme u obzir socijalnu, ekonomsku i etičku korist od „novih tehnologija“ koji su zaštićeni patentom. S tim u vezi javlja se i pitanje kako proceniti odgovornost i kako obezbediti dokaze za povredu prava tj. da li će biti neophodno da sudovi i kompanije angažuju najbolje softver forenzičare?

Zaštita patentom predstavlja monopolsko pravo, odnosno pravo nosioca patenta da zabrani svim trećim licima neovlašćeno korišćenje pronalaska. U Republici Srbiji, u skladu sa odredbom člana 14. Zakona o patentima (7) nosilac prava u ostvarivanju svog isključivog prava na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog pronalaska ima pravo da spreči svako treće lice koje nema njegovu saglasnost da:

1) proizvodi, nudi, stavlja u promet ili upotrebljava proizvod koji je izrađen prema zaštićenom pronalasku ili da uvozi ili skladišti taj proizvod u navedene svrhe;

2) primenjuje postupak koji je zaštićen patentom;

3) nudi postupak koji je zaštićen patentom;

4) proizvodi, nudi, stavlja u promet, upotrebljava, uvozi ili skladišti za te svrhe proizvod direktno dobijen postupkom koji je zaštićen patentom;

5) nudi i isporučuje proizvode koji čine bitne elemente pronalaska licima koja nisu ovlašćena za korišćenje tog pronalaska, ako je ponuđaču ili isporučiocu poznato ili mu je iz okolnosti slučaja moralo biti poznato da je taj proizvod namenjen za primenu tuđeg pronalaska.

U slučaju povrede patenta, nosilac patenta može podneti tužbu nadležnom sudu za utvrđivanje povrede prava. Tužbeni zahtev pored utvrđivanja povrede prava može biti: utvrđivanje ozbiljne opasnosti da će pravo biti povređeno, zabrana radnji kojima se povređuje pravo ili radnji koje predstavljaju ozbiljnu opasnost da će pravo biti povređeno, kao i zabrana ponavljanja takvih ili sličnih radnji pod pretnjom novčane kazne, naknada štete zbog povrede prava, objavljivanje presude o trošku tuženog, oduzimanje, odnosno trajno isključenje iz prometa ili uništenje, ili preinačenje bez bilo kakve naknade, proizvoda koji su nastali ili stečeni povredom prava, kao i zabrana otuđenja, oduzimanje ili uništenje, bez bilo kakve naknade, materijala i predmeta (pribor, alat) koji su pretežno upotrebljeni u stvaranju proizvoda kojima se povređuje pravo. U slučaju povrede prava tužba se može podneti i protiv lica čije su usluge korišćene pri povredi prava (posrednik).

Sud prilikom utvrđivanja povrede prava i upoređivanja tehničkih karakteristika patentnih zahteva i proizvoda ili postupka kojim se navodno povređuje pravo može da koristi dva pristupa, i to: doktrinu doslovne povrede prava i doktrinu ekvivalenta. Doslovna povreda prava podrazumeva da su sve tehničke karakteristike navedene u patentnom zahtevu prisutne u proizvodu ili postupku kojim se povređuje pravo, to je tzv. pravilo svih elemenata. Kada je u pitanju doktrina ekvivalenta sud u svrhe određivanja obima zaštite patenta, treba da vodi računa o svakom elementu koji je ekvivalentan elementima navedenim u zahtevima, tzv. objektivno utvrđivanje koncepta ekvivalenta. Sud u svakom pojedinačnom slučaju ceni šta se postiglo razlikom, odnosno da li je postignut neočekivani tehnički efekat.

Ako sud utvrdi povredu patenta, lice koje vrši povredu dužno je da isplati odštetu nosiocu patenta, ili da izvrši drugi zahtev koji je usvojen u odnosu na nosioca patenta. Patentno zakonodavstvo ne poznaje utvrđivanje povrede prava nezavisno od uticaja ljudi i ne bavi se odgovornošću ili štetom zbog povrede patenta od sistema VI. Međutim, Evropska komisija je u Rezoluciji od 16. februara 2017. godine dala je određene preporuke kada su u pitanju građansko - pravni postupci u vezi sa robotikom  . Ova rezolucija ukazuje da VI ne može biti sama po sebi odgovorna za dela ili propuste koji uzrokuju štetu trećim licima, kao što je npr. povreda patenta. Umesto toga, činjenje ili nečinjenje sistema VI treba pripisati čoveku, odnosno proizvođaču, operateru, vlasniku ili korisniku ako je taj čovek mogao da predvidi i izbegne štetno ponašanje sistema VI. Ali, kritično mesto u određivanju pravne odgovornosti čini brzi napredak autonomnih i kognitivnih karakteristika sistema VI koja proizlazi iz štetnih radnji sistema VI a kao najvažnije pitanje se nameće pitanje: Da li se već utvrđena opšta pravila o odgovornosti mogu primeniti ili je potrebno utvrditi nove principe i pravila za definisanje pravne odgovornosti štetnog ponašanja sistema VI? Rezolucija Evropskog parlamenta je na stanovištu da je za štetno ponašanje sistema VI odgovoran čovek, a ne sam sistem. Što se tiče odgovornosti čoveka, jedna mogućnost je da bude odgovoran krajnji korisnik sistema VI. Međutim, ovakvo rešenje bi moglo da prouzrokuje pravnu nesigurnost korisnika softvera a takođe može dovesti u pitanje i samo korišćenje sistema VI. Ovakvo rešenje bi u mnogim slučajevima bilo nepravedeno s obzirom da krajnji korisnici često ne mogu predvideti povredu patenta, posebno su ako su fizička lica a ne IT kompanije. U praksi nosioci patenata mnogo češće tuže kompanije koje proizvode ili prodaju proizvode nego krajnje korisnike tih proizvoda, pa čak i u slučajevima kada krajnji korisnici budu tuženi i utvrđena njihova odgovornost oni često dobijaju odštetu od proizvođača. To dovodi do druge mogućnosti odnosno da su programeri ili proizvođači sistema VI odgovorni za štetno ponašanje VI. Međutim, nije neuobičajeno da postoji više programera koji rade delove posla i nemaju uvid u celokupni algoritam. U praksi, u građansko pravnim postupcima zbog povrede patenta od strane sistema VI najčešće sud utvrđuje da su odgovorni proizvođači. Evropska komisija u svojoj rezoluciji predlaže da se u ovakvim slučajevima kada može doći do povrede patenta delovanjem sistema VI uvede obavezno osiguranje, kao što je to slučaj na primer sa automobilima, s tim što bi u slučaju sistema VI bilo neophodno da se prilikom ugovaranja osiguranja uzmu u obzir sve moguće radnje kako ljudi tako i samih VI sistema u lancu korišćenja. Rezolucija takođe predlaže pored obaveznog osiguranja stvaranje fonda za ovakve slučajeve, kako bi se mogla isplatiti odšteta u neosiguranim pojedinačnim slučajevima. Druga mogućnost bi bila da se sistemi VI smatraju odgovornim za štetu koju prouzrokuju ali ovde dolazimo ponovo do početnog pitanja priznavanje svojstva pravnog lica sistemima VI.

Zaključak

Iako je zaštita pronalaska patentom, u nekom obliku, bila moguća još u srednjem veku patentni sistem kakav danas imamo razvijen je u kontekstu ljudskog stvaralaštva i inovacija u toku treće industrijske revolucije. Poslednjih godina smo na pragu potpuno nove situacije kada po prvi put u istoriji u ulozi stvaraoca i povredioca patenta može biti nešto što nije čovek. Ovakva situacija otvorila je nova pitanja prepoznata na Svetskom ekonomskom formu na koja još uvek nije odgovoreno. Navedena pitanja nisu izazov samo za patentni sistem, već zadiru i u druge oblasti prava (npr. pravo na državljanstvo). Delotvoran odgovor na ova pitanja zahteva utvrđivanje normativnog okvira na međunarodnom nivou, kao i usaglašavanje nacionalnih zakonodavstava. Da bi ostvario svoje glavne ciljeve promovisanje inovacija, širenje znanja i ulaganja u nove tehnologije patentni sistem će morati da pokrene procese usaglašavanja i bude predvodnik razmišljanja o temama vezanim za veštačku inteligenciju. Osim toga, kada su u pitanju inovacije u vezi sa veštačkom inteligencijom potrebno razmotriti alternative režime zaštite kao što su poslovna tajna, nelojalna konkurencija i ugovorno pravo.

Rad je izvorno objavljen u časopisu "Branič", broj 2/2022

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Aleksandra Mihailović, pomoćnik direktora Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije

Reference

[1] Joost N. Kok, Egbert J. W. Boers, Walter A. Kosters, Peter van der Putten and Mannes Poel, „Artificial Intelligence: Definition, Trends, Techniques and Cases”, Encyclopedia of Life Support Systems (EOLSS)

[1] Dobrev Dimitar, “A Definition of Artificial Intelligence. In: Mathematica Balkanica”, New Series, Vol. 19, 2005, Fasc. 1-2, pp.67-74

[1] Samoili, S., López Cobo, M., Gómez, E., De Prato, G., Martínez-Plumed, F., and Delipetrev, B., AI Watch. Defining Artificial Intelligence. Towards an operational definition and taxonomy of artificial intelligence, EUR 30117 EN, Publications Office of the European Union, Luxembourg, 2020, ISBN 978-92-76-17045-7, doi:10.2760/382730, JRC118163

[1] Стратегија развоја вештачке интелигенције у Републици Србији за период 2020–2025. година "Службени гласник РС", број 96 од 31. децембра 2019. године

[1] Kay Firth-Butterfield & Yoon Chae, Artificial Intelligence Collides with Patent Law, World Economic Forum 5 (20 Apr 2018),

[1] Vasilescu, DC., Filzmoser, M. “Machine invention systems: a (r)evolution of the invention process?” AI & Soc 36, 829–837 (2021). https://doi.org/10.1007/s00146-020-01080-1

[1] Закон о патентима („Сл. гласник РС“, бр. 99/11, 113/17 - др. закон, 95/18 и 66/19)

[1] Convention on the Grant of European Patents (European Patent Convention) of 5 October 1973 as revised by the Act revising Article 63 EPC of 17 December 1991 and the Act revising the EPC of 29 November 20001

[1] The Budapest Treaty on the International Recognition of the Deposit of Microorganisms for the Purpose of Patent Procedure, signed on April 28, 1977, was amended on September 26, 1980

[1] European Parliament resolution of 16 February 2017 with recommendations to the Commission on Civil Law Rules on Robotics (2015/2103(INL)) OJ C 252, 18.7.2018, p. 239–257 (BG, ES, CS, DA, DE, ET, EL, EN, FR, HR, IT, LV, LT, HU, MT, NL, PL, PT, RO, SK, SL, FI, SV)

Uvod

Iako tokenizacija predstavlja samo jedan mali deo kripto tržišta u moru mogućnosti koje ono pruža, analizirajući Zakon o digitalnoj imovini,  jasno je da je domaća regulativa prevashodno usmerena upravo ka ekonomiji tokenizacije. Kako se trenutak pisanja Zakona o digitalnoj imovini poklapa se sa trenutkom velikih ICO (Initial Coin Offering) u svetu, afinitet domaćeg zakonodavca ka tokenicizaciji nije bio uopšte iznenadjujić. Ono što je takođe evidentno jeste da je zakonodavac prilikom izrade zakona definitino imao u vidu činjenicu da Srbija još uvek nije članica Evropske unije, te je posledično imao slobodu da prilikom postavljanja pravila koja se odnose na tokenizaciju postavi jedan veoma tokenization-friendly pravni okvir (štaviše jedan od najpovoljnijih u Evropi).

Iako je zakon kojim je po prvi put definisana digitalna imovina u Srbiji donet još 2020. godine (sa stupanjem na snagu i početkom primene u 2021. godini), dosta je razočaravajuće što nas kao države uglavnom nema na uporedno-pravnim pregledima regulativa koje se odnose na crypto iako smo bili jedan od pionira u regulisanju ove oblasti, i to pre donošenja evropske regulative, odnosno MICA-a (Markets in Crypto-Assets Regulation), kada je samo četiri jurisdikcije pored nas regulisalo crypto mimo AML propisa (Malta – koja nam je bila rolemodel prilikom pisanja zakona, Švajcarska, Estonija i Kipar). Sve iz razloga zato što nismo država članica Evropske unije. No, bez obzira na ovu sitnu nepravdu, nema razloga zašto se ne bi iskoristile prilike koje naš zakonodavni okvir pruža u pogledu tokenizacije.

Tema tokenizacije bi trebalo da bude tema koja je zanimljiva za jedan širok krug čitalaca – kako za one koji razmišljaju o prikupljanju kapitala na ovaj način za razvijanje ili širenje svog poslovanja, tako i za one koji traže alternativne vidove ulaganja, odnosno za investitore koji traže pogodan način da ulože svoja slobodna sredstva. Ono što je posebno zanimljivo jeste to da je Zakon o digitalnoj imovini jedan od retkih pravnih okvira koji dozvoljava direktnu tokenizaciju finansijskih instrumenata, što je definitivno naša komparativna prednost u odnosu na druge jurisdikcije. Ovo u praksi znači veliku pogodnost za izdavoca ovakve digitalne imovine, koji u slučaju izdavanja tokenizovanih finansijskih instrumenata može da zaobiđe strože uslove koje predviđa Zakon o tržištu kapitala i da potpadne pod lakši režim Zakona o digitalnoj imovini (naravno, u skladu sa zakonskim okvirom koji tačno previđa uslove, odnosno izuzetke kad je moguća tokenizacija finansijkih instrumenata).

U daljem tekstu ćemo sagledati na koji način su u srpskom pravu postavljeni temelji ekonomije tokenizacije, šta su to digitalni tokeni i tokenizacija i kako tokenizacija može doprineti poslovanju.

Razbijanje tabua tokenizacije – Šta je to digitalni token?

Evidentno je da i dalje postoji određeno nepoverenje u domaćem poslovnom okruženju po pitanju korišćenja novih tehnologija u poslovanju. Zato je ovaj tekst usmeren upravo na razbijanje tabua vezanog za tokenizaciju i njegovo visočanostvo digitalni token.

Zakon definiše digitalni token kao bilo koje nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge.

Svako može otići na internet i pročitati ovu zakonsku definiciju, no, kako bismo običnim, formom raseterećenim vokabularom mogli da objasnimo šta je to digitalni token?

Jednostavno rečeno, token predstavlja vaše dematerijalozovano pravo izraženo u digitalnoj formi kojim se može raspolagati na blockchain-u (ili na nekoj drugoj DLT tehnologiji, ali radi jednostavnosti ćemo u nastavku teksta pisati o blockchain tehnologiji). Sama tokenizacija je ništa drugo do digitalizovanog procesa izdavanja tokena na blockchain-u, odnosno proces stvaranja digitalne reprezentacije određene „stvarne stvari“.

Dakle, po definiciji token sadrži u sebi neko pravo (i to je ono što ga diferencira od drugog oblika digitalne imovine – virtuelne valute). To može biti u principu bilo koje pravo, od prava na učestvovanje u potvrđivanju transakcije do prava svojine na pokretnoj ili nepokretnoj stvari, prava na finansijski instrument (odnosno na prava koja iz njega izviru), prava na udeo u privrednom društvu, prava intelektualne svojine, prava na učestvovanje u dobiti/prihodu, prava na kamatu, prava da se zahteva ispunjenje određene činidbe itd.

Zakon o digitalnoj imovini ne sadrži klasifikaciju digitalnih tokena koja se već iskristalisala u svetu. Međutim, iako ne postoji izričita podela tokena, iz same zakonske definicije digitalnog tokena može se zaključiti da je zakonodavac na umu imao takozvane security (tokene hartija od vrednosti) i utility tokene (tokene korišćenja), odnosno njihovu kombinaciju. Postoje i payment tokeni (tokeni plaćanja – što bi zapravo bile virtuelne valute, npr. bitcoin), kao i hibridni tokeni koji predstavljaju kombinaciju jednog ili više pomenutih tokena.

Što se tiče stanja po pitanju izdatih digitalnih tokena u Republici Srbiji, za sada imamo odobrenih pet belih papira (tačnije odobrenih objavljivanja tih belih papira od strane Komsije za hartije od vrednosti). Od ukupnog broja odobrenih belih papira, čak su tri bela papra jednog izdavaoca za tri različite emisije tokena, koji u ovom slučaju predstavljaju security tokene - digitalne, odnosno tokenizovane obveznice imajući u vidu da imalac ovog tokena njegovom kupovinom stiče i pravo na određenu kamatu. U skladu sa izuzecima koje predviđa domaća regulativa na ovakve „digitalizovane“ obveznice se ne primenjuje komplikovaniji zakon koji reguliše tržište kapitala, već pravni okvir koji se odnosi na digitalnu imovinu. Sama činjenica da je jedan izdavalac (u ovom slučaju faktoring društvo) imao više emisija tokena govori o uspešnosti ovog vida finansiranja poslovanja (makar za ovu kompaniju). Naravno, kao što sam napomenula, digitalni tokeni mogu i sebi sadržati bilo koje drugo pravo, npr. pravo na prinos od odrđene proizvodnje ili na pružanje određenih usluga. Zato bih pomenula i poslednja dva bela papira čije je objavljivanje odobrila Komisija za hartije od vrednosti, a koji se odnose na veoma zanimljive projekte iz sektora poljoprivrede. U prvom slučaju radi se o tokenizaciji plantaže oraha, odnosno o prvom tzv. agrarnom tokenu u Srbiji koji svom imaocu daje pravo na udeo u dobiti sa plantaže oraha. Kao i u slučaju pomenutog faktoring društva i ovaj token je, iako iz domena poljoprivrede, osmišljen kao tokenizovana obveznica, imajući u vidu da imalac tokena zapravo stiče pravo na kamatu, čija vrednost zavisi od godišnjeg profita koji kompanija ostvari prodajom plodova oraha sa svoje plantaže. Najzad, i poslednji odobreni beli papir nam dolazi iz sektora poljoprivrede i odnosi se na inicijalnu ponudu digitalnih tokena čija prodaja je usmerena na prikupljanje sredstva radi ulaganja u modernu plantažu lešnika. Razlika u odnosu na prethodne inicijalne ponude digitalnih tokena je ta što su ovi tokeni dostupni i nerezidentima, a njihova vrednost je vezana za valutnu klauzulu. Zanimljivo, zar ne? 

Tokenizacija RWA

Često se u literaturi govori o tokenizaciji RWA (Real World Assets) odnosno tokenizaciji materijalne ili nematerijalne imovine koja ima svoju vrednost u „stvarnom“ svetu, ali je digitalno predstavljena upravo putem tokenizacije i arhivirana na određenoj tehnologiji (kao što rekosmo, najčešće na blokchain-u). RWA je, dakle, stvarna imovina koja se može prebaciti na blockchain i ona može biti materijalna, odnosno fizički opipljiva, kao što su to nekretnine, zemljiište, bilo koje vrsta dragocenosti (npr. zlato, srebro ili nafta), umetnička dela itd, ali i nematerijalna, poput prava na intelektualnu svojinu ili prava na određene buduće prihode. Dakle, i tradicionala finansijska imovina kao što su npr. akcije i obveznice se mogu tokenizovati prenošenjem na blockchain.

Putem tokenizacije se tradicionalna imovina susreće sa tehnologijom na način koji pre svega omogućava transparentnost u pogledu vlasništva nad tom imovinom (sve transakcije na blockchain-u su javno dostupne) i veću likvidnost, odnosno prometljivost te imovine u vidu lakšeg i bržeg trgovanja tom imovinom putem smart contact-a (pametnih ugovora) koji se automatski izvršavaju, dakle bez potrebe za tradicionalnim posredncima. Na ovaj način se transakcijama ovakvom tokenizovanom imovinom može omogućiti prenos te imovine širom sveta, i to u znatno kraćem vrremenskom periodu (pričamo o sekundama umesto o satima ili danima).

Međutim, da bi tokenizacija RWA uistinu bila omogućena u punom obimu, osim ciljanog regulisanja oblasti digitalne imovine, potrebno je napraviti en genral jedno sveobuhvatno crypto-friendly okruženje, odnosno prilagoditi i niz drugih propisa mimo matičnog zakona koji reguliše digitalnu imovinu (npr. zakon koji reguliše upis u katastar nepokretnosti i zakon koji reguliše javno beležništvo u slučaju tokenizacije nepokretnosti itd.). Jedino se na ovaj način može stvoriti pravna sigurnost za sve učesnike na ovom tržištu.

Jasno je da nam predstoji još dosta fine tuning-a kako bi tokenizacija mogla u svom punom sjaju da zaživi na našim prostorima, te ćemo se stoga u nastavku teksta skoncentrisati na mogućnosti koje nam trenutno stoje na raspolagnju u skladu sa važećom regulativom, pre svega u pogledu finansiranja putem izdavanja digitalnih tokena.

Upotreba digitalnih tokena u poslovanju

Kako to mi zapravo možemo koristiti digitalne tokene, odnosno tokenizaciju u poslovanju? Digitalni token je jedan savremen koncept koji u poslovanju može biti iskorišćen na više načina. On može biti instrument finansiranja, ali i investiranja, zavisno iz čije se vizure posmatra – da li iz vizure izdavaoca, ili iz vizure investitora. Dakle, tokenizacija pre svega predstavlja predstavlja efikasan način prikupljanja kapitala, ali predstavlja i investicionu priliku za investitore koji žele da izađu iz svoje zone konfora i da se upuste u neke alternativnije vidove investiranja. Takođe, u oblasti prodaje se tokeni na jednostavan način mogu koristiti i kao sredstvo nagrade lojalnim kupcima određenih proizvoda i usluga ili kao način uključivanja kupaca u određene prodajne procese.  Digitalni token, kao što vidimo, može biti baš ono što vi želite da bude, odnosno možete ga krojiti na način koji skroz odgovara vašim potrebama.

Ako bismo probali da rezimiramo upotrebu digitalnih tokena u poslovanju, mogli bismo njihovu primenu da svedemo na tri glavna načina na koji se tokenizacija može koristiti u poslovanju – za potrebe finansiranja putem izdavanja digitalnih tokena, zatim u svrhe kreiranja tokenizovanih poslovnih modela sa specifičnim pravilima poslovanja kroz npr. mehanizme podsticaja za participaciju u tim modelima i najzad, možemo, kao vid strategije ulaganja slobodnih sredstava, investirati u digitalne tokene.

Finansiranje putem izdavanja digitalnih tokena je možda i najbolji primer kako se tokenizacija može iskoristiti za otpočinjnje ili razvijanje određenog biznisa. Izdavanje digitalnih tokena, odnosno ITO (Initial Token Offering) može predstavljati sjajan način prikupljanja kapitala, naročito za kompanije u početnim fazama poslovanja kada su kompanije još nespremne za finansiranje putem VC fondova, a pristup bankarskim kreditima im je, usled nepstojanja kreditne istorije otežan, ako ne i onemogućen. Stoga, ITO za izdavaoca može predstavljati jedan lakši i brži izvor finansiranja od uzimanja kredita kod banke svojstvenog bankocentičnim sistemima kao što je naš.

Izdavanje digitalnih tokena i beli papir

Sam proces izdavanja digitalnih tokena je zaista jednostavan. Initial coin offering (ICO), odosno izdavanje digitalne imovine (uključujući, dakle, i ITO - izdavanje digitalnih tokena) u Srbiji je slobodno (nije potrebna nikakva dozvola za njeno sprovođenje) i dozvoljeno je bez obzira na to da li je za digitalnu imovinu sačinjen i/ili odobren beli papir, odnosno nije uslovljeno postojanjem belog papira. Izdavalac digitalnih tokena može biti u principu bilo ko - domaće ili strano fizičko lice, preduzetnik ili pravno lice. No, ono što je važno napomenuti jeste da iako je izdavanje digitalne imovine, odnosno digitalnih tokena slobodno, oglašavanje je uslovljeno postojanjem belog papira.

Beli papir o kome je reč predstavlja svojevrsnu ličnu kartu digitalne imovine koju izdajete, i može se reći da predstavlja određeni pandam prospektu za akcije. Ovaj dokument treba da sadrži podatke o digitalnoj imovini, njenom izdavaocu i potencijalnim rizicima, i na kraju krajeva treba da omogući investitorima da donesu informisanu investicionu odluku u pogledu ulaganja u konkretnu digitalnu imovinu.  Svakako će se u praksi retko desiti da se tokeni izdaju bez belog papira, imajući u vidu da, u skladu sa zakonom, oglašavanje gotovo na svaki način – u elektronskim ili štampanim medjima, na otvorenim površinama, putem interneta i slično, digitalne imovine za koji nije odobren beli papir nije dozvoljeno. Dakle, odobrenje belog papira je nužan predulov za reklamiranje vaših digitalnih tokena. Sa druge strane, odobreni beli papir je za potencijalne investitore jasan pokazatelj da se radi o ozbiljnom izdavaocu koji je prošao sve nepohodne provere nadzornog organa.

Tehnički deo procedure odobravanja belog papira je poprilično jednostavan. Zahtev za odobrenje objavljivanja belog papira se podnosi Komisiji za hartije od vrednosti, koja je nadležni regulator za sva pitanja koja se odnose na digitalne tokene i digitalnu imovinu koja ima odlike finansijskih instrumenata.  Prilikom odlučivanja o zahtevu, pre svega se proverava niz dokumentacije koju je, u skladu sa zakonom, podnosilac dužan da (naravno pored samog nacrta belog papira) dostavi Komisiji za hartije od vrednosti (primera radi, odluku izdavaoca o izdavanju digitalnih tokena). Ono što je zapravo izazovno za regulatora jeste analiza samog projekta na koji se beli papir odnosi, a koji, kao što smo videli, može biti praktično iz bilo koje oblasti (od faktoringa, preko poljoprivrede pa sve do, primera radi, nautike), imajući u vidu da digitalni token u sebi može sadržati bilo koje pravo. Nakon prijema urednog zahteva sa svom propisanom dokumentacijom, Komisija ima rok od 30 dana da odluči po zahtevu i da donese rešenje o odobrenju (objavljivanja) belog papira, odnosno o odbijanju zahteva. Usled postojanja nekih proceduralnih razloga, Komsija naravno može odbaciti predmetni zahtev.

Da rezimiramo celu proceduralnu stranu priče – da biste izdali digitalne tokene u Srbiji, nije vam potrebno ništa drugo do dobre biznis ideje i tehnologije na kojoj će počivati vaši tokeni and you are ready to go. Ono što nije nužno, ali je svakako preporučljivo zbog mogućnosti reklamiranja vašeg proizvoda ili usluge jeste beli papir i na kraju krajeva, predstoji vam opisana procedura pred Komisijom za hartije od vrednosti i ITO, odnosno primarna emisija tokena. Što se programiranja tokena tiče, tehnologiju na kojoj će oni počivati čak ni ne morate vi razvijati, već možete off the shelf nabaviti već isprobanu tehnologiju nekog drugog izdavaoca imajući u vidu da niste ograničeni na neku posebnu vrstu tehnologije usled postojanja načela tehnološke neutralnosti koju zakon proklamuje. Naravno, iako zvuči jednostavno, celokupnoj pripremi projekta treba ozbiljno pristupiti kako bi se napravio kvalitetan proizvod koji će tržište prepoznati.

Ko sve može da razmatra tokenizaciju?

Ono što se logično postavlja kao pitanje jeste da li je tokenizacija rezervisana samo za FinTech svet ili i tradicionalni finansijski sektor može imati koristi od ovog inovativnog koncepta? Koji je značaj ove vrste digitalne imovine za realnu privredu?

Definitivno ovaj vid pristupa kapitalu nije rezervisan samo za FinTech kompanije i inovativne tehnologije, već može predstavljati sjajan način pristupa finansiranju za sve one entitete koji su u principu un-banckable, pre svega za mala i srednja preduzeća koja bi trebalo da budu osnov ekonomije, a kojima je, kao što svi znamo, jako otežan pristup kapitalu. Šta ovo znači? Umesto da se, usled problema fnansiranja putem bankarskih kredita, ovakve kompanije okreću finansiranju iz sopstvenih prihoda, zajmljivanju kod rodbine i prijatelja i drugim kreativnim načinima, na raspolaganju im stoji sjajan meahnizam da dođu do sredstava potrebnih za otpočinjanje ili razvijanje svog poslovanja. Tokenizacija zapravo može za neke klasične delatnosti predstavljati upravo tačku gde se tradicionalno spaja sa novim – where old meets new.

U tom pogledu, posebno je interesantno jeste da najveće interesovanje za finansiranje putem digitalnih tokena dolazi upravo iz oblasti poljoprivrede, o čemu i svedoče poslednji odobreni beli papiri. Stoga finansiranje putem izdavanja digitalnih tokena tako može predstavljati jako zanimljiv vid finansiranja i za mlada poljoprivredna gazdinstva koja muku muče sa pristupom kapitalu za otpočinjanje svog poslovanja.

Zaključak – Koji su benefiti tokenizacije za privredu?

Pored toga što tokenizacija predstavlja sjajan način prikupljanja kapitala pri osnivanju kompanija koje u suprotnom ne bi imale pristup kapitalu, još jedno pitanje koje se prirodno nameće jeste zašto bi neka kompanija koja već egzistira na tržištu napustila tradicionalne modele poslovanja i priklonila se FinTech zajednici? Odnosno zašto bi jedna „tradicionalna“ kompanija koja dobro posluje izdala digitalni token? Pre svega, na ovaj način kompanija može unaprediti postojeći biznis model, imajući u vidu da tokenizacija predstavlja jedan sveži koncept koji je sjajan za reklamu i marketing i privlačenje novih vrsta investitora. Ovakav vid „modernog“ poslovanja definitivno doprinosi izgradnji i održavanju odnosa unutar same poslovne zajednice (pričamo o tzv. gejmifikaciji).

U pogledu pristupa finansiranju, kao što smo već pomenuli, tokenizacija omogućava finansiranje tekućeg poslovanja mimo banaka i u tom smislu olakšani pristup kapitalu, veću efikasnost (zaobilaženje posrednika) i automatizaciju procesa. Na kraju krajeva, još jednom bih pomenula primarnu odliku tokenizacije - transparentnost, imajući u vidu da se sve transakcije ubeleže na blockchain-u, odnosno nekoj drugoj DLT tehnologiji (tehnologiji distribuirane baze podataka).

Ukoliko se kompanija opredeli za ovaj način prikupljanja kapitala, koji prate niži troškovi, imaće pristup većem krugu investitora (investitori su, dakle, ne samo profesionalni ulagači kao što su investicioni fondovi, banke i slično, već i obični građani, odnosno tokenizacija je otvorena za širu investicionu javnost). Takođe, procedura izdavanja tokena i tokenizovanih finansijskih instrumenata u skladu sa Zakonom o digitalnoj imovini je poprilično jednostavna nasuprot izdavanju finansijskih instrumenata na klasičnom tržištu kapitala u skladu sa zakonom koji reguliše ovu oblast gde postoje striktna pravila i obaveze koje se nameću izdavaocima.

Na kraju ovog teksta možemo zaključiti da korišćenje tokena i blockchain tehnologije kompanijama štedi vreme, novac i eliminiše posrednike (obezbeđujući likvidnost i brzinu prenosa tokenizovane imovine). Imajući u vidu navedene benefite i globalne trendove, jasno je da tokenizacija predstavlja budućnost finansijskih tržišta. U tom pogledu, treba iskoristiti činjenicu da je naša zemlja je stvorila jedno povoljno regulatoro okruženje koje u kombinaciji sa odgovarajućim tržišnim uslovima može doprineti ne samo razvoju određenih biznisa, već i celokupnom razvoju ekonomije jedne male zemlje kao što je naša.

Mogućnosti koje tokenizacija pruža su praktično neograničene.

Sa temom digitalne imovine i digitalnih tokena se možete bliže upoznati i uvidom u prezentaciju Digitalna imovina - Vodič kroz regulativu sa akcentom na digitalne tokene možete naći ovde.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Anina Milanović, direktor Sektora za međunarodnu saradnju Komisije za hartije od vrednosti.

Pružanje usluga u vezi sa digitalnom imovinom – šta je dozvoljeno?

Do 2022. godine, svi državljani BiH/RS a koji su zaljubljenici i poznavaoci kripto valuta koristili su mnoge inostrane platforme za trgovinu istima, kao što su npr. Crypto.com, Kraken, Gemina, itd.

Usvajanjem izmjena Zakona o tržištu hartija od vrijednosti 2022. godine stvorili su se uslovi za osnivanje i registraciju kripto mjenjačnica i na domaćem tržištu. Pomenutim zakonom virtuelne valute su definisane kao: „digitalni zapis vrijednosti koji nije emitovala i za čiju vrijednost ne garantuje centralna banka, niti drugi organ javnog sektora, koja nije nužno vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička i pravna lica prihvataju kao sredstvo razmjene i može se kupovati, prodavati, razmjenjivati, prenositi i čuvati elektronskim putem“.

Uprošćeno – virtuelne valute nemaju pravni status koji uživa novac, za njih ne garantuje niti jedna centralna i/ili komercijalna banka kao posrednik, ali se njima može trgovati između svih fizičkih i pravnih lica koja ih prihvataju kao sredstvo plaćanja.  Zakonsko definisanje virtuelnih valuta je dobro iz više aspekata, a izdvojićemo samo neke, najznačajnije:

• Omogućavanje osnivanja i registracije pružalaca usluga u vezi sa digitalnom imovinom;
• Registrovani pružalac usluga (koji može biti pravno ili fizičko lice) je omogućen da ponudi sljedeće usluge korisnicima:

• čuvanje i upravljanje virtuelnih valuta u ime trećih lica (pružalac depozitarnih usluga novčanika),
• organizovanje platforme za trgovanje virtuelnim valutama ((link svih registrovanih pružalaca usluga u vezi sa digitalnom imovinom u Republici Srpskoj možete pogledati na sljedećoj stranici: https://www.secrs.gov.ba/Ucesnici/PruzaociUsluga.aspx);
• razmjena virtuelnih valuta za valutu koja je zakonsko sredstvo plaćanja ili za drugu virtuelnu valutu;
• prenos virtuelne valute, tj. zaprimanje i izvršavanje naloga za virtuelnu valutu u ime trećih strana,
• sprovođenje ponude, odnosno prodaje virtuelnih valuta,

• registrovanje pružalaca depozitarnih usluga novčanika tj. pružanje usluga čuvanja kriptografskih ključeva „virtuelnog novčanika“ u ime drugog lica, za potrebe trgovanja kripto valutama.

Pored svega navedenog, za one koji praktično trguju kripto valutama najznačajnije je napomenuti da je sam proces registracije pružalaca usluga jednostavan, u poređenju sa regulativom zemalja u okruženju. Komisija za hartije od vrijednosti Republike Srpske je organ nadležan za vođenje registra pružalaca usluga u vezi sa digtalnom imovinom, kojem se podnosi zahtjev za dobijanje dozvole i upis u registar.

Iako je ustaljena bojazan da se virtuelne (kripto valute) koriste kao sredstva za izvršenje sumnjivih plaćanja, pogotovo plaćanja na dark web-u (crnom internetu), kao što su poslovi vezani za pranje novca ili npr. trgovinu oružjem ili pornografiju, upravo zbog činjenice da ne postoji posrednik između dva lica koja vrše razmjenu virtuelnih valuta - kao što su banke u redovnom platnom sistemu, zakonodavac je kontrolu nad transakcijama uveo kroz izmjene Zakona o sprječavanju pranja novca i finansiranja terorističkih aktivnosti. Upravo ovim izmjenama uvršteni su pružaoci usluga u vezi sa digitalnom imovinom kao obavezni kontrolori koji su dužni da vrše monitoring svih lica i transakcija koje prelaze iznos od 1.000 KM (bilo u više odvojenih plaćanja ili jednom plaćanju). Sve pomenuto ide u prilog tvrdnji da se platni sistemi mogu manipulisati, ali je to do samih pojedinaca koji pomenuto čine.

Ozakonjenjem trgovanja kriptovalutama država omogućava novi sistem plaćanja i trgovanja, što daje prostor preduzetnicima i start up kompanijama da dostignu svoj puni potencijal, upravo zbog činjenice da su poslovi u vezi sa kripto valutama jedan od najvećih investicionih trendova. Dakle, ozakonjenjem kriptovaluta otvara se prostor prikupljanju stranih investicija i fintech inovacijama.

Za kraj, bitno je napomenuti da Bosna i Hercegovina, još uvijek, nema usvojen jedinstveni zakonodavni akt kojim se oblast digitalne imovine reguliše na državnom nivou. Pa tako, u koliko želite da registrujete kripto mjenjačnicu na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine, isto nećete moći sprovesti jer Federacija nije regulisala pitanje virtuelnih valuta ni zakonskim a ni podzakonskim aktima. Praktično, u koliko fizičko ili pravno lice iz Federacije želi da registruje mjenjačnicu, to neće uspjeti u npr. Sarajevu, ali, u koliko prošeta par ulica dalje, tj. u Istočno Sarajevo, tamo isto može učiniti bez problema.

Republika Srbija je svojim Zakonom o digitalnoj imovini otišla još bar par koraka dalje, definišući ne samo kripto valute, već i cjelokupan proces tokenizacije tržišta i kompanija, a  o čemu će biti riječ u nastavku serijala o digitalnoj imovini. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jovana Diljević, advokat

U vremenu digitalne transformacije, način na koji predstavljamo i doživljavamo prostore oko nas doživljava revolucionarnu promenu. Sa strašću prema tehnologiji i vizijom budućnosti u kojoj je svaki prostor dostupan na dohvat ruke, Odyssey 360° donosi novu dimenziju prezentacije prostora za širok spektar industrija.

Šta su virtuelne ture?

Pre nego što zaronimo u srž onoga što Odyssey 360° nudi, važno je detaljno razumeti koncept virtuelnih tura.

Virtuelne ture su interaktivne simulacije postojećeg prostora, obično sastavljene od niza video snimaka ili nepokretnih slika. One omogućavaju korisnicima da "šetaju" kroz prostor koristeći računar, mobilni telefon ili VR uređaj, stvarajući iluziju da su zaista prisutni u tom okruženju.

Virtuelne ture su mnogo više od običnih fotografija ili video zapisa. One pružaju imerzivno iskustvo koje omogućava korisnicima da:

• Samostalno istražuju prostor u svom tempu
• Korisnici mogu provesti onoliko vremena koliko žele u svakom delu prostora
• Mogu se vraćati na određene tačke koje ih posebno interesuju
• Istraživanje nije ograničeno fiksnim putanjama ili unapred određenim redosledom
• Zumiraju određene detalje koji ih interesuju
• Mogućnost da se fokusiraju na specifične elemente, poput teksture materijala ili detalja na umetničkom delu
• Zumiranje često otkriva detalje koji se možda ne bi primetili tokom fizičke posete
• Rotiraju pogled za 360 stepeni
• Potpuna sloboda u istraživanju prostora, uključujući pogled gore, dole i oko sebe
• Stvara osećaj stvarne prisutnosti u prostoru
• Pristupe dodatnim informacijama o određenim tačkama interesa
• Pop-up prozori sa detaljima o specifičnim elementima ili područjima
• Linkovi ka dodatnim resursima ili informacijama
• Mogućnost integracije audio vodiča ili tekstualnih opisa

Istorija i razvoj Odyssey 360°

Od samog početka, vizija Odyssey 360° bila je da stvore virtuelna iskustva koja će biti više od puke zamene za fizičku posetu - želeli su da kreiraju digitalne prostore koji će biti jednako bogati, interaktivni i informativni kao stvarni svet, ako ne i više. Odyssey 360° se neprestano prilagođava, uvek sa ciljem da pruži najbolje moguće virtuelno iskustvo svojim klijentima i njihovim korisnicima.

Širok spektar primene

Jedna od ključnih prednosti Odyssey 360° je njihova sposobnost da kreiraju virtuelne ture za gotovo svaku vrstu biznisa i prostora. Njihova ekspertiza obuhvata:

• Ugostiteljske objekte
• Restorani: Prikazivanje ambijenta, rasporeda stolova, privatnih prostorija za događaje
• Hoteli: Virtuelne ture soba različitih kategorija, zajedničkih prostorija, bazena, spa centara
• Kafići: Prezentacija jedinstvenog ambijenta, bašte, posebnih kutaka za rad ili druženje
• Noćni klubovi: Prikaz različitih zona, VIP prostora, plesnih podijuma 

• Industrijske prostore
• Proizvodne hale: Virtuelni obilazak proizvodnih linija, prikaz modernih mašina i tehnologija
• Skladišta: Demonstracija kapaciteta i organizacije skladišnog prostora 

• Nekretnine
• Stambeni objekti: Detaljne ture stanova i kuća, prikaz rasporeda prostorija i prirodnog osvetljenja
• Poslovni prostori: Virtuelni obilazak kancelarija, sala za sastanke, zajedničkih prostorija
• Luksuzne vile: Impresivne ture koje ističu jedinstvene karakteristike i luksuzne detalje
• Apartmani: Prikaz funkcionalnosti i estetike manjih prostora 

• Maloprodajni objekti
• Butici: Isticanje ekskluzivnosti i atmosfere prodajnog prostora
• Tržni centri: Virtuelna šetnja kroz čitav objekat, prikaz rasporeda prodavnica i sadržaja
• Specijalizovane prodavnice: Detaljni prikaz asortimana i organizacije proizvoda 

• Kulturne i obrazovne institucije
• Muzej i: Virtuelne ture stalnih i privremenih postavki, interaktivni prikazi eksponata
• Galerije: Prezentacija umetničkih dela u kontekstu prostora
• Univerziteti: Obilazak učionica, laboratorija i studentskih domova
• Škole: Prikaz učionica, sportskih sala, biblioteka i drugih obrazovnih sadržaja 

• Zdravstvene ustanove
• Bolnice: Virtuelni obilazak odeljenja, operacionih sala (kada nisu u upotrebi), čekaonica
• Privatne klinike: Prezentacija moderne opreme i prijatnog ambijenta
• Stomatološke ordinacije: Prikaz ordinacija i opreme za smanjenje anksioznosti pacijenata 

• Sportski objekti
• Stadioni: Virtuelne ture tribina, svlačionica, VIP loža
• Fitnes centri: Prikaz opreme, grupnih sala, bazena i drugih sadržaja
• Sportske akademije: Obilazak terena, sala za trening, učionica 

• Turističke atrakcije
• Tematski parkovi: Virtuelni obilazak atrakcija i sadržaja
• Istorijski spomenici: Detaljni prikaz arhitekture i značajnih elemenata
• Prirodne lepote: Virtuelne ture pešačkih staza, vidikovaca, jedinstvenih prirodnih fenomena

Bez obzira na veličinu ili namenu prostora, Odyssey 360° ima znanje i alate da ga predstavi u najboljem svetlu kroz impresivnu virtuelnu turu. Njihova sposobnost da se prilagode različitim industrijama i tipovima prostora čini ih univerzalnim rešenjem za sve koji žele da unaprede svoju online prezentaciju.

Sveobuhvatna rešenja za moderan biznis

Ono što izdvaja Odyssey 360° je njihov holistički pristup prezentaciji prostora. Umesto da se fokusiraju samo na jedan aspekt, oni nude kompletan paket koji uključuje:

• Interaktivne virtuelne ture srž njihove ponude su visoko kvalitetne, interaktivne virtuelne ture koje omogućavaju korisnicima da istraže svaki kutak prostora. Ove ture su optimizovane za različite uređaje, od desktop računara do mobilnih telefona, osiguravajući da su dostupne širokoj publici. Ključne karakteristike uključuju:
• Visoku rezoluciju slika za jasan i detaljan prikaz
• Glatke tranzicije između različitih tačaka gledišta
• Interaktivne elemente poput informativnih pop-up prozora
• Mogućnost integracije tekstualnog vodiča
• Opcije za prilagođavanje brzine kretanja i načina navigacije
• Kompatibilnost sa VR uređajima za još impresivnije iskustvo

• 3D modeli - Pored virtuelnih tura, Odyssey 360° kreira detaljne 3D modele prostora. Ovi modeli pružaju dodatnu perspektivu, omogućavajući korisnicima da sagledaju prostor iz ptičje perspektive i bolje razumeju njegovu strukturu i organizaciju. Prednosti 3D modela uključuju:
• Mogućnost rotacije i zumiranja modela za pregled iz različitih uglova
• Prikaz prostornih odnosa i proporcija
• Mogućnost merenja dimenzija direktno na modelu
• Potencijal za korišćenje u planiranju renoviranja ili preuređenja

• Nacrti - Za one koji preferiraju tradicionalniji prikaz, Odyssey 360° nudi i precizne nacrte. Oni su korisni za razumevanje rasporeda prostorija, dimenzija i protoka kroz prostor. Karakteristike uključuju:
• Precizne mere i razmere
• Jasno označene prostorije i funkcionale zone
• Interaktivne elemente koji povezuju delove plana sa odgovarajućim delovima virtuelne ture

• Google Maps virtuelne ture - Prepoznajući važnost online prisutnosti, Odyssey 360° se specijalizovao i za kreiranje Google Maps virtuelnih tura. Ove ture su integrisane direktno u Google Maps platformu, značajno povećavajući vidljivost biznisa i pružajući im prednost nad konkurencijom koja nema ovu funkcionalnost. Prednosti uključuju:
• Povećanu vidljivost u Google pretrazi
• Veće poverenje korisnika zahvaljujući Google brendu
• Mogućnost da potencijalni klijenti "uđu" u prostor direktno sa Google Mapsa
• Poboljšan lokalni SEO

• Web development - Kao dodatak svojoj osnovnoj delatnosti, Odyssey 360° širi svoje poslovanje na područje web developmenta. Ovo proširenje omogućava im da ponude klijentima kompletno rešenje - od kreiranja virtuelnih tura do njihove integracije u moderno dizajnirane i funkcionalne web sajtove. Ova usluga uključuje:
• Kreiranje responzivnih web sajtova optimizovanih za sve uređaje
• Integraciju virtuelnih tura i 3D modela u strukturu sajta
• Optimizaciju za pretraživače (SEO)
• Kreiranje prilagođenih funkcionalnosti prema potrebama klijenta

Kombinujući sve ove elemente, Odyssey 360° pruža svojim klijentima sveobuhvatan paket koji ne samo da prezentuje njihov prostor na najbolji mogući način, već i značajno unapređuje njihovo celokupno online prisustvo.

Revolucija na tržištu

Odyssey 360° ne samo da prati trendove u industriji, već ih aktivno oblikuje. Njihov pristup donosi revoluciju na tržište na nekoliko ključnih načina:

Unapređenje korisničkog iskustva

Virtuelne ture koje kreira Odyssey 360° su daleko više od običnih fotografija ili video zapisa. One pružaju imerzivno iskustvo koje omogućava korisnicima da istraže prostor na način koji je najbliži fizičkoj poseti. Ovo je posebno značajno u doba kada ljudi sve više istražuju i donose odluke online pre nego što se odluče za fizičku posetu.

Interaktivnost: Korisnici mogu samostalno istraživati prostor, fokusirati se na detalje koji ih interesuju i interagovati sa različitim elementima.

Realističan prikaz: Visoka rezolucija i 360-stepeni pogledi pružaju veran prikaz prostora i atmosfere.

Prilagodljivost: Korisnici mogu pristupiti turama u vreme koje im odgovara i istražiti prostor svojim tempom.

Povećanje dosega

Globalna dostupnost: Potencijalni klijenti iz bilo kog dela sveta mogu "posetiti" prostor.

24/7 pristup: Ture su dostupne u bilo koje doba dana ili noći, nezavisno od radnog vremena.

Smanjenje troškova: Eliminiše se potreba za organizovanjem fizičkih poseta za udaljene klijente.

Ušteda vremena i resursa

Za biznise, virtuelne ture znače manje vremena provedenog na vođenju pojedinačnih tura i više vremena za fokusiranje na ozbiljne klijente. Za klijente, to znači mogućnost istraživanja većeg broja opcija u kraćem vremenskom periodu.

Inovacija u marketingu

Diferencijacija: Biznisi sa virtuelnim turama se ističu u odnosu na konkurenciju.

Engagement: Korisnici provode više vremena na sajtu istražujući virtuelne ture.

Viralni potencijal: Impresivne virtuelne ture se lako dele na društvenim mrežama.

Adaptacija na promene u ponašanju potrošača

U svetu gde se sve više transakcija i istraživanja obavlja online, virtuelne ture odgovaraju na potrebe modernih potrošača za detaljnim informacijama i vizuelnim prikazom pre donošenja odluke o kupovini ili poseti.

Primeri uspešnih projekata

Odyssey 360° je u kratkom vremenu svog postojanja već ostavio značajan trag u različitim industrijama. Evo nekoliko primera kako su njihove virtuelne ture transformisale poslovanje klijenata:

• Restoran Prekoputa Proleća: Privući više lokalnih i stranih gostiju, posebno tokom turističke sezone. Rešenje: Kreiranje atraktivne virtuelne ture koja prikazuje unutrašnjost restorana i ističe specijalitete kuhinje.

• Dream Event Centar: Proširiti potražnju na korporativne događaje i svadbe, uz olakšan proces prezentacije objekta. Rešenje: Detaljna virtuelna tura event centra sa interaktivnim segmentima koji omogućavaju korisnicima da planiraju događaje u prostoru, birajući različite rasporede stolova i dekoracije.

• Flag & Sparrow Underground: Privući mlađu publiku i stvoriti jedinstveno iskustvo pre posete klubu. Rešenje: Virtuelna tura sa dinamičnim prikazom enterijera, DJ kabine, uz dodatne informacije o tematskim večerima i događajima.

• Kandahar Bar: Izdvojiti se na prenatrpanom tržištu i privući nove goste tokom nedeljnih večeri. Rešenje: Kreiranje virtuelne ture koja dočarava atmosferu bara i njegovu široku ponudu.
• Belgrade Film Studios: Privući profesionalne fotografe i producente za snimanja. Rešenje: Virtuelna tura koja prikazuje sve delove studija, uključujući različite setove, rasvetu i opremu, omogućavajući klijentima da unapred isplaniraju svoje snimanje.

Ovi primeri ilustruju raznovrsnost primene i efikasnost virtuelnih tura koje kreira Odyssey 360°. Bez obzira na industriju ili veličinu biznisa, virtuelne ture su se pokazale kao moćan alat za privlačenje klijenata i poboljšanje poslovanja.

Zaključak

Kako tehnologija nastavlja da napreduje, a naša očekivanja od digitalnih iskustava rastu, Odyssey 360° ostaje posvećen inovacijama i izvrsnosti. Njihova vizija budućnosti u kojoj je svaki prostor dostupan na dohvat ruke nije samo san - to je realnost koju grade, jedan piksel u isto vreme.

Za biznise koji žele da ostanu relevantni u digitalnom dobu, za institucije koje žele da prošire svoj doseg, i za pojedince koji žele da istražuju svet iz udobnosti svog doma, Odyssey 360° nudi ključ za otvaranje vrata virtuelnih mogućnosti. U svetu gde je prvi utisak često digitalni, Odyssey 360° osigurava da taj utisak bude nezaboravan.

Srbija se po drugi put predstavlja na najvećem svetskom gejming sajmu Gamescom, koji se održava u Kelnu od 20. do 25. avgusta. U okviru vodeće biznis konferencije posvećene gejming industriji svoja dostignuća, u organizaciji Asocijacije industrije video igara Srbije (Serbian Games Association, SGA) i uz podršku Privredne komore Srbije (PKS) globalnoj publici predstavljena je srpska gejming industrija.

Po prvi put ove godine, Srbija je prisutna u čak dva dela sajma. Na štandu u biznis zoni predstavnici SGA i kompanije Allcorrect promovišu gejming ekosistem i servisnu stranu industrije. Na posebnom štandu, u najpopularnijem konzumerskom delu sajma, pet nezavisnih gejming timova predstavlja svoje igre, a to su Shosha Games, Tricoman Studios, Bohemian Pulp, Studio Bedem i OOX Limited.

U fokusu ovog predstavljanja je afirmacija vrhunskih domaćih talenata, originalnih igara koje nastaju u Srbiji, kao i kvalitetnih servisa koji mogu biti zanimljivi globalnim kompanijama.

„Privredna komora Srbije već drugu godinu zaredom podržava učešće srpskih gejm developera na najvećem svetskom sajmu, jer smo prepoznali značaj gejming industrije u okviru brzorastućeg IT sektora. Učešće na sajmu Gamescom omogući će novo umrežavanje i predstavljanje naših kompanija na svetskoj sceni. Potencijal srpske gejming industrije, koja je već vodeća u regionu, potvrđuje podatak da su 15 najvećih domaćih kompanija u ovoj oblasti prošle godine ostvarile prihod od 175 miliona evra, dok su video igre proizvedene u Srbiji u 2023. godini igrali više od 100 miliona ljudi širom sveta,“ izjavio je Mihailo Vesović, direktor Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju PKS. Dodaje da je posebna vrednost ove industrije u tome što zapošljava stručnjake iz raznih oblasti koje nisu direktno povezane sa informacionim tehnologijama, poput psihologa, scenarista, muzičkih i likovnih umetnika, dizajnera i mnogih drugih.

Osnovni cilj izlagača je povezivanje sa potencijalnim investitorima i izdavačima, kao i prikazivanje igara igračima koji mogu da ih probaju na licu mesta. Timovi u toku trajanja sajma imaju više desetina sastanaka, a štand posete na hiljade gejmera i gejmerki svakog dana.

"Nakon prvog dana, morali smo da postavimo tajmer na sto i da igračima trajanje sesije smanjimo na 10 minuta. Neki su čekali u redu i više od pola sata da bi probali igre na našem štandu", rekao je Nikola Šoškić, osnivač studija Shosha Games.

Gamescom je u Kelnu prošle godine imao 300.000 posetilaca iz preko 110 zemalja, 1.200 izlagača iz 53 zemlje. Pored konferencija namenjenih gejming industriji „Gaming Developer Conference“u San Francisku i „Tokyo Game Show“ u Japanu, ovo je jedan od tri ključna globalna događaja za gejming industriju.
Borislav Vesnić, osnivač kompanije Tricoman Studios ističe "Gejmskom je jedinstvena prilika da uživo razgovaramo sa potencijalnim partnerima, kao i da vidimo reakcije igrača iz prve ruke. Veličina sajma je neverovatna i prisustvo na štandu SGA je dobar način da imamo vidljivost u jednoj od najpopularnijih hala na sajmu."
Gejming industrija Srbije zapošljava preko 4.300 stručnjaka iz najrazličitijih oblasti, a samo ove godine potrebno je 475 novih zaposlenih.

Više od polovine svih igara su originalna intelektualna svojina, a sve više ima i pružaoca usluga koje su specifične za gejming industriju.

"Želimo da stavimo fokus na promociju uspeha naše gejming industrije u čitavom svetu. Zato smo i ove godine odabrali Gejmskom kao najrelevantniji događaj i za sklapanje poslovnih prilika, ali i za promociju samim igračima. Uz podršku Privredne komore Srbije napravili smo veliku stvar, a to je da smo prisutni u čak dve hale sajma. U biznis zoni i u delu koji posećuju igrači" rekao je Mihajlo Jovanović Džaril, direktor SGA.

 

Autor Nenad Jovanovski