Kupili ste automobil, registrovali ga uplativši usput i premiju osiguranja tzv. autoodgovornosti jer suštinski niste ni imali izbora budući da je to osiguranje obavezno. Taj deo nam je svima poznat. Sa druge strane, jednako je važno znati šta treba činiti ako do štete ili nezgode ipak dođe. Kao i svaka druga vrsta osiguranja, odnosi koji nastanu mogu nositi veliki broj kompleksnih pitanja pa ćemo pokušati da vam ovim informativnim tekstom pomognemo u razumevanju vaših osnovnih prava, ali i obaveza u ovim situacijama.

Siže:

• Osiguranje od autoodgovornosti se mora zaključiti;
• U slučaju bilo kakvog udesa ostanite pribrani i na licu mesta;
• Iako kod šteta manjih od 200.000 RSD kod kojih nema povređenih lica postoji mogućnost da se ne zove policija-preporučljivo je da to ipak učinite;
• Što je pre moguće prijavite štetu osiguranju (poželjno pisanim putem);
• Pazite kako i šta vozite jer možete da izgubite pravo da vas osiguranje „pokrije“;
• Ako je štetu načinilo neosigurano vozilo možete se obratiti Garantnom Fondu.

* * *

Osiguranje od autoodgovornosti je obavezno

I ptice na grani znaju da je ovo osiguranje obavezno i da bez njega nema registracije. Vožnjom neosiguranog, a samim tim i neregistrovanog vozila, rizikujte ne samo kaznene sankcije već i to da sami isplatite celokupnu nastalu štetu - bez pomoći osiguranja. S obzirom da te štete mogu biti prilično visoke, potrebno je dobro razmisliti da li se vožnja takvog vozila uopšte isplati.

Kako postoji obaveza osiguranja, tako postoji i obaveza da se polisa osiguranja kao i formular evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi stalno nalaze u kolima. I za ovo su predviđene kazne pa je preporučljivo da u automobilu imate i po nekoliko primeraka ovih obrazaca-za svaki slučaj.

Šta kada do nesreće dođe?

Svi učesnici u saobraćaju - vozači, pešaci, biciklisti itd. imaju određene obaveze kada dođe do saobraćajne nezgode. Pre svega je bitno da ostanete pribrani, a pored toga i da:

• ako ste u vozilu - isključite motor, upalite „sva 4“, sa fluorescentnim prslukom bezbedno postavite isti takav trougao na bezbedno rastojanje (10 m u naselju, 50 i više van naselja) od lica mesta,
• pozovete policiju i hitnu pomoć,
• dok čekate da oni dođu pomognete povređenima.

Jedine situacije kada zakon dozvoljava da se udaljite sa lica mesta su: a) ako vam je neophodna hitna medicinska pomoć ili b) ako je neophodno da prevezete nekog drugog povređenog do najbliže zdravstvene ustanove.

Zakon ne nalaže da obezbedite što je više moguće dokaza, ali je svakako poželjno da  fotografišete ili video snimkom snimite registarske oznake vozila, stanje vozila uključenih u nezgodu, okolinu (tragove kočenja, tragove delova automobila), da uzmete podatke od vozača, svedoka.

Preporuka - uvek pozovite policiju

Po zakonu je moguće ne pozivati policiju ako: 1) nije bilo povređenih i 2) ako je materijalna šteta manja od 200.000 dinara (aktuelni iznos u 2022. godini). Ako policija ne dođe i ne izvrši uviđaj, tada ste dužni da popunite Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. Iako ovaj izveštaj deluje jednostavno, u stresnim situacijama može doći do konfuzije pa, kako biste ovo predupredili, preporučljivo je da se upoznate sa nekim od velikog broja objavljenih uputstava, a takođe i da neka od njih eventualno imate u kolima.

Sa druge strane, kako je praktično nemoguće na licu mesta tačno proceniti kolika je šteta, te kako možete imati komplikacije i sa osiguranjem i sa zakonom ako omašite procenu, preporučljivo je da ipak pozovete policiju i sačekate je da dođe na lice mesta. Važno je znati da je policija dužna da izađe na teren i u ovim situacijama ako to zahteva makar jedan od učesnika nezgode ili makar jedan oštećeni. Isto tako, u slučaju da je neko drugi zahtevao, a vi niste, svejedno ste dužni da ostanete na licu mesta.

Prijava štete osiguranju

Kada su sve gore navedene obaveze preduzete, obratite se što je pre moguće osiguranju. Kada uzmete polisu dobićete i uslove osiguranja kao i kontakt na koji je potrebno da se javite u slučaju nezgode. Obavezno ih pozovite i tražite jasna i konkretna uputstva šta i kako treba da uradite. Poželjno je da ta uputstva dobijete u pisanoj formi (e-mail, viber….), a isto tako je poželjno i da prijavu izvršite i preko e-maila kako biste mogli odmah da im pošaljete fotografije/video snimak lica mesta i podatke o svedocima.

Isto kao i kod drugih vrsta osiguranja, to što u uslovima ovog osiguranja stoji da ste dužni da štetu prijavite odmah ili u nekom roku, ili da odete u njihov ovlašćeni servis itd. ne sme da osiguranju posluži kao osnov da ne izvrši svoje obaveze. Sa druge strane, ti propusti mogu dovesti do toga da osiguranje umanji svoje obaveze ako je vaš propust doveo do dodatne štete, ali bi oni to morali da dokažu (npr. da je njihov servis jeftiniji).

Kada gubite pravo da vas osiguranje „pokrije“?

Sva osiguranja uključuju i pravila kada se gube prava iz osiguranja pa je tako i ovde. Po zakonu, ako ste vi odgovorni za nezgodu, osiguranje može od vas tražiti novac ako:

• je do štete došlo jer ste nenamenski koristili motorno vozilo (npr. putničko za prevoz veće količine komercijalne robe);
• ste vozili bez vozačke dozvole ili kada vam je bilo zabranjeno da vozite;
• ste vozili pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, opojnih droga, zabranjenih lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci;
• ste štetu prouzrokovali namerno;
• je šteta nastala zbog toga što je motorno vozilo bilo tehnički neispravno, a to vam je bilo poznato;
• ste posle saobraćajne nezgode napustili lice mesta, a da niste dali svoje lične podatke i podatke o osiguranju.

Obraćanje Garantnom fondu

U slučaju da je štetu prouzrokovalo neosigurano vozilo, npr. kod kojeg je došlo do isteka registarskih oznaka, ne morate štetu da potražujete direktno od vozača ili vlasnika. Tada se možete obratiti Garantnom Fondu pri Udruženju osiguravača Srbije. Ovaj fond u tom slučaju preduzima iste korake kao i osiguravajuće društvo da je vozilo bilo osigurano.

Ovaj fond funkcioniše pri Udruženju osiguravača Srbije gde takođe možete dobiti razne korisne informacije - kao npr. kom osiguranju treba da se obratite ako vam je štetu nanelo vozilo sa inostranim registracijama itd.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Đorđe Popović, advokat

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa.

Globalni dramatični događaji u svetu, (pandemija, ukrajinska kriza, energetska kriza, inflacija...) izazvali su velike potrese na svetskom tržištu. U tim neizvesnim okolnostima globalnu ekonomiju moramo posmatrati kao visoko rizičnu - kroz prizmu oporavka, pre svega kroz posledice globalnog usporavanja privredne aktivnosti prouzrokovane već navedenim indikatorima.

Dominantne ekonomije sveta su prinuđene da preduzimaju mere u cilju suzbijanja nanete štete, takođe globalni rast je dodatno pod pritiskom ukoliko se uzme u obzir da centralne banke širom sveta vode restriktivnu monetarnu politiku kako bi se odbranile od visoke inflacije. Svi navedeni indikatori su opredelili globalna i evropska kretanja privrede, a praktično oblikuju i kretanje privrede Srbije.

Sve nastale promene prisutne na svetskim tržištima preslikavaju se i na domaću privredu. U datim uslovima poslovanja usled nedostatka investicija dolazi do usporavanja privredne aktivnosti što implicira kreiranje dužničko poverilačke krize koja multiplikuje nove standarde koji kao imepativ u lancu snabdevanja nameću plaćanje robe i usluga na odloženo. Kako je uobičajena praksa da privredna društva svoje usluge i robu prodaju na odloženo kao i da rokovi za plaćanje budu i više od 45, 60 ili 90 dana dolazimo do toga da i nakon što je usluga pružena ili roba isporučena kupac plaća svoje obaveze tek nakon navedenih rokova, a često i znatno kasnije.

Svakako da posledice toga trpe najviše mala i srednja preduzeća. S tim u vezi dolazimo do zaključka da je upravo naplata potraživanja jedan od indikatora koji direktno utiču na likvidnost poslovanja. Nameće se pitanje kako unaprediti poslovne procese i uticati na dospunost kapitalu, ali bez dodatnog zaduživanja. Faktoring kao biznis model (set alata finansijskih instrumenta) omogućava stabilan priliv novca i direktno utiče na likvidnost kompanija.

Šta je faktoring, koje je njegojovo značenje, koje vrste faktoringa postoje,

ko može koristiti usluge faktoringa, na koji način utiče na naše poslovanje

Ova i brojna druga pitanja brinu veliki broj privrednih društava, naročito u situaciji kada je potrebno obezbediti stabilan priliv novca u poslovnim procesima. Faktoring je finansijska usluga pomoću koje privredno društvo svoja potraživanja ustupa trećem licu, odnosno faktoru, u cilju obezbeđivanja gotovine odmah, nakon prodaje robe ili usluga na odloženo. Faktoring možemo definisati kao biznis model kojim se obezbeđuje veći stepen likvidnosti u koristi nešto niže profitabilnosti kompanija. Faktoring je posebno važan u uslovima otežanog poslovanja i teže dostpnosti kapitalu. Posebno je koristan za mala i srednja preduzeća, budući da je dostupan i privrednicima koji nisu kreditno sposobni ili nemaju slobodna odgovarajuća sredstva obezbeđenja, ali s druge strane, imaju kvalitetna potraživanja.

Kako bi definisali faktoring?

Faktoring predstavlja finansijski instrument pomoću kojeg kompanija prodaje svoje potraživanje faktoringu (specijalizovanoj kompaniji za faktoring ili banci) pri čemu novac dobija na račun odmah, bez potrebe da čeka kupca da svoju obavezu isplati, dok celokupno potraživanje faktoring kompanija preuzima na sebe. Na ovaj način faktor (institucija specijalizovana za faktoring) finansira preduzeće na osnovu nedospelih potraživanja. Jednom rečju to je biznis model pomoću kojih privredna društva obezbeđuju potrebna finansijska sredstva odmah, u slučajevima kada prodaju robu ili pružaju usluge na odloženo. Faktoring je posebno interesantan za prodavca jer poboljšava njegovu likvidnost tako što prodavac dolazi do gotovine pre roka dospeća, a takođe ga oslobađa i finansijskih rizika koji se mogu javiti. Takođe ne zahteva dodatno zaduživanje prodavca, što je veoma važno.

Da li je faktoring regulisan Zakonom?

U Republici Srbiji je faktoring regulisan Zakonom o Faktoringu koji je Narodna Skupština RS. usvojila 2013. godine. Zakonom je definisano šta je faktoring, ko su učesnici u faktoringu i drugi elementi neophodni za uređenje tržišta. Treba napomenuti da faktoring nije nastao usvajanjem Zakona, on je postojao mnogo pre, a do stupanja na snagu Zakona o faktoringu svoj pravni osnov bazirao u zakonu o obligacionim odnosima. Zakon o faktoringu je doprineo dodatnom uređenju ovog mladog tržišta i regulativnom okviru koji ima za cilj da jasno definiše aktere na istom, njihova pravila i obezbedi veći stepen sigurnosti kako za pružaoce tako i za korisnike faktoring usluga u Republici.

Ko su učesnici u faktoring poslovima?

Učesnici u faktoring poslu mogu biti:

1. Ustupilac, koji je korisnik faktoring usluge (može biti pravno lice ili preduzetnik ali ne i fizičko lice)
2. Dužnik, korisnik koji ima obavezu plaćanja
3. Faktor (finansijska institucija registrovana za poslove faktoringa) koja preuzima potraživanje.

Šta može biti predmet faktoringa?

Predmet faktoringa može biti svako nedospelo, postojeće ili buduće potraživanje, nastalo po osnovu ugovora o prodaji robe ili pružanju usluga, zaključenog između pravnih lica i preduzetnika.

Koja potraživanja mogu biti predmet faktoringa?

Predmet faktoringa mogu biti postojeća potraživanja, ali i buduća potraživanja.

Koje vrste faktoringa postoje?

U zavisnosti od toga da li je reč o kupcu iz zemlje ili inostranstva, postoje domaći faktoring i međunarodni (ino) faktoring.

Ko može da snosi rizik naplate potraživanja?

U zavisnosti od toga ko snosi rizik naplate potraživanja postoji:

Faktoring sa pravom regresa koji podrazumeva da ukoliko dužnik iz nekog razloga ne plati potraživanje faktor od ustupioca može da zahteva da mu on ovo potraživanje namiri u celosti.

Faktoring bez prava regresa U slučaju insolventnosti dužnika ustupilac nema nikakve obaveze prema faktoru.

Zašto je faktoring dobar biznis model?

Benefiti koje ostvaruju privredna društva korišćenjem faktoringa su brojni, kompanije koje na odloženo prodaju robu i usluge svojim kupcima mogu da dođu u finansijske probleme čak i u situaciji kada biznis dobro funkcioniše. Docnja kod plaćanja je česta pojava u poslovnom okruženju svuda u svetu. Uz pomoć faktoringa dostupnost kapitalu je daleko brža i efikasnija. Još jedan od benefita korišćenja ovog finansijskog instrumenta je taj da u faktoringu nema zaduživanja već je u pitanju biznis model kupovine i prodaje potraživanja. Korišćenjem faktoringa u vašem poslovanju možete značajno unaprediti poslovne procese, ubrzati naplatu i omogućiti dosputnost kapitala u svakom trenutku, steći neophodnu likvidnost i sve to bez bez dodatnog zaduživanja.          

Koje su ključne prednosti faktornga?

Prednosti koje korisnik faktoringa dobija su višestruke, i to pre svega:

• Brzo dostupan novac – Na ovaj način, prodavac na jednostavan i brz način svoja potraživanja pretvara u gotov novac i time unapređuje poslovne procese.
• Ne utiče na kreditnu sposobnost – Kada prodavac svoje potraživanje proda faktoru, ne utiče na svoju kreditnu sposobnost, jer se potraživanje prodato faktoru ne tretira kao kreditni posao.
• Bez potrebe za dodatnim zaduživanjem –Kompanije vrlo često nemaju želju da se zadužuju kod finansijskih institucuja, pa ovakav vid finansiranja pogoduje njihovim željama da ne stvaraju obaveze na strani duga.
• Visok stepen likvidnosti kompanije - Dostupan gotov novac pruža brojne dodatne mogućnosti –Kada privredno društvo nema problem sa likvidnošću, i ima raspoloživ novac za upotrebu, otvara sebi mogućnosti da plaćanjem unapred ili u kratkim rokovima, sebi  obezbedi povoljnije uslove za nabavku sirovina i drugih elemenata neophodnih za uspešno poslovanje.

Uprkos nesumnjivoj potrebi za faktoringom u domaćoj privredi, on do sada nije bio razmatran kao alternativa postojećim finansijskim mehanizmima, što on zapravo i jeste. Faktoring je dodatno interesantan jer omogućava lakši pristup izvorima finansiranja pre svih malim i sredjim preduzećim koji indikativno imaju otežan pristup izvorima finansiranja (kreditima) zbog restriktivnih mera koje su na snazi (znatno nepovoljnijiih i skupljih kredita) i usled niske kreditne sposobnosti ili neadekvatnih sredstava obezbeđenja kredita.

Finansiranje putem faktoringa predstavlja specifičan oblik pribavljanja sredstava a posebno je efikasan kod izvozno orijentisanih kompanija, korišćenjem faktoringa indirektno favorizujete izvozno orijentisane kompanije i direktno utičete na njihovu likvidnost što je i dodatni benefit kako za pojedinca tako i za Republiku Srbiju. Uzimajući u obzir težnju stvaranja boljih uslova poslovanja posebno ka izvozno orijentisanim kompanijama jedan od benefita za iste je korišćenje međunarodnog faktoringa. Primenu međunarodnog faktoringa svakako možemo tražiti pre svega kod izvoznika, on zapravo može biti rešenje za veliki broj privrednih subjekata koji svoje poslovanje koncentrišu ka izvozno orijentisanim poslovima. Veliki broj privrednih subjekata već koristi međunarodni faktoring i njihova iskustva nam ukazuju da im je ovaj proizvod od velike pomoći, budući da im pomaže da osiguraju naplatu odmah. Ono što se smatra najvećom prednošću ovakvog načina poslovanja jeste da su izvoznici zaštićeni od rizika naplate u smislu potencijalnog bankrotstva kupaca, eventualne nelikvidnosti i problema prilikom plaćanja, što u datim uslovima poslovanja i sveopštoj nestabilnosti daje dodatnu sigurnost.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: mr Željko Stevanović, ekonomski i finansijski ekspert

Razlika između regresa i subrogacije

Ovaj napis je proistekao iz potrebe da se ukaže na aktulena pitanja u vezi sa odštetnim zahtevima nastalim realizacijom osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti, o kojima judikatura nema jednodušan stav. Ponuđeni odgovori kao solucije postavljenih pravnih dilema imaju za cilj da ukažu na moguće perspektive u rešavanju aktuelnih problema u parnicama sa postavljenim pravozaštitnim odštetnim zahtevima, kao i regresnim parnicama iz osiguranja od auto odgovornosti.

Kada se prouzrokuje šteta, kako materijalna tako i nematerijalna u saobraćajnoj nezgodi najčešće usled upotrebe dva motorna vozila u pokretu, najpre se postavlja pitanje definisanja parničnih stranaka, odnosno ko može da bude aktivno i pasivno legitimisan, zatim je potrebno determinisati na jasan način predmet spora, gde najčešće figuriraju naknada šteta i regresne parnice, a zatim je neophodno primeniti pravila o teretu dokazivanja kada se ističu dokazni predlozi i odlučuje o tome koji će se dokazi izvoditi tokom postupka, što u velikoj meri utiče na načelo ekonomičnosti, ali i na meritornu odluku. Pored navedenog, tokom čitavog postupka neophodno je voditi računa i o tome da se poštuju granice pravne zaštite koja je petitumom postavljena, odnosno da ne dođe do prekoračenja tužbenog zahteva od strane suda.

U parnici koja je nastala usled realizacije osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti u ulozi potencijalnog tužioca se mogu naći osiguranja osiguranika koji su učestvovali u nezogdi kao držaoci opasnih stvari, a neretko se može naći i treće oštećeno lice, čije je materijalno ili lično dobro stradalo u štetnom događaju, te je ustalo tužbom tražeći adekvatno obeštećenje.

Predmet spora koji je potrebno odrediti u sadržini same tužbe se razlikuje u zavisnosti od činjeničnog opisa događaja iz referata tužbe i postavljenog pravnog osnova, kojim sud nije vezan. Drugim rečima, priroda činjeničnog stanja i njegovog podvođenja pod adektvatnu pravnu normu određuje ono o čemu će se raspravljati pred sudom, oko čega će se koncentrisati dokazna građa i koje će dokazne predloge sud usvojiti.

Tako, u regresnim parnicama će se u ulozi tužioca redovno naći osiguravajuće društvo koje tuži svog osiguranika, a svoj regresni zahtev će zasnovati na gubitku prava osiguranika na osiguravajuće pokriće, zbog čega osiguranje ima pravo da prethodno isplaćeni iznos obeštećenja trećem licu povrati od svog osiguranika upravo zbog gubitka osiguravajućeg pokrića njegovom krivicom. Dakle, regres podrazumeva pravo osiguravajućeg društva da od svog osiguranika potražuje ono što je isplatilo trećem oštećenom licu na ime naknade nastale štete.

Do gubitka prava osiguranika na osiguravajuće pokriće poglavito dolazi usled izvesnih propusta osiguranika ili vozača osiguranog vozila i to napuštanjem lica mesta nakon nastanka saobraćajne nezgode i neostavljanjem ličnih podataka i podataka o osiguranju, zatim vožnjom u alkoholisanom stanju ili pod dejstvom opojnih droga, kao i neposedovanjem adekvatne vozačke dozvole. Svi ovi slučajevi gubitka prava iz osiguranja su bez uticaja na pravo trećeg oštećenog lica na naknadu štete, a normirani su članom 29 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Međutim, treba napomenuti da su navedeni zakonski uslovi gubitka prava osiguranika iz osiguranja najčešće i sastavni deo uslova osiguranja osiguravajućih društava koje ona propisuju i koji uslovi su prema tome sastavni deo polise osiguranja, koje je osiguranik autonomijom volje prihvatio potpisom polise kao dokaza o postojanju ugovora o obaveznom osiguranju od auto odgovornosti.

Dakle, u konkretnom slučaju u ovakvoj regresnoj parnici ako je tužen osiguranik osiguravajućeg društva kao tužioca, reč je o ugovornoj odgovornosti, nastaloj nepoštovanjem propisanih i od strane osiguranika prihvaćenih uslova osiguranja na važenje osiguravajućeg pokrića, te je s obzirom na pravnu prirodu ugovorne odgovornosti prema tome reč o subjektivnoj odgovornosti na osnovu pretpostavljene krivice. Postojanje krivice osiguranika se imajući u vidu osobenost gore rečenog procenjuje po pravilu da li su od strane osiguranika ispoštovani uslovi osiguranja ili ne, odnosno da li se osiguranik ponašao u skladu sa uslovima osiguranja koje je prihvatio. U slučaju da se osiguranik ponašao protivno uslovima osiguranja, dakle ako je reč o napuštanju lica mesta, vožnji pod dejstvom opijata ili usled neposedovanja vozačke dozvole osiguranje, što su najfrekventniji slučajevi, osiguravajuće društvo ima pravo da povrati prethodno isplaćeni iznos (ne)materijalne štete oštećenom u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao njegov osiguranik, što ujedno predstavlja i gubitak prava iz osiguranja.

Prema tome, osiguranik dokazuje da on nije kriv, ali samo u odnosu na svoje osiguranje, što posmatrano u kontekstu odnosa na realiciji osiguranje – osiguranik, a s obzirom na prethodnu definisanu pretpostavku krivice, podrazumeva da osiguranik mora da dokazuje da je ostao na licu mesta, obzirom da je najčešći razlog napuštanja lica mesta izbegavanje alko testa, da je bio trezan i tsl. U praksi se najčešće od strane tuženog osiguranika u regresnim parnicama na realaciji odnosa osiguravajuće društvo - osiguranik predlaže saobraćajno tehničko veštačenje na okolnost ponašanja učesnika u saobraćajnoj nezgodi, njihovih propusta i doprinosa, što praktično znači problematizovanje tužbenih navoda o napuštanju lica mesta, odnosno o potencijalnoj alkoholisanosti, kao i o tome da alkohol nije uzrok nezgode.

Na ovom mestu može se razmatrati da li je to upitno ukoliko uzmemo u obzir prethodno rečeno o osobenostima regresnih parnica, gde je tačno da je regres nastao iz prethodno isplaćene štete od strane osiguranikovog osiguranja trećem oštećenom licu, kada je direktno prema osiguranju postavljen odštetni zahtev redovito u vansudskom sporu, obzirom da u konkretnom slučaju nije reč o vanugovornoj odgovornosti direktno prema oštećenom licu jer se ovde u ulozi tužioca javlja osiguranikovo osiguranje, a osnov uspeha regresne tužbe je gubitak prava na osiguravajuće pokriće krivicom osiguranika. U takvoj situaciji pitanje odgovornosti osiguranika osiguravajućeg društva prema opštim pravilima građanske odgovornosti o naknadi štete je već razmotreno u odnosu na realciji treće oštećeno lice i osiguravajuće društvo osiguranika, a koje ne bi ni isplatilo štetu oštećenom licu u slučaju da njegov osiguranik nije odgovoran za predmetnu nezgodu, te prema tome se ne bi ni postavilo pitanje regresa. Drugim rečima, pitanje odgovornosti osiguranika je već rešeno u vansudskom postupku kada je osiguranje, smatrajući da je njegov osiguranik odgovoran prema opštim pravilima odštetnog prava o građanskoj odgovornosti za štetu koju je prouzrokovao trećem oštećenom licu.

Vanugovorna odgovornost je u kontekstu razmatranja ovog rada svojstvena parnicama iniciranim po tužbama trećih oštećenih lica protiv osiguranja onog osiguranika koji je pričinio štetu – prouzrokovao nezgodu svojom krivicom, te se osiguranje brani dokazom odsustva krivice, odnosno propusta svog osiguranika, budući da je obaveza isplate tako nastale štete prema trećem licu na osiguranju samo ukoliko je njegov osiguranik odgovoran za nastalu nezgodu, a što će se dokazivati upravo saobraćajno tehničkim veštačenjem i tada je predmet spora definisan kao naknada štete. Istini za volju, neretko se u takvim parnicama solidarno tuže i osiguravajuće društvo i osiguranik. Takođe, do primene pravila o vanugovornoj odgovornosti za štetu dolazi i u slučajevima zakonske personalne subrogacije u situaciji kada je osiguranje isplatilo štetu svom osiguraniku kome je u saobraćajnoj nezgodi štetu prouzrokovalo treće lice, te po sili zakona na osiguravača prelaze sva prava osiguranika prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu, što je normirano članom 939 Zakona o obligacionim odnosima i to je jedini slučaj zakonske personalne suborgacija u nas u materiji osiguranja, gde je takođe predmet spora određen kao šteta. U takvim situacijama treće lice dokazuje da ono nije odgovorno za nezgodu, što se u slučaju objektivne odgovornosti, kod prouzrokovanja štete upotrebom opasne stvari, dokazuje postojanjem uslova iz čl. 177 Zakona o obligacionim odnosima, a najčešće je reč o dokazu postojanja štete isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica, što opet ukazuje na potrebu saobraćajno tehničkog veštačenja.

Dakle, razlika između regresa i personalne subrogacije počiva na različitoj definiciji ova dva instituta, kao i na osnovu iz kojeg oni potiču. Drugim rečima, personalna subrogacija je promena poverilaca u obligacionom odnosu, što podrazumeva da na isplatioca potraživanja prelaze sva poveriočeva prava prema dužniku, dok regres valja usko posmatrati kao pravo na povrat prehodno isplaćenog, a sam povrat se odnosi na povraćaj isplaćene štete do kojeg dolazi pod istaknutim uslovima. Takođe, personalna suborgacija se ovde zasniva na zakonu, a naš zakonodavac samo navedeni pomenuti slučaj iz člana 939 Zakona o obligacionim odnosima pominje kao slučaj zakonske personalne subrogacije u kontekstu osiguranja, te ne treba proširivati u ovoj materiji slučajeve personalne subrogacije koji nisu zakonski definisani dok je regresno pravo izvedeno pravo i po pravilu se zasniva na ugovoru.

Imajući u vidu prethodno navedeno, a na terenu tereta dokazivanja, u regresnim parnicama dokaz odustva krivice bi podrazumevao ostanak na licu mesta ili neuropsihijatrijsko veštačenje na okolnost stepena alkoholisanosti, te da li je ono bilo iznad zakonom dozvoljene granice, pri čemu bi se naravno mogla osporavati i visina prethodno isplaćene štete od strane osiguranja, što bi se činilo predlaganjem mašinskog veštačenja, ako je reč o materijalnoj šteti ili medicinskih veštačenja, ukoliko se radi o nematerijalnoj šteti. Samo utvrđivanje odgovornosti osiguranika za štetu iz koje je nastalo regresno potraživanje, kao da je reč o vanugovornoj odgovornosti, bi trebalo po pravilu da bude rešeno kao prethodno pitanje u sporu iz odnosa na relaciji osiguranje i treće oštećeno lice. Posmatranje pitanja osiguranikove odgovornosti za štetu koju je prouzrokovalo trećem licu u regresnoj parnici kao prethodno pitanje upitno je sa stanovišta definicije i dejstva odluke o rešavanju istog, budući da se ono mora odnositi na rešavanje postojanja ili nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa o kome još nije doneta odluka, ali po logici stvari taj pravni odnos bi trebao da obuhvata odnos između konkretnih stranaka u sporu, a ne treća lica koja nisu učesnici u regresnoj parnici. Ukoliko se u regresnoj parnici utvrđuje odgovornost osiguranika po opštim pravilima građanskog prava to bi se ticalo i trećeg oštećenog lica kome ide u prilog osiguranikova odgovornost, a koje u regresnoj parnici nije stranka. Sa druge strane, otvara se i novo pitanje prekoračenja tužbenog zahteva i potencijalno izlaženje van okvira granice pravne zaštite koja je petitimom postavljena. 

Svrha napred napisanog je da ukaže na razlikovanje naizlged sličnih instituta regresa i subrogacije, kao i da obradi specifičnosti regresnih parnica i onih gde su istaknuti odštetni zahtevi iz osiguranja od autoodgovornosti, te da problematizuje iz različitih uglova posmatranja gore iznete sistuacije na koje praksa nema jedinstveno gledište i jednodušan odgovor. Kakavo će rešenje postojećih problema biti i da li će se formirati jednodušan stav, ostaje otvoreno pitanje na koje će dati odgovor praksa kako prvostepenih, tako i drugostepenih sudova u daljem odlučivnju.  

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu.

Da li je investiranje samo za bogate? Koliko novca staviti sa strane? U šta se može investirati? Odakle početi?

Dva su najčešća načina da se zaradi novac u modernom svijetu.

Prvi je kroz platu, bilo da radite za sebe ili za nekog drugog.

Drugi je da investirate s ciljem da vrijednost vaše imovine raste kako vrijeme prolazi.

Bilo da investirate u akcije, obveznice, fondove, nekretnine, kriptovalute, ili male kompanije, cilj je da se generiše gotovina.

Ova gotovina može doći putem prihoda (od dividende, kamate ili rente) ili kroz prodaju uvećane glavnice.

Da li je investiranje samo za bogate?

Postoji uvjerenje da se investiranjem mogu baviti samo oni koji već imaju velike novce.

Međutim, to jednostavno nije istina.

U SAD-u svako drugo domaćinstvo investira u finansijska tržišta.

Štaviše, ako se krene investirati na vrijeme, kroz kontinuirano investiranje dijela prihoda svaki pojedinac može ubrzati put ka ostvarenju finansijskih ciljeva.

Tipični ciljevi su kupovina nekretnine, štednja za obrazovanje djece ili raniji odlazak u penziju.

Koliko novca staviti sa strane?

Za one koji se do sada nisu aktivno bavili upravljanjem ličnim finansijama, najjednostavnije je krenuti od pravila 50-30-20.

Radi se o metodi budžetiranja koja pomaže da se novcem upravlja na jednostavan i održiv način.

Pravilo kaže da se redovni prihod treba podijeliti u tri kategorije:

• 50% prihoda treba ići na potrebe, odnosno one troškove koje ne možemo izbjeći. Tu spadaju stanarina, režije, prevoz, rata kredita i osnovne namirnice.
• 30% prihoda se troši na želje. To su stvari kojih bismo se mogli odreći, a to su izlasci, kupovina odjeće, odmor, teretana, pretplata na Netflix i slično.
• 20% prihoda ide u štednju i bržu otplatu dugova.

Ako na primjer imate redovan kućni prihod od 2.000 eura, ovo pravilo će vas natjerati da uštedite 400 eura mjesečno, odnosno 5.000 eura godišnje.

Zašto razmisliti o investiranju?

Postoje barem tri dobra razloga zašto početi investirati u finansijska tržišta.

Možete očekivati odličan dugoročni povrat. S&P 500 je berzanski indeks koji prati cijenu 500 vodećih američkih kompanija. U posljednjih 50 godina, S&P 500 je imao prosječan godišnji povrat od 11,7% nominalno, odnosno 7% nakon uračunate inflacije.

Iskoristit ćete moć složene kamatne stope. Ako investirate 10.000 eura s 5% povrata, s jednostavnom kamatom ćete nakon 40 godina imati 30.000 eura. Međutim, ako se radi o složenoj kamatnoj stopi (kamati na kamatu), vrijednost će nakon 40 godina iznositi 70.399 eura.

Vrijednost neinvestiranog novca će pojesti inflacija. Očekivana dugoročna stopa inflacije iznosi 3%, što znači da će gotovina izgubiti 60% svoje platežne moći u roku od 30 godina. S druge strane, kamatne stope na štednju su beznačajne i ne mogu zaštititi vrijednost novca.

U šta se može investirati?

Postoji bezbroj mogućnosti za investiranje, ali ih možemo podijeliti u četiri imovinske klase:

• Akcije. Akcije vam daju vlasništvo nad djelićem neke kompanije kojom se trguje na berzi. Kako bi finansirali rast kompanije, vlasnici prodaju njene dijelove akcionarima, te smanjuju vlastiti nivo kontrole i učešće u profitu.
• Obveznice. Obveznice su dugovi velikih organizacija kao što su države, gradovi ili korporacije. Ako ste vlasnik obveznice, imate pravo na isplatu redovnih kamata, te povrat glavnice na kraju perioda na koji je obveznica izdata.
• Nekretnine. Najpopularniji vid investiranja na Balkanu, ali ne i u ostatku svijeta.
• Alternativna imovina. Zlato, berzanske robe, kriptovalute, vlastiti biznis, startupi… Pošto se radi o rizičnijim investicijama, ne preporučuje da u njih uđete s više od 10% imovine.

U sve navedene imovinske klase se može investirati i putem fondova.

Oni predstavljaju najpopularniji način ulaska na finansijska tržišta za male investitore.

Fondovi koji prate akcije ili obveznice omogućavaju investiranje u široku korpu različitih hartija od vrijednosti, čak i ako se radi o malom iznosu.

Nekretninski fondovi mogu biti dobra alternativa posjedovanju fizičkih nekretnina, jer nude veću diverzifikaciju (umjesto jednog stana, imate učešće u hiljadama stanova širom svijeta) i likvidnost (ne možete prodati samo 10 kvadrata stana, ali možete prodati 10% akcija fonda).

Kako odabrati fond?

Dobar fond će imati sljedeće karakteristike:

• ETF. ETF je skraćenica koja označava Exchange Traded Fund, odnosno fond koji je i sam hartija od vrijednosti kojom se trguje na berzi.
• Pasivno upravljanje. To znači da prati neki berzanski indeks čije se komponente redovno i automatski ažuriraju.
• Prati globalni indeks. Što je veća diverzifikacija u smislu različitih regija i industrija, to je manji rizik za investitore.
• Nizak trošak. Iako možda ne možemo predvidjeti prinose, ali itekako možemo kontrolisati troškove. Trošak fonda ne bi trebao prelaziti 0,25% vrijednosti na godišnjem nivou.
• Reinvestira dividende. U slučaju fondova koji sadrže akcije ili nekretnine, automatsko reinvestiranje dividendi povećava dugoročnu vrijednost investicije i smanjuje poreze.
• Domicilan u Irskoj. Ako se radi o fondu koji sadrži dionice američkih kompanija, najpovoljnije rješenje je investirati u fondove izdate u Irskoj.

S druge strane, ovo su neke od stvari koje je bolje izbjeći:

• Aktivno upravljanje. Ovakvim fondom upravljaju menadžeri koji na osnovu vlastitog nahođenja trguju hartijama od vrijednosti. Njihov cilj je da budu bolji od berzanskog indeksa, odnosno prosjeka tržišta.
• Prati više indeksa. Bolje je postići diverzifikaciju kroz jedan globalni indeks, umjesto više njih.
• Visok trošak. Aktivni fondovi tipično imaju redovan trošak od 1% do 3% investicije, bez obzira da li ostvaruju dobit ili gubitak.
• Dodatni troškovi. Može se desiti da fond naplaćuje ulazak u fond, izlazak iz fonda prije određenog datuma ili izvještavanje.

Na kraju, ako se radi o investiciji koju vam neko aktivno prodaje, u 9 od 10 slučajeva ju je bolje zaobići.

Fondove dostupne evropskim investitorima možete pronaći na web stranici www.justetf.com.

Odakle početi?

Ako niste sigurni šta bi trebali biti prvi ciljevi, možete se voditi sljedećim redoslijedom koraka.

Ušteđevina. Svako bi trebao imati krizni fond u iznosu od 3 do 6 mjeseci životnih troškova.

Dugovi. Ako imate dug s kamatnom stopom većom od 4% (minus na kreditnoj kartici, krediti od mikrokreditnih organizacija ili lične pozajmice), njegovo vraćanje je prioritet.

Penzija. Kreirajte vlastiti penzioni fond tako što ćete 10% prihoda redovno (mjesečno ili kvartalno) investirati u ETF koji prati globalni indeks akcija.

Dodatne investicije. Eventualni višak sredstava možete investirati u rizičnije imovinske klase kao što su vlastita nekretnina, akcije pojedinačnih kompanija ili kriptovalute.

Za investiranje u ETF-ove ili druge hartije od vrijednosti će vam biti potreban broker, a jednostavno odaberite onoga koji ima najniže naknade.

Na kraju, zapamtite da je investiranje maraton, a ne trka na 100 metara.

„Ako je investiranje uzbudljivo, ako se zabavljate, onda vjerovatno ne zarađujete.

Dobro investiranje je dosadno.“

Džordž Soroš

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Adnan Misimović, konsultant.

Preuzeto sa MojSavetnik

Još 2008. godine, jedan naučno-istraživački rad najavio je svojevrsni spektakl u oblasti sredstava plaćanja. Naime, autor ili grupa autora pod pseudonimom Satoshi Nakamoto, objavila je teoretski prikaz Bitcoin mreže kao procesora za plaćanje, koja zvanično počinje sa radom 2009. godine.

Tada, još uvijek slabo poznata virtuelna valuta Bitcoin, po prvi put je iskorištena kao sredstvo plaćanja u stvarnom svijetu kada je amerikanac Laszlo Hanyecz 2 pizze realne vrijednosti oko 40 dolara platio sa 10 hiljada bitkoina. Danas, vrijednost 1 bitkoina iznosi oko 102.340,48 KM. Ako pomnožimo tih 10 hiljada bitkoina sa današnjom vrijednosti jednog bitkoina dolazimo do zaključka da bi Hanyecz, danas, umjesto dvije pice sa tim iznosom mogao kupiti privatni Boing ili jahtu.

Ipak, korisnici sredstava plaćanja na našim prostorima još uvijek nerado prihvataju kriptovalute (Bitcoin, Ethereum..) kao sredstvo plaćanja. Razlog tome leži u činjenici da su, tradicionalno, simboli imovinske vrijednosti imali fizički oblik. Ako za primjer uzmemo papirnu novčanicu, ona simboliše vrijednost koja je na njoj naznačena, iako sama po sebi ona tu vrijednost nema, ali se u pravnom prometu prihvata kao vrijednost koja je na njoj naznačena. Tu vrijednost joj daje država čiji fiskalni sistem garantuje za njenu vrijednost. Kriptovalute kao oblik digitalne imovine nemaju fizički oblik, pa samim tim, učestalo je mišljenje da nemaju ni realnu vrijednost i izazivaju pravnu nesigurnost prilikom korištenja. Razlog tome je svakako nedovoljna informisanost korisnika.

Većina korisnika je upoznata sa postojećim oblicima digitalne imovine, kao što su dematerijalizovane hartije od vrijednosti, sredstva koja svako od nas ima na računu u banci (žiralni novac) kao i elektronski novac. A šta je u stvari digitalna imovina?

Digitalna imovina, najprostije rečeno, predstavlja digitalni zapis koji simbolizuje određenu imovinsku vrijednost, i koji se prenosi isključivo u digitalnoj formi. Za razliku od postojećih oblika plaćanja kojima država zakonodavnim pravilima obezbjeđuje sigurnost i pouzdanost u lica koja ih izdaju ili evidnetiraju, kod virtuelnih valuta/kripto valuta povjerenje je zasnovano na samoj blockchain tehnologiji (tehnologija distribuirane javne knjige ili baze podataka).

Sa statistički većim brojem korisnika širom svijeta, raste i prihvaćenost digitalne imovine kao sredstva razmjene ili investiranja ulagača koji imaju povjerenje u kripto valute i koriste ih putem platformi za trgovanje kao sredstvo plaćanja, bez ikakve zakonske tj. državne podrške. Sve pomenuto dovodi dovodi do neminovne ugroženosti postojećeg finansijskog sistema.

Za državu novi oblici digitalne imovine predstavljaju izazov zbog činjenice da je otežana kontrola lica koja imaju dozvolu da izdaju digitalnu imovinu, kao i zbog činjenice da se npr. kripto valute mogu prenositi između lica, bez posrednika kao što su banke u redovnom sistemu plaćanja.

Da bi preduprijedila potencijalne probleme koje tako neregulisana oblast može proizvesti, jedan od većih iskoraka u okruženju napravila je Srbija donošenjem Zakona o digitalnoj imovini. Bosna i Hercegovina kao i Republika Srpska još uvijek pomenutu oblast nisu regulisale u jednom zakonodavnom aktu, ali je ozbiljan iskorak za sve korisnike i pružaoce usluga u vezi sa virtuelnim valutama učinjen uvođenjem istih kroz izmjene Zakona o tržištu hartija o vrijednosti i Zakonu o sprječavanju pranja novca i terorističkih aktivnosti.

Upravo je to bio okidač da se šira javnost zainteresuje za kriptovalute i da kroz razne dostupne načine počne da „rudari“, ulaže i trguje kriptovalutama.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jovana Diljević, advokat

Nakon agencija Standard and Poor's i Fitch, i treća najuticajnija svetska rejting agencija, Moody’s, poboljšala je izglede Srbije za povećanje kreditnog rejtinga sa stabilnih na pozitivne, pri čemu je kreditni rejting Srbije zadržan na nivou Ba2. Time se nastavlja niz pozitivnih ocena makroekonomskih kretanja u Srbiji od strane eminentnih institucija, kao i procena o povoljnim perspektivama rasta i za naredni period.

U svom izveštaju agencija Moody’s ističe da se pokazalo da su izgledi rasta bruto domaćeg proizvoda Srbije iznad prethodnih očekivanja agencije i da to pokazuje snagu naše ekonomije.

„Činjenica da su sve tri najvažnije svetske rejting agencije prethodnih meseci poboljšale izglede za povećanje kreditnog rejtinga Srbije potvrđuje da smo u prethodnim godinama na sve izazove odgovorili adekvatno i da smo, uporedo sa ublažavanjem negativnih šokova iz međunarodnog okruženja, razvijali našu ekonomiju i radili na daljem rastu životnog standarda svih naših građana. Takva politika dala je rezultate, ali je istovremeno i garant da ćemo i u budućnosti nastaviti da radimo na očuvanju ukupne stabilnosti i povoljnog investicionog i poslovnog ambijenta, što nas svrstava u grupu zemalja koje se ubrzano razvijaju”, istakla je guverner Jorgovanka Tabaković povodom objavljivanja odluke agencije Moody’s.

Kao ključne faktore za poboljšanje izgleda Srbije agencija Moody’s ističe:

• dobre srednjoročne perspektive privrednog rasta, s mogućnošću da rast bude i brži od očekivanog zbog ubrzanja investicija i nastavka strukturnih reformi;

• dodatno ojačanu otpornost ekonomije na potencijalne nove šokove iz međunarodnog okruženja;

• jačanje javnih finansija zahvaljujući opreznom fiskalnom upravljanju;

• adekvatno kapitalizovan i likvidan bankarski sektor s visokim kvalitetom aktive.

U svom izveštaju agencija navodi da se očekuje ubrzanje privrednog rasta u ovoj i narednoj godini, pri čemu za tekuću godinu projektuju realan rast bruto domaćeg proizvoda od 3,8%, a za 2025. godinu rast od 4,2%. Privredni rast će biti podržan daljim smanjenjem inflacije, povoljnim kretanjima na tržištu rada, jakom domaćom tražnjom i tekućim investicionim ciklusom.

U izveštaju se pozitivno ocenjuje program „Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027”, za koji očekuju da će uticati na povećanje javnih investicija, čije će učešće u bruto domaćem proizvodu dostići 7,5% do 2027. godine. U prilog pozitivnim izgledima kreditnog rejtinga, agencija navodi i očuvanu makroekonomsku stabilnost i održiv privredni rast, podržane relativno dinamičnim proizvodnim sektorom, kao i povoljnom investicionom klimom i obrazovanom radnom snagom, koji doprinose da priliv stranih direktnih investicija ostane visok i projektno raznovrstan.

Ističu se i veoma dobri rezultati koji su postignuti i tokom aktuelnog aranžmana s Međunarodnim monetarnim fondom. Zahvaljujući diversifikaciji izvora snabdevanja, smanjena je zavisnost od uvoza energenata, čemu su doprinele i uspešne reforme u energetskom sektoru, koje su uticale i na smanjenje fiskalnih rizika po ovom osnovu.

Kada je reč o fiskalnim pokazateljima, agencija navodi da će deficit budžeta države ostati na umerenom nivou i pored toga što se planiraju značajne državne investicije. Takođe se ističe da se srednjoročnim fiskalnim okvirom predviđa postepeno smanjenje fiskalnog deficita i nastavak opadajuće putanje javnog duga, čije će učešće u bruto domaćem proizvodu, prema oceni agencije, biti na nivou od oko 50% u 2027. godini.

U svom izveštaju agencija Moody’s navodi i da će eksterne neravnoteže ostati na niskom nivou imajući u vidu da je deficit tekućeg računa platnog bilansa u potpunosti pokriven neto prilivom stranih direktnih investicija i da su snažne devizne rezerve na rekordnom nivou, čime je dodatno ojačana otpornost na eksterne šokove.

„Svi donosioci odluka u Srbiji odlučno su usmereni ka daljem poboljšanju domaćeg ekonomskog okruženja, povećanju kreditnog rejtinga i dostizanju nivoa investicionog ranga, koji će dodatno potvrditi da je Srbija zemlja s visokom izvesnošću ulaganja, onoga u šta strani investitori već godinama veruju i što potvrđuju svojim projektima i investicijama”, zaključila je guverner Jorgovanka Tabaković.

Izvor: Narodna banka Srbije

Šta je SEPA?

Šta će nam doneti priključenje ovom području?

Koja je uloga Narodne banke Srbije u tom procesu?

Na ova I na druga važna pitanja u vezi sa ovom temom, u ystem „Korisno je da znate”, odgovorila je Anastasija Vasiljević, zamenik generalnog direktora Sektora za platni ystem. SEPA predstavlja dogovoreni skup pravila I standarda za izvršavanje bezgotovinskih plaćanja između članica tog područja, koja se izvršavaju podjednako efikasno kao unutar jedne države. Područje SEPA se sastoji od 36 evropskih država I teritorija, uključujući nekoliko država koje nisu deo Evropske unije ili zone evra. Priključenje Republike Srbije I ekonomija Zapadnog Balkana ovom području značiće da smo ispunili sve formalne kriterijume (koji se pre svega tiču usklađenosti s propisima Evropske unije, I to prvenstveno usklađenosti s propisima u oblasti bankarstva, platnih usluga I sprečavanja pranja novca I finansiranja terorizma) I prihvatanje standarda SEPA I pravila, a sve to s konačnim ciljem – ostvarivanje bržeg I efikasnijeg platnog prometa sa Evropskom unijom I regionom.

Aktivnosti I mere Narodne banke Srbije…

Kao odgovorna centralna banka, u prethodnom periodu preduzeli smo čitav niz aktivnosti i mera usmerenih na razvoj i unapređenje platnog prometa u zemlji i sa inostranstvom. Proces unapređenja tržišta platnih usluga u Republici Srbiji započet je još 2014. godine donošenjem modernog zakonskog okvira za pružanje platnih usluga – Zakona o platnim uslugama, a njegovim izmenama 2018. godine, kao i izmenama i dopunama iz jula ove godine, postigli smo potpunu usklađenost s propisima Evropske unije u oblasti platnih usluga. Republika Srbija je uskladila i svoje propise u oblasti bankarstva, kao i sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, s relevantnim direktivama Evropske unije, propisima i međunarodnim standardima i preporukama. Republika Srbija je već uputila Nacrt aplikacije za priključenje Republike Srbije na preliminarno mišljenje Evropskoj komisiji i Evropskom platnom savetu. Kolege iz Svetske banke koje su imale uvid u sve do sada poslate nacrte aplikacija ekonomija Zapadnog Balkana ocenile su da je naš nacrt aplikacije najdetaljniji i najkompletniji, naročito imajući u vidu da propisi koje smo priložili kao priloge aplikacije nisu nacrti, već u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojeni zakoni i propisi doneti od strane relevantnih institucija. Bitno je da istaknemo da proces unapređenja platnog prometa sa Evropskom unijom i regionom čine dve faze – prva je ispunjenje pravnih preduslova, što predstavlja pomenuto priključenje području SEPA, a druga, mnogo značajnija faza jeste tehničko povezivanje platnih infrastruktura. Mnogo značajnija, jer će tek po sprovođenju te faze brže i jednostavnije izvršenje tih transakcija zaista biti i omogućeno.

Zašto je važno postojanje IPS NBS sistema za tehničko povezivanje s platnom infrastrukturom Evropske unije?

Pošto je na nivou regiona Zapadnog Balkana dogovoreno da se povezivanje s platnim infrastrukturama Evropske unije obavi putem platnih infrastruktura za instant plaćanja, drugu fazu čini povezivanje platnih infrastruktura ekonomija Zapadnog rocessuc roces za instant plaćanja Evropske centralne banke (TIPS). Zašto baš sistemi za instant plaćanja kada postoje I drugi sistemi čija su pravila uređena šemama SEPA, na primer pravila za običan transfer odobrenja? Zato što jedino roces za instant plaćanja omogućava brži prenos novca nego što je to danas, odnosno kvalitetnije korisničko iskustvo I to da se transakcija izvršava za nekoliko sekundi. Srbija je ovde u značajnoj prednosti, jer je jedina država u roces koja ima razvijen roces za instant plaćanja, koji je pritom u potpunosti interoperabilan sa sistemom Evropske centralne banke jer počiva na istom rocess, odnosno roces poruka (standard ISO 20022 za kreiranje finansijskih poruka u XML roces). O ovome smo posebno vodili računa 2018. Godine, svesni još tada našeg evropskog puta I potrebe za povezivanjem sa Evropskom unijom I regionom. Pred drugim ekonomijama regiona prilično je zahtevan rocess koji podrazumeva da pre povezivanja sa sistemom TIPS uspostave sopstvene nacionalne platne rocessucture za instant plaćanja. Zahvaljujući tome što smo naš roces za instant plaćanja uveli među prvima u svetu, ali I tome što smo omogućili čitav niz dodatnih funkcionalnosti ovog rocess, poput plaćanja računa skeniranjem IPS QR koda, instant plaćanja na fizičkim I internet prodajnim mestima, prenos novca samo na osnovu poznavanja broja mobilnog telefona primaoca (usluga „Prenesi”), imali smo priliku da naš roces predstavimo kolegama iz celog sveta, između ostalog I kolegama iz centralne banke Švajcarske I Evropske centralne banke, a od strane Svetske banke smo označeni kao lider u roces u oblasti platnih usluga.

U kojoj meri postojanje IPS NBS rocess Srbiji olakšava rocess pridruživanja području SEPA?

Iako mi već imamo razvijen sistem za instant plaćanja, kako bismo obezbedili da koristi u vidu značajno bržih transakcija sa Evropskom unijom građani i privreda osete što pre, guverner Jorgovanka Tabaković se još 2022. godine obratila predsednici Evropske centralne banke i izrazila našu spremnost da se povežemo s njihovim sistemom za instant plaćanja. Od tada se s kolegama iz Evropske centralne banke dogovaramo oko svih neophodnih tehničkih detalja radi uspostavljanja te veze. Istovremeno, pripremamo pružaoce platnih usluga u Republici Srbiji za dalje aktivnosti u okviru ovog projekta. Povezivanje nacionalnih platnih sistema za instant plaćanja na infrastrukturu Evropske centralne banke TIPS omogućiće brža (instant) plaćanja s regionom i sa Evropskom unijom. Drugim rečima, prilikom plaćanja ka regionu i ka Evropskoj uniji naši građani i privreda imaće isti (instant) kvalitet servisa kakav duži niz godina imamo kada je reč o plaćanjima unutar zemlje. Takođe, povezivanje sa sistemom TIPS stvoriće preduslove i za jeftiniji platni promet s regionom i sa Evropskom unijom.

Šta pridruživanje području SEPA znači za privredu i građane?

S obzirom na to da nam je Evropska unija glavni spoljnotrgovinski partner, odnosno da se 60% naše spoljnotrgovinske razmene odvija sa Evropskom unijom i da blizu 45% priliva po osnovu doznaka u zemlju dolazi iz država koje su članice Evropske unije, pridruživanje Republike Srbije području SEPA ima potencijal da donese brojne koristi za privredu u vidu jednostavnijeg obavljanja prometa sa Evropskom unijom i regionom, lakše ekonomske razmene i njenog daljeg podsticanja, kao i potencijalno nižih troškova. Još jednom ističemo da je samo priključenje području SEPA samo jedan u nizu koraka ka unapređenju platnog prometa sa Evropskom unijom i regionom, do koga će zaista i doći onog momenta kada se povežu platne infrastrukture Evropske unije i Republike Srbije. Prema analizama Svetske banke, troškovi bezgotovinskih transakcija za mala, mikro i srednja preduzeća između ekonomija regiona su šest puta veći od njihovih pandana unutar Evropske unije. Priključenje području SEPA i tehničko povezivanje platnih sistema ekonomija Zapadnog Balkana s platnom infrastrukturom Evropske unije doprineće smanjenju tih troškova. Takođe, smatra se da, ako se poveća digitalizacija plaćanja za 10% na nivou regiona, siva ekonomija će se sniziti za oko 2%. SEPA i prateće aktivnosti takođe bi trebalo da snize troškove doznaka. Prema oceni Svetske banke, ako se snize troškovi novčanih doznaka za oko 3%, uštedeće se pola milijarde evra na nivou regiona Zapadnog Balkana. Narodna banka Srbije preduzima sve neophodne aktivnosti kako bi obezbedila što brže pridruživanje području SEPA, ali i sprovođenje ključnog koraka – povezivanje našeg sistema za instant plaćanja na sistem TIPS, u najboljem interesu naših građana i privrede.

Izvor: Narodna banka Srbije

Mogućnosti za namirenje kamate

Prilikom vršenja prometa roba i usluga, za izvršen promet roba i usluga, ispostavlja se faktura koja u sebi sadrži kao obavezan element datum dospeća. Neretki su slučajevi da jedna strana ne izmiri svoju obavezu ili izmiri svoju obavezu iz fakture, ali mnogo nakon dospeća. U tim slučajevima, Zakon o izvršenju i obezbeđenju omogućava poveriocu da podnošenjem verodostojne isprave namiriti nastalo potraživanje tokom docnje, odnosno zakonsku zateznu kamatu.

Pozitivni propisi poznaju novčana i nenovčana potraživanja. Za ovaj tekst je relevantno novčano potraživanje, obzirom da ona poveriocu generišu zakonsku zateznu kamatu kada dužnik zapadne u docnju.

Zatezna kamata

Zakon o zateznoj kamati propisuje da dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđenoj tim zakonom[1]. Zakonska zatezna kamate se obračunava na glavno potraživanje od dana docnje pa do dana isplate glavnog potraživanja. Stopa zatezne kamate na iznos duga koji glasi na dinare, utvrđuje se na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Narodne banke Srbije uvećane za osam procentnih poena.[2]

Zakonska zatezna kamata predstavlja vid satisfakcije za poverioca, zato što njegovo potraživanje nije izmireno u roku predviđenom u fakturi, što je vid sankcije za dužnika koji svoje obaveze ne namiruje po dospelosti, odnosno naknadu za korišćenje novca poverioca nakon dospeća i predstavlja poveriočevu inflatornu štetu.

Načini namirenja

Potraživanje može biti namireno dobrovoljnim ili prinudnim putem. Dobrovoljno namirenje znači da dužnik plati dug sam u roku predviđenom iz fakture ili naknadno. Prinudno namirenje se vrši u izvršnom postupku na način predviđen Zakonom o izvršenju i obezbeđenju.

U slučaju prunudnog namirenja, poverilac pokreće izvršni postupak podnošenjem predloga na osnovu verodostojne isprave u koje spada obračun kamate. U daljem tekstu, obradićemo slučaj kada dužnik namiri svoje glavno potraživanje, ali to ne učini do datuma dospeća glavnog potraživanja.

Obračun zakonske zatezne kamate u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju jeste verodostojna isprava kojom se pokreće postupak prinudnog namirenja. Obračun zakonske zatezne kamate jeste prikaz glavnice i iznosa te kamate obračunate od dana kada je glavno potraživanje trebalo biti isplaćeno do dana kada je isplaćeno.

U tim slučajevima, zakonska zatezna kamata se uglavničila i postala samostalno potraživanje. Dodatno, iz ovoga proizilazi da se na taj iznos obračunate, a neisplaćene kamate, može tražiti zatezna kamata, koja se u ovom slučaju naziva procesna kamata, ali se ista može tražiti od dana podnošenja predloga za izvršenja. Iz navedenog proizilazi gorenavedeno da pošto je ovo procesna kamata, ima karakter samostalnog potraživanja, odnosno utuživa je samostalna. Sve ovo je regulisano članom 279 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima.[3]

Ono što je bitno u ovom slučaju prilikom sastava predloga za izvršenje jeste da se u istom naznači visina glavnice, period od kog smatra da se dužnik nalazi u docnji i način obračuna kamate iz kojeg se utvrđuje visina potraživanja.

Rok zastarelosti

Da biste na ovaj način namirili svoje potraživanje, mora se voditi računa o roku zastarelosti. U ovom slučaju potrebno je obratiti pažnju za koji period se može uglavničiti kamata i u kom roku se tako uglavničena kamata može tražiti. U slučaju da je dužnik nesavesna strana, onda je moguće uglavničiti kamatu u poslednjih 10 godina od dana isplate glavnog duga.

Ukoliko je dužnik savesna strana, period uglavničenja jeste od dana podnošenja tužbe za vraćenje glavnice, pa do isplate glavnice duga.

Ovako uglavničena kamata neće zastariti u periodu od 3 godine od dana isplate glavnice duga

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Aleksandra Gudžulić, advokat.

[1] Član 2 Zakona o zateznoj kamati (“Sl.glasnik RS”, br. 119/2012)

[2] Član 3 Zakona o zateznoj kamati (“Sl.glasnik RS”, br. 119/2012)

[3] "Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020

Rationale

Kako je prošlo gotovo pet godina od početka primene zakona koji regulišu materiju investicionih fondova u Srbiji,  došlo je na red da se ovi zakoni preispitaju i da se zakonske norme prilagode stvarnom stanju stvari na domaćem tržištu kapitala, kako bi se dodatno pospešio razvoj investicionih fondova u Srbiji, a posebno alternativnih investicionih fondova (AIF-ova).

Iako je nesporno da je ova oblast u Srbiji u veoma zanimljiva investitorima, te da je od donošenja Zakona o alternativnim investicionim fondovima (ZAIF) osnovano osam alternativnih investicionih fonodva (prethodno, naravno, i odgovarajući broj društava za upravljanje ovim entitetima), ipak primetno je da je ostalo još prostora da se ova oblast dodatno razvija i popularizuje.

Usvojene izmene Zakona o alternativnim invetsicionim fondovima, bez zadiranja u odredbe koje su u potpunosti usklađene sa evropskom regulativom (koja je imperativna za države članice Evropske unije, ali i za države koje su u procesu pristupanja EU, kao što je Srbija), predstavljaju  jedan finalni fine-tune, odnosno glanc jednog već sasvim lepo napisanog  zakona, iskrojenog tako da omogućava čitavu lepezu investicionih mogućnosti za potencijalne investitore. Ovim izmenama se upravo te investicione mogućnosti približavaju jednom širem krugu potencijalnih investitora.

Cilj izmena zakona je, dakle, pre svega osnivanje većeg broja alternativnih investicionih fondova sa krajnjim ciljem da se domaće tržište kapitala učini pristupačnijim i atraktivnijim za jedan širi krug kako domaćih, tako i stranih investitora koji bi svoja sredstva ulagali na domaće tržište kapitala kroz ovu vrstu fondova.

Izmene i dopune ZAIF-a

Koje su to konkretno izmene predviđene Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o alternativnim investicionim fonodima?

To su, pre svega:

• smanjenje praga obaveznog iznosa uplate pojedinog investitora u AIF sa 50.000 EUR na 5.000 EUR (jedan od uslova da bi se mali investitor mogao kvalifikovati kao poluprofesionalni investitor)
• smanjenje praga obaveznog iznosa uplate pojedinog investitora u AIF sa privatnom ponudom sa 50.000 EUR na 10.000 EUR
• smanjenje praga obaveznog iznosa uplate pojedinog investitora u fond privatnog kapitala (PE fond) sa 250.000 EUR na 50.000 EUR
• povećanje iznosa osnovnog kapitala iznad kojeg AIF mora imati dvodomno upravljanje sa 200.000 EUR na 10.000.000 EUR
• preciziranje da se na investicionoj jedinici može se upisati samo jedno založno pravo
• organizovanje centralizovanog Registra založnog prava na investicionim jedinicama kod Centralnog registra, depo i kliringa hartija od vrednosti (CRHoV)

Prilagođavanje pragova

Prilagođavanjem navedenih iznosa i pragova stepenu razvijenosti domaćeg tržišta kapitala i platežnim mogućnostima potencijalnih investitora, kao što je već na početku teksta navedeno, treba pre svega da se proširi krug investitora koji na ovaj način dobijaju pristup domaćem tržištu kapitala. Ovde se radi pre svega o investitorima sa možda manjim platežnim mogućnostima od onih kojima je do sad ova vrsta fonodva bila dostupna, ali sa velikim interesovanjem i znanjem o ovom vidu ulaganja.

Smanjivanje propisanih pragova za ulaganje u ovu vrstu fondova je usmereno na obezbeđivanje viših iznosa sredstava koji će biti uloženi u fondove, koji dalje ta sredstva mogu plasirati u različite oblike imovine, a između ostalog i u različite privredne subjekte (od mikro, malih i srednjih preduzća pa do većih privrednih društava) upravo putem PE fondova, te je smanjenje pragova i za investiranje u ovu konkretnu vrstu fondova potpuno opravdano. Na ovaj način, nastoji se da se konsekventno doprinese i razvoju privrede u jednom širem smislu.

Sa druge strane, u pogledu izmena koje se odnose na obaveznost uspostavljanja dvodomnog upravljanja kod ove vrste fondova, povećanje iznosa osnovnog kapitala iznad kojeg fond mora uspostaviti ovakvu strukturu upravljanja treba da doprinese olakšavanju uslova za osnivanje zatvorenih fondova koji imaju svojstvo pravnog lica i koji se osnivaju u formi društva sa ograničenom odgovornošću ili akcionarskog društva, kao i smanjivanju troškova društava za upravljanje.

Zaloga investicionih jedinica

U pogledu alteracija koje se odnose zalogu investicionih jedinica alternativnih investicionih fondova (dakle onih bez svojstva pravnog lica), ona je izmenama i dopunama zakona bliže uređena, te je propisano da se na investicionoj jedinici može upisati samo jedno založno pravo koje društvo za upravlјanje upisuje u Registar založnog prava na investicionim jedinicama koji vodi CRHoV.

Iako ZAIF već uređuje registre investicionih jedinica koje vode društva za upravlјanje alternativnim investicionim fondovima ili centralni depozitar hartija od vrednosti, u praktičnoj primeni se javila potreba organizovanja centralizovanog Registra zaloge na investicionim jedinicama koji bi doprineo većoj pravnoj sigurnosti, transparentnosti i efikasnijem izmirenju.

Intencija u pogledu efekata koje ove izmene treba da proizvedu jeste, pre svega, da se ovaj finansijski instrument načini atraktivnijim za investitore, i da im se, pored mogućnosti trgovanja investicionim jedinicama, pruži i mogućnost obezbeđenja kredita ili drugih novčanih potraživanja zalaganjem ovog finansijskog instrumenta.

Uspostavljanje založnog prava ovde igra dvojaku ulogu. Za poverioca predstavlja veću sigurnost za naplatu potraživanja, dok dužniku uvećava sposobnost otplate nastalih obaveza. Sa druge strane, uvođenje centralizovanog Registra založnog prava na investicionim jedinicama kod CRHoV-a treba da doprinese pravnoj sigurnosti i efikasnosti prilikom uspostavljanja zaloge i namirenja potraživanja.

Ostale korekcije i izmene i dopune drugih zakona

Osim navedenih konkretnih izmena zakona sa sasvim izvesnim praktičnim implikacijma u budućnosti, izmenama zakona se tekst prvobitnog zakona i donekle kozmetički korigovao, odnosno ispravljena je evidentna tehničke greška nastala pri prvobitnom pisanju zakona kada je pogrešno navedeno osnivanje krovnog fonda koji nije pravno lice kao načina njegovog nastanka, te je sad pravilno navedeno da se takva vrsta fondova organizuje (s obzirom na nepostojanje pravnog subjektiviteta). Takođe, izmenama zakona su precizirani članovi koji će početi da se primenjuju od momenta pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Takođe, radi usklađivanja fondovskih zakona, odnosno materije alternativnih i UCITS fondova koje se nalaze u dva različita zakona, u skupšinskoj proceduri su se našle i izmene Zakona o otvorenim investicionim fondovima sa javnom ponudom, odnosna zakona koji reguliše UCITS fonodve i usvojene su imene zakona u delu koji se odnosi na zalogu nad investicionim jedinicama ove vrste fondova, odnosno uspostavljanje registra zaloge na investicionim jedinicama ovih entiteta.

Najzad, usvojene su i izmene poreskih propisa kako bi se uistinu omogićio razvoj ove industrije u Srbiji. Naime, izmenjen je Zakon o porezu na dohodak građana u delu koji se odnosi na poreski kredit, odnosno smanjivanje u iznosu od 50% utvrđene poreske obaveze po osnovu godišnjeg poreza na dohodak građana u slučaju ulaganja u AIF. Iako je ova odredba uneta u predmetni zakon kao jedna od mera od poreskih podsticaja i olakšica za građane, ista je de facto dovela do otvaranja mogućnosti za jednu legalnu poresku evaziju, na način koji je omogućio da se novac „uloži“ u fond krajem tekuće godine, ostvari pravo na smanjenje poreza, i da se odmah, sa početkom nove godine, sredstva da izvuku iz fonda. Kako bi se ova situacija u budućnosti izbegla, izmenama je uvedena obaveza držanja investicionih jedinica AIF-a najmanje tri godine nakon isteka kalendarske godine za koju se utvrđuje godišnji porez, odnosno predviđeno je „zatvaranje“ investicije na period od tri godine kako bi se ostvarilo pravo na ovaj poreski kredit. Dakle, otuđenje investicionih jedinica, akcija ili udela u navedenom periodu, u skladu sa izmenama zakona, povlači za sobom gubitak prava na ovaj poreski kredit.

Kratki zaključak

Imajući u vidu da su opisane izmene i dopune zakona u pogledu alternativnih investicionih fondova nesporno promišljeno i kvalitetno iskrojene, ostaje nam još samo protok određenog vremena nakon njihovog stupanja na snagu i početka primene da vidimo na koji način i u kom obimu će želje zakonodavca u pogledu razvoja tržišta fondovske industrije biti ispunjenje. 

Ja sam sasvim sigurna da hoće, i da tek predstoji pravi procvat sekora alternativnih investicionih fonodva u Srbiji koji će kako profesionalnim, tako i onim malo verziranijim malim investitorima pružiti preko potrebne prilike za investiranje.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Anina Milanović, direktor Sektora za međunarodnu saradnju Komisije za hartije od vrednosti.

Kompanija NIS 28. avgusta na ime dividende za 2023. godinu akcionarima isplaćuje 10.478.261.304 dinara (u bruto iznosu), što je 25 odsto prošlogodišnje neto dobiti Društva. Od početka isplate dividende u 2013. godini akcionarima je do sada isplaćeno gotovo 90 milijardi dinara.

Pravo na isplatu dividende imaju svi akcionari koji su bili upisani u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti kao vlasnici akcija 17. juna 2024. godine, na Dan akcionara XVI redovne sednice Skupštine akcionara NIS-a.

Republici Srbiji će na ime dividende iz dobiti za 2023. godinu u budžet biti uplaćeno više od 3,1 milijarde dinara, a pored toga Republika Srbija ostvaruje i prihod na osnovu poreza koji se uplaćuje prilikom isplate dividende akcionarima.

Građanima Srbije koji poseduju akcije NIS-a biće isplaćeno 54,62 dinara po akciji, što je iznos koji se dobije kada se od bruto vrednosti dividende po akciji (64,26 dinara) odbije porez od 15 odsto koji je NIS dužan da obračuna i uplati za ove akcionare pri isplati dividendi.

Isplata manjinskim akcionarima obavlja se preko Centralnog registra hartija od vrednosti, na račune koje koriste za trgovanje akcijama ili na račune koje su dostavili prilikom prijavljivanja za besplatne akcije.